Ako ste potpuno novi na blogu i
već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da
najpre posetite stranu POČETNA,
a posle nje UVOD –
obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u
vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da
pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.
Zbog toga što Electro grupa ima toliko mnogo podgrupa – što je čini veoma glomaznom – podeljena je na četiri dela (Electro I, II, III, IV). Na taj način je omogućeno jednostavnije snalaženje (traženje pojedinačnih videa, na primer), a i lakše učitavanje stranice preko Interneta.
Delovi Electro grupe su poređani po određenom redosledu. Dakle, prvi je na redu Electro I, a poslednji Electro IV. Potrebno je da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen radi postepenog uvoda u Electro priču.
Osim toga, samo u Electro I, na početku strane, se nalazi uvod koji se odnosi na celokupan Electro zvuk.
Inače, u okviru Electro III
celine se nalaze grupe: ElectroJazz,
ElectroJazzGroove i ElectroKevin & Germain.
ELECTRO JAZZ
Ako ste ljubitelji Jazza, onda ćete, zaista, uživati u ovoj Electro grupi. Jazz je ovde na svom terenu – više nego bilo gde drugde na čitavom blogu. Ali, ako očekujete klasični, uobičajeni Jazz zvuk, ili ako ste se pripremili da aplaudirate starim Jazz legendama, onda ćete ostati razočarani. Možda ćete, tu i tamo, naleteti na neke “legendice” koje uglavnom nisu mnogo poznate široj javnosti, ali, kao i bilo gde drugde na blogu, poznatost neće biti nikakva privilegija za ulazak u grupu.
Dakle, ovo što ćete ovde čuti je Jazz fuzija a ne klasični Jazz zvuk. To je ogromna razlika u stilu. Klasični Jazz te uglavnom ne zove na pokret. Možeš, možda, da klimaš glavom, dobuješ prstima ili lupkaš nogom o pod. Ali, da ustaneš sa svog mesta i pokreneš čitavo telo u ritmu zvuka, Jazz, uopšte, ne očekuje od tebe. To, jednostavno, nije njegova zvučna filozofija.
Jazz je u odnosu na druge muzičke stilove više “intelektualna zanimacija”, koja traži od tebe da budeš u dobroj Jazz kondiciji. To znači da Jazz dosta slušaš i da ga prilično dobro poznaješ da bi mogla da ga dovoljno dobro razumeš. Da bi bila u stanju da odmrsiš kreativnu zapetljanciju koju dobar Jazz često ume da napravi.
Ovde će, povremeno, biti i baš takvih Jazz izazova koji traže da vrlo pažljivo slušaš i da se posvećeno udubiš i uneseš u zvuk, ali, osim toga, će tu, svakako, biti i jedan ritam koji “elektrificira” – koji te zove da se pokreneš. Da i preko govora tela uspostaviš kontakt sa zvukom i ritmom.
Pokret će, doduše, tek u narednim grupama potpunije doći do izražaja, ali već ovde će biti neke Dance ritmike sa specifičnom Jazz aromom koja će nekoga sigurno biti u stanju da pokrene. To znači da će se već ovde jasno osetiti neki nagoveštaji House-a. To neće biti baš klasični House zvuk, koji smo već imali, nego više neka vrsta Electro ritma u kome su i Jazz i House morali da se odreknu jednog dela sebe da bi uspeli da se zajedno usklade. House je skoro potpuno izmenio svoj lični opis, dok je Jazz to učinio u dosta manjoj meri.
Osim tog standardnog oblika Jazz-House-Electro fuzije ovde ćete imati priliku da čujete i jednu retku zvučnu mešavinu u kojoj će Jazz da ustupi deo svojih “upravljačkih prava” jednom potpuno drugom muzičkom “akcionaru” – Funk-u. To znači, da će na samom kraju ove grupe Funk zvuk preuzeti dominaciju u Jazz Mix-u. Drugim rečima, Funk će postati “Guru”, a Jazz i Electro “Sledbenici”. Tu je mogla da se napravi jedna posebna JazzFunk grupa, od tri člana, ali za sada, ipak, nije (što ne znači da jednoga dana neće).
ELECTRO JAZZ
Ako ste ljubitelji Jazza, onda ćete, zaista, uživati u ovoj Electro grupi. Jazz je ovde na svom terenu – više nego bilo gde drugde na čitavom blogu. Ali, ako očekujete klasični, uobičajeni Jazz zvuk, ili ako ste se pripremili da aplaudirate starim Jazz legendama, onda ćete ostati razočarani. Možda ćete, tu i tamo, naleteti na neke “legendice” koje uglavnom nisu mnogo poznate široj javnosti, ali, kao i bilo gde drugde na blogu, poznatost neće biti nikakva privilegija za ulazak u grupu.
Dakle, ovo što ćete ovde čuti je Jazz fuzija a ne klasični Jazz zvuk. To je ogromna razlika u stilu. Klasični Jazz te uglavnom ne zove na pokret. Možeš, možda, da klimaš glavom, dobuješ prstima ili lupkaš nogom o pod. Ali, da ustaneš sa svog mesta i pokreneš čitavo telo u ritmu zvuka, Jazz, uopšte, ne očekuje od tebe. To, jednostavno, nije njegova zvučna filozofija.
Jazz je u odnosu na druge muzičke stilove više “intelektualna zanimacija”, koja traži od tebe da budeš u dobroj Jazz kondiciji. To znači da Jazz dosta slušaš i da ga prilično dobro poznaješ da bi mogla da ga dovoljno dobro razumeš. Da bi bila u stanju da odmrsiš kreativnu zapetljanciju koju dobar Jazz često ume da napravi.
Ovde će, povremeno, biti i baš takvih Jazz izazova koji traže da vrlo pažljivo slušaš i da se posvećeno udubiš i uneseš u zvuk, ali, osim toga, će tu, svakako, biti i jedan ritam koji “elektrificira” – koji te zove da se pokreneš. Da i preko govora tela uspostaviš kontakt sa zvukom i ritmom.
Pokret će, doduše, tek u narednim grupama potpunije doći do izražaja, ali već ovde će biti neke Dance ritmike sa specifičnom Jazz aromom koja će nekoga sigurno biti u stanju da pokrene. To znači da će se već ovde jasno osetiti neki nagoveštaji House-a. To neće biti baš klasični House zvuk, koji smo već imali, nego više neka vrsta Electro ritma u kome su i Jazz i House morali da se odreknu jednog dela sebe da bi uspeli da se zajedno usklade. House je skoro potpuno izmenio svoj lični opis, dok je Jazz to učinio u dosta manjoj meri.
Osim tog standardnog oblika Jazz-House-Electro fuzije ovde ćete imati priliku da čujete i jednu retku zvučnu mešavinu u kojoj će Jazz da ustupi deo svojih “upravljačkih prava” jednom potpuno drugom muzičkom “akcionaru” – Funk-u. To znači, da će na samom kraju ove grupe Funk zvuk preuzeti dominaciju u Jazz Mix-u. Drugim rečima, Funk će postati “Guru”, a Jazz i Electro “Sledbenici”. Tu je mogla da se napravi jedna posebna JazzFunk grupa, od tri člana, ali za sada, ipak, nije (što ne znači da jednoga dana neće).
Na samom početku jedna tako
dobra Jazz fuzija (“So Good”), koja već posle prvog slušanja ostavlja utisak da
Brian Culbertson nije preterao kada joj je poklonio tako bombastično ime.
Inače, Brian pripada mlađoj generaciji Jazz fuzionista (1973). Njegova
specijalnost su klavijature i trombon. Slušaćete ga još u ovoj grupi – pogotovo
kada pređemo na JazzFunk mixeve, što je, inače, Brian-ova specijalnost.
Videćete koliko samo ima energije u njegovom nastupu. Dok udara po dirkama klavira ili dok razvlači svoj trombon osećate da je potpuno nestao u zvučnom lavirintu iz koga uopšte ne traži put napolje. Lepo mu je da tamo izgubljen i zanesen može da ostane izolovan za bilo šta drugo osim zvuka koji mu naviru iz dubine duše.
Po tome se čini da je Brian traganje za
suptilnom osećajnošću zamenio “prizemnom” i očiglednom sirovom emocijom koja te
trese čim uđeš u njeno magnetno polje.
To je snaga života koji se neposredno iživljava tu pred tvojim očima. Koji te provocira da mu se pridružiš. Da mu se prepustiš da te ponese uvis. Da te podigne na jedan viši nivo zvučnog doživljaja koji još nisi imala prilike da iskusiš.
U tom stvaranju magičnog kruga Brianu asistira jedna uigrana ekipa koja ne samo da pridržava Briana dok ovaj izvodi svoje muzičko žongliranje, nego se i aktivno uključuje u stvaranju solo zvuka.
Tako ćete između ostalog čuti šta bass gitara želi da kaže u svom monologu.Ili šta saxofon misli o Brianovom trombonu.
Povodom toga ćete prisustvovati jednom “histeričnom” trombo-sax duelu u kome će samo da pršti i da seva. Ali, na kraju će “crno i belo” udružiti snage i okusiti vrhunsku slast u punoći zajedništva.
“So Good” je jako dobra prilika da se ufuraš u ElectroJazz “mind-set” ako si to do sada propustila da uradiš. To je prilika da uđeš u Veliku Kuću na mala vrata.
Evo i linka sa video radnjom sa uživo svirke. Stvar na blogu je nešto skraćena (početak i kraj) da bi se zadržao visok nivo dinamike tokom čitave stvari.
(Brian Culbertson – So Good)
Videćete koliko samo ima energije u njegovom nastupu. Dok udara po dirkama klavira ili dok razvlači svoj trombon osećate da je potpuno nestao u zvučnom lavirintu iz koga uopšte ne traži put napolje. Lepo mu je da tamo izgubljen i zanesen može da ostane izolovan za bilo šta drugo osim zvuka koji mu naviru iz dubine duše.
To je snaga života koji se neposredno iživljava tu pred tvojim očima. Koji te provocira da mu se pridružiš. Da mu se prepustiš da te ponese uvis. Da te podigne na jedan viši nivo zvučnog doživljaja koji još nisi imala prilike da iskusiš.
U tom stvaranju magičnog kruga Brianu asistira jedna uigrana ekipa koja ne samo da pridržava Briana dok ovaj izvodi svoje muzičko žongliranje, nego se i aktivno uključuje u stvaranju solo zvuka.
Tako ćete između ostalog čuti šta bass gitara želi da kaže u svom monologu.
Povodom toga ćete prisustvovati jednom “histeričnom” trombo-sax duelu u kome će samo da pršti i da seva. Ali, na kraju će “crno i belo” udružiti snage i okusiti vrhunsku slast u punoći zajedništva.
“So Good” je jako dobra prilika da se ufuraš u ElectroJazz “mind-set” ako si to do sada propustila da uradiš. To je prilika da uđeš u Veliku Kuću na mala vrata.
Evo i linka sa video radnjom sa uživo svirke. Stvar na blogu je nešto skraćena (početak i kraj) da bi se zadržao visok nivo dinamike tokom čitave stvari.
(Brian Culbertson – So Good)
Zamislite da ste odličan poznavalac rasnih konja i da se nalazite na jednoj velikoj izložbi na koju su dovedeni najbolji primerci te vrste. Na kraju, na čuđenje svih prisutnih, konj koji je pobedio, jer se istakao svojom gracioznošću, nije izašao da se pokloni publici i primi priznanje.
Vrlo čudno, pomislite, jer to se obično ne dešava. Konji upravo sebi dižu cenu tako što se trude da privuku na sebe što više promocije. Primanje prestižne nagrade je odlična prilika za to.
Pošto vas je to zaintrigiralo, pokušate da malo istražite čitav slučaj. Na vaše veliko iznenađenje otkrijete da poreklo konja uopšte nije ono koje je navedeno u predstavljanju – austrijsko. Ne. Konj je vlasništvo jedne male ergele u Pakistanu.
Pakistan? “Pobogu”, pomislite, pa sve je moguće na ovom svetu. Da Pakistanci imaju rasno grlo koje pobeđuje, vam sigurno nikada ne bi palo na pamet – ni u snu.
Kao i u ovoj priči o konjima i ovo muzičko “grlo” koje je pred vama je obavijeno velom tajni koje pobuđuju interes i čuđenje.
Ako pažljivo otslušate ovu stvar osetićete koliko je samo dobro zvučno izvajana.
Toliko ima punoće u zvuku da vam se čini da jednostavno nema mesta ni za jednu dodatnu notu. U ritmu primećujete stabilnost koja, bez greške, sigurnim korakom ide napred. Jasno vam je da je taj ritam u stanju da prevali bilo koju razdaljinu. Glava je podignuta a pogled je čvrsto prikovan za crtu na horizontu.
Ali, osim te odlučne istrajnosti, osetićete istovremeno i razigranost koja tu i tamo povremeno izbija na površinu. Shvatate da to nije samo stvar slučaja, nego da je ta lepršavost sastavni deo karaktera – da će biti večiti pratilac na putu. Prepoznaćete tu zvučnu gracioznost u flauti i raznim perkusionim instrumentima koji se ne guraju u prvi plan nego deluju tiho, iz pozadine.
Kada, tako, postanete svesni koliko je ova stvar kvalitetno upakovana, i koliko je ElectroJazz zvuk iscedila do maximuma, očekujete da je nastala u nekim poznatim Jazz klubovima iz New Yorka ili Chicaga. Ili se možda u nekoj garaži na periferiji tih gradova skupilo probrano društvo i u spontanom izlivu inspiracije napravilo ovu stvar.
Ako tako mislite, onda ste se prevarili, jer na ovoj stvari ne piše “Made in USA”. Ne. Ova stvar je, zamislite, Norveški proizvod.
Ali, čuđenju nema kraja, jer vam ne ide u glavu kako je takav kvalitet mogao samog sebe da “zaustavi u letu”. Jer, postoji samo jedna jedina ploča (“Fusa Riot”, 1999) od ove grupe i ništa više. Osim toga, ništa nećete naći o članovima benda – nijedno ime, nijedna slika, ništa. Totalna misterija.
Norveška je u 14-om veku bila sastavljena od više državica. “Fusa” je jedna oblast u jednoj od država Norveške koja se uz pobunu otcepila od države u čijem je sastavu bila. “Riot” je engleska reč koja znači građanski neredi. Ova Norveška grupa je, dakle, kao ime za svoju jedinu ploču uzela: “Neredi u Fusi”. Zašto je za ime svoje grupe uzela “Bobby Hughes Experience” nikada nećemo znati.
Stvar koju ćete čuti se zove “The Krohn Session” što navodi na “krunski sešn” (session kao muzički sastanak, zbor). Ali, to očigledno nije pravi prevod jer “Krohn” ne znači kruna niti bilo šta drugo na Norveškom a i drugim poznatijim jezicima.
Poslušajte pažljivo ovu stvar obavijenu velom tajne i uronićete spontano u svet u kome se sve razume bez reči. U svet u kome nije važno ko je šta i šta je odakle.
(Bobby Hughes Experience – The Krohn Session)
Osveta nije ni malo lepa stvar, zar ne? Svakako da nije, jer se, najčešće, kao bumerang vraća osvetniku – kao zla kob koja ruši sve pred sobom pa i svog stvoritelja.
Ali, u ovom slučaju se ne radi o takvoj nekoj uobičajenoj osveti, nego o jednoj sasvim posebnoj – “bubnjarskoj” (“Revenge Of The Funky Drummer”).
Clyde Stubblefield u muzičkom svetu Funka, Jazza i sličnih ritmova važi kao legenda na bubnjevima. Najpoznatiji je po tome što je dosta radio sa James Brown-om. Između ostalih i na albumu “Funky Drummer”, odakle Clyde vuče i nadimak po kome će kasnije biti naširoko poznat.
Ko se Funky Drummer-u zamerio i čime je zaslužio njegovu osvetu nije poznato. Ono što se zna je da je “Osveta... njegov prvi samstalni album iz sredine devedesetih godina. Za njega ne bi bilo ništa lakše da baci na nekoga “bubnjarsku kletvu”, jer smatraju da su njegove ritmičke celine – zanatski fazoni – koje je izvodio na bubnjevima najviše kopirani i korišteni u pesmama najrazličitijih stilova – od Jazza do Hip-Hopa.
U ovoj stvari, koja je i naslovna sa albuma, neće biti nekih posebnih bubnjarskih deonica koje bi vam naročito privukle pažnju. Ima ih, nije da ih nema, ali klavijature uglavnom dominiraju – kao što je to i uobičajeno kod ElectroJazz zvuka.
Ipak, ovo je jedna “neuobičajena” stvar jer uobičajeno nikada ne može da bude izvrsno. Uobičajeno pripada proseku, a ova stvar je pravi Jazz dragulj. Veoma potseća po stilu na prethodnu Norvešku “misteriju”. Možda je po ritmu za nijansu još čvršća i energičnija. Osim toga, i ovde se jasno oseća doslednost u ritmu i razigranost u izrazu. Primetićete, takođe, mnogo instrumenata koji se neprekidno prepliću i nadsviravaju.
Ali, u ovoj stvari postoji i još nešto što nije tipično za ovu vrstu muzike – glas. Ipak, taj glas ne koristi reči da ti ispriča priču, nego da ti prenese osećaj – doživljaj. Da te ubaci u feeling koji će ti preneti suštinu lakše od hiljadu reči. Najčešće su to reči iz naslova “Revenge”, “Funky Drummer”, ali ima i nekih drugih - “Funky-Soul”, “Move On” i slično.
Ostaje ti samo da se opustiš i prepustiš da te ova “osveta” obuzme. Da raspali tvoja osećanja. Ali, ne brini. To je osveta za koju možeš biti sigurna da je u tvom interesu – da će ti, svakako, doneti nešto dobro.
(Clyde Stubblefield – Revenge Of The Funky Drummer)
Ponovo oni o kojima sve što se zna može da stane u par redova texta. Ti redovi su već napisani u “The Krohn Session” koju smo nedavno imali u okviru ove grupe. Pogađate da su to oni Norvežani koji sviraju takav ElectroJazz da je to prosto neverovatno čak i Amerima. Samo jedan album “Fusa Riot” ne znači i samo jedna stvar na blogu. Vreme je, dakle, za njihovu prinovu.
U stvari, mističari ne mogu da naprave ono što oni sami nisu nego, upravo, ono što jesu, zar ne? Kako vam zvuči naziv “Sahara 72” (Sahara 72)? Dovoljno mistično?
Šta bi trebalo da bude “72”? Ko zna? S obzirom na “Bobby &” reputaciju, svašta je moguće. Meni jedino pada na pamet 24x3. Kapirate? Tri dana provedena u Sahari.
Naravno, sve zavisi, kako, s kim? Da lutate i par sati tom pustarom bi vam bilo svakako previše. Jer, Sahara je jedna velika misterija. Zato je i Arapi zovu velika (u smislu veličanstvena) pustinja.
Sahara je, inače, treća najveća pustinja na svetu. Možda ste mislili da je prva? Jeste prva topla pustinja. Ali, postoje još dve (hladne) – Antarktik i Arktik – koje su veće od nje.
Koliko god da deluje pusto u Sahari žive stotine biljnih i životinjskih vrsta prilagođenih njenoj negostoljubivoj klimi. Ima svega. Od škorpija i zmija do lisica, prerijskih pasa i, naravno, nezaobilaznih kamila.
Verovatno su “Bobby”-ji hteli baš tu mističnost Sahare da obeleže i svojim zvukom. Možda je Sahara deo njihovog ličnog iskustva. Ako jeste, onda je to bilo jedno vrlo nezgodno iskustvo.
Jer, “Sahara 72” je što se tiče ritma i zvuka još snažnija od njihove prethodne stvari. Ovde je Electro ritam podignut na još jedan stepenik. U stvari, baš taj Electro ritam je ono što ovu stvar direktno izdvaja od svih drugih stvari koje su u ovoj grupi.
Ne, ne radi se o dinamici. Jer, ima i dinamičnijih stvari od nje. Ono što je karakteristično je da Sahara 72 ima jedan jako Electro-ničan ritam – što znači ritam koji odstupa od uobičajenih Jazz okvira za ovu grupu. To je ritam koji jako potseća na neke ranije Electro grupe (ElectroMix i ElectroGroove). Jer u tim drugim grupama, takođe, uopšte nema Jazz-a, ali zato ima snažnog, specifičnog Electro ritma.
Tako je i sa “Saharom”. Ona je, u stvari, na samoj granici da bude prebačena u ElectroMix. Ipak je zadržana u ElectroJazz-u zato što ima dosta različitih instrumenata koji na mahove jako potsećaju na Jazz-iranje.
Osnovu ritma čine sintisajzeri koji čitavo vreme ne prestaju da savijaju i umotavaju zvuk. Oni imaju par interesantnih refrena dok ostatak vremena koriste da prave razne zvučne akrobacija koje se sudaraju i mešaju sa drugim zvucima. Jedan od tih refrena je jako nabijen Electro energijom i pravi je nosilac onog ofanzivnog ritma o kome je maločas bilo reči.
Odmah uz klavijature stoji još jedan značajan graditelj ritma – izuzetno snažan bass koji predstavlja drugi ugaoni kamen Electro ritma. Taj bass bukvalno ne prestaje da prosipa elektrone na sve strane. Ali, to nisu “jazz-oni” nego prave originalne Electro zvučne čestice.
Osim tog kostura koji nosi bazični ritam i brine se o solažama, u zvuk se ugrađuju i raznorazni efekti koji svi treba da ti ostave ustisak mistične Sahare.
Od samog početka je tu neki glas koji se pojavljuje i nestaje kao saharska fatamorgana. Tu su i razni zvuci upozorenja, iznenadna fijukanja, zavijanja, pištanja. Tu je i mali tam-tam bubanj (verovatno arapska “tabla”) – koji i sam dodaje na mističnosti svojim ujednačenim ritmovanjem.
Da, i flauta se povremeno oglašava i unosi istovremeno i lepršavost i usplahirenost. Kao da želi da imitira brze pokrete malog guštera koji svojim nožicama jedva da dodiruje saharski užareni pesak.
Utisak koji kreira sva ta zvučna papazjanija nije, naravno, opušten i prijatan. Ne. Ali, nije ni neprijatan i odbojan. Atmosfera koju stvara ritam i zvuk najviše nekako odgovara situaciji da je izazov tu i da je potrebno odlučnosti da se on savlada.
Sahara je taj izazov a čovek mora da pokaže hrabrost i odvažnost da bi izašao na kraj sa njom. Neće mu biti lako na tom putu od 24x3, ali ako bude sabran i uporan ima šanse za uspeh. Tada mu ni sva čuda Sahare ne mogu ništa.
Kao i u našem svakodnevnom životu. Izazova uvek ima na pretek, ali samo od nas zavisi da li će nam izgledati nepremostivi kao prostranstva Sahare. I kao što se ova sedamdesetdvojka završava mistično – bez poruke i bez dobrog kraja – tako nas i u životu očekuju neizvesnost i još po neka “Sahara”.
(Bobby Hughes Experience – Sahara 72)
Kada kod nas neko tako dobro
radi svoj posao da pomisliš da bolje od toga ne može, da je, jednostavno, “legenda”
u toj oblasti, ti onda, za njega kažeš da je “majstor”. Da je neko ko je ušao u
sve tajne svoga posla.
Sada imamo majstore na delu –
ali bukvalno. Jer, oni se baš tako zovu. MAW ili (Masters At Work). To je,
inače, samo jedan od njihovih pseudonima (KenLou, Sole Fusion, Nuyorican Soul,
između ostalih) koje su koristili tokom svoje karijere (od 90-te do danas). Za to
vreme su napravili 7 studijskih albuma i gomilu singlova i remix-eva, što za
sebe, što za mnoge druge umetnike.
Kada čuješ taj njihov fenomenalan
zvuk pomisliš da su MAW-si jedna velika grupa muzičara i ne pada ti na pamet da
je, u stvari, “dvojac” u pitanju ("Little" Louie Vega i Kenny
"Dope" Gonzalez). Dakle, samo dva čoveka su mozak koji sastavlja
čitavu priču (producira) i koji remixuje.
Tamo, napolju, u spoljnom svetu,
ih “bije glas” da su House-Garage band, a ovde, kod nas na blogu, da su
ElectroHouseJazz-eri.
Dobri su, jako su dobri i to se ne stide za sebe da kažu. I zato će ti u ovoj stvari koju sada slušamo reći da su “skupi” (MAW Expensive). Ali, osim toga što sebe vole da istaknu, oni umeju i druge “majstore” da pohvale – da im ukažu poštovanje. Kao što su baš u ovoj našoj stvari odali priznanje jednoj nigerijskoj muzičkoj legendi pod nadimkom “Fela”.
Dobri su, jako su dobri i to se ne stide za sebe da kažu. I zato će ti u ovoj stvari koju sada slušamo reći da su “skupi” (MAW Expensive). Ali, osim toga što sebe vole da istaknu, oni umeju i druge “majstore” da pohvale – da im ukažu poštovanje. Kao što su baš u ovoj našoj stvari odali priznanje jednoj nigerijskoj muzičkoj legendi pod nadimkom “Fela”.
Fela je, inače, bio jedan od
začetnika Afrobeat muzičkog žanra. Pevač, superstar, multi-instrumentalista,
borac za ljudska prava, politički aktivista. Harizmatična ličnost sa afričkih
prostora. Dovoljno velik da ga Majstori prepoznaju i duboko mu se poklone. I da
to učine sa takvim zvukom da bi im i najprobirljiviji muzički cinik mogao samo
da kaže: “Kapa dole Majstori”. Jer, ova naša stvar (MAW Expensive) osim tog
glavnog naziva ima i dodatak “ A Tribute to Fela” (u čast Feli).
I sada šta reći, kako opisati
ovu “majstoriju”? Kako prepričati utisak koji ostavlja? Teško, vrlo teško.
Ono što se može reći je da se
majstori često prepoznaju po tome što su “ležerni”. Što kada oni nešto urade
(recimo, vrhunski teniser, fudbaler, košarkaš, itd), tebi se čini da je to tako
jednostavno. Da bi svako drugi uz malo treninga isto to mogao da napravi. Ali,
našem neukom pogledu promiče saznanje da se u toj ležernoj jednostavnosti
majstorskog pokreta, u stvari, krije savršenstvo. I da ga je, kao takvog, skoro
nemoguće kopirati.
Ali, da bi majstor došao do
takvog jednog pokreta on prvo mora malo da se zagreje. Da pripremi svoje mišiće
i zglobove. Da malo “naulji svoj meanizam”. Eto to je ono što ćeš čuti u prvoj
minuti MAW-a. Jedan isti ritam i jednu istu matricu koja se valja 60-ak
sekundi.
I već kada pomisliš, “aha, to je,
dakle, to”, shvatićeš da, u stvari, još ništa nisi čula, jer će ti trube tako
snažno uleteti u kadar da ćeš da se trgneš od iznenađenja.
Hm, trube da soliraju? Pa, to do
sada još nismo imali. Trube koje “lome
A onda, bez ikakve najave, trube
koraknu u stranu, a u prvu liniju uleti flauta. Joooj, ma kakav je ovo zvuk?
Pa, da li je moguće? Ovakvo “flautiranje”. I onda, ne samo jedna flauta nego
još jedna – da joj udari kontru.
A one trube, od malopre, u “fade
out-u” – u odlaženju, još su tu. Jer, majstorsku mašinu kada se zalaufa, ne valja
u trenutku “baciti na nulu”.
A, onda, kada se trube potpuno
izgube, tada će samo flauta i “njen odraz u ogledalu” da preuzmu štafetu. Sa
toliko neke ležerne razigranosti koja je rečima neopisiva. Koja ima toliko
varijacija da im se ne zna broj.
Ali, čekaj, šta je, sada, ovo?
Ljudski glas? Da, neko “trabunjanje” u sred flauta. Da li to “gospodin glas”
hoće da flautama oda priznanje ili šta? Šta god da je “strava” je.
Nemaš vremena ni da se sabereš a
tu je već novo iznenađenje – sax. Prodoran, jasan, čvrst kao stena. Mora da
bude na nivou. Zna on to da mora. Jer sve ono pre njega je bilo tako….tako
“bezgrešno”. I sax svestan svoje uloge upire iz petnih žila. Daje sve od sebe,
izgara.
A onda, jedan drugi sax, dublji,
i drugačiji, a istovremeno i nekako isti. I ti shvataš da je to “tata” sax, a
da je ono od malopre bio njegov izdanak. I jasno ti je da “iver” nije pao
daleko od “klade”.
I šta posle toga može da dođe
nego simfonija – da pošto su ti se lepo predstavili, svi zajedno krenu da prave
“ludilo” zvuka. Kreaciju koju, jednostavno, ne možeš da opišeš rečima. I ne
treba. Shvataš da trebaš samo da ćutiš i upijaš. Svim svojim čulima – čitavim
svojim bićem.
I tako ćeš u neverici da budeš prisutna
a da ni sama ne znaš koliko. Do trenutka kada majstori polako počinju da dižu
nogu sa pedale. Moraju nekako zažarenu mašinu da ohlade. Trebaće im dobar minut
za to. A onda će polako početi da “pakuju instrumente”. Da nestaju pred tvojim
očima dok se ti pitaš da li je sve ovo bilo realno? Hoćeš li ikada više biti
deo jedne takve majstorije na delu?
(Masters at Work – MAW Expensive (A Tribute to Fela)
Da li ti “Soul Kitchen” pali
lampicu za nešto? Možda stvar od Doors-a sa njihovog prvog albuma? Ima, ali
nije to. Ako nije to, onda je možda poznati restoran od Jon Bon Jovi-ja u New
Jersey-ju? Ma, ima i to, ali ne, nisi na dobrom tragu. Možda poznata novela od
Poppy Z. Brite-a iz 2006-te? Ma ne, nema šanse.
Hajde da te ne mučim dalje. “Soul
Kitchen” na koji ja mislim je nemački film Fatih Akin-a iz 2009-te.
Dobro, a šta će nam sad pa to?
Hoćemo li da gledamo film? Ne, ne ovaj put. Sada ćemo da “slušamo” film,
odnosno jednu stvar iz tog filma koju izvodi Joe Jones.
A ko je taj? Neko ime od milion
istih? A ne, ovaj je jedinstven, jedan od retkih.
Iako, nije se baš nešto
proslavio tokom karijere. Ali, da je ostavio to njegovo “Joe Jones” ime kakav
bi tek onda anonimac bio?
Što, uopšte, ne znači da je bio
loš muzičar. Ne, ni slučajno. Jer, nekada ti se, jednostavno, zvezde ne poklope
i ćaos, nisi skeniran na javnoj pozornici kao bitan lik. I zato je Joe, da bi
se razlikovao od nekih poznatih likova iz sveta muzike koji su nosili baš to
isto ime, uzeo za svoj nadimak naslov svog prvog albuma iz ’69 – Boogaloo Joe.
Većinu albuma Boogaloo Joe je
uradio u Soul-Jazz fazonu između ‘67 i ‘78 godine, ali je i kasnije nastavio da
snima. Iako važi za američkog Blues gitaristu, treba reći da njegova uža
specijalnost u kojoj je bio, zaista, izuzetan, je Jazz Funk Groove.
Kao što ćeš uskoro da vidiš, i
mi ovde na blogu imamo nešto slično – ElectroJazzGroove. Čim završimo sa
ElectroJazz-om upadamo u njegovu “brazdu”. Boogaloo Joe nije zakačio taj naš JazzGroove
zato što je njegov zvuk nešto drugačiji od našeg.
Ok, nije se ušljakao kod nas,
ali je zato upao u film “Soul Kitchen” (kuhinja za dušu) gde je podgrejavao
“jela” u restoranu na periferiji nemačkog grada Hamburg-a.
Zašto je ovu stvar Joe nazvao
“Brown Bag” (braon kesa) nije poznato?
Možda zato što je hteo da
obeleži jedan period života u kome je non-stop svoj ručak nosio u tim poznatim
braon kesama u kojima se u Americi tradicionalno nosi klopa na posao. A možda
je stvar u nečem sasvim drugom. U tome što je braon kesa u američkom slengu
izraz za pivo. Jer, možda je baš to neodoljiva strast ovog umetnika. Tolika da
je hteo da joj pokloni pesmu.
Nećemo da verujemo da je “Brown
Bag” posvećena nekoj ženi sa kojom je Boogaloo imao Boogie-Woogie bliski susret. Jer, Ameri vole
da kažu za ženu koja ima zgodno telo ali ružnjikavu glavu da zaslužuje da se na
nju stavi braon kesa. Ne, nećemo u to da verujemo.
Ono u šta hoćemo da poverujemo
je da je ova stvar nazvana tako jer je jako jednostavna. Jer kao ta poznata
američka kesa jako dobro radi posao za koji je namenjena. A takvih “dobrih” proizvoda ima svuda oko nas.
Eto, baš kada maločas pomenusmo
Nemačku, takav je Volkswagen (narodna kola u prevodu), automobil pravljen za
široke narodne mase. Jeftin, udoban, pristupačan i siguran.
Ima razloga da poverujemo da baš
to ovde “pije vodu” jer je “Brown Bag” jedna, zaista, jako jednostavna stvar.
Iako to jeste Jazz, videćeš da ta “komplikacija” uopšte neće da ti smeta. Jer
ćeš odmah da nađeš zajednički jezik sa njom. Ma i ako Jazz uopšte ne voliš.
Zvuk Joe-ve gitare kao da nadilazi sve zvučne stilove. Kao da govori gitarski
“esperanto” – univerzalni jezik za koji ti neće trebati prevodilac.
Stvar kreće tako što je Boogaloo
Joe namenio skoro polovinu vremena za svoje gitarske bravure. Ali, one su
jednostavne, pristupačne. Kao oni majstorski pokreti sportista o kojima je
maločas bilo reči u MAW Expensive. Lako,
ležerno, bez nepotrebnih komplikacija. I što je najvažnije od svega, sve na
svom mestu. Baš tamo gde treba da bude.
Posle Joe-a će ti se predstaviti
sax. Ako nisi “pala” na gitari onda ćeš ovde definitivno da se raspilaviš.
Čvrsto, jasno, otresito. Ovo je deo u kome se dodaje na snazi, na dinamici. Na
ovom mestu će ti postati jasno da ovu stvar nikako ne smeš da podceniš. Gitara
će i dalje da “rominja” u pozadini. Da gurka sax-a na sve veće izazove.
A onda će u niskom letu da
uskoče organi. Počeće da elektrificiraju zvuk svojim specifičnim ukrasima koji
će, da ti izmame, ako ne osmeh, onda svakako pogled pun poštovanja. Ili , klimanje glavom. Pogotovo kada baš ti organi promene
boju zvuka i kada krenu u drugačijem tonalitetu da paraju vazduh svojim
solažama.
I tako će konačno ova skromna
stvar da nađe put do tebe. Kao jedan triling instrumenata koji su ti se
“ljubazno” predstavili. Onako kako ElectroJazz-eri to umeju – gospodski.
Ali, nećeš ih doživeti kao
pojedince nego kao tim. Kao jelo u tanjiru koje je sastavljeno od svačega po
malo. A svaki deo je tu da doprinese ukupnom ukusu. Da ti bude hrana za dušu.
(Boogaloo Joe Jones – Brown Bag)Do sada ste, nadam se, “čalabrcnuli” dobre ElectroJazz zalogaje, ali ako ste još ostali gladni, onda će vam sledeće jelo servirati direktno kuvarska ekipa koja se bavi pripremanjem hrane isključivo za dušu (“The Soulkitchen Cookin' Crew”).
Sećate se onih Norvežana, od malopre. E, kod njih ste makar mogli da pronađete njihov jedan album. Kod ovih “kuvara” nećete moći čak ni to. Imaju, tako dobru muziku, koja će vam sigurno zavrteti mozak, a o njima skoro ni traga, ni glasa. Usputno i “na jedvite jade” možete da pronađete da im je zemlja porekla Nemačka, i da se ime grupe vezuje za jedan od prvih “Rare Groove” klubova – Soulkitchen – iz Hamburga.
Inače, naziv “Rare” (retko-engleski) i “Groove” (u američkom slengu kao “fazon”, “trip”, “stil” i sl.) ne govore baš mnogo u direktnom prevodu. To je izraz za muzičku mešavinu u kojoj se prepliću Jazz, Funk, R & B, Pop, Soul, kao i njihove fuzije. Za taj stil postoji i mnogo poznatiji naziv koji smo već pominjali (“Fusions” ili “ElectroFusions”).
“SoulKuvari” imaju i svoje stvari, ali su možda poznatiji po tome što nastupaju po klubovima kao DJ ekipa. I naravno, serviraju sve same gore pomenute poslastice od kojih su im izgleda najomiljenije mućkalice a la Funk-Jazz-House.
U ovoj stvari ćete se baš uveriti u to. Koliko samo tu ima energije. Koliko života kulja na sve strane. Koliko različitih zvukova koji tako sabijeni i skupljeni na gomilu izgledaju kao da se bore za vazduh. Kao da brekću od pritiska koji se svalio na njih.
Za razliku od prethodnih stvari klavijature ovde nisu više glavno jelo od koga zavisi čitav obrok. Ne. One su sada stavljene zajedno sa svim drugim začinima – da budu dodatak jelu. Sada je “meso na tanjiru” postao saxofon.
Od početka do kraja saxofon bez milosti izduvava snažan ritam koji je prepun najrazličitijih varijacija. Taman mislite da će “zez” koji vas je maločas prodrmusao početi da se ponavlja do besvesti – kako to obično zna da bude – kada se iznenadite jer vas je upravo zaskočio jedan sasvim novi zez, pa onda treći i četvrti – i svi različiti i opasno dobri. Već vam je na vrhu jezika da kažete da je ovo “boli glava” DeepHouse, kada vam već sledeći ton zagrcne reč u grlu.
Odjednom osetite da se tu nešto ritmički ne slaže, jer pojedini kadrovi kao da iskaču iz prepoznatljivog filma – kao da su deo jednog potpuno drugačijeg sveta. Drugim rečima, kao da falširaju, kao da su pogrešni. Kao da je ruka nedovoljno uvežbana pa joj se omak’o neki zvuk odmetnik, koji je u lepo vaspitane i uređene zvuke uneo pometnju.
Naravno, to ćete primetiti samo ako pažljivo slušate. Jer, “hajduci” su tu namerno stavljeni da biste ih primetili. Da bi vam pokazali da ovo nije jedan uređeni House autoput na kome je sve elektronski “pod konac”, nego da je to više neki Jazz bogaz u koji ljudska civilizacija nije uspela da u potpunosti uvede red koji sve postrojava i uprosečava. Što to više slušate, osećate da vam se sve više sviđa ta pomerena originalnost, jer shvatate da je proistekla iz nesposrednog dodira umetnika sa svojim unutrašnjim bićem.
“Falširanje” je, dakle, ovde simbol da treba da budete i ostanete na tragu nesputanosti i slobode svog vlastitog izraza – kakav god on da je. Menjaćete kao kameleon boje, dok na kraju ne pronađete onu koja je baš za vas. Onu koja će učiniti da život u vama zasija punim sjajem.
(The Soulkitchen Cookin’ Crew – Chameleon (Live At Tausend)
Kao što je već najavljeno u uvodu ove grupe, došli smo do tačke kada u ovim našim fuzijama skrećemo na JazzFunk kolosek. SoulKuhinja nas je malo pokrenula u tom pravcu, iako je ona bila nešto više nabijena DeepHouseJazz naponom.
Funk nema tu vrstu energije kao, na primer, House. On ne može da leprša i prska kao prskalica. Funk je više teška kategorija koja korača nešto sporije, ali zato noge dublje ukiva u zemlju. Već smo imali Funk na blogu, i mogli ste se uveriti koliko samo snage ima u njegovom ritmu.
Dakle, u ovoj fuziji Funk dominira, a Jazz više asistira – pušta svoj glasić preko Jazz klavira, koji povremeno nekako uspe da se izbori za svoj solo trenutak. Taj klavir ste već upoznali dok ga je “dirkao” Brian Culbertson.
Brianov klavir jeste ovde u defanzivi, ali će njegov trombon doći nešto više do izražaja. Ipak, u ovoj stvari je Funk ritam ono što dominira i daje pečat čitavoj stvari, a ne pojedinačni instrumenti kao što je to do sada bilo.
Funk jeste težak i masivan, ali on ume da bude i jako zabavan – da koketira i uvuče ti se pod kožu. Ume da bude tako cool i finih manira, da nema problema da te pridobije u trenu. Kada je Funk takav i više liči na mlađeg rođaka Funky-ja nego na sebe samog, onda ume da bude veoma sexy i zavodljiv. Mnogo više od House-a, na primer.
Iako je Funk stari muzički stil, ova stvar “Feelin’ It” je vrlo “taze” – sa poslednjeg Brianovog albuma (XII) iz 2010 godine.
U ovoj stvari je maskota Funka “mila maca sa dubokim glasom”. Taj glas koji ćete čuti je od Chuck Brown-a, koga inače zovu kumom Go-go Funka, jedne od Funk pritoka koja ima u sebi još i Blues-a i Hip-Hopa.
Chuck je osim toga što je i pevač i gitarista, još i dobar zabavljač. Videćete kako na početku moli šefa Briana da mu dopusti da malo svirucka. Zatim, kada je već krenuo sa pričom neće je prekidati do samog kraja.
Jer, nema dobrog Funka bez reči i texta. Do sada su jazzeri imali flaster na ustima, ali će Chuck sada sve to da nadoknadi. S jedne strane, će da bude Funk dirigent koji daje ritam bendu i motiviše ga da ne ispušta energiju. S druge strane, će da te pozove da se i ti pridružiš Funk čaroliji. Uhvatiće te za ruku i provešće te kroz Chuckovu malu školu Funk plesa u kojoj će da ti lepo objasni kako prvo da osetiš Funk ritam, a kako nakon toga da uposliš noge, ruke i telo.
Dakle, pred tobom je jedna slatka FunkJazz “lizalica” kojoj je jedina namena da te dobro zabavi i omogući ti da malo odmoriš od napadnog ElectroJazza koji te je “spopao” u poslednje vreme.
Hey Brian, hey Brian, what's up?
Yo man, I brought my guitar man, okay, Sinbad
Come on, can I play? Uh, oh, can I, can I play something?
I'ma play anyway, alright, okay, wow
I'm gonna do it again, watch this, watch this, alright
That's all I got man, that's all I got, uh, huh, that's hot
Alright, Lata, I want my money, alright now
That's how we do it y'all, let's feel it, come on
One more time, here we go
Come on, Mr. Brian Culbertson
Ha, ha, ha, ha, ooh, wee
Ha, ha, here we go, come on, ooh
I'm feeling it, one more time, ooh
Aw, stop it, Brian, ha, ha, ooh
If y'all feeling the groove
Get up out your seat 'cause it's time to move
Get up, watch y'all came to do?
Get down, we ain't playing around
If y'all feeling the vibe
Puts your hands in the air 'n' wave 'em side to side
Get up, we gon' party tonight
Get down, down, down, down
Ah, come on, man, ha, ha, ha
Do it again, Brian
He ain't lying, ha, ha, ha, ha, ha, ha, ha
If y'all feeling the groove, come on
Get up out your seat 'cause it's time to move
Get up, watch y'all came to do?
Get down, we ain't playing around
If y'all feeling the vibe
Put your hands in the air 'n' wave 'em side to side
Get up, we gon' party tonight
Get down, down, down, down
Yeah baby, play that horn man, play that horn
Come on, now
Ah yeah, I like that Brian, I like that Brian, yo
Come on
If y'all feeling the groove
Get up out your seat 'cause it's time to move
Get up, watch y'all came to do?
Get down, we ain't playing around
If y'all feeling the vibe
Put your hands in the air 'n' wave 'em side to side
Get up, we gon' party tonight
Get down, down, down, down
Ha, ha, is that you, Faye, Faye?
That's me, Chuck, Faith Evans? Yes, it is
Hey, Ray Parker Jr., ow, who can you call? Whoo
Hey Brian, gimme some more of that keyboard, yeah
Awe, let it flow, play it boy, y'all feeling this?
I think you black man, I think you black, ha, ha
Yeah, with that crazy hair
I'm feeling it, Brian, I'm feeling it
Ha, ha, ha, oh, you was feeling me, huh?
Yeah, I'm feeling my back
(Brian Culbertson – Feelin’ It)
Ponovo Funk-ujemo, i ponovo se družimo sa Brian Culbertson-om. Ali, ovo neće biti jedan od njegovih FunkJazz uobičajenih amalgama, u kojima Jazz stoji skoro rame uz rame sa Funkom. Ne, ovde Funk toliko dominira, da Jazza možda ima samo na trenutke u tragovima zvuka klavira koji jedva da se probijaju kroz more svih drugih zvukova dok svi zajedno prave FunkGroove.
Brian je očigledno bio pod uticajem svog oca (Jim Culbertson) – takođe poznatog muzičara (Jazz trubača) – kada je i sam kao jedan od svojih instrumenata izabrao trombon. Zato je sasvim očigledno da je ovu stvar posvetio svom ocu – što i naslov pesme nagoveštava (“Funkin” Like My Father”).
Ali, osim te lične posvete, verovatno je možda i to da je Brian preko ove stvari hteo da oda zahvalnost i priznanje svim Funk majstorima – svim Očevima Funka – koji su uticali da Funk postane ono što jeste. U prilog toga ide činjenica da je u svoju prateću ekipu za ovu stvar uvrstio sve same poznate funkere – Bobby Watson-a, Chance Howard-a, i naročito jednu od najvećih legendi ove muzike – Bootsy Collinsa.
U ovoj stvari imamo još čvršći ritam nego u prethodnoj. To je razumljivo jer – kao što je već rečeno – Jazz je ovde “uzeo par dana odmora”.
Čućete, dakle, jedan pravi izvorni Funk ritam koji je kao i prethodni privlačan i sexy. Svrstan je u ovu grupu (a ne u već postojeće Funky & Funk) zbog Briana koji je FunkJazzFuzionista kao i zbog toga što ovaj Funk “ima obzira” – za nijansu je mekši i sporiji nego inače.
Osim toga, ne za jednu, nego za tri nijanse je ova stvar sporija u odnosu na ostale ElectroJazz stvari koje smo ovde imali. Ali, ta sporost Funku, uopšte, ne zakida na kvalitetu. Naprotiv. To mu omogućuje da još dublje uživa u pokretu – da ga gustira natenane. Jer, videćete, to je elegantan i “gladak” pokret, a ne rastrzan i hirovit.
Mnogo instrumenata i mnogo glasova se prepliće, dopunjuje i stapa u jednu zvučnu celinu koja opija mozak i telo. Svi su izgledi da slušanjem takvog ritma postanete vrlo lako “funkanoični” – pozitivno “sluđeni” u glavi, u licu, u telu i prokretu.
Reči su, takođe, tu, ali samo da ih pratite ne kao reči sa smislom, nego kao zvučnu energiju koja dopire do vas. Možda je tako najbolje, jer Funk rečnik je pun raznih simbola koje je teško “provaliti” čak i da vam je maternji jezik Engleski. Verovatno zato na Internetu nećete uspeti da pronađete text za ovu stvar.
Jer, šta nekome može da znači kada Bootsy na početku počne da “izvija” svoje: Yabba dabba doo, and a cockle doodle doo...
(Brian Culbertson – Funkin’ Like My Father)
On peva, bubnja i perkusioniše.
I jedna je od glavnih glavnih faca Disco zvuka 70-ih. On je Hamilton Frederick
Bohannon ili u svetu muzike, jednostavno, Bohannon. Tako ti je to kada imaš ime
zgodno da može da ti bude istovremeno i umetnički pseudonim. Sada slušamo
Bohannon-a i njegovu stvar “Take The Country To N.Y. City” (odvedi selo u New York
Čekaj, možda se pitaš da li
dobro čuješ? Disco? Pa, šta pobogu on radi ovde? Zar ga nismo imali, tamo dole
u Electro II? Da, imali smo ga tamo, na samom kraju, u skromnom izdanju. Kao
jedno malo uvodno parčence texta i nekoliko videa bez ikakve detaljnije obrade.
Ali, ovo nije taj Disco. Ovo je
nešto saaaasvim drugo. Ipak, mora da se prizna da i u ovom zvuku ima nešto što podseća
na Disco. A Disco-a ima različitih. Kao i naziva za različite muzičke žanrove.
Mi, na primer, ovde na blogu
imamo naše naslove za muzičke grupe i stilove koji dolaze prirodno, spontano,
sami po sebi. Ponekad bacimo oko i na spoljni svet, čisto da se uporedimo ili
da bi, eventualno, nešto bolje razumeli.
E ovde je upravo taj trenutak
kada ćemo da bacimo pogled preko kapije bloga. Jer, naziv koji su oni napolju
dali ovakvom Disco pravcu “Deep Soulful Disco” je moram da priznam baš u skladu
sa zvukom. Ja bih ga samo još malo popravio sa jednim “Funk” na kraju (Deep
Soulful DiscoFunk) i mislim da bi onda bio “do jaja”.
Ovo jeste “Deep”, jer i u
House-u imamo taj popularni predznak koji ti kaže da će u zvuku biti nekih
“besnih” truba i sax-ova koji imeju jako da “uozbilje” zvuk – da mu ga opasno daju
na dubini.
Pa onda Soul, crni zvuk koji je
u tako tesnim rodbinskim vezama sa Funk-om da teško možeš da ih razlikuješ.
Svakako je da ovde ima Soul-a, ali istovremeno i Funk-a u to nema sumnje. Jer
baš ta reč “Funk” će u textu ove stvari da se pominje na sva zvona.
A Disco? Gde je on tu?
Pa moram da priznam da mu je
prostor jako tesan. Jedva da će naći neku tanku linijicu po kojoj će moći da gazi.
Ako za milimetar vrdne na bilo koju stranu upašće u trenu na ogromna
prostranstva Soul/Funk-a.
Disco-a ovde ima u ritmu koji je
dinamičan, koji te zove na podijum za igru. Koji te neprestano mami. Koji te
svojim moćnim basom prosto baca u trans. Ali, to je sve istovremeno i Funk.
E ono što je baš isključivo Disco-ovo
su, na primer, ona dobro poznata Disco fijukanja. Ono kada Electro efekti
prorade i počnu da te bombarduju “molekulima” za koje ti se čini da dolaze
pravo iz kosmosa. Eto to je otprilike sve što imaš ovde od Disco-a.
A šta imaš od Funk-a? Pa, sve
ostalo. Ne znaš odakle pre da kreneš? A mi smo krenuli sa kraja. Jer, ovde, na
samom kraju ElectroJazz-a su, najpre, ubačene dve JazzFunk stvari od
Culbertson-a. A sada i ovo. Mogla je da se od svega toga napravi i jedna dobra zasebna
grupa. Ali, ipak, nije. Jer, ovo su stvari iz “stare škole” zvuka i pitanje je
da li će još bilo šta slično da nam se desi?
A što se tiče dovođenja
“provincije” u New York
I tu su, naravno, reči. Kao i u
svakom dobrom Funk-u. Ali, reči ne da ti pričaju priču, nego, pre da te pale.
Da ti ga daju na kvadrat. Da možeš nešto da mantraš dok se uvijaš u ritmu
Funk-a.
Pa će ti, onda, te reči reći
kako je New York New York
Ali, fankeri dobro znaju da je
zvuk “pametniji” od reči. I zato će ti, onda, oni taj text pretočiti u zvuk.
Gde nećeš znati šta pre da slušaš? Jer zaskočiće te sa svih strana. I to najpre
bas koji je tako prodoran da će ti sve koske pomeriti s mesta.
Pa trube. Nećeš da znaš na koju
stranu pre da se okreneš. Ka onim trubama koje drže opasan Funk ritam u pozadini
ili ka onima koje soliraju. Jer, ima ih na sve strane. Napadaju u serijama.
Pa saxovi u triplikatu. Kada
krenu da uvijaju zvuk. Da ga lome
Kako da se spasiš? Kako da se
izboriš sa tim? Nikako, nema ti spasa. Ostaje ti samo jedno. Ono na šta te reči
zovu. Da se pridružiš tom opštem Funk ludilu. Da ustaneš i da kreneš da fankuješ.
Gone take the country to New York city
Gone take the country to New York city
Down in the country we’d like to
funk
Down in the country we’d like to
funk
Oh New York
Oh New York
Oh New York
Oh New York
Get up, get up, get up, get up
Do the funk, do the funk
Get up, get up
Do the funk
Down in the country where I come
from
Down in the country we’re havin’
fun
Get up, get up
Do the funk, do the funk
Do the funk, do the funk
Do the funk
Come on, come on
Come on, come on
Come on, come on
Come on, come on
Do the funk, do the funk
Funk, funk, funk, funk, funk,
funk
(Bohannon – Take The Country To N.Y. City)
ELECTRO JAZZ GROOVE
Uh, idemo ponovo na crtu. Idemo
da gruvamo. Sećaš se, imali smo već “groove” u liku ElectroGroove grupe (ElectroII). Kada smo pričali o brazdama koje pravi Electro onda kada postroji svoje
electrone i izda im naređenje: “U napad”!
Isto to imamo i ovde, s tim što
je u ovo Electro gruvanje ubačen i Jazz ton. To što ima Jazza uopšte ne menja
osnovni groove utisak koga ćeš iz iskustva u sekundi da prepoznaš. A ako ti je
malo izbledelo sećanje skokni do Electro II da obnoviš gradivo.
Sada je sve spremno da Jazz
varijanta ElectroGroove-a krene, iako, mora da se prizna da su porođajne muke
bile poprilične. Jer izazov je bio tu – onaj pravi, skoro nepremostivi. Kako i
ne bi bio kada su u prostor rezervisan za ElectroJazz, Groove, Soul i slične
zvuke dve moćne grupe već zauzele svoje mesto, čvrsto ukopane bez namere da
ustuknu. E tu negde, između njih, kroz iglene uši, je trebalo udenuti ElectroJazzGroove.
I, naravno, upalo se u situaciju
kako to sve što je vrlo slično urediti tako da, ipak, postoje neke jasnije
razlike među njima. Razlike koje će kao saobraćajac na prometnoj ulici da
trasiraju put novim stvarima koje će tek doći.
Da su se napravile samo dve
grupe (ElectroJazz i Soul, na primer) sve bi bilo mnogo lakše. Ipak, tada bi i
na jednoj i na drugoj strani bilo “uljeza” koji očigledno štrče jer su nešto
drugačiji. A uz to bi i postalo zagušljivo jer bi se mnogo više stvari borilo
za vazduh u svakoj grupi. Ovako, postoje tri kolone u kojima se sada vozi i
autoput je, samim tim, prohodniji jer je više rasterećen.
ElectroJazzGroove je, ipak,
nešto drugačiji i od svog severnog (ElectroJazz) i od južnog suseda (Soul), i
zato je dobro što je uspeo da se formira kao samostalna jedinka. ElectroJazz
je, naravno, najbliži rođak – skoro kao brat blizanac. Jer, samo nijanse ga
razdvajaju u odnosu na njegovu Groove varijantu.
Iako i ElectroJazz može da bude
izrazito dinamičan, ElectroJazzGroove je makar za prsa ispred njega. Jer, ofanziva
je njegovo drugo ime. Dinamika koja je toliko nestrpljiva da bi rado da iskoči
iz svoje kože samo da može.
Uz dinamiku tu je i težina.
Osećaj da je toliko mnogo mase u pokretu da je dobro držati je na oku da ne
napravi neku glupost zbog tolike moći kojom raspolaže. Pogotovo što je
haotičnost u izrazu drugo “ja” ElectroJazzGroove-a.
Za razliku od toga, ElectroJazz
je više konzervativan i utegnut u svoje predvidive šablone. Može i on, naravno,
da leprša, ali ne tako kao JazzGroove za koga bukvalno ne znaš u sledećoj
sekundi šta možeš da očekuješ. Sada je ovde, sada tamo, a onda negde sasvim
drugde gde ga uopšte ne bi očekivao.
U jednom trenutku je u usponu, u
drugom u poniranju. U trećem se izgubio u nekoj iznenadnoj ilegali u kojoj ga
niti vidiš niti čuješ. A već u sledećoj desetinki shvatiš da ti se prikrao iza
leđa i prestravio te piskom koji razara bubne opne.
Osim toga, ElectroJazzGroove
voli da se igra sa drugim savremenim Electro ritmovima. Na prvom mestu sa
Funk-om, a onda i sa, House-om, Hip-Hop-om, Rap-om, itd. To će ElectroJazz sebi
vrlo retko da dozvoli.
Uz sve to, razlika je i ta, da
je JazzGroove dosta više otvoren za đusku. Jer, u njegovoj osnovi je neki od
Electro Dance ritmova i remixeva koji su napravljeni tako bi na njih trebala da
igraš na podijumu, a ne da dobuješ prstima ili klimaš glavom, za stolom, što se
u klasičnom Jazz-u najčešće čini.
Dobro, i ovaj naš Jazz je
Electro varijanta, ali, ipak, instrumentalne varijacije su i tu ono što je
najvažnije. Igrački izraz je u drugom planu. To – za igru ili za instrumentalnu
animaciju – je jedan od glavnih ključeva za razvrstavanje stvari iz ove dve
grupe.
A u odnosu na Soul,
ElectroJazzGroove se najviše razlikuje u tome što ima Jazz-a u sebi dok ga Soul
uglavnom nema. Ali, postoji i bliskost između ove dve grupe pošto koriste identične
instrumente i sličan osnovni dens izraz.
Osim po Jazzu, ElectroJazzGroove
se razlikuje od Soula i po tome što je mnogo više zagledan u solo akrobacije i
što ima tu svoju nepredvidivu haotičnost koju će teško ko moći da razume.
Pogotovo ne ElectroSoul koji je mekših ivica, sav pretvoren u stabilan dens
ritam koji se trudi da te nosi u kontinuitetu – bez cimanja i lomova. Naravno,
sve to uz onaj prepoznatljiv Soul crnački šmek koji u sebi već ima i dozu
Funk-a, Funky-ja i ko zna kog još “crnila”.
Osim toga, Soul će uz zvuk da ti
se često obraća i rečima, dok će JazzGroove u vezi reči da stane na liniju svog
polubrata, “mutavog” ElectroJazz-a. Dobro, biće, ipak, pričljiviji, svakako,
ali ni blizu onako “punim ustima” kako to radi Soul.
Posle ovoliko priče o razlikama
možda ti je ostao utisak da su ove tri grupe prilično jasno razgraničene. Ne,
naprotiv. Razlike su izrazito male, u nijansama. Primetićeš ih samo ako si baš
koncentrisana da ih provališ. Inače, u protivnom, sve tri grupe će ti izgledati
kao da se radi o jednoj jedinoj.
Jer, neka JazzGroove stvar će
bukvalno u sebi da sadrži celine koje su pravi ElectroJazz (isti instrumenti,
ritam, soliranje). Dok je, istovremeno, osnovni dens zvuk identičan onome u
Soulu. Samo su nijanse koje vise o koncu tu stvar gurnule u JazzGroove grupu a
a ne u druge dve. Neke stvari su po desetak puta prelazile “granu” dok se nisu
konačno skrasile tamo gde su sada.
Ove jabuke ubijaju! Kratko,
jasno i doslovno. Šta je sad pa to? Kakve su to jabuke otrovnuše? Odakle
dolaze?
Izrael im je zemlja porekla. Na
krštenici im piše 2002 godina. Njih devet, od čega dva DJ-a. Obožavaju da
ubijaju Funk, Jazz, Groove.
Pa i mi kažemo kada je nešto vrh
– kada je jako kvalitetno ili kada ostavlja veoma snažan utisak – da “ubija”
koliko je dobro.
Apples (jabuke) su to preneseno
značenje stavili na papir, tako da ovo što sada slušamo ne samo da ubija kako
dobro zvuči, nego se i stvar bukvalno tako zove: “Killin’” (ubijanje).
Svako “pravo” ubijanje je više
proces nego samo čin, akt, trenutak. Ne, ovo ubijanje zvuka se dešava
postepeno, temeljno, tako stručno da ti ne ostavlja mnogo prostora da se na
njega pripremiš.
Jer, ako ubijanje zvuka već
treba da se desi, onda bi ljudski bilo da se to uradi na takav način da zvuk
što manje pati. Da mu čak i ne padne na pamet da ga za par minuta više neće
biti. Još bolje je ako ga pustiš da uživa, da se unese u čitavu priču, da čak
njoj i sam doprinosi. Neka to bude njegova poslednja cigareta koju će ispušiti
u uverenju koliko je život lep i koliko mu je baš u ovim trenutcima dobro.
Naravno, mi sada unapred znamo
šta mu se sprema, ali zvuk to neće moći ni da nasluti. Njemu će sve ovo biti
jedna jako dobra improvizacija. Toliko moćna i strašna, da bi je se mnogo
uplašio kada ne bi verovao da je sve to samo jedna zvučna igrarija u pitanju.
A eto, i odata mu je počast da
seče traku – da otvori ElectroJazzGroove festival. Pa ne može to baš bilo ko.
To je zato što su jako dobri. Što su “smrtno” dobri. Što ubijaju koliko dobar
zvuk imaju.
Kreće se polako, oprezno. Ali,
već u startu se oseća neka drama u vazduhu. Neka pritajena ozbiljnost. Kao
misli koje ti se roje po glavi jer su postale svesne da hodaš po minskom polju
i da već sledećeg trenutka mogu da odlete u vazduh. Toliko su uplašene da mogu
samo unezvereno da mucaju dok šire oči u paničnom strahu.
Bass je dobio u zadatak da
izvidi teren i on se sada trudi da nekako to izvrši a da pritome izvuče živu
glavu. To što iz sebe pušta dramatičan zvuk nije uopšte čudno s obzirom na
situaciju u kojoj se nalazi. Uh, sada mu je već lakše jer evo truba koje
priskaču u pomoć. Da, sa trubama je već sasvim drugačije. Sada je zvuk bogatiji
i sa više samopouzdanja. Evo, i ostali polako pristižu.
Uh, sada ćemo da ih razvalimo
prolazi kroz glavu zvuku. Sada ćemo da im pokažemo od kakvog smo materijali
sazdani. A ova tenzija, ova napetost, pa to je samo lažna dojava da bi nas malo
zaplašili. I stvarno smo se prepali, ali, bez obzira, bilo je baš dobro. Taj
adrenalin, taj osećaj da živiš u trenutku – da izgaraš do koske.
Ok, onda, ćemo i mi igru da
igramo. Idemo “klari”! Uh, i onda je klarinet počeo svoj “smrtonosni” šou. Taj
njegov pisak koji seje strah i tera te da se osvrćeš oko sebe kao da si
neposredno ugrožen. Dat je signal za uzbunu i sve što ti je sada potrebno je da
vidiš samo odakle opasnost dolazi da bi mogao da znaš u kom trenutku da uvučeš
glavu u ramena i pokriješ je rukama.
Ha, ha, uživa zvuk dok vidi
strah u očima svuda oko njega. Uh, stvarno smo ih isprepadali. Idemo sada malo
da ih ohladimo. Čisto da im dozvolimo da se povrate. Jer, pravi gušt je kada
zagrevaš pa kada hladiš. Pa tako nekoliko puta. Kada, polako, postepeno
uteruješ strah u kosti. Kada svaki sledeći put dodaješ na tenziji, na pritisku.
Onda je krajnji efekat neminovni zamor materijala i konačno pucanje –
rasprskavanje u hiljadu komada.
Jooj, pa kada im uletimo sa
Hip-Hopom. Kada krenemo da trljamo vinil. Da pritisnemo zvuk da zavija kao neki
ogromni bumerang koji fijuče kroz vazduhu sejući strah svuda oko sebe.
Uh, vidi samo kakvu paniku smo
napravili. Teror bajo, čisti teror sada radimo.
Evo, sada ćemo da ubacimo nove
momente. Jer sada je poslednji čin. Papučica za gas je stisnuta do daske. Idemo
sada na konačni udarac. Idemo da
kopljima pogodimo žilu kucavicu na vratu bika. Ideeeemoooooo!!!
Ali, šta je sad ovo? Pa, kako? Pa
zašto? Oh, NEEEEEEE!!!
(The Apples – Killin')
Sigurno znaš da u svakom gradu
postoje ona tajna, skrivena mesta gde može dobro da se pojede ili jeftino da se
kupuje. Mesta koja znaju samo oni koji čitav svoj život žive tu par ulica
pored. Jer tu, u komšiluku, su se kao tradicija, kao tiha voda, kap po kap,
godinama stvarale prave vrednosti koje uopšte nisu morale da budu opšte
poznate.
Takvi lokalni favoriti su i
Haggis Horns (Hagisovi duvači). Samo što je u njihovom slučaju lokalna
zajednica bila čitava Britanija. Jer tamo se znalo, ako hoćeš pravu duvačku
podršku (sax, klarinet, trube…) za svoj Funk, Soul, Hip-Hop, Afrobeat nastup,
ploču, itd, onda zovi Haggis-e.
Od 2004 Haggis Horns počinju da
izdaju i samostalne albume i da svojim stvarima nastavljaju da izbezumljuju
obožavaoce Funk, Soul i Jazz mešavina. DJ-evi se utrkuju da što pre neku stvar
od Haggis-a uzmu pod svoje i od nje naprave neki novi Mix koji će da žari i
pali plesnim podijumima.
Pa kako, onda, drugačije da
shvatiš njihov zvuk nego u duhu naslova albuma “Hot Damn!” (đavolski vrelo). Sa
tog albuma slušamo stvar “Got To Lose Your Way” (moraš da se izgubiš).
Da, u ElectroJazzGroove-u smo,
ali, po ritmu se ovaj zvuk ni malo ne razlikuje od svog polu-brata
ElectroJazz-a. Ma “pljunuti” je on. Dok
svi drugi JazzGroove-aši furaju neki dens fazon, Haggis-i ovde valjaju onaj
spori Jazz na koji ćeš pre da dobuješ prstima ili klimaš glavom nego što ćeš da
se baciš na podijum i đuskaš.
Ali, stavi “Got To Lose…” u
ElectroJazz i videćeš da štrči. Da je viši od njih za glavu.
Ok, pa u čemu je stvar? To je
taj ritam, šta je, onda, drugačije?
Strast, paklena vrelina koja se
oseća u vazduhu, to je drugačije. A, ima je mnogo – i spolja a i iznutra. To je
ono što nije baš svojstveno ElectroJazz-u.
Kao prvo, ritam jeste u nekom
osnovnom Jazz fazonu. Ali, oslušni ga malo pažljivije i videćeš kako čitav taj
pozadinski zvuk vrije kao da si u vrelom kotlu. Nije ni čudo. Jer kada se
sedmočlana Haggis ekipa baci na posao to onda nije normalan vreli kotao, nego
onaj đavolski. Onaj u kome ti sumporni kolutovi na površini govore da se
iznutra dešava prava histerija – ludilo.
Eto, tako stvari stoje iznutra.
A tek da vidiš ono spolja. Ono što izbija na površinu. Ono što se zove solaža.
Ono što ti priča priču. Ono što ćeš prvo da uočiš i najviše da zapamtiš. E, tek
tu su Haggis-i odlepili. Kada se sax dohvati svog trenutka pa kada pisne i
vrisne. Pa kada krene u varijacije.
A tek što je sax malo zastao da
uzme vazduh, kada evo ti trube koja uskače. Kad počne da štekće kao mitraljez
iz drugog svetskog. Nema stajanja, nema predaha ni za tren. Pa onda ponovo sax,
pa iza njega opet truba.
Uh, pakleno, ludo, đavolski.
Otkačili su, odlepili, izgubili se u tom sjajnom delirijumu koji osećaš kao
direktni špric u venu.
Svaki delić prostora je popunjen
nekim adrenalinskim šokom. Iznutra neprekidno ključanje a spolja eruptilna
kreacija kao da je neki vanzemaljski novogodišnji vatromet na delu.
(The Haggis Horns – Got To Lose Your Way)
Ono što nisam napisao u uvodu za
ElectroJazzGroove a što bi trebalo da se zna je da je ova grupa zaista vrlo
posebna. I lična, da budem precizniji. Ne, ne radi se o porođajnim mukama koje
sam nešto ranije pominjao, niti o tome da ja tu dođem kao nekakva babica koja
se sprema da ti ispriča neku luckastu još neispričanu priču.
Ne, uopšte nije reč o tome. Ova
grupa je lična po nečemu sasvim drugom. Po
nečemu što se inače, u drugim grupama ne dešava baš tako često, a ovde se
dešavalo konstantno, redovno, bez izuzetka.
I kada se dešavalo na drugim mestima,
najčešće je to bilo u nekom manjem obimu, 5, 10, max do 20%. A ovde je toga
često bilo i do “la-po” (50%).
Naslućuješ o čemu se radi? Ne?
Dakle, ako ti već nije postalo
jasno, trebaš da znaš da sve ove stvari u ElectroJazzGroove-u nisu baš potpuno
iste kao što su njihove originalne verzije. Kao ono što bi mogla da čuješ kada
bi pronašla tu stvar na YouTube-u.
Ne, ovo su moje verzije tih
stvari. Napravljene po mojoj meri. Onako kako bih ja voleo da zvuče.
Neke stvari sam, zaista,
unakazio, jer su mi se, na primer, neki delovi izuzetno sviđali, dok sam, opet,
za neke druge delove bio mrtav ‘ladan ili su mi čak smetali – da ne kažem
kvarili sliku celine. E, tada bih uzeo skalpel u ruke i secnuo ih kao što
hirurg mora da odstrani neki zaraženi deo koji pravi problem ostatku tela.
Ako bi stvar imala dobru
preostalu minutažu ostavio bi je na miru, osim što ne bih verovatno odoleo da
je ne završim baš onako po mom šmeku ili da joj malo ne gurnem prste u početak.
A ako je stvar ovom hirurgijom
prilično osakaćena i treba joj još “telesne mase” da bi ostala u životu, onda sam,
jednostavno, kopirao neke njene delove, na razna mesta, ne bih li, na taj
način, popunio praznine.
Naravno, sve to treba da bude sa
smislom, u ravnoteži i da ostavlja utisak zaokružene celine. A da ne govirim da
sve mora da bude tako hiruški precizno izvedeno da se ne osete ni najsitniji
ožiljci.
Eto sada znaš. Jer ovde smo da
bi, između ostalog otkrivali i saznavali.
A sada brzo nazad na stvar koja
je na redu. Momci su Ray (Flowers) i Jez (Poole ).
Izgleda da su prilično stidljivi što se tiče ličnih podataka. Na iTunes-u
postoje samo imena nekoliko njihovih zajedničkih albuma i to je sve.
Ova stvar je sa albuma “Cinematic
Funk” (bioskopski fank) i zove se “Tropicola”.
Evo ovde, po prvi put imamo taj
već pomenuti dens ritam koji je u osnovi većine ElectroJazzGroove ekipe. To je,
u stvari, ono što je zid razdvajanja sa ElectroJazz-om. Ovde se to onako baš
dobro vidi.
To praktično znači da iako nisi
još uvek čula ni prvi takt kako zvuči, možeš slobodno da kreneš da oblačiš
svoje omiljene cipelice za đusku. Jer, trebaće ti, baš će ti trebati.
Taj zvuk koji pomera je ovde u
obliku neke ElectroHouseFunkLatino mešavine kojoj uopšte nema potrebe da znaš
kako se tačno zove. Ili , u kom bioskopu se
pušta.
Jer, ta osnova, to zvučno brašno
koje porađa ovaj ritam bi ‘ladno mogla da očekuješ da, na primer, vidiš na
nekom brazilskom karnevalu. Ili , da ga doživiš
kao Remix u nekom klubu koji pušta Electro i Deep House zvuk.
Rekli smo da i Soul ima izrazito
dens karakter, još više nego JazzGroove. Ali, Soul ima neki svoj specifični dens
kod koji nije ovakav kakav je ovde. To je dens kod koji je prilagođen tome da
se odmotava uz reč. Da otvara usta i šalje ti glasovne poruke.
Osim toga, ono što nema Soul a
ima u ovoj stvari je ta usmerenost na solaže, na varijacije. Na strast koja se
tom prilikom kreira. Na to ludilo koje ne samo da će ti upasti u oči, nego će
ti upasti i u mozak i nećeš moći da ga se oslobodiš dok god te ono samo ne bude
ostavilo na miru.
Organi će najpre da ulete da
stvaraju tu solažnu histeriju, što možda pomalo deluje arhaično. Jer, potseća
na neke prastare Rock stvari koje su na sličan način pravile atmosferu.
Ali, ova electronika će to
savršeno da radi – bilo kada svojim orguljaškim tonom pravi Electro okvir za
sav ostali zvuk, bilo kada jaše na solo talasu i frapira te kako samo dobro
učestvuje u kreiranju opšte histerije.
A onda će u priču da uleti sax,
i tada će prosto sve da explodira. Sax varijacije će da budu tako zarazne da će
tvoje telo možda upasti u takvu somnabuliju koja lako može da se otme bilo
kakvoj kontroli iz glave.
A osnovni ritam će da teče i da
teče bez prekida, bez ikakve zadrške. Kao da si na ritualnoj ceremoniji nekog
prastarog afričkog plemena koja traje satima i satima – dok svi kolektivno ne
popadaju u trans.
Taj strašni dens ritam će
neprekidno da ti pravi vatru u nogama, a solaže organa i sax-a će da ti telo
pretvore u igračku mašinu koju više ništa ne može da obuzda.
(Ray Flowers & Jez Poole – Tropicola)
Hoće da ti kažu da su iz
Bruklina. I da se bave fundamentima, esencijom Funk zvuka. Kako, onda,
drugačije da se zovu nego “Brooklyn Funk Essentials”. Ne vole mnogo da pričaju
o sebi. Drugi će ti o njima reći da su legende New York-ške klubske scene. Da
mixuju Jazz, Funk i Hip-Hop. Šta će ti više. Dovoljno je.
Sa njihovog albuma iz 2000-te
“Make Them Like You” (nateraj ih da te vole) slušamo stvar “Kik It!” (udri!).
Kada bi svi bili kao oni ne bi
morao da lupaš glavu gde da ih smestiš. Sami bi se smestili tamo gde, zaista,
pripadaju – u ElectroJazzGroove. I kada bi hteli da odu na neku drugu stranu izbacili
bi ih odatle. Jer, suviše je očigledno.
Eto, uzmi samo osnovni ritam
koji je pravi klubski – mešavina Deep House-a i Funk-a. Takav noseći zvuk
nemaju ni Soul a kamoli ElectroJazz. Pa kada na to još složiš i Hip-Hop
pričalicu, ne moraš više ni reč da zucneš, niti zrnce dileme da imaš. Znaš da
su tu gde i treba da budu.
Dakle, ako ti je, kojim
slučajem, “bioskopski Funk” bio nekako malo krut i suviše suv, onda će “Kik It”
da udari baš na pravo mesto – u tvoj dens živac koji ti neće dati mira dok ga
ne zadovoljiš jednom opakom đuskom da sve pršti. Evo ti prilike za to.
Da, ovo je baš prava stvar za
klubski ambijent. Ritam je stabilan, čvrst. Prosto ti se lepi za noge. A snaga
koja je u njemu te bukvalno gura napred. Da igraš, da luduješ, da ne staješ.
Na projektima Brooklyn Funk
Essentials učestvuje ukupno dvadesetak muzičara. Možeš onda da zamisliš šta se
sve tu “i ispred i iza brda valja”. Toliko mnogo različitog zvuka ovde ima da
nemaš nikakve šanse sve to da pohvataš i da baš hoćeš.
Jer, osim osnovnog ritma koji je
bogat i prebogat tu je i pričalica sax koji se stvarno trudi da deluje onako
pripitomljeno i pod kontrolom. Naravno, kada svi “udaraju” mora i on malo da se
opusti. Dešava mu se, naravno, i da se zaboravi u tome.
I sad, uz sve to ludilo se onda
još ubaci i glas i počne da ti propoveda neku retoriku. Ne, to je, stvarno,
previše težine. Sve se prosto raspada od tolikog tereta. Dobro je da ti delovi
trostruke dinamike ne traju dugo, inače bi nas totalno izludeli. Uglavnom su tu
funk-atični ritam i haotični sax, što je Ok, podnošljivo.
Mmm, ima i trenutaka kada
HouseFunk ostane sam na cedilu. Uh, kako samo to deluje moćno. Onako ogolelo do
koske. Sve se vidi, jasno i glasno. Tada će tvoje telo u pokretu instiktivno da
doda gas jer mu ništa ne stoji na putu. Niti ga sax zamajava i tera da obraća
pažnju na njega, niti je tu glas koji šalje poruke i mami mozak da se njima
bavi.
A što se tiče Hip-Hopa, naravno,
da tu nećeš mnogo toga da razumeš. Glas je u ekstazi. U nekoj samo njemu
poznatoj dimenziji. Pliva na zmijolikom talasu ritma, zadirkuje sax i zabavlja
se, ludo se zabavlja.
Ali, na početku će ti glas reći
nešto što ćeš, svakako, moći da ukapiraš. Reći će ti da mu je drago što može da
iskoristi priliku da ti se obrati. I da te pozove i podseti da je vreme došlo
za zezanje, za ludilo. Oni će sada da partijaju, što se kaže “da mu ga daju”. A
ti, pozvana si, naravno, da priđeš, da se priključiš.
I’m just wanna take this
opportunity
To tell everybody that a…
It’s time to get down, ha, ha
It’s time to break out, ha
We gonna get to the party
jammin’
You know what they kind of say
It goes something like this
Kik it!
(Brooklyn Funk Essentials – Kik It!)
Da, reč je čudo. Dovoljno je
malo da se mrdneš iz grada, odeš na selo i već čuješ jezik koji nije tvoj. Ma i
u gradu, ako je svetska metropola, čak i da znaš dobro jezik svoje etničke
grupe, može da te zaskoči žargon koji koriste mladi ili neki uži umetnički
krugovi. I da opet čuješ a k’o da ne čuješ.
Eto, na primer, u New York-u si
i čuješ reč “kokolo”. Ako si španskog porekla možda ti se desi i da ne ukapiraš
šta to konkretno znači ako nisi baš iz španskog Harlema i ako ne gotiviš Afro
zvuk.
Jer, “kokolo” je podsmešljiv izraz
za Latinose (Španci, Portugalci…) koji imaju afričke korene i pale se na Afro
muziku.
Nekada reč ume da udari jače
nego šamar. To dobro zna Ray Lugo koji je i sam “čovek od reči” – pisac muzike.
Možda su baš neke reči koje su ga nekom prilikom zabolele bile povod da izbaci
svoj nemir kroz agresivni Punk i Rock zvuk. Jer, odatle je krenuo.
Kasnije je možda shvatio da njegovo
bavljenje muzikom ne mora da bude baš na taj način. Eto, zašto, na primer, ne
bi ušao u Afrobeat. Sviđa mu se ritam. Snažan je i odlučan kao Rock ili Punk.
Eto nazvaće se “Kokolo” ili
“Kokolo Afrobeat Orchestra”.
U početku ih je bilo 14 ali se
grupa svela tokom vremena na 5 stalnih članova. Baš onako u rockerskom fazonu.
I naravno da je električna gitara ostala – slučajno ili namerno, samo Ray zna.
“Kokolo”-si su, sa još par
sličnih grupa bili među prvim promoterima Afrobeat-a u svom delu New York
E sada, šta im znači ta reč
“Soul” ostaje da se vidi. Jer, Soul kao muzički pravac, iako sličan Afrobeat-u,
ne pominje se baš u vezi Kokolo-sa. Osnova razdvajanja između JazzGroove-a i
Soul-a je ovde kod nas na blogu ta da je JazzGroove više zagledan u solističke
akrobacije koje vuku ili bar vrlo podsećaju na Jazz dok kod Soul-a toga
uglavnom nema.
Ono što je verovatnije kod
“Kokolo”-sa je da Soul u njihovoj stvari znači “duša”, a “soul power” je, prema
tome, snaga duše, odnosno istrajnost u negovanju Afro tradicije, odnosno svojih
korena. Ti koreni su ugrađeni i u Afrobeat kao još jedan vid podrške
zajedničkoj duhovnoj obnovi Latino-Afro-Amerikanaca.
Afrobeat-u je vrlo blizak i
Afrofunk što se u “Soul Power” itekako oseća. Široka instrumentalna osnova, koja
uz čvrst, vreo igrački ritam nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Osetićeš da je tu
i električna gitara koja čitavoj priči dodaje i neki blago rockerski prizvuk.
Ali, ovaj bas, kako samo jako udara.
Prosto razara koliko je moćan. Zato nemaš frke ako si se nameračila da dobro
protegneš noge. Imaćeš jako dobru podršku za to. Snažan dens ritam koji te neće
ostaviti na cedilu ni jednog trenutka.
Dobro, biće tu i tamo nekih
Electro efekata, pa malo spuštanja tempa da se udahne vazduh, ali toga imaš i u
House-u i u Techno-u, zar ne?
U ranijim stvarima smo imali
uglavnom haotični sax-a koji ti deklamuje svoju solističku priču. Ovde ga
imamo, možda još i više nego bilo gde drugde. Trubi će samo u početku da
dozvoli da zajedno preseku solo traku. Posle toga će da je gurne u pozadinu.
Uzeće solo palicu u svoju ruku i neće je ispuštati do samog kraja.
Ali, ovaj sax, zaista, zna šta
radi. Moćan je, ritmičan, ali usresređen i pod kontrolom. Varijacije su mu vrh.
Deluje da ima neograničeno samopouzdanje. Naravno, i on će na momente da
odlepi, da izgori u vrelini strasti, ali, to je super, takav i treba da bude.
Već sam rekao da je Rey čovek
“od reči”. Zato je malo čudno da je izabrao baš Afrobeat u kome reč teško
dolazi do izražaja. Ali, opet, s druge strane, u moćnom Afro ritmu je možda osetio
koliko je zvuk u stanju da pokrene neke naše dublje nivoe. Nekada još
efikasnije nego što to može reč.
Ipak, nije se uzdržao da tu i
tamo ne ubaci po neku. Jer, čućeš kako pri kraju neki Afro glas govori da ima
nekih teškoća koje su se pojavile. Pa tu je i plač nekog deteta koji se
povremeno čuje, što sve može da ukazuje na neke političke poruke, na primer, one
o patnji i siromaštvu afroameričkog stanovništva.
Ipak, batali politiku i usmeri
se samo na zvuk. Uroni u ovaj pakleni ritam, pokreni svoje telo i doživećeš istinsko zadovoljstvo. Jer, ovo je
jedan jako dobar vajb. Bez obzira na razloge. Bez obzira da li je beo ili crn.
(Kokolo – Soul Power (Lack Of Afro Rmx)
Znaš za ono: “Đavo je u
detaljima”. Bukvalno je tako. Nekada ti je tako malo potrebno da ostvariš svoje
snove, da ti se desi nešto izuzetno, a, ipak, se na kraju ne desi jer ti je, na
primer, samo jedna stotinka falila da osvojiš zlatnu medalju ili postaviš novi
svetski rekord.
Nekada samo jedno slovce može da
promeni smisao rečenice ili čak da jedna ista reč ima više različitih značenja.
Da, detalji su pravi đavo.
E, i ovde, u ovoj stvari, je
bukvalno baš tako. Samo sitnice kao što su trenutni utisak ili intuicija su
prevagnule da se “Superjam” (super gužva) nađe u ElectroJazzGroove-u.
Naravno, ima tu razloga koji
mogu da se navedu, ali se svi oni, manje-više, svode na jedno te isto. Na neku procenu,
na neki osećaj, na neko uverenje da je nešto više ovoga a nešto manje onoga. Ili , da jednoga skoro da nema, a drugoga, recimo, da ima
tu i tamo.
“Superjam” ima stvarno super
brzi ritam koji baš forsira dinamiku u petoj, ali i ElectroJazz, takođe, ume da
bude izuzetno agilan. Ipak, ovde je možda ritam za nijansu brži i ima nekako
čistiji dens izraz. Kao da je klasični DeepHouse ili neka HouseDanceFunk
mešavina na delu. ElectroJazz, ipak, ima za nijansu klasičniji odraz u
ogledalu. Nekako je više statičan a manje igrački raspoložen.
Što se tiče zvuka prvo ćeš
naleteti na bas. Uh, kako je ovaj bas samo jak. Kako je prisutan. Snažan ritam koji
bas zrači oko sebe nosi čitavu ritmičku konstrukciju. Mnogo toga se vrti oko njega
u ovoj stvari. Bas deluje ovde kao sidro koje je privezalo za sebe sve što je
moglo da privuče na dno. Bravo Chrise za basiranje – doktorski, nema šta.
Inače, bas deluje iznutra, iz
temelja, odakle stvara stabilnu osnovu na koju može da se nasloni solaža. A tu,
u tom gornjem rejonu vijugavog zvuka vladaju suvereno klavijature. One će usput
da podrže osnovni zvuk kada mu je potrebno još snage i raznolikosti. Ali, njihova glavna uloga je da ti pričaju
priču koju ćeš najpre da zapamtiš jer je direktnija od svih ostalih.
Klavijature soliraju. One su deo refrena koji diže tenziju, koji stvara
kreativno ludilo.
Kako samo hitro lete prsti
Chrisa Jossa preko klavijatura. Kada izađu iz sporovoznog tempa pa krenu da
ubrzavaju. Da se cimaju, na momente, svetlosnom brzinom. Fenomenalno nema šta.
Prosto ti se čini da ostali instrumenti nisu ni potrebni kada bas i klavijature
tako dobro obavljaju svoj posao.
Ali, i ostali nevidljivi sitni
točkići su tu, i itekako doprinose da ukupni utisak bude takav da sa ponosom
može da nosi naziv “Superjam”. Opet, i ovde je Chris direktno umešan. Čekaj, pa
odakle taj Chris iskače sa svih strana? I tamo je i ovde i svuda negde okolo.
Ima li ovde još nekoga sem njega?
Ne, ni traga ni glasa, niotkuda.
Samo Chris i instrumenti. A opet izgleda kao da je sve u najboljem redu. Niko
se ne buni. Ništa nema da fali. Pa šta ako će jedna ista ruka da svira sedam
instrumenata? Pa šta onda? Kakve to veze ima?
Ne, nema, ali, čekaj, hoćeš da
kažeš da Chris…? Ma da, ludi Francuz stvarno i basira, i bubnja, i gitariše i
orgulja i perkusioniše i flauta. A šta radi sa indijskim sitrom to baš i ne
znam, sitriše valjda?
Ovo je tema iz filma “Supermen”
i sve je nekako u tom znaku superiške. Eto i album se tako zove: “Superman
Theme”. A za “džem od supera”, to si već obaveštena.
Do sada je već sigurno moralo da
ti postane jasno da ćeš se super provesti ako pustiš da te uhvati ovaj super
ritam. Nema greške. Pokušaj.
(Chriss Joss – Superjam)
Zamisli upadnu ti u kadar dve
noge na kojima su crne kaubojske čizme. Špicevi su tu, i kosa štikla, normalno.
I onda te dve noge u čizmama počinju svoj otkačeni ples. Brzo, snažno,
intenzivno. Kao sitan vez, noga uz nogu, vrtenje u svim pravcima. Mora da je
neka opasno brza mjuza na delu kada su noge u toliko velikoj žurbi, prođe ti
kroz glavu.
Imaš neku ideju ko bi mogao da
bude baja u tim kaubojkama? Ne?
E, onda ti padne pogled na neki
muzički članak u kome se kaže da je on rekorder po broju singlova na prvom
mestu prestižne Billboard-ove R&B liste. Ima 16 takvih singlova. Po nekoj analizi u tom žanru od 1942-2010 od svih 500
najboljih muzičara njegovo ime je na mestu broj jedan. Može sad? Ne?
A onda ti padne pogled na
ugledni muzički časopis Rolling Stone gde je njegovo ime na mestu broj 7 liste
najboljih 100 umetnika svih vremena.
Nije više među nama (umro je u
73. godini, 2006). Otac Funk-a ili Godfather of Soul (kum Soula) Imaš ga sad?
Pa, naravno, da ga imaš. Ko drugi nego James Brown.
On je imao svoje bendove tokom
pedesetih i šezdesetih godina, ali je 1970 formirao sasvim novi bend. U njemu
su bile njegove verne pristalice iz ranijih bendova jer ga je većina članova napustila,
navodno zbog neizmirenih dugovanja.
Taj novi bend se zvao JB’s
(James Brown’s). James im je povremeno bio pevač, svirač na organima,
producent, kako kad. Jer, grupa je nastupala i samostalno kao i sa drugim
solistima. Sa njihovog albuma “The Jb's Funky Good Time: The Anthology” slušamo
stvar “Hot Pants Road
E sad, da li mu “hot pants road”
(ulica vrućih pantalonica) dođe kao naša “štajga” ili samo neko poznato mesto gde
se skupljaju dobre ribe, ostaćemo uskraćeni. Ali, bez obzira, vruće je, vrelo
je da sve kipti. Baš kao ženske obline koje zatežu šavove na letnjim šorcevima
i dižu pritisak do usijanja lokalnim šmekerima.
Eto, pretvori taj osećaj, te
simbolične slike u zvuk i dobićeš energiju, strast, ludoriju. Ma, kada je tata
Funk-a na sceni ne može drugačije ni da bude. Sve se trese od njegove pojave,
čak i da ne progovori. A izbaciće kralj iz sebe i po neku reč, videćeš.
A zvuk neki Electro/Funk/Soul/Jazz.
Pun snažan ton koji razara. Trube su tu. Pa standardna ritam mašina pod punom
opremom. Pa organi koji te zadirkuju – možda je baš James na njima. Nisu ti
organi čak u nekom prevelikom spidu kao što smo to imali ranije. Ali, očigledno
idu na finjaka. Srednji tempo, odmereno, ali, stalno pod pritiskom. Znalački
pletu mrežu i drže tenziju na nivou.
Ipak, zvezda večeri je, naravno,
James Brown. Uz sav taj zvuk koji izgara ti osećaš da je njegovo prisustvo ono
što je ključno. Čini ti se da je u zvuku u svakom deliću sekunde. A to će i
fizički da se oseti preko njegovog glasa koji je najčešće u nekoj tako velikoj
extazi da ti prosto njegova slika titra pred očima.
Neće mnogo da priča, ali će
skoro non-stop da dobacuje. Nekada samo jedna reč, nekada pola rečenice. Nekada
kao da mu je reč zastala duboko u grlu, a on je, ne celu, nego samo trunčicu
ispusti iz sebe. Kao da mu je mnogo važnije da isijava osećanje nego da izbrblja
reč.
Na startu će da proveri kako se
osećaš? Da li si Ok? A onda će početi da mantra “Funky”. Funky je, inače, kao
muzički stil mekša verzija Funk-a. Nešto kao stara škola R&B-ja ili crnačka
verzija Disco-a. Ali, James nije mislio sigurno na to, nego na dobar provod,
zezanje, ludilo. Jer reč funky nevezano za muzički stil znači upravo sve to.
Nešto što je strava, što je kul.
I on hoće da ti kaže da je to
što je “funky”, u stvari, ono što je suštinski najvažije (nitty-gritty). I,
onda, hoće da te pita da li i ti fankuješ, da li si u dobrom groove-u? A on će
ti na ličnom primeru pokazati kako se on provodi? Kako on to radi?
Kada samo čuješ te uzvike i
krike koji iz njega izlaze kao neukrotiva bujica postaće ti jasno šta je hteo
da kaže – šta je važno, šta je najvažnije?
I wanna know that you feel all
right. Do you feel all right?
Funky, funky, hey, funky, funky
There’s a new thing. Get down to
the nitty gritty
Yeah, that’s it
I wanna tell you yeah
Will be there taking care of
might’ve been wrong again…
Funky, yeah, funky
Ain’t you funkin’, ain’t you
funkin’
Ain’t you funkin’, ain’t you
funkin’
1,2,3,4, hey, oooooh!
He, he, he, he, hey (4X)…
Oh, he, he, he, he
Funky, he, he, he, he…oooooooh!!!
(The JB's ft James Brown – Hot Pants Road (Hansi's SlamDunk the Funk Edit)
Da, da, na istoj smo liniji kao
od malopre. Žestoko, tvrdo i opasno. Odmah na startu imaš glas koji ti javlja
da se opako nameračio da Hip-Hop-uje. To nije ni “oh”, ni “uh” niti bilo šta
drugo što bi mogla zgodno da sabiješ u reč. Ma, nema frke, poruka je jasna:
“Držite se, polećemo”.
Na ovu stvar napolju lepe
etiketu House, iako bi joj ja zalepio Hip-Hop. Jer, ovo ti je onaj ofanzivni
crni zvuk koji ukiva kao teški čekić kada pogodi glavu eksera. Na ovu mjuzu će
brejkdenseri na ulici da krenu da lomataju.
Mislim da je Chad UK
Jer, “wicked” može da znači,
između ostalog: nevaljalo, bezobrazno, ludo, otkačeno…
Pa, sasvim normalno kada ovaj zvuk
na dosta toga asocira. Jer kada je nešto moćno pa još i dinamično onda deluje
samo po sebi nekako agresivno. Kao nešto sa čime sigurno nećeš da ideš na
livadu da mirišeš cveće.
Prema takvom zvuku Chad Chad
E sad, ima tu deo malo nejasan u
kome ti kaže da odigraš dobro, da pustiš njih da se ispale. To je možda
asocijacija na Drumscape igricu koja je bila jako popularna sredinom
devedesetih. Neka vrsta karioka koju igraš sa bubnjevima. Otkuda sad pa to? Ne
znam. Pitaj Chada odakle mu pseudonim “Drumscape”?
A možda baš odatle dolazi i
naslov pesme, jer bubnjar ovde nije baš nešto preterano u extazi. Naravno,
teška artiljerija je tu, ali pravi je čitava ekipa. Pogotovo se sax opasno
naložio da se istakne. Dobro, to mu je i u opisu radnog mesta – da solira i
žonglira. Ali, i organi su se baš potrudili. Imaju neke deonice piskutanja koje
mu ga baš daju na intonaciji. Da osetiš da je hitno, da je bitno, da je
nevaljalo.
Osim poziva na groove, dobri
dečko Chad
Talk about let them burn in
style
Play, play the scene
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked (2X)
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked
Play, play the scene
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked (2X)
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked
Talk about let them burn in
style
Play, play the scene
Play, play the scene
Talk about let them burn in
style
Talk about let them burn in
style
Play, play the scene
Play, play the scene
Peace, unity, love and having
fun
Peace, unity, love and having fun
Talk about let them burn in style
Play, play the scene
Peace, unity, love and having fun
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked
Peace, unity, love and having fun
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked
Talk about let them burn in style
Play, play the scene (2X)
Love and having fun
And that's what’s happened
(Chad Jackson – Hear The Drummer (Get Wicked)Peace, unity, love and having fun
Talk about let them burn in style
Play, play the scene
Peace, unity, love and having fun
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked
Peace, unity, love and having fun
Let's groove on
'Cause it's time to move on
Hear the drummer get wicked
Talk about let them burn in style
Play, play the scene (2X)
Love and having fun
And that's what’s happened
Ispada da je flauta odlučila. Da
baš tako. A činilo mi se da je ovo rešena stvar – “clear cut” što bi rekli
Ameri. Ipak, bilo je dilema.
Kada je zvuk bremenit Funk-om,
onda nemaš frku da će da se krlja sa ElectroJazz-om, koji je finiji dečko –
simfonija a ne ulična svirka. Ali, onda ti ostaje eventualna kolizija sa
Soul-om koji je sestra bliznakinja Funk-a.
A ako bi imao Funk a nemaš brigu
ni sa ElJazz-om ni sa ElSoul-om, onda bi trebalo da se češneš po glavi i
priupitaš: “Čekaj, a s kim si se ti to uhvatio u kolo”? Jer, uvek moraš da se
makar malo kačneš sa nekim – na nečiju stranu da naginješ.
Eto, zato ovde ima malo bockanja
sa Soul-om. Ima ga, ali, kao što znaš (bilo je u uvodu), to se rešilo tako da
ako stvar ima naglašeno soliranje kao prioritet i pri tome se služi da tako
kažem “Jazz alatkama”, onda ide u JazzGroove, a ako tog solažnog ludiranja nema,
stvar putuje u Soul. Još ako nema reči, (koje inače teško mogu da se probiju
kroz solažno živo blato) onda je teško da ta stvar izvadi kartu za zemlju
Soula. Jer, kao što znamo Soul obožava reč.
E, sve to se dešava ovde, s tim
što je mala komplikacija ispala sa “Jazz priborom”. On je ovde u velikoj meri
ofanzivan – kao neka ElectroRock varijanta gde bas gitara ima jako pravo glasa,
što opet odvlači stvar ka Soul-u. I ne samo tamo nego i ka ElectroGroove-u.
Dakle, problem je što u tom
priboru ovde nema sax-a, truba, klarineta i sličnih Jazz alata. Ima solaža,
nema reči, sve kao što treba, ali nema Jazz-a. A ako je sve to tako, onda se
pogled skreće ka ElectroGroove-u. Logično, izbrisao se Jazz gumicom i
ElectroGroove je ono što je ostalo. A tamo, kao što znaš vlada tvrda zvučna struja
koju prave Electro/Hip-Hop/Rap i možda malo Funk-a.
Ipak, flautica je došla u pomoć,
jer njen tanušni glasić se, na sreću, provlači kroz čitavu stvar. I zato, ništa
od ElectroGroove-a, jer tamo živinče kao što je flauta uopšte ne podnose. Tako
nešto bi im došlo kao kada đavolu pokažeš krst ili ga prsneš svetom vodicom.
I tako je ElectroJazzGroove
upisao još jednu veliku recku. Jer, jedan član više u ekipi je veliko
poentiranje. A da sve to ima neke veze sa sudbinom pokazuje i naziv ovog našeg
flautana “The Big Score” (veliki rezultat). “Fort Knox Five” je ekipa koja
stoji iza ovog skora. Oni su sve ovo “iskomplikovali” samo zato što su želeli
da Electro povežu sa Funk-om i Hip-Hopo-om na svoj specifičan način.
Ajmo sad da vidimo s čime ovde
imamo posla? Idemo prvo na zvuk.
Zvuk je izuzetno ofanzivan.
Dinamika punim gasom. A težina? Uh, težina koja sabija 5 centima asfalta u
zemlju. Ipak, ovde ništa neće da fali asfaltu jer zbog dinamike i brzine težina
ne može da dođe do izražaja. Zvuk preleće preko jer jedva da zemlju dodiruje.
Rekao sam da sax-a nema da bi
uprostio slučaj. Ipak, ima ga. Ali, toliko malo da je na nivou nebitnog. Jer, javlja
se kao pisak u delovima od po par sekundi. I na samom kraju ima jedan njegov
deo dok izbrojiš do dvadeset.
Ali, ako nema sax-a tu su
organi. Organi inače nisu toliko dominantni Jazz alati. Više su obeležje
Rock-a, Funk-a i Soul-a. Ovde su organi veoma živi – sveprisutni. Tu su kada
stvaraju pozadinski ambijent u kome sve vrvi od elektrona. A osim toga su naročito
tu kada teba praviti reljef, crtež, mozaik. Kada treba solažom zarobiti pažnju,
ostaviti utisak, izazvati oduševljenje.
Organi udruženi sa basom ne
dozvoljavaju tempu da uzmakne. Nema nazad. Nema u mestu. Pravo napred je jedina
opcija.
To sve stvara utisak težine i
velikog naboja. Kao da je neki veliki balon nategnut do svojih maximalnih
granica pucanja. A zvuk kao da nije briga za to jer upumpavanje vazduha ne
prestaje. Samo će na par mesta tempo da se uspori. Ali samo zato da bi posle
toga još više dodao gas.
Ipak, iako je ritam brz on
nekako ne ostavlja baš takav utisak. Pre se oseća neko neobično iščekivanje.
Niko ne zna šta treba da se desi, ali se zna da nije nešto što se priželjkuje.
Kao da se neka zlokobna magla nadvila nad grad i sada ga drži u šaci. Možda se
čeka da pukne onaj prenapregnuti balon.
Rekao sam i da glasa nema, a
ipak ga ima. Ali on nije tu kao reč nego kao uzvik. Uzvik koji uopšte nije
glasan. Ne, jedva ga čuješ, ali je skoro stalno u igri.
Kao da je tu čopor gladnih vukova
koji vuku saonice i znaju da što pre stignu to će im krvavo sledovanje pre
napuniti stomake. A onaj koji tera saonice im daje tempo svojim tihim uzvikom.
Opominje ih i bodri da izdrže. Ne, ne mora da viče. Možda se plaši da svojim
glasom ne rastera onu maglu koja se nadvila nad gradom.
Ako voliš opasno, gadno i
rizično, onda je ovo tvoj svet i onda je ovo tvoj zvuk. Obuci crno, navuci
duboke kožne čizme sa špicem i pokreni telo do daske.
(Fort Knox Five – The Big Score)
ELECTRO KEVIN & GERMAIN
Kao što je već rečeno u uvodnom delu, ovde će, u kratkom prikazu, biti data dva muzičara koji su ostavili svoj trag na svetskoj Electro sceni. Svaki od njih će biti predstavljen sa po nekoliko (četiri zasada) svojih stvari. Baš ova Electro grupa je izabrana da zatvori Electro III jer je posle ovoliko talasanja uvis koje su nam priredile ElectroJazz grupe potrebno malo izduvati zvuk. Imali smo isto to i u Electro I kada je ElectroSmooth, najsporija Electro grupa survala Electro talas u dubinu.
Kao što je već rečeno u uvodnom delu, ovde će, u kratkom prikazu, biti data dva muzičara koji su ostavili svoj trag na svetskoj Electro sceni. Svaki od njih će biti predstavljen sa po nekoliko (četiri zasada) svojih stvari. Baš ova Electro grupa je izabrana da zatvori Electro III jer je posle ovoliko talasanja uvis koje su nam priredile ElectroJazz grupe potrebno malo izduvati zvuk. Imali smo isto to i u Electro I kada je ElectroSmooth, najsporija Electro grupa survala Electro talas u dubinu.
Ako ste samo malčice više slušali elektronsku muziku nego što je to u proseku uobičajeno, onda ste sigurno naleteli i na Kevina Yosta. Možda ste čuli neku njegovu stvar a da niste ni znali ko je izvodi, ili ste se možda divili nekom od njegovih remixeva koje je uradio za poznate izvođače.
Jer, Kevin je više stvari odjednom, iako su sve one vezane za Electro zvuk. On je i izvođač na instrumentima, i producent, kao i DJ. Svira klavijature, bubnjeve, a i poznat je kao perkusionista (to su vam oni čudni instrumenti koji iz sebe puštaju najrazličitije zvuke, sa jednom zajedničkom namenom – da daju i održavaju ritam čitave stvari).
Ono po čemu je Kevin Yost stekao svetsku slavu je što je umeo da se vrlo kreativno igra sa mešavinama zvukova. Najviše je voleo House i Jazz mešavine, i iz njih je stvarao zaista impresivne fuzije (fusions).
Sve se to dešavalo pre nekih desetak godina, kada je Kevin bio u svojim kasnim dvadesetim, a kada su fuzije između House-a i Jazz-a tek stupale na scenu. Kevin je i danas aktivan i cenjen, ali je manje u centru pažnje u odnosu na godine njegovog uzleta.
Ono što je meni posebno interesantno je što u tim svojim mixevima on, ipak, više naginje na House stranu, i što njegova muzika nije mnogo “navalentna” – ne pritiska vas da na silu u njoj učestvujete.
Njegove fuzije su u nijansama, lake su za prepoznavanje i prijaju vam svojom umerenošću. Moglo bi se reći da su pravljene za “široke narodne mase”. Neće vam biti teško da ih osetite, iako da biste iz njih izvukli maximum moraćete da držite pažnju budnom.
Jer, uz ovakvu muziku možete vrlo lako da odlutate, da se zaboravite. Ona je “idealna” da bude zvuk koji se čuje u pozadini dok ste zaokupljeni raznim drugim stvarima. U stanju je da napravi ugodnu atmosferu, tako što će da prija vašim čulima a da vas istovremeno ne optereti svojim prisustvom.
Ipak, ovo uobičajeno “uspavano slušanje” svakako nije ono što preporučujem. Jer, Kevin Yost može mnogo više da ponudi od jeftine zabave u kojoj je muzika više dekor a ne glavno dešavanje. Da bi vas ovaj zvuk dodirnuo u punom sjaju potrebno je da budete budnih čula, usmereni na zvučno dešavanje, otvoreni da pronalazite manje ili više vidljive niti koje se neprekidno prepliću dok stvaraju svoj muzički mozaik.
Počećemo sa stvari koja ima čudan naziv (Two Wrongs Making It Right), što bi u prevodu otprilike značilo “dva loša napraviše jedno dobro”. Kevin je veoma škrt na rečima. Teško da ćete i slovce uspeti da mu izvučete iz usta dok se pesma odmotava. Jer, dok muzicira njegov svet nije svet reči nego isključivo svet zvuka. Zato su naslovi njegovih pesama jedine reči na koje sigurno možete da računate.
Što se tiče ove stvari, ja u njoj nisam uspeo da pronađem ni jedno loše a kamoli dva. Meni, naprotiv, sve to liči na jedno veliko Dobro.
Stvar počinje grmljavinom koja najavljuje oluju i ritmom koji potseća na voz koji se zahuktava. Ali, ritam nije ni prejak ni preglasan. Naprotiv. Jedan pitak House ritam sa vrlo malo Jazz-a bezbrižno klizi stvarajući prefinjenu ugodu za čula.
Kada se posle nekog vremena ritam stabilizuje i ustali, klavijature počinju svoju solažu. Ako vas je, do tada, ovaj pitki ritam bacio u svet budnog spavanja i maštarije, onda je upravo u ovom trenutku došlo vreme za razbuđivanje.
Obratite pažnju kako se soliranje grli sa osnovnim ritmom. Kako ga znalački podupire i raspaljuje. Ništa na silu, ništa na žurbu. Zvuk teče u svom slobodnom padu bezbrižno i opušteno.
Zatim se u jednom trenutku strasti stišavaju da bi se napravio mali predah i prikupila snaga. A onda se ritam ponovo pokreće i ulazi u tako harmoničnu fazu za koju vam se čini da će večito da traje. Sve deluje tako skladno kao neki bezgrešni mehanizam koji ima garanciju na večnost.
(Kevin Yost – Two Wrongs Making It Right)
Ako hoćete da upoznate Kevin Yost-a “u dušu”, evo vam prilike za to. Kevin je ovde malo razgovorljiviji nego inače. Udostojiće vas čitavom jednom rečenicom (“I wanna feel deep inside my soul”).
On ima snažnu želju da oseti dubinu svoje duše. Toliko ga pritiska ta žudnja da prodre u dubine svoga “ja” da će vam te iste reči nekoliko puta ponoviti.
Ritam je brz, ali ne i snažan. Yost voli brzinu umerene snage. Voli zvuk koji ne iritira, koji ti ne “bode oči”. Zvuk koji je tako skladno uklopljen da ga osećaš kao neko ugodno talasanje kome ne znaš ni početak niti kraj.
Primećuješ da se nešto giba, da ima svoje harmonične uspone i padove koji nemaju nameru da te iznenade i zbune, nego upravo suprotno – da izazovu tvoju pažnju i zainteresovanost. Osećaš da te zove ta zvučna klackalica da se popneš na nju i da joj se prepustiš.
Zvuk je jasan i jednostavan. Ima tu i House-a, Jazz-a, čak i Latino ritmova. Ali, sve je nekako “zakopčano do grla”. Nema mnogo neizvesnosti, “skandala”, “intrige”. Zato ritam možda deluje, na prvi pogled, pomalo, dosadno, klasično i već viđeno.
Ipak, ako se malo više udubiš u čitavu atmosferu, osetićeš da je kvalitet ovde baš u toj jednostavnosti. Primetićeš čak i malu dozu napetosti koja se trudi da to jednodimenzionalno talasanje “odbrani” – da ga ne ispusti iz ruku.
Jer, virtuoznost nije uvek razdragana. Ona je nekada hladna, ozbiljna, fokusirana na sam tok dešavanja. Prizovite u sebi slike vrhunskih sportista i videćete da oni svoje savršenstvo pokazuju ne samo kroz osmeh i razigranost, nego možda i češće kroz duboku usmerenost koja njihovom licu daje bezizrazan, meditativan oblik.
Tako je i kod ove stvari. Kevin se možda malo više uozbiljio u pokušaju da dotakne svoje suptilne dubine, ali ga to, ipak, nije omelo da se povremeno igra. Zato se ova muzička limuzina neće zvati luckasti Porsche, nego pouzdani Saab.
(Kevin Yost – Deep Inside My Soul)
Ova stvar počinje tipično House-ovski. Ritam postepeno dobija na snazi i izgleda kao da se budi iz sna i pokušava da se razmrda i povrati onu svoju uobičajenu životnu energičnost. Istovremeno se ubacuju u igru novi zvučni efekti koji ti stavljaju na znanje da ritam sve više sazreva. Da se sve više uobličava u stabilan okvir koji će uskoro postati neprekidna ritmička podrška za solaže i druge efekte od kojih se očekuje da stvore konačnu zvučnu aromu. Da naprave “ličnost” od čitave stvari. Da joj daju svoj originalni, neponovljivi pečat.
Tema ove pesme su “stvari koje radimo” (The Things We Do). House zvuk je jako zgodan da ispriča baš ovakvu priču, jer svi dobro znamo da su stvari koje radimo u životu najčešće obaveze koje se ponavljaju iz dana u dan. Ne dozvoljavaju nam da i malo skrenemo pogled sa njih. Prosto nas hipnotišu svojim prisustvom, kao što to, uostalom, čini i House ritam koji “nema milosti” dok se kotrlja bez zaustavljanja od početka do kraja.
Ovde je House zvuk nešto tvrđi nego inače. Potseća na snažnu lokomotivu koja deluje kao da je u stanju da ukloni ispred sebe svaku prepreku na koju naiđe. Ali, istovremeno taj House ritam ima i neku finu mekoću. Neku ispoliranu čvrstinu. Dok je čvrst istovremeno je i gladak. Zato je vrlo pristupačan – lako klizi i prijanja za ono za šta se uhvati. To ga čini vrlo privlačnim i poželjnim. Sigurno nećete ostati ravnodušni u prisustvu takve pritajene snage koja šarmira.
Zbog nje je i Jazz ustuknuo i tek tu i tamo uspeva da pomoli glavu i ukrade po koji trenutak samo za sebe. Jer, klavijature su dok soliraju zablenute isključivo u Mister House-a.
Te solaže su povremeno vrlo razigrane, kao da žele da kažu, da iako svakoga dana radimo uglavnom iste stvari, one same po sebi nikada nisu baš potpuno iste. Uvek u onome što radimo ima nekih novih dešavanja i neočekivanih obrta. Sigurno ih ima, bez obzira da li mi to uspevamo da primetimo ili ne.
Pokušaj da osetiš bogatu zvučnu suptilnost u ovoj stvari i biće ti jasno da je životna igra koja ti se dešava svakog dana dok radiš razne stvari isto tako bogata, suptilna i živa.
(Kevin Yost – The Things We Do)
Ova stvar – Welcome Home (Deep
House Mix) – ti po svom imenu podgreva očekivanje za neki produbljeni House zvuk, iako po ritmu i atmosferi ovo, ipak, više vuče na jedan brži Chill Out
nego na House.
Ali, ne brini, nema greške, jer dubine svakako ima. Samo, ona je ovde dobila jedan sasvim drugačiji oblik. Suptilno je sada postalo još mekše i osećajnije nego što je to do sada bilo. Sada je vreme došlo da se otvore vrata i prozori duše i da se desi jedno emotivno provetravanje.
Ovo je, u stvari, jedna jako nežna sentimentalna pesmica koja će te, ako si takve prirode, možda više dodirnuti od svih drugih Kevinovih stvari. Jer, note su ovde birane da ti se uvuku pod kožu, da te očaraju na finjaka. Zvuk je tako dobro skockan, da ti se čini da si ga već negde sigurno čula. Sve je nekako na svom mestu, prepoznatljivo na kilometar.
Reči nema, ali kao da ih ima. Kao da ih je neko zatvorio u podrum, a one lupaju odozdo i samo što se nisu oslobodile. Ipak, ritam i zvuk tako dobro koračaju zajedno da bi reči verovatno bile suvišne.
Reči ti neće nedostajati, jer ova stvar u svom arsenalu ima dosta fantastičnih zvučnih efekata koji bi, ako bi morali da se “laktaju” sa rečima, sigurno bili gurnuti u stranu.
Inače, sentimentalno “bije glas” da je često i površno. Da pošto pobuđuje emocije nema potrebe da se mnogo trudi da bude na nivou. Zavrteće ti mozak i ti ćeš onda da “kupuješ” sve što ti se nudi. Možda to negde i “pije vodu”, ali kod ove stvari svakako ne. Ovde je ambicija da ti se zadrži bistra glava da bi mogla još bolje da osećaš – još više da razumeš.
Zato probaj ovu stvar da slušaš “na uvce”. Da uhvatiš svaki njen titraj, svaku vibraciju. Tvoj trud, sigurno, neće otići u vetar, jer će ti ova stvar uzvratiti istom merom. Nagradiće te onom istom prijatnom bezbrižnošću koju ponekad osetiš kada sa dalekog puta poželiš da dođeš kući. Da se vratiš tamo gde pripadaš. Tamo gde ti uvek priređuju dobrodošicu.
(Kevin Yost – Welcome Home (Deep House Mix)
Ali, ne brini, nema greške, jer dubine svakako ima. Samo, ona je ovde dobila jedan sasvim drugačiji oblik. Suptilno je sada postalo još mekše i osećajnije nego što je to do sada bilo. Sada je vreme došlo da se otvore vrata i prozori duše i da se desi jedno emotivno provetravanje.
Ovo je, u stvari, jedna jako nežna sentimentalna pesmica koja će te, ako si takve prirode, možda više dodirnuti od svih drugih Kevinovih stvari. Jer, note su ovde birane da ti se uvuku pod kožu, da te očaraju na finjaka. Zvuk je tako dobro skockan, da ti se čini da si ga već negde sigurno čula. Sve je nekako na svom mestu, prepoznatljivo na kilometar.
Reči nema, ali kao da ih ima. Kao da ih je neko zatvorio u podrum, a one lupaju odozdo i samo što se nisu oslobodile. Ipak, ritam i zvuk tako dobro koračaju zajedno da bi reči verovatno bile suvišne.
Reči ti neće nedostajati, jer ova stvar u svom arsenalu ima dosta fantastičnih zvučnih efekata koji bi, ako bi morali da se “laktaju” sa rečima, sigurno bili gurnuti u stranu.
Inače, sentimentalno “bije glas” da je često i površno. Da pošto pobuđuje emocije nema potrebe da se mnogo trudi da bude na nivou. Zavrteće ti mozak i ti ćeš onda da “kupuješ” sve što ti se nudi. Možda to negde i “pije vodu”, ali kod ove stvari svakako ne. Ovde je ambicija da ti se zadrži bistra glava da bi mogla još bolje da osećaš – još više da razumeš.
Zato probaj ovu stvar da slušaš “na uvce”. Da uhvatiš svaki njen titraj, svaku vibraciju. Tvoj trud, sigurno, neće otići u vetar, jer će ti ova stvar uzvratiti istom merom. Nagradiće te onom istom prijatnom bezbrižnošću koju ponekad osetiš kada sa dalekog puta poželiš da dođeš kući. Da se vratiš tamo gde pripadaš. Tamo gde ti uvek priređuju dobrodošicu.
(Kevin Yost – Welcome Home (Deep House Mix)
ElectroGermain
Da li vam ime Ludovic Navarre nešto govori? Najverovatnije ništa. Kao i ime St. Germain. Dva imena a, ipak, jedna osoba. Ludo (vic) nije baš mnogo gotivio svoje pravo ime. Možda mu se nije uklapalo u njegovu umetničku viziju. Više je voleo da se igra sa pseudonimima koje je, takođe, umeo brzo da izgustira. Sve sem jednog, poslednjeg – St. Germain.
Dok je Kevin Yost potekao iz malog gradića od 6000 stanovnika, Ludovic se rodio na periferiji Pariza, u bogatom delu grada koji je nosio ime baš kao i njegov nadimak – St. Germain.
Voleo je extreman sport (jedrenje, surfanje, skijanje…) ali mu je jedna povreda promenila sudbinski kurs i navela ga da napusti sport. Kompjuteri su postali njegova sledeća strast. Svoje znanje klavira je upotpunio studijama za kompozitora i muzičku improvizaciju, a zatim je sve to znanje počeo da propušta kroz kompjuterske mašine.
Kao i Kevin Yost i St. Germain voli fuzije – mešavine raznih zvukova – od kojih najviše house-jazz-blues-afro mixeve. On je par godina stariji od Yosta (1970) i njegov uspon u svetu House mixa je počeo nešto ranije nego Kevinov. Ali, kao i kod Yost-a, sve je bilo strelovito i trijumfalno. Prvi album (Boulevard) je bio ploča godine u Londonu, a drugi (Tourist) je potukao sve rekorde i prodao se u nekoliko miliona kopija (2004). Njegovom zaslugom je Pariz na velika vrata konačno upao na mapu svetskog House zvuka.
Prva stvar koju ćete čuti nosi naziv Pont Des Arts (Most umetnosti) – most za pešake preko reke Sene u Parizu. Tradicionalno mesto okupljanja i izložbi umetničkog sveta Pariza.
Već od samog početka će ti postati jasno da su klavijature “prva violina” ove stvari. Videćeš kako električni klavir može da “Hausira” – kako fenomenalno može da izmuzicira House ritam.
Taj pitki House “vibe”, koji bi svaki muzičar samo mogao da poželi kao zvučnu osnovu, nema nikakve šanse a da ti se ne svidi. Toliko je jednostavan a istovremeno i toliko moćan. Kao kod Yost-a. Ritam se valja kao neka teška parna mašina koja “ne zna za dosta”.
Ali, koliko god da osećaš prisustvo težine, nekako nemaš negativan feeling prema tom ritmu. Iako može da ti se učini da je njegova životna misija da snagom ukloni sve što mu se nađe na putu, ipak, nekako osećaš da je to ritam koji ima dobronameran karakter. Da je to više zver sa mekim srcem.
U takav “blaženo-ozbiljni” House ritam se uselio zvuk klavijatura. Klavijaturama nije teško da dominiraju, jer pozadina shvata da joj je mesto da ustukne i podrži, a ne da se nameće i izbija u prvi plan. Sve deluje kao jedan dobro nauljeni švajcarski sat. Ritam pulsira skladno a klavir ima odrešene ruke da bira ton dijaloga po svojoj meri.
E baš na to – na dijalog – potseća klavirska solaža koja od početka pa do samog kraja izvodi svoje “brbljarije”. Ipak, to nije razgovor prostaka koji drsko dižu glas dok dva ega ukrštaju mačeve. Ne. Ovo je više prijateljsko ćaskanje između dobrih prijatelja lepih manira.
Ali, potrebno ti je da “naviješ uvce na senzitivno” da bi mogla da uhvatiš nit razgovora koji se vodi. Ima tu svega: od upitnog pogleda dizanjem obrva, pa do odmahivanja glavom u negodovanju ili neverici. Ali, ni jednog trenutka nemoj da posumnjaš da, možda, govornik nije dovoljno elokventan – da, može biti, guta slova u neznanju ili lošem odgoju. Neeeee.
Ako budeš otvorena da razumeš, videćeš da je sve baš na svom mestu: i ton koji lenjo gazi nogu pred nogu, kao i onaj koji sam sebe preskače u žurbi i nestrpljenju. Osetićeš da i pauza, koja u jednom trenutku dolazi kao nožem presečena, uživa u nemom razgovoru. Jer, ponekad je potrebno napuniti pluća novim rečima, ili malo sačekati da se reči koje nedostaju tek rode.
Ako ti uspe da zvuk prevedeš u reč, onda će ti ova stvar ispričati jednu, zaista, interesantnu priču.
(St. Germain – Pont Des Arts)
Zvučna priča se nastavlja dalje po sličnom modelu kao i kod prethodne stvari. S tom napomenom što je ova stvar prva nastala (na prvom albumu “Boulevard”) i što je na klaviru bio Alexandre Destrez a ne St. Germain. “Most umetnosti” će doći tek kasnije (na albumu “Tourist”).
I ovde imate kratak klavirski uvod koji prosto kao da priziva House ritam da protegli malo noge i ruke. Ritam će se konačno pojaviti, ali ne tako “napumpan” kao ranije. Ovde je nekako više stidljiv i povučen – ima ga skoro kao da ga nema.
Izgleda kao da postoji samo klavir i ništa više. Isto tako se čini, kao da se ni klavir nije baš pretrgao da pokaže šta misli i šta ume. Kao da se uzdržava da se potpuno unese u čitavu priču.
Ipak, ono što izgleda na prvi pogled ne mora uvek da bude ono što je realno – što predstavlja pravu sliku stvari. Upravo je to ovde slučaj. Ova stvar te, zato, ne zove na plivanje po površini nego na ronjenje u dubinu (“Deep In It”).
Jer dubina ume itekako da nadoknadi nedostatak akcije. Jednom dubinom – onom pravom – je moguće stvoriti bezbroj širina. Bezbroj različitih načina da se nešto ispolji – da pokaže svoju razigranost.
Zato, uđite dublje u ovu stvar i odjednom ćete postati svesni ogromne širine koja u njoj postoji. Primetićete kako se samo zvuci perfektno slažu među sobom. Kako deluju kao jedna skladna porodica koja neprekidno vodi diskusiju – tihu i suptilnu ali, ipak, živu.
Na početku je bio jedan klavir, a onda, kao niotkuda postaćete svesni da ih na kraju ima dva – možda čak i tri. Primetićete i to da svaki od njih ima neku svoju specifičnost – neku posebnu karakternu crtu.
Ali, da biste ušli u porodični krug i razumeli ovaj porodični “dijalekat” potrebno je da aktivno slušate. Da ne dopuštate da vam se provuče ni jedno jedino slovce neprimećeno. Potrebno je da uronite dublje da biste osetili šire.
(St. Germain – Deep In It)
Flauta je instrument koji voli Jazz zvuk, a naročito mešavine Jazza, House-a i sličnih electro ritmova koje neki zovu fuzije (“Fusions”). Jer, electro-jazz flauta ima jako specifičan zvuk koji deluje kao kada u običnu voćnu salatu ubacite neko retko egzotično tropsko voće. Osvežava, razmrdava, daje lepršavost, suptilnost.
Flauta može da deluje iz pozadine tako što podržava bazni ritam i još ga više naglašava i oblikuje, a može i da deluje preko prednje linije – preko soliranja koje daje najsnažniji pečat čitavoj stvari.
“So Flute” bi u prevodu bilo nešto kao: “E, da te vidimo sada flauto. Pokaži se. Da vidimo šta znaš”. Flauta je sasvim ozbiljno shvatila priliku koja joj se pružila. Kao nezreli teenager koji još uvek nema dovoljno iskustva da rasporedi svoj dah na duže staze i ova flauta bez ikakvog zagrejavanja odmah kreće ofanzivno “na crtu”. Nema pardona i nećkanja. Od starta se stuštila u intenzivno “flautiziranje”.
Ipak, hiperaktivnost je uzela svoj danak. Flauta je, posle sprinta koji je predugo trajao morala malo da se povrati i uzme vazduh. Morala je malo da odmori upaljene mišiće koji su se očigledno preforsirali.
Jedan igrač je na trenutak izašao sa terena, ali je bez čekanja uletela zamena – electro klavir. I klavir kreće u jurnjavu, iako ne baš tako bezglavo u stilu flaute. Malo će moći da se prištedi i osloni se na svog saigrača – još jedan klavir koji je tu skoro neprimetan od početka stavljen da bude u pozadini – da drži ritam.
I “flautino” je imao tu istu podršku, ali nije umeo da je iskoristi. Suviše je bio zagledan u svoju sliku. Ali, klavir je iskusniji i zato rasterećen već lakše diše. Sada može čak i da se malo više opusti – da malo igra za dušu.
Ali, evo nestrpljivog flautina ponovo u igri. Ulazi bez najave – kao grom iz vedra neba. Opet eruptira kao da je na drogama. On, jednostavno, ne ume da uspori, da se opusti. Prosto svetli od silne energije koja vrca na sve strane iz njega.
Klavir se povlači, šta će. Zna da “prskalice” kratko gore. Sačekaće ponovo svoju šansu, koja se, uostalom, ubrzo pojavljuje. Klavir će završiti utakmicu onako kako dolikuje iskusnim majstorima – “daće mu ga” najviše u finišu.
A flautino se još pribira od silnih napora. Tek što je uspeo da povrati dah od iscrpljenosti i umiri mišiće koji su skoro provrištali od bola. Ipak, treba ga nagraditi za hrabrost i energičnost. Vrlo dobar – četiri plus.
(St. Germain – So Flute)
Ova stvar se ne zove slučajno “Francuz” (French), isto kao što nije slučajno da se album sa ovom stvari zove “Od Detroita do Sent Žermana” (From Detroit to St. Germain). Da li možda nalazite vezu između ovih ne-slučajnosti? Ne?
Ako ste pažljivo otslušali prethodne St. Germain-ove stvari, onda ste verovatno već primetili da je Jazz klavir osnova njegovog zvuka. Klavir i samo klavir. Ostali instrumenti mogu da dođu u posetu, ali uvek se tačno zna ko je domaćin – ko dočekuje goste i ko ih ispraća.
To je takva mešavina Jazza i House-a koja je zgodnija da se sluša nego da se igra. Dakle, u braku u kome St. Germain kumuje Jazz je, ipak, glava porodice. House je, naravno, važan i stalno prisutan, ali on, nekako deluje suviše intelektualno. Njegove obe noge su čvrsto na zemlji a ne u vazduhu. To je “stajaća voda”, a ne reka koja žubori.
Posle ovog uvoda vam je veza Pariz - Detroit sa početka verovatno još jasnija. Jer, Francuz u ovoj konkretnoj stvari želi da “iskoči iz svoje kože”. Da pokaže kako ume da napravi i nešto drugačiju muziku. Stvar u kojoj ne Jazz nego House udara pesnicom o sto i kaže: “Jel’ ima neko nešto protiv”!? Možda ti Jazz!? To je tip fuzije koji se, inače, dosta često sreće na tlu Amerike.
Već sigurno naslućujete da je u ovom mixu Dance ritam osnova, a da se Jazz oseća samo u nijansama – da je bliži zvuku Kevina Yosta.
Naravno, nije ovo Nijagara, pa da sve pršti i odzvanja, ali je ipak, neka mala promena u odnosu na ono što uobičajeno izlazi iz St. Germain-ove zvučne radionice. Pred vama je jedna meka Electro-House-Dance stvar u kojoj klavir solaža pokušava da animira ne samo tvoje uši, nego i tvoje noge i ruke.
Dobra ti je ova M’sje! Ima l' još koja tak’a?
(St. Germain – French)
PLAYLIST ELECTRO KEVIN (4 Songs)
