PUNK

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Na početku, u vreme stvaranje Punk celine (januar 2017), u njenom sastavu se nalaze tri grupe. To su: PunkElectro, PunkIndi i PunkTrip. Trenutno brojno stanje (u svim grupama) je ni manje ni više nego 13 Punk stvari. Srećno znamenje koje će da obraduje svakog pravog pankera.

S tim u vezi, evo upravo, danas, par sati pre pisanja ovog texta, pročitam jedan novinski članak da je na avionskoj liniji Kopenhagen – Helsinki, pod brojem leta 666 i nazivom (Hel) u petak 13-og poleteo avion koj je bio star tačno 13 godina.
Na opšte zgražanje i strepnju mnogih sujevernih, putnici su imali prijatan let i čak nešto malo pre vremena sleteli u “pakao” (Hel-sinki). Ako ovo nije dobar znak za ovaj naš Punk na blogu, onda šta je?

Kada ti neko slomi srce nekim ljubavnim brodolomom, koji si možda i ti u svom životu već doživela, onda za tebe kao da više ništa ne postoji. Čitav svet ti se srušio, i to da počneš da gradiš jedan novi, drugačiji svet, ti se čini kao nemoguć zadatak. Ipak, nekako ćeš morati da se pridigneš i nastaviš dalje uprkos svemu.

I Punk-u je, tako, iščupano srce iz grudi kada je njegova uzdanica PunkRock morao da spakuje kofere i priključi se Rock-u. Rock je temelj i osnova moderne muzike i njegov autoritet je ogroman. Ideja da se svi osnovni Rock žanrovi nađu na jednom mestu, u Rock celini, je nešto što je teško osporiti. S obzirom na ogroman značaj Rock-a za muziku uopšte, kao i njegov uticaj na različite muzičke pravce, a naročito one koji su mu vrlo bliski.

Sa dozom gorčine, ali i sa uverenjem da je tako najbolje za sve, Punk je stisnuo zube i nastavio dalje sa onim što ima. Zato što se žrtvovao za višu stvar pripala mu je čast da dobije jednu muzičku celinu samo za sebe. Da uživa isti rang kakav već imaju, velikani zvuka, kao što su, na primer, Blues, Funk i Rock.

Nemoj da očekuješ da na ovom mestu čitaš o istorijatu Punk-a – o takvim detaljima. Ne, toga neće biti, jer nema potrebe trošiti se na zvaničnu priču kada toga imaš koliko hoćeš na Internetu.

Evo, već po imenima Punk grupa, koje ćeš teško moći da nađeš u tom obliku bilo gde drugde, ti je jasno da je ovo na blogu jedan izolovan, lični odnos prema Punk muzici. Onako kako sam ga ja razumeo i doživeo. Što, uopšte, ne pretenduje da bude niti istinito, niti dobro i kvalitetno po nekim opštim merilima.

Ono što se kod mene, ovde, skupilo pod okriljem Punk-a bi moglo da se podvede pod nekoliko karakteristika koje su se same spontano nametnule, bez da sam ja, uopšte, razmišljao o njima. Sada, dok pišem ovaj text, iskaču pred mene i ja ih, jednostavno, zapisujem.

Kao prvo, Punk na blogu karakteriše Rock osnova. To je alfa i omega Punka koji je ovde. Ako ima nešto više Electra onda će se zvati PunkElectro. Ako ima Folka, neke neuobičajene lepršavosti ili neke čudne mešavine svega i svačega onda je to PunkIndie. Ili, ako u sebi ima dosta psihodelije, onda će dobiti etiketu PunkTrip.

Dakle, koji god zvuk da je u pitanju, to će konačno biti jedna Rock stvar. Iako, može da se desi da Rock ponegde i ne bude baš najdominantniji deo priče. Tu pogotovo mislim na PunkElectro. Ali, čega god da ima, biće, svakako, one dobro poznate Rock dinamike, biće električnih gitara, biće one specifične atmosfere koju u najširem smislu vezujemo za Rock.

Kao sledeće je to da je za mene Punk alternativa – nešto što nije mainstream. Nešto što nije standardno, uobičajeno. Nešto što ni blizu nije ono što na svakom koraku očekuješ. Ako nije sve to, onda, jednostavno, mora da bude nešto originalno i kreativno. Da dodiruje neistražene zvučne prostore. Da bude “sektaško”. Bez obzira kom delu alternativnog spektra pripadalo (Alter-u ili Indie-ju).

Ja vidim Punk kao kreativnu oštricu Rock-a. Kao nešto što je njegova “konjica”. Nešto što pravi prtinu, što probija led. To je Rock u svom “najblesavijem” izdanju.

Još jedna stvar se nameće u vezi Punk-a. To da je beskompromisan. Ako Rock ima svoju ideju vodilju za koju se bori, ima je i Punk. Ona je ista ta, ali će Punk biti spreman da umre za nju. I zato je Punk nepotkupljiv. I zato sa njime nema pregovora. Ne možeš da mu se dodvoriš. Da ga razvodnjiš. Da mu otupiš oštricu za šaku dolara.

I zato Punk-u nije važno da ti se dopadne. Jer, ako kapiraš njegove osnovne stvari, onda ne treba da te ubeđuje i da te vuče za rukav.

Kada tako postaviš stvari, onda ti se dramatično širi prostor za stvaranje. Jer, ne moraš da vodiš računa o ograničenjima. Sve ti je dozvoljeno, a samim tim i onaj prostor u koji se “mudri” ne usuđuju da kroče. Na taj način ti se pruža prilika da budeš još kreativniji nego bilo ko drugi.

Sledeća stvar je u vezi sa prethodnom. Jer, ako si beskompromisan, onda se nameće i to da si stalno u sukobu. Da stalno nailaziš na tradicionalne barijere koje moraš da rušiš. Na stereotipe koji ti podmeću nogu sa svih strana. Hoćeš li da ustukneš, da saviješ kičmu? Punk? Nema šanse.

Zato Punk bije glas da je drzak, da je bezobrazan. Pa, kako drugačije da ga nazoveš ako ti “iz čista mira” isplazi jezik ili pokaže srednji prst. Punk obožava da šokira široku narodnu publiku. Da ih skandalizuje. Da bude lud, otkačen, perverzan, kako god mu se prohte.

Jer, ako si slabiji, onda si primoran na posebnu tehniku ratovanja – na zasede, na prepade i sabotaže. Na faktor iznenađenja. Ali, često ćeš morati da podneseš i ukus poraza. A onda će svet osetiti i tvoju najmračniju stranu – bes, nadmenost, cinizam, prezir.

Ono što je, takođe, vezano za ovaj Punk ovde je to da u najvećoj meri glas dominira. Da je glas taj koji nosi sve ostale karakteristike Punk-a na svojim leđima. Kroz njega sve drugo dolazi do izražaja.

A instrumenti su tu da podrže glas. Da mu pomognu da bude što izražajniji. Naravno, nekada će baš zvuk u većoj meri da pogura Punk priču, ali glas je, ipak, taj džoker, ta udarna igla bez koje Punk ne može da ima naboj koji mu je potreban.

Ni jedan instrument ni blizu ne može da proizvede tu vrstu “ludila” koju je u stanju glas da izbaci iz sebe. Jer glas ćeš lakše da doživiš kao nešto lično. Kao poruku od srca srcu. Kao nešto čemu je najteže odupreti se.

U neposrednoj vezi sa glasom je sledeća stvar a tiče se texta. Ti nemaš Punk ako nemaš reč. Text je jako važan u Punk-u, jer preko njega Punk komunicira sa tobom, sa čitavim svetom.

Seti se prethodne IndieRock grupe gde je većina stvari u sebi imala neke tragove Punk-a. Koliko je, samo, tamo bilo reči. Nekada toliko da si jedva mogla sve da ih pohvataš. Gde su oči morale da ti rade kao da su na zejtinu.

To ne znači da će ovde u Punk-u uvek biti kilometarskih textova. Ne, sigurno da neće. Ali, ono čega će biti je reč koja neprekidno traži odnos sa tobom. Koja ne želi da te ostavi da spavaš. Nekada neće biti mnogo različitih strofa, jer će mnogo snažniji efekat da nastane sa tih nekoliko udarnih fraza koje će hipnotički, non-stop, da se ponavljaju. Najvažnije je da je glas živ – da je tu. A da li će da ti priča priču ili da valja jednu istu strofu je manje važno.

Na kraju, kao poslednju stvar, ali jednu od najvažnijih ću istaći emociju. Punk nije Punk ako radi stvari na pola srca. Ne, Punk će da se maximalno unese u to što radi. Prosto će da izgara na tom putu. Neće uopšte da štedi svoje emocije. Napregnuće ih do tačke pucanja.

Osetićeš to odricanje kao iskrenost. Kao totalno ogoljavanje nečije ličnosti. Stajaće tako gola pred tobom, bez zadržavanja i jedne krpice na sebi.

Nekada će ta emocija da bude u žestokom obliku. Snažna, divlja, kao u transu, ruši sve pred sobom. Emocija koju ćeš čak i u ćutanju moći izuzetno jasno da osetiš.

A nekada će emocija otići na potpuno drugu stranu. Biće bespomoćna, depresivna. Sa očajanjem koje ubija i najmanju životnu iskru u čoveku. Sa takvim potonućem koje ti izaziva skoro fizičku bol dok prisustvuješ njegovoj agoniji.

Eto to je Punk za mene. Sve to i još mnogo toga što ne može da stane u reč.

PUNK ELECTRO

Srce? Ili možda jetra? Odgovor je, naravno, u oku posmatrača. Ma ne u oku, nego u uvetu. U mom uvetu može da bude jedno, a u tvom suprotno – ono drugo.

Jer, jeste da je Punk ostao bez PunkRock-a koji bi mu mnogo značio ovde, u svojoj celini, dok pokušava da izgradi svoju prestonicu zvuka. Ali, da li je Punk-u pritom iščupano srce je veliko pitanje?

Jer, sada je na redu PunkElectro, udarna Punk grupa, koja se, naravno, odmah stuštila u sam centar Punk celine. Ako bi čitava celina simbolično bila predstavljena avionom onda bi PunkElectro definitivno bio trup, a PunkIndie i PunkTrip bi bila krila.

A ako bi PunkElectro pitala ko je glavna Punk faca na čitavom blogu, on ti ne bi direktno odgovorio. Ne zato što se plaši da ti da konkretan odgovor, nego iz poštovanja prema PunkRock-u. Ali, nije da bi ti ostao potpuno dužan. Pozvao bi te prstom da priđeš bliže i pitao bi te šta čuješ? Da li čuješ otkucaje srca?

Bilo da ih čuješ ili ne, sasvim je jasno da PunkElectro čuje otkucaje i zato veruje da je srce Punk-a na blogu ostalo upravo u njemu. PunkRock može da bude “jetra” ili bilo koji drugi važan organ, ali sve drugo osim srca.

Argument u korist PunkElectro-a je da je po brojnom stanju (7:6) jači od PunkRock-a. Naravno, težina nije sve, ali je imati dosta mase jedan od važnih faktora za stabilnost grupe. Kao i za njeno širenje. Jer, više stvari u grupi unosi veću raznolikost, a samim tim i priliku da se neka stvar na granici između grupa uputi baš u tu veću grupu jer će u njoj biti i veće šanse da lakše uklopi svoj zvuk.

Osim toga, pogledaj PunkRock grupu i videćeš veliku sličnost između pojedinačnih stvari. To je teški Rock u koji je uletela Punk alternativa i napravila haos. Za razliku od toga, u PunkElectru postoji više raznolikosti. Svaka stvar je potpuno priča za sebe. Izgleda kao da je kreativnija, originalnija. Kao da svaka ima neki drugačiji šablon koji je u njenom središtu.

“Srce ili jetra” je najmanje bitno. Ono što je važno je, da, šta god da je, bude dobro. A dobro je, mnogo je dobro. I jedno a i drugo.

Možda bi lepše zvučalo da je ime grupe ElectroPunk. Nekako lakše klizi niz jezik. Ali, Punk je želeo da pokaže da je on ovde glavni “baja”, jer je njegovo ime došlo na početak. To je isto ono što je PunkRock uradio kada je otišao na “gastarbajt” kod Rock-a. Zadržao je svoje ime u prvoj liniji bez obzira što je “došao u goste”.

PunkElectro će, dakle, da ubaci Electro momenat u Rock, ali će i dalje to da bude jedna Rock stvar. Electro će više da se oseti u tempu koji će da postane igrački. Pojaviće se ritam uz koga ćeš lako moći da pokreneš telo. Izgledaće ti često kao da je, na primer, neki Dens, Haus ili Techno u pitanju.

Što ne znači da će u zvuku obavezno da bude one tipične elektronike koja se vezuje za club zvuk. Ne, toga, uopšte ne mora da bude. Jer, elektro utisak može da se ostvari i samo sa gitarama i organima. I da bude sasvim dovoljno da osetiš da i tempo i takt nose u sebi onu poznatu energiju koja pomera.

Electro momenat je važan i zato što će da otvori jedno potpuno novo polje zvuka koji će neke stvari u okviru ove grupe dodatno da “uneozbilji” – da im donese jedan novi šmek koji će malo da odstupi od one standardne Punk šeme. Koji će atmosferu da preokrene u zabavu, zezanje, blesavljenje.

To, naravno, neće da bude ono obično, već viđeno, nego će da ima svoju posebnu originalnu boju koja će da vuče na stranu, recimo, sexualne provokacije, perverznog hira ili nekih sličnih ideja koje će da se osete kroz zvuk.

I to je Punk, jer je jako dobro poznato da je ljudska sexualnost jedno od omiljenih dogmi ovog sveta kojima nas taj isti svet postrojava i zarobljava, gušeći na taj način našu prirodnu energiju kojoj u velikoj meri dugujemo naš životni optimizam, vitalnost i opšte zdravstveno stanje. Veži čovekovu sexualnu enrgiju u čvor i od njega si napravio poslušnog roba tako što si ga zarazio raznoraznim kompleksima koji su idealni za manipulaciju čovekovim životnim smislom. Njegovim ciljevima koje će imati kroz život. Njegovim uverenjima o sebi i svetu oko sebe.

Kao što vidiš mnogo je reči potrošeno na sukob između Punk-a i sveta, odnosno društva u kome živimo. To na prvi pogled ne mora da se vidi u textu. U njemu će biti pričica kao i na svim drugim mestima na blogu – o ljubavi, nerazumevanju, strahovima, bolu, itd. Ipak, u pozadini svega se snažno oseća da ovaj zvuk i utisak koji ostvavlja njegova prezentacija i ukupna atmosfera nemaju dobrodošlicu u svetu. Jer, oseća se ta neka čudnovatost koja debelo odstupa od standarda.

Pa onda, ta neka beskompromisnost, nepotkupljivost koja odmah gura prst u oko. Jer obučili su nas jako dobro kako da stavljamo maske na lice i da ne pokažemo šta stvarno mislimo i osećamo – jer se, navodno, to tako u društvu ne radi. Pogotovo ako su stvari delikatne. Ako su tabui, predrasude. A ako baš to radiš, onda odmah upadaš u oko i lepi ti se etiketa – bezobrazno.

Pa taj hir, ta drskost koja se oseća u glasu i u zvuku. Svet će to u startu da doživi kao nepristojnost, kao loš manir ili neukus. I sve to bez obzira što u tom Punk textu ide priča o ljubavi, nerazumevanju i svim onim istim stvarima o kojima i “pristojni” pričaju.

Na šta pomisliš kada čuješ “Leon”? Pa, da, možda na državu u Africi (Sierra Leone). Ne, država nije, nego je, da skratim priču, jedno ime. Ime nečijeg dede. Šta kažeš, da si znala? Možda, može biti. Ali, većina sigurno ne zna.

Hajde još jedno za većinu: A kada čuješ “Followill”, na šta misliš? Možda bi pomoglo da ti kažem (Caleb, Nathan, Jared, Matthew). Verovatno provaljuješ da je ono gore na “F” prezime, a da su ono ispod u zagradi imena.

Tako je, trojica rođene braće i rođak, svi Followill-i i svi unuci. Očigledno su mnogo voleli svoga dedu kada su ga stavili u ime svog benda. Jer, oni su “Kings of Leon” (Leonovi kraljevi).

“Kraljevi” su nastali na prelazu u novi milenijum (2000) i postigli su solidan uspeh već na početku karijere. Ali, sa trećim albumom “Because Of The Times” (zbog vremena) iz 2007 su pokidali Top liste u Engleskoj (prva mesta), i od tada dobijaju širu podršku i u Americi. Upravo sa tog albuma slušamo stvar “My Party” (moja zabava).

Napolju ih zovu svim mogućim Rock imenima (Alternative Rock, Indie Rock, Garage Rock, Pop Rock…) ali, kod nas ovde na blogu se ne uklapaju ni u jednu od tih etiketa.

Ma gde da uklopiš taj zvuk, taj glas? Nema šanse.

Baš zbog “My Party” i njoj sličnih stvari napravljena je grupa PunkElectro. Što znači Punk kao ideja i atmosfera, s jedne strane, a ritmički zvuk na koji možeš da igraš, sa druge.

Zvuk je opasno dobar, kreativan, moćan. Gitara odmah na početku kreće da se trza. Onako sama za sebe, kao da je dobošar koji najavljuje glavnu frku koja će tek da usledi. Onda će da krene glas a sa njim i zvuk u punom sastavu. Nekoliko gitara će uvek da budu tu i da ti “drobe” svaka na po jedno uvo. Svideće ti se to stereo čeprkanje po bubnim opnama.

Pošto ti je svako uvo već zauzeto, negde na pola puta između njih (negde između očiju), skoro da bi mogla da se zakuneš da čuješ još jednu, treću gitaru.

Dakle, gitara će biti na pretek, i one će baš da se narade tim sitnim jedva primetnim “žuborenjem”, gde uopšte nije jasno da li samo ritmišu ili mu ga daju na solo. Pa, onda, još i ti njihovi razno-razni efekti da bi “sobu” dodatno nakrcali zvukom.

Ali, nemoj ni trenutak da pomisliš da će zvuk da radi samo “cile-mile”. Ma, ne. Biće, naravno, i toga, pogotovo kada gitare žele da podrže glas, a ne da ga preklope. Tada će zvuk da ide na finjaka – na note.

Ali doći će vreme kada će da se otvore svi cilindri na gitarama. Pa kada pokulja onaj sirovi zaglušujući zvuk ima sve da trešti i da ljulja. Biće to, onaj, baš onako, pankovski haos. Razarajući, totalno otkačen.

A onda opet primirje, pa u nastavku tempo koji će Rock da zaljulja u ritmu Latina – u ritmu sambe. Prosto neverovatno koliko je samo to sve dobro uklopljeno. Čist, precizan latino ton koji te zove da zanjišeš kukove.

Eto to je taj Electro koji stoji u imenu ove grupe. Nigde one poznate clubing elektronike, a opet imaš zvuk da na njega možeš ladno da đuskaš.

Ali, kao što je rečeno u uvodu, glas je taj koji ovde pravi magiju. Koji će stvar da gurne dublje u alternativu. Koji će da napravi Punk atmosferu. Gde uopšte nećeš da se pitaš nego ćeš da znaš. Da, to je to. Bez ikakve dileme. Jedna čistokrvna punk-erka.

Kada bi preslušala ceo album videla bi da se glas u “My Party”, u nekoj meri, razlikuje u odnosu na ostale stvari. Ovde kao da je glas nekako namerno zamaskiran. Kao da je uronio u neku čudnovatu mistifikaciju. Jer, ne možeš jasno da odrediš da li je to jedan muški glas ili neki malo grublji ženski?

Meni dolazi kao da je to glas neke transex “devojke” (muško sa identitetom žene). Kao da su to namerno uradili da bi ovu stvar dodatno na-punk-ovali. I uspeli su u tome – savršeno. A i sam text te baca u dilemu: ko je ovde ko?

Jer, ona njega ganja što joj se ne javlja, itd, gde mi znamo da je on muško i zato predpostavljamo da je ona “žensko” ili šta god već. A onda, kao ona mu zamera što on ima nešto protiv njene “baby” (dečka ili ko zna koga). A ako joj je taj “bejbi” dečko, a šta joj dođe onda ovaj s kim se tokom pesme kači? Dakle, totalna misterija, kakvu, naravno, i zaslužuje jedna dobra punk-ovka.

A jezik u text-u sav u žargonu. Pa tek onda značenje – totalni zbunj. Kao “neka” je videla “njenu” žurku. I to je osnov čitave priče. Pa šta s tim, što je videla, pitaš se? Pa ništa. Možda se, u stvari, i ne radi o pravoj žurci, nego su to reči da izraze neki lični incident ili način ponašanja.

Jer, s ovim textom kao da smo zavirili na tren u jedan potpuno drugačiji svet koji je krcat simbolizmom, lokalnim znacima i slengom. Svet koji je samo razumljiv onima koji žive u njemu. Sa debelim dosijeom međusobnih odnosa koji čitavu priču pretvara u fatamorganu. U nešto što ti na tren bljesne pred oči a ti ne kapiraš je li san ili java? Uz jasno uverenje da iza tih reči koje dopiru do tebe može da se krije baš svako moguće značenje. Najverovatnije ono koje ti nikada ne bi palo na pamet.

A taj glas malo promukao, hrapav. Tako lako se izgubi u grlu. Bez dikcije. Bez jasnoće. Zamagljen. Težak. Sirov. Glas koji tegli tonu životnog iskustva za koju osećaš da jednostavno ide u paketu sa njim. Glas plus tona zajedno.

Ali, opet, bez obzira na tu tonu iskustva, čini se kao da još toga na ovom svetu ima što je u stanju da taj glas pomeri s mesta. Da ga uzbudi i natera da podigne ton. Pa to mora da je nešto ozbiljno, pomisliš. A, opet, pa kakva je frka ako je neka tamo ženska videla njenu zabavu? Da, videla je njenu zabavu, pa šta?

Ma ne, ne smeš da se pecaš na reči. Jer, ko zna šta je u pitanju? Ovu stvar moraš da doživiš kao titraje čestica. Da joj dozvoliš da u tebi rezbari ono što ona želi. Da se sliva niz tebe kanalima koje sama pravi. Da te zapljusne taj sirovi, neobrađeni dodir života kojim ne žive ni većina, ni manjina, nego šačica. Šačica onih koje društvo zove otpadnici. Koje unapred odbacuje kao propalitete. Kao one koji su na nepogrešivom putu – ka paklu.

Da, i oni moraju na put jer meteo alarm pokazuje da kiša zaslužuje maximalnu uzbunu (žuta strelica u Britaniji). (Hm, da li to znači da žive na ulici…ili?)

I tako, oni su se digli na noge što će ih navesti da malo “proputuju”. I da, kada se pojave na ulici u gužvi, ima ljudima da nateraju mrštenje na lice. To je, znaš, zato što se oni, generalno, ljudima sviđaju, hah.

E sad, čekaj da se njemu obrati. Njemu koji joj se nikad ne javlja. I to baš sada kada je ona sasvim ok. Ni glas od njega nema. A što tako?

Pa jel on zna da ona može da ga sredi kad joj se digne? Da neće stići ni da mrdne, ni da se okrene. Jer, novo vreme je došlo. Vreme za smenu generacija. Gde se zna šta ko radi i gde je kome mesto.

A posebna priča je ta “ona”. Da, ta koja je videla njenu žurku. Da, upravo ona ju je videla.

A što se on tako ukurčio? Njemu kao da se ne sviđa njeno ponašanje, jel to?

To samo pokazuje da nema ukusa. A to što priča o njenoj bejbi je posebna stvar. Koja nije ni malo dobra. Pa, jel on zna da ona može da ga pobaca ko od šale? Da može da rasturi sve okolo u paramparčad? Zna li on to?

A posebno je nervira što mu nikad nije žao. Nikad da joj se izvine. Da bar kaže da nije video njen poziv. Iako ga je dobio pravo u facu. Onako da može da ga vidi svojim očima.

Ma, ima na kraju tako da ga napuši da neće smeti ni da se okrene da vidi šta je od njega ostalo. Jer dolazi smena. A on je taj koji će biti smenjen.

Ali, šta da radi sa njom? Jer, ona je videla njenu zabavu. Da, videla ju je. Ona. Ta.

It's raining an old yellow
And it’s carving a path
So now we’re on our way
It’s taking us some journeys
While we wipe away frowns in the most crowded place
Say why you never call me man

You never seem to call me now that I’m ok
I’ll beat you in the end and every time you turn around

Here comes the coming of age
Oh she saw my party
She saw my party
Oh she saw my party
She saw my party
A cocky look emerges when you question my mood
Cause you ain’t got no taste
You talking bout my baby I could flip you upside down
And I could mop this place
Say why you never sorry

No you never seen my calling right in front your face
I smoke you in the end and don’t you ever turn around

Cause it’s that coming of age
Oh she saw my party
She saw my party (4X)
Oh
Oh
Oh she saw my party
Oh she saw my party
Oh she saw my party
She saw my party
Oh she saw my party
She saw my party (5X)
(Kings of Leon – My Party)

On pevač, gitarista, textopisac. Ona muzičar, pesnik, književnik. On Dan Boeckner. Ona Alexei Perry. Kanađani. U braku.

Pa, kada su već tu zajedno, oboje umetnici, muzičari, zašto ne bi napravili svoju grupu? Čekaj, a kako da se zovu? Pa, evo, ona sada piše komad pod radnim naslovom “Handsome Furs” (privlačno krzno), mogli bi tako? Ajde.

A koji će zvuk da furaju? Hm, pa koji bi drugi nego IndieRock, Post Punk, tako to.

Kakva su “Krzna” alternativci će ti biti jasno kada, na primer, čuješ koja im je bila inspiracija za naslov njihovog drugog albuma “Face Control” (provera lica). Boravak u Rusiji, u Moskvi, gde su primetili čudnu stvar u nekim od moskovskih klubova. Možeš da rezervišeš sto, platiš, pa dođeš, ali, “facijalna kontrola” na ulazu te ne pusti unutra jer im se, jednostavno, ne sviđaš.

Preskočićemo Face Control i idemo na njihov poslednji, treći album “Sound Kapital” (zvučni kapital) iz 2011. Za taj album nema anegdota, osim jedne usputne, njihove objave na Fejsu, 2012, da se grupa raspala (kao i njihov brak).

Sa tog poslednjeg albuma slušamo stvar “Damage” (šteta). Je li ti promaklo ono da sviraju Post Punk? I? Ništa? Pa, mi ovde na blogu imamo to isto samo pod različitim imenom. Jer, napolju je New Wave drugo ime za Post Punk (revival) zvuk. Kod nas su to grupe AlterNewWave i IndieNewWave.

“Damage” ima zvuk koji je blizak AlterNewWave-u, ali je za nijansu ili dve tvrđi. U vreme dok Punk-a i njegovih grupa nije bilo “Damage” je jedno kratko vreme bila sastavni deo AlterNewWave-a.

Za razliku od “My Party”, ovaj Punk nije toliko tvrd i sirov. Jer, ovde se dosta više osećaju elektroni koje uduvavaju sintisajzeri. I zato, ako bi da igraš na ovu stvar, možeš, ali će te vući da đuskaš uglavnom na jedan isti šablon. Ali, ne brini. Ovaj zvuk je dovoljno raznolik da ako se malo potrudiš sigruno ćeš uspeti da nađeš dovoljno varijacija koje će ti dozvoliti da se “iskreiraš”.

Da, biće u zvuku promene ritma, pa onda, brzo, pa još brže, pa ludilo. A gitare, one ovde kao da su se zavukle u mišju rupu. Ipak, biće ih, ali više kao odjek. Onako iz pozadine gde povremeno razvaljuju neki “hard”, koji zbog te distance može više da ti izgleda kao ikebana – kao ukrasno cveće kome nije namera da miriše.

Ali, nekoliko sintisajzera i organa će da naprave toliko frke da ćeš sigurno da osetiš tu napetost u vazduhu. A na gitare ćeš da zaboraviš jer ti uopšte neće nedostajati. Zvučne electro mašine imaju moć da oponašaju mnoge instrumente i da uz to naprave bezbroj najrazličitijih efekata. A da ne govorim da sve to može unapred da se snimi i onda samo u pojedinim trenutcima pritiskom na taster ubaci u igru. I zato je dvojac “krznaša” bio sasvim dovoljan da odglumi čitav jedan bend.

Glas je ovde ponovo u prvom planu. Jer, sam zvuk uopšte ne bi bio dovoljan da te naelektriše Punk-om. Da ga osetiš u stomaku. Da možeš da poveruješ tim rečima koje ti se nude. A ovaj glas će da napravi atmosferu. Otvoriće ti se i razliti u svim duginim bojama. To je glas koji možda nema kvalitet da se takmiči na note, ali zato ima osećajnosti u sebi za čitav hor.

A tema je upravo ona o kojoj je bilo dosta reči u uvodu – o sukobu sa svetom i njegovom neosetljivošću prema pojedincu. Konkretno je vojska i njena destruktivna sila stavljena na tapet. Ta njena lažljivost i prevrtljivost kojom pokušava da opravda svoje nečasne postupke. Da zakamuflira svu štetu koju nam pravi. Koja je, navodno, u našem interesu.

I zato će ti se ovaj glas predstaviti u ozbiljnom tonu, kada traži od tebe da ga razumeš i poveruješ mu. Osetićeš kako se kroz njega prelama golema patnja ugroženih i bespomoćnih. Osetićeš kako drhti od strepnje i bola koji ga razara.

Pustiće ti, na početku, da čuješ njihove radio stanice. Da osetiš kako to oni rade. Kao mehanizovani roboti koji nemaju nikakvog osećaja za žrtve, jer je svako razaranje za njih samo obična cifra i broj.

A onda, onda će taj glas da ti malo priča na uvce, da bi te dodatno potapšao po ramenu i zatražio da se ponašaš odgovorno. Da uradiš pravu stvar. Da uradiš ono što treba. Da pokušaš da uradiš ono što možeš.

Jer, to ne može da uradi niko drugi osim nas. Mi to možemo i moramo zajedno, udruženi. A onda, da bi ti ulio još hrabrosti i dodatno te osokolio čućeš kako će glas da provrišti na svaku svoju glasnu žicu. Osetićeš kako daje sve od sebe. Kako izgara. Kako se, uopšte, ne štedi.

Jer, kiša je u glavnom gradu, a svaki naš grad je glavni. I mi moramo dalje. Moramo da se krećemo ka svetlu. Jer, ništa ne znamo, ionako, baš ništa ne znamo. To što vojska zataškava gluposti njenih ljudi je tako jadno. Jedina realnost je ono što ostaje iza: razaranje, šteta. U čitavom svetu. I zato pokušaj da uradiš pravu stvar. Pokušaj. Moraš da pokušaš da je uradiš. Uradi je. Pomisli na razaranje. Pomisli na štetu. A sada idemo svi. Idemo svi bez stajanja. Idemo.

All week it was raining in the capital
We had to move, move with the lights oh
Whaddaya know, whaddaya know, whaddaya know
Army's covering base men to show all pitiable
Damage

Damage

Damage

Damage

For the rest of the world

Cross the globe there were guns in the street fair
On the west we can cover it big sign
And whaddaya know, whaddaya know, whaddaya know
Army's base men everything show all pitiable
Damage

Damage

Damage

Damage

For the rest of the world

You try to do the right thing, do the right thing, baby
You try to do the right thing, do the right thing, baby

Do the right thing, do the right thing, baby

Do the right thing

Damage

You gotta do the right thing, do the right thing, baby
Do the right thing

Damage

Let's go all the time, go all the time
Go all the time, go all the time
Damage

Let's go all the time, go all the time
Go all the time, go all the time
Damage

Damage

Damage

Damage

(Handsome Furs – Damage)

Dualna podeljenost između dva suprostavljena pola je osnovna koordinata sveta u kome živimo. Jer, ne možeš da znaš šta je toplo ako nisi iskusila hladnoću, kao što ne možeš da znaš šta je crno ako nikada nisi videla belo.

Zato je normalno da kada pokušavamo nekome da prenesemo sopstveni identitet – pojedinačni ili grupni – to činimo tako što se oslanjamo na ono što nas razdvaja i deli. Imali smo nešto ranije u IndieRock-u “Cold War Kids”, decu hladnog rata, a sada opet nešto na tu temu. Jer, iako oni nekada kažu da ima veze sa tim, a nekada da nema, izgleda da ih je, ipak, zagolicala hladno-ratovska podsvest kada su za ime svog benda izabrali baš “Bloc Party” (blok partija).

Naravno, to je verovatno samo simbolizam koji nema direktne veze sa politikom, nego je više upotrebljen da bi se istakla sopstvena uzvišenost, originalnost, u stilu: “Ne, mi nismo kao svi vi. Mi smo drugačiji. Mi smo “iza gvozdene zavese”. Mi smo ono što vi niste. Ali, mi ćemo vam objasniti. Samo pažljivo slušajte”.

Za Bloc Party kažu da su IndieRock-eri. Ali im, između ostalog, prišivaju i etikete Post Punk Revival-a i Art Punk-a. A to gore pomenuto “između ostalog” ima veze sa njihovim kasnijim radovima u kojima se, u njihovom Rock-u osećaju i tragovi dens zvuka – Electra, čak i House-a.

Inače, svoj uspon duguju slučajnosti da su nekom prilikom jednom BBC-jevom DJ-u, doturili jedan svoj demo singl, i bum, dok si reko’ keks, nastade njihov debi album “Silent Alarm” (tihi alarm) koji im je kod uticajnih kritičara doneo epitet najboljeg Indie albuma 2006. Sa tog albuma slušamo upravo stvar koja je probila led. Stvar koja se zove “She's Hearing Voices” (ona čuje glasove).

Zvuk je pravi pankerski. Tvrd, beskompromisan. Dobro, malo sam mu pomogao da tu oštricu drži stalno nabrušenu. Jer, ima delova koji dinamiku spuštaju na nulu i to mi nije baš dobro leglo. Mislim, može i tako, ali, baš sam poželeo da ovaj Punk ne smanjuje gas – da bude tvrd od prvog do zadnjeg tona.

Skraćivanjem, na taj način, je značajan deo texta izbačen u ovoj mojoj verziji, i zato ćeš na kraju, ispod naslova, dobiti te dve nedostajuće strofe texta, kao i YouTube link gde možeš da preslušaš stvar u originalu.

Na početku gitara otkida jedan isti ton za koji ti je, u trenu, jasno da zvoni na uzbunu. Kao rep zmije zvečarke koji te upozorava da si ušla u zonu smrtne opasnosti. A onda će u priču da uskoči i bubanj, sa istom tom porukom koja uznemirava.

Glas kreće da razgibava svoje žice sa jednim “hey” rafalom, posle čega će i gitara i reč paraleno da furaju svako svoj fazon, što će, u jednom trenutku, da ti se učini kao da si na plaži pa usput, nevoljno, slušaš istovremeno dva različita trača oko tebe.

Posle toga će da krene “malo ja, malo ti” deonica u kojoj će glas prvo da provocira gitaru, a onda će ona da mu skreše u facu nešto što liči na totalni prasak univerzuma. Ali, to nije sve. To je samo uvod za gitarski solo koji će ovoj stvari konačno da utisne pečat “Punk original”.

Ali, gde je tu Electro? Pa zvanično ga nema, jer je ovaj zvuk odlučio da bude vrlo tvrd – rokerski. Međutim, ritam koji prave gitare je sasvim solidno nabijen igračkim potencijalom. Nije ni čudo, jer je Post Punk Revival, iliti po naški, NewWave, upravo takav – Rock u središtu a Dens na periferiji.

Već ovde, na svom prvom albumu, je Bloc Party pokazao da im je Dens u genetskom kodu. Nema ga, doduše, ovde mnogo, ali u tragovima je ipak tu. Na kasnijim albumima će toga biti u mnogo explicitnijoj formi

Inače, glas je onaj tipični pankovski – koga moraš da čuješ da bi klimnula glavom i rekla “yes”. Nema tu mnogo glasovnog kvaliteta u klasičnom smislu. Nema ni potrebe, jer ono što izlazi iznutra je toliko moćno da bi uneredilo svaki glas koji bi se usudio da peva na note. Ne, ovde emocija vlada. Divlja, sirova, neukrotiva.

Napetost je dovedena do maksimuma. Nema uzmicanja ni za pedalj. I kada se spusti tempo, i kada glas snizi svoj ton,  tenzija i dalje probija uši svojim “visokim c”. Jer, i kada je trenutno nema, tvoje očekivanje je i dalje održava kao da je tu. Osećaš je kao pretnju. Kao podmetnutu nogu. Kao nešto što će te zaskočiti čim nos pomoliš iza ćoška.

A reči su kao da ih izgovara “gospodar heroin” lično. Ponovo je dualizam na delu. Jer, crvena pilula i plava pilula su osnovna mantra u ovom textu.

Kao u filmu “Matrix”, gde se Neu nude dve pilule da izabere. Plavu ako hoće da se vrati u svoj svet bez sećanja na bilo šta što mu se desilo, i crvenu pilulu koja će ga uvesti u čarobni svet Matrix-a.

Reči su crne, morbidne, zastrašujuće. Kako i dolikuje kada gospodar heroin naseli jedno telo i jedan um. Ali, treba imati u vidu, ono što je već mnogo puta u sličnim situacijama rečeno. Ovde kod nas na blogu je gospodar zvuk a ne reč.

I zato, ti poslušaj ovaj zvuk bez straha i bez zadrške. Oseti u njemu ideju Punk-a koja pulsira čitavim Univerzumom. Kao moćna životna sila koja ruši staro da bi porodila novo. Kao srebrni metak koji svojim blještavim svetlom razbija mrak u paramparčad.

Da, i ovde ona ima priliku da bira, ali ona ne bira, nego uzima sve. I jednu i drugu pilulu. Ona bira amneziju. Bira ono čime ne može da se pohvali pismom kući. Bira ono što će njenu planetu zemlju da zatrese. Ona će da uzme i crveno i plavo. Ona će da pokuša da zaboravi.

Ali, ne samo da neće uspeti da zaboravi, nego će da čuje upravo ono što najmanje želi. Čuće glasove koji je zovu. Koji je upozoravaju. Od kojih neće moći da spava. Zbog kojih će da padne niz stepenice, da čupa kosu, da vrišti njegovo ime na sav glas u potrazi sa smirenjem, za toplinom.

Teturaće okolo kao zombi čija je životna iskra od juče. U strahu od svega i svačega. Osetiće usamljenost, osetiće odbacivanje. A on, gospodar heroin, će joj za to vreme spržiti snove. Njene postere iz mladosti. I dok ona zove njegovo ime, on će joj paliti kuću. Sve ono što postoji u njenoj mašti. U svetu bez postojanja. U svetu u kome ne postoji ni on sam.

Hey, hey, hey, hey (4X)

She got a red pill blue pill
Red pill blue pill (6X)
Milk of amnesia

Hey, hey, hey, hey
C'mon and I know that you want it

We did nothing, nothing to write home about

Did the earth, did the earth not move?

Red pill blue pill (8X)

She got a red pill blue pill

Red pill blue pill (6X)
Milk of amnesia

Hey, hey, hey, hey
C'mon and I know that you want it

We did nothing, nothing to write home about

Did the earth, did the earth not move?

(She's hearing voices, call her
She's hearing voices, warn her
She just can't sleep
In her bed she just can't sleep
She's falling down the stairs
She's tearing out her hair
She's screaming my name in the night
To keep her warm
She's scared of the blacks and she's scared of the Jews
She is walking around, she is yesterday's news
And she calls out my name in the dead of the night
She is leaving my room, she is crying on her side
Walking on eggshells, walking on glass
Burnt by the mirror, burnt by the light
Feeling rejection, I'll burn down your house
Tearing down posters, I was never, never alive)
(Bloc Party – She's Hearing Voices)

Znaš ono, kada čuješ svoju omiljenu mjuzu pa te preplavi neki osećaj takve sreće, takve divote, da u tom trenutku ne možeš ni o čemu da razmišljaš. Jednostavno se prepustiš i traješ. Pa, naravno, da znaš. Jer, zbog čega, inače, slušamo muziku nego baš zbog toga.

E, sad, zamisli kako je onima koji prave muziku. Kakav oni osećaj imaju kada urade nešto svoje, nešto iz dubine duše. Pa, reći ćeš, zato se i bave muzikom. Tako je. Baš zbog tih i takvih doživljaja koji ostavljaju trag u sećanju. Koji su i neka potvrda čoveku da je na pravom putu. Da tako nešto ne može da greši – ne može da bude tamo neka usputna beznačajna stvar.

Naravno, sve to se podrazumeva, i većini bendova je glupo, da to što već svi znaju, strpaju još i u naziv grupe. Ali, bend “The Rapture” (zanesenost) je mislio drugačije. Oni su želeli baš to da istaknu. Tu neopisivu sreću, to stanje izuzetnog ushićenja koje engleska reč “rapture” nosi sa sobom. Od četiri albuma koliko imaju zadnja dva po imenu vuku na tu stranu (“Pieces of the People We Love”, “In the Grace of Your Love”).

Osim tog značenja, postoji još jedno, religiozno, u kome se “rapture” vezuje za hrišćansko verovanje u drugo vaskrsenje Hrista kada će i umrli hrišćani i oni živi vernici svi zajedno otići na nebo kod svog Gospoda.

Koji od ovih razloga je “zaneo” bend ka tom imenu ne znamo tačno. Ali, ono što svakako znamo je da je ta zanesenost na kraju izbledela. Pa dobro, nije ni kratko trajala, 16 godina (1998-2014).

Sa njihovog prvog “dugog” albuma “Echoes” (odjeci), slušamo stvar “Killing” (ubijanje).

E, ovde, za razliku od prethodne Bloc Party, ne moramo Electro da vadimo iz kontexta. Da čuljimo uši ne bi li u zvuku gitare otkrili neki Electro surogat.

Jer, i napolju, The Rapture lepe etiketu Dance Punk-a na prvom mestu. Pa onda, Post Punk Revival, Indie Rock, Art Punk, Electronica, itd. U svakom slučaju, pred nama je grupa koja u našu PunkElectro ulazi sa već priznatim pedigreom densera.

Ali, nadam se da se kod tebe već upalila crvena lampica na pomen imena stvari (Killing), i da sada čekaš da čuješ objašnjenje. Kako neko ko je zanesen i ushićen može da nazove svoju stvar “Killing” a da pri tome ne ubije i taj radostan osećaj u sebi, kojim se, inače, diči u svom nazivu? Da, kako?

Pa, tako što treba priznati da smo ljudi od krvi i mesa. Da je sastavni deo našeg života i jedno i drugo. Pričali smo o dualizmu u prethodnoj “She’s Hearing Voices”. Jer, kako da osetiš u sebi radost, ako nikada nisi upoznala tugu? Ne možeš. Jedno traži drugo.

A Punk je iskren do koske. Kod njega nema zabijanja glave u pesak. On će da ti priča i o trenutcima svoje uzvišenosti, ali i o trenutcima u kojima je ukaljan, provučen kroz blato, ponižen, odvratan, loš da ne može biti gori.

Sada je na sceni to drugo lice koje je u senci. Ono koje će da se oseti i u zvuku i u glasu i u textu. Jedna mučna zvučna atmosfera nabijena teškim emocijama koje su napele prostor do pucanja. Čini ti se da je potreban još samo miligram težine i da će sve da se rasprsne na milion strana sveta.

Seti se početka prethodne stvari koji smo uporedili sa zvukom zmije zvečarke. I ovde je slična situacija. Samo što to, u samom startu, ne radi gitara nego sintisajzer ili organi.

Osetićeš kako Electro mašina unosi nespokoj kao otrovnu maglu koja se kao ćilim spušta na grad da bi mu isisala i poslednju kap kiseonika i ostavila ga tako da umre u grču, crvenog lica i iskolačenih očiju. Nema krvi, nema oružja koje pravi mnogo buke, prašine i nereda. Ne. Ovde je sve tiho, mirno, uspavljujuće. Eto takav zlokoban zvuk osećaš na početku.

Uz taj zvuk ide i dodatni Electro paket koji stvara jednu “nečujnu” vibrirajuću atmosferu koja će tako da jezdi tokom čitave stvari.

Paralelno uz taj Electro talas postoji i klasični Punk Rock ambijent koji posle par trenutaka uleće u igru i počinje da dominira. On je u prvom planu, iako mora da se ritmički uklopi sa Electro vibracijom, da bi se stvorio stabilan igrački ambijent.

Kada kažem “igrački” mislim na ritam kao mogućnost koju većina verovatno zbog ekcentričnosti same situacije neće poželeti da iskoristi za igranje. Ali, tempo će biti tu, da ako nisi baš gadljiva na tu turobnu atmosferu možeš da se baciš u pokret. Da se trzaš, ludiraš, glupiraš iz sve snage, jer inače, za drugačiju igru ovaj zvuk nije.

A tek kada budeš čula ovaj glas postaće ti jasno o kakvom se ludilu ovde radi. Totalnom. To je glas za koji odmah kapiraš da je na ivici nervnog sloma i da je potpuno neuračunljiv što se tiče reči koje izgovara. To nije pevanje, nego neka sredina između jecanja i vrištanja. Nema plakanja i suza, ali ima neurotičnih izliva koja ti govore da je ovaj glas na samo jedan korak od totalnog kolapsa. Iznemogao je do krajnjih granica i samo ga još teška bol i očajanje kao adrenalinska droga drže u stanju budne napetosti.

A i text je takav, otkačen, kakav bi drugačiji i bio? Jasan donekle po rečima, ali nedokučiv po značenju. Može da bude ovo ili ono ili nešto sasvim treće što ti uopšte ne pada na pamet.

U svakom slučaju, ovde se radi o ubijanju. Ali, ne o ubijanju nekog drugog nego o ubijanju sebe. Ona je u nervnom rastrojsvu jer joj je jasno da je njen život kolekcija samo-ubijanja. I sada ona izražava frustraciju nad onim što je ubija.

Engleska reč “flange” znači u slengu pogrdni izraz za vaginu. Da budem potpuno vulgaran, u skladu sa ovim textom, to bi bilo “pičketina”. Eto time se ona ubija. Ali, na šta ona tu misli? Verovatno na svog dečka ili šta god da je već, koji se pominje u textu. Inače, da nije to, onda bi verovatno bio u pitanju njen promiskuitet ili možda masturbacija. U svakom slučaju, neka sexualna konotacija u vezi sa tim njenim likom postoji, na šta ukazuje i tiho jedva primetno muško dahtanje koje se čuje u delu kada ide samo gitara.

Osim toga, ona se truje i sa Hendrixom gde se verovatno misli na Jimi Hendrix-a, jedne od kontroverznih ikona Rock zvuka i jednog od najboljih gitarista ikada. E sad, tu su još i neke trake – možda baš Hendrixove ili neke druge. Eto, to je ono čime se ona ubija.

Ona, takođe, misli da je pomoć negde izvan nje. Jer sebi zamera što ne može da provali stvari upravo zato što veruje da ona nije ta koja sebi može da pomogne.

Posle samokritike na tapetu i taj neko s njom. Taj neko koji verovatno nosi tu “p” titulu.

Pa i kod nas kada su dva muškarca na korak od sevanja pesnica možeš da čuješ: “Šta bre hoćeš, pičko jedna”?

Najpre će da ga počasti time da je tako užasno doooosadan. A za to vreme dok ona to priča ide jedan drugi ženski vokal koji ti nešto govori. Verovatno opet vezano za tog tipa. Da pokušava da je zgrabi i da misli da je ima, da želi da je upozna, da joj pokaže. Ali, da ne shvata da neće moći da je ima. Da nikada neće moći.

I na kraju ono što potvrđuje da je ona, u stvari, najviše frustrirana tim tipom je i to što kaže da “tog jebača treba izbaciti kroz vrata”.

Još nešto je konačno muči – to što ne zna. I zato ona mora to da sazna. Mora. Mora da zna. Mora.

Killing with flange and with tape and with Hendrix and
Killing with flange and with tape and with help
I am the one who cannot ever see because
I am the one who cannot help myself
Oh, you’re so bored
(Trying to grab it
And you think that you have it
And you’re wanting to know it
And you’re trying to show it, but
You can’t have it
No, you can’t have it
No, you can’t have it
No you can’t have)
Killing with flange and with tape and with Hendrix and
Killing with flange and with tape and with help
I am the one who cannot ever see because
I am the one who cannot help myself
One, two, three, four
Kick that fucker out the door
Got to got to know…
(The Rapture – Killing)

Pa može i tako da se kaže. Da je ovaj naš život prokletstvo. Da smo, jednostavno, tako napravljeni. Da budemo večito nezadovoljeni. Daj čoveku šta god poželi i već posle kratkog vremena to neće biti dovoljno i tražiće još. A ovaj naš svet koji se sve više ubrzava stalno nudi više i stalno podseća šta sve još bi moglo da se poželi.

U želji da sve postignemo naša pažnja je fokusirana samo da pozavršavamo obaveze i da nekako uspemo da držimo glavu iznad vode. Svaki dan je nova borba i nova neizvesnost.

Zbog takve trke sa životom koji nam stalno izmiče nemamo dovoljno energije niti pažnje da primetimo oko sebe male stvari koje nas okružuju. Koje nam pričaju neke svoje priče koje bi mogle da nam budu vrlo interesantne ako bi samo imali vremena da im posvetimo makar delić našeg vremena.

Naravno, to je samo jedan ugao posmatranja na život. Ima ih i mnogo drugačijih. Ali, mi ćemo nastaviti baš na ovu temu, jer je sada na redu zvuk kome se upravo to sviđa.

Jednog dana Spencer Krug-u je jedna muzička kuća ponudila svoju podršku za projekat koji je morao expresno da bude izveden. Moraće za tri nedelje da napravi grupu i što pre da izbaci album. I tako nastade “Wolf Parade” (vučja parada).

“Vukovi” su već te iste, 2003 izbacili kratki EP album sa četiri stvari. Isto su uradili i 2004, samo što je ovaj EP imao šest noviteta. 2005 dolazi njihov prvi studijski album “Apologies To The Queen Mary” (izvinjenje kraljici Meri).

Kako je nastalo ime grupe nije poznato. Možda ima veze sa načinom kako su se skupili – kao četiri usamljena vuka koji su napravili čopor. A možda i zbog toga što su pomalo prgave naravi, što je, na primer, svoj odraz našlo baš u imenu njihovog gore pomenutog prvog albuma.

Jer, imali su neki incident na kome se nisu baš dobro pokazali. Navodno su razvalili neka vrata i ko zna šta još na prekookeanskom brodu “Queen Mary” odakle su bili izbačeni.

Pošto im je, naravno, bilo krivo zbog svega toga, iskoristili su priliku da pošalju izvinjenje preko imena svog prvog albuma.

Inače, taj album je bio jako dobro primljen od strane kritičara. Neki su ga stavili u užu grupu najboljih Indie Rock albuma te 2005god, a neki ga čak svrstavali u vrh albuma decenije. Sa tog albuma slušamo stvar “It's A Curse” (to je prokletstvo). Sada ti je jasno odakle onaj “filo” uvod sa početka.

Wolf Parade napolju krste kao Indie Rock i Post Punk bend. I kod nas je ovaj zvuk ‘ladno mogao u New Wave (što ti je, u stvari, samo drugo pakovanje za Post Punk). Ali, nije bilo mnogo dileme. Kada samo čuješ ovaj glas i tebi će postati jasno zašto je “It’s A Curse” samo za trenutak predahnula u AlterNewWave-u, a onda se, bez odlaganja, uputila pravac u PunkElectro.

Već je ovde pomenuto da ti je NewWave, u stvari, Rock sa nekim malo iščašenim oblikom Dens-a u sebi. Tako da, što se tiče “prokletstva” s te strane ne moraš da brineš. Možeš slobodno da obuješ svoje cipele za ples.

Naravno, ne očekuj House ili Techno, jer ovo je, ipak, jedan Rock zvuk. Ali, taj zvuk u sebi ima poneko zrnce Pop-a i par nekih Electro trikova, što će ti biti sasvim dovoljno da malo razmrdaš telo ako si u tom fazonu.

Ipak, zvuk je ovde druga violina. Uglavnom će da drži osnovni tempo i neće da se gura na bini u prvi red. Kada ne bi bilo glasa, ne bi ni bilo dileme. Bio bi to jedan čistokrvni NewWave.

Ali, taj glas. On je čitav ovaj zvuk “punk-onizovao”. On ga je totalno preusmerio – promenio mu tok. I zato ćeš uglavnom glas da čuješ. Ostali zvuk će ti biti samo “bela” buka u pozadini koja ti ničim posebno neće privući pažnju.

Ali, kakav je samo ovaj glas. On zaslužuje da mu se posvetiš. Da sve ostalo potisneš u drugi plan i da čitav svoj fokus usmeriš na njega. Ne mora niko to da ti specijalno kaže. Jer, to će se samo od sebe dogoditi. Glas će uzeti ono što mu pripada – svu tvoju nepodeljenu pažnju.

Ali, kakav je to glas? Jednom rečju – pankerski. Pravi pankerski. Malo je hrapav, neobrađen. Muči se dok iz sebe izvlači emocije do kojih mu je jako stalo. Kao da se guši od te siline vreline koja mu para glasne žice.

Ali, to će ti se svideti. To će te kupiti. Jer ćeš osetiti iskrenost u tom glasu. Osetićeš da daje sve od sebe. Da ti daje. Da pokušava. Da ulaže svoj maximalni trud. I zato ćeš to osetiti kao kreaciju, kao alternativu. Kao Punk. Jer, Punk je sve to zajedno.

Ipak, morao sam malo da mu pripomognem da bi ivicu držao pod konac od početka do kraja. Bilo je momenata koji su brzi potok usporavali i usmeravali ka mirnijim vodama.

I zato i ovde, kao i u prethodnoj stvari, nedostaje originalnog texta. I to baš deo koji ti govori o drugoj strani. O onome što ti fali. O onome što propuštaš. O onome sa čime nemaš vremena da se družiš.

Ta strofa ti je data na samom kraju ovog texta, posle naslova, gde ćeš videti i link originalne verzije koja je interesantna jer je napravljena kao video radnja u kojoj je sve ubrzano, sa namerom da ti dočara frku i strku sveta oko nas.

Dakle, ovaj text u našoj verziji na blogu je sav u bojama “prokletstva”. Ali, nećeš osetiti težinu texta kao u prethodnim stvarima. Samo jedna strofa će ti biti dostupna po smislu. U stilu da je on pre neku noć zatekao telo jednog mrtvog čoveka kako leži napolju. Niko se nije pobrinuo za njega. Možda misle pošto je već mrtav da mu neće ništa smetati da tu i ostane.

Time želi da pokaže koliko smo neosetljivi za druga ljudska bića. Koliko samo gledamo svoja posla i koliko smo spremni da “gazimo preko leševa” samo ako nam je to u interesu.

Druga strofa je potpuno nerazumljiva po smislu. Deluje kao neki san. Kao neko iskustvo, neki lični doživljaj umetnika o kome ništa ne znamo, niti možemo da rastumačimo te nabacane nepovezane niti koje je autor istresao pred nas.

Ali, bez obzira na reč, zvuk je tu da ga čuješ. Da mu se prepustiš i da možda na njega otkačiš. Jer, baš je takav, pankkkkoidannn.

Just the other night
Body twisted and unfound
You know it's there lying
They are too dead but the body don't mind
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Their shadow

Well from the top of the mountain till the rock and sand
Drive a dead farther west till they ran out of land
We walked five whole minutes to the dark edge of town
Took a long look at nothing and turned back around
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Just the other night
Body twisted and unfound
You know it's there lying
They are too dead but the body don't mind
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Their shadow

Well from the top of the mountain till the rock and sand
Drive a dead farther west till they ran out of land
We walked five whole minutes to the dark edge of town
Took a long look at nothing and turned back around
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh
Oh oh oh 

(You know the neutral sky
And nothing to do at night
Little highway lights

Their shadow)

(Wolf Parade – It's A Curse)

Mi bi rekli: “Neka živi zabava”. Englezi bi rekli: “Long live the party”. A Francuzi: “Vive la Fête”.

Oni stvarno vole da partijaju. Toliko da su čak to “Vive la Fête” stavili za ime svoje grupe. Deluje da nije baš naj-cool. Kao neki proglas, kao neka žabokrečinska fraza. Ali, to su oni. I baš ih briga. Teraju po svom. Pankerski, nema šta. I nisu Francuzi, nego Belgijanci. Baš oni, ko bi rek’o?

A možda to ime i nije baš tako, samo slučajno, izabrano. Možda su hteli da ih podseća na dan kada su se upoznali. A gde? Pa na žurci, eto gde.

I to, zamisli, lik (Danny Mommens) ne zna nju (Els Pynoo) nego, u stvari, zna njenu sestru, koja mu je jednom prilikom pokazala sestrine slike kada ju je slikala golu. I tip, onda, Els ‘ladno priđe na žurci i kaže: “Hej, pa ja sam tebe video golu”. I eto, otada kreće njihovo zajedničko muzičko partijanje. Od 1997 pa do danas (2017).

Za jedan Electro bend je duo sasvim uobičajena praksa. Ali, osim Electro etiketa (Synthpop, Electroclash, Electronic Rock…), lepe im, takođe, i one vezano za Punk (Dance Punk, New Wave…).

Sa njihovog albuma “Nuit Blanche” (bela noć) slušamo stvar “Noir Désir” (crna želja).

Jeste da je ovde sve nekako, belo-crno, ali bar nećemo morati lupom da tragamo za elektronima. Jer, biće ih ovde na pretek.

Ali, ono što neće da pretekne je text. I to ne samo text nego i zvuk. Ma ni to nije sve nego još i…Ma čekaj, moram lepo da objasnim.

Kao što ste već videli, u ovoj grupi sam baš bio inspirisan da kratim, pa da ponovo lepim. Ali, ovo što sam u “crnoj želji” radio prevazilazi sve do sada. Toliko sam se udubio u pos’o da sam možda usput napravio jednog Frankeštajna a da to nisam ni primetio.

Šalim, se malo, iako, možda će nekome to baš tako da izgleda. Satara je ovde, moram da priznam, radila opasno mnogo. Jer, jednostavno, nisam mogao drugačije. Stvar mi se jako svidela, ali definitivno ne i njena prva polovina. (Evo originala)

Naravno, ideja autora ja bila da uzbuđenje koje ona ovde pokazuje polako narasta da bi kasnije kulminiralo. Ipak, prvih minut ipo je toliko mlitavo da izgleda kao da se radi o nekoj sasvim drugoj stvari. To je moralo da ode, inače bi cela stvar otpala u startu. A zalepila mi se baš za prste i nisam mogao tako lako da je se otresem.

Onda, osim tog početka, u ostatku, ima dosta razvučenih celina gde nema ni glasa, i skoro nikakvih zvuka. Time se želelo postići da vrišteći glas koji uleti u kadar odmah posle takve jedne skoro potpune tišine, ostavi još snažniji efekat nego kada te suprotnosti ne bi bilo. Ali, opet, s druge strane, što bi mi rekli “tresla se gora, rodio se miš”. Jer, Samo par vrisaka u paketu i ništa više od toliko velike najave. A onda opet paket razvlačenja i paket vrisaka. I tako čitava poslednja tri minuta. Mnogo, brate, mnogo.

I sve to uprkos toga što postoji jedan jako moćan refren koji je samo na jednom mestu upotrebljen. Prosto neverovatno. Naravno, sekirica je morala da proradi i da utegne sve te krajeve. Da dotera sve to što fali i sve ono što preliva.

Bilo je posla, ali, mmm, kako je samo dooobraaa Punk stvar nastala od tog krpljenja. Neverovatno moćna. Totalna suprotnost. Na jednoj strani ludilo, a na drugoj tišina. I jedno i drugo dovedeno do extrema. To je mogao da uradi samo Punk i niko drugi. Da bude toliko blesav, otkačen, bezobrazan.

Ok, tim skraćivanjem je izgubljen jedan važan deo texta sa početka, koji u priči objašnjava dosta toga, ali, koliko puta treba da istaknem da smo mi ovde nakačeni na zvuk a ne na reč. Iskasapiću reč dok trepneš samo ako će to da omogući zvuku da dođe na svoje. A ovaj zvuk je dobio svoje. Baš ono što je tražio.

Jer, zvuk je tu da predstavi neku realnost sveta u kome živimo. Da ispriča neku priču koja nas pritiska iznutra. Da provrišti, da procvrči, šta god to bilo, samo da što realnije predstavi taj osećaj, taj doživljaj koji je u nama i koji je skriven od očiju svih ostalih.

Ovde je reč o očajanju visokog stepena. O nivoima bola i patnje koji testiraju svoje najviše domete. Kao dobri glumac koji je maestralno odigrao ulogu negativca, tako je i ovaj zvuk sjajno uradio svoj posao. Dočarao ti je jednu mračnu stranu ljudskog uma. Ono što generalno ljudi ne žele ni da vide niti da čuju. Izbegavaju, jer to može da ih podseti na njihove bolne trenutke čije tragove još uvek nose kao ožiljke.

Zvuk koji dočarava ovo stanje je vrlo jednostavan. Sa jedne strane to je Electro, koji sa svojih par osnovnih efekata drži napetost na visokom nivou. A gitare rokaju po standardu – kao kada bi klinci početnici vežbali u svom podrumu ili garaži. Jednostavni ritam koji je svima prepoznatljiv kao Rock. Dakle, sve u svemu, ovo je jedna jasna, ali vrlo efektna mešavina ElectroRock zvuka.

A onda ono što čitavu stvar uvodi u zonu Punk-a – glas. Ženski. Kvalitet ponovo nebitan. Ali, emocija toliko mnogo da ti se čini da glas prosto gubi tlo pod nogama zbog težine tereta koji kao da ga je prikovao za zemlju pa mu neda da diše.

I zato glas mora mnogo da ponavlja. Jednu istu rečenicu po nekoliko puta. A onda kada mu ponestane snage pevanje počinje polako da prerasta u vrisak. U vrisak koji postaje sve jači i sve manje pod kontrolom. Koji je na samom kraju fascinantan. Totalno nenormalan.

Jer, ona želi da je on ostavi na miru. Da konačno ućuti – da zatvori svoju gubicu. Da je ne umiruje, jer ona ne može da se smiri. Samo neka je pusti da se izbesni, da se izvrišti. To jeste neko njeno ludilo, ona to zna. Ali, jasno joj je da to mora tako da izađe iz nje.

Jer, tužne su je misli spopale, mnogo tužne. Zato ona hoće da se dernja. Zato ne može ništa da je zadovolji. Zna da je potpuno obesna kao neko derište. Ali, to je ta njena manija kojoj trenutno ne može da se odupre. Jer, duša joj je prosto slomljena, eto tako se oseća.

Biće ona na kraju dobro. Sve to će proći. Jer što sa vetrom dođe, to sa njim i prođe.

Ali, zato je potrebno da on konačno začepi i da je pusti da se istutnji. Da izbaci na krik tu svoju blesavoću.

Je veux être seul
reste-la, toi ta gueule
je ne peux pas me calmer
laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter

c'est la manie
c'est la manie

c'est la manie
Je veux être seul
reste-la, toi ta gueule
je ne peux pas me calmer
laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter
laisse-moi tempêter

laisse-moi tempêter

c'est la manie
c'est la manie

c'est la manie
c'est la manie

(j'ai trop des tristes pensés
pour ça je veux crier
je ne suis pas contente
furieuse comme un enfant

c'est la manie
c'est la manie

je ne suis pas genée
j'ai un esprit troublé
donne-moi un peu de temps
ça passera par le vent
je veux être seul
reste-la, toi ta geule
je ne peux pas me calmer
laisse-moi tempêter

c'est la manie
c'est la manie)

(Vive la Fête – Noir Désir)

Sa Kool & The Gang, sa Quincy Jones, sa Louis Armstrong-om, i sa drugim, više ili manje, svetski poznatim muzičarima. Zajedno na albumu “Soul Kitchen” (kuhinja Soul-a), koji obuhvata dvadesetak izvođača. I sve to kao muzika iz nemačkog filma (2009) pod istim nazivom kao i album. Dobro, ali ko je to bio sa svima njima zajedno? Ko? O tome ćemo nešto kasnije.

Ali, čemu ova tajnovitost?  Pa, ima, tu oko njih, par interesantnih stvari po kojima su, na neki način, jedinstveni u ovoj grupi, a baš ta tajnovitost je jedna od njih.

Jer, toliko su tajnoviti da za sobom (do danas) nisu ostavili ama baš nikakav trag, što je, inače, vrlo retka pojava. Niti Fejsa, niti bilo kakvog članka, inervjua. Ma ni Wikipedia nije uspela da im uđe u trag. Jednostavno, nema ništa. Nula.

Isto to važi i za text ove njihove stvari. Nema ga nigde na Internetu. Totalna konspiracija. Do sada, toga u ovoj grupi nije bilo.

Pa onda, po prvi put sada imamo još i nemački jezik koji se meša sa engleskim. Čas se čuje jedno a čas drugo.

A onda, konačno, njihov video. Jedini video u ovoj grupi koji je direktno preuzet od autora i stavljen na blog. I jedini je koji ima video radnju (svi ostali samo po jednu sličicu). A sadržaj videa – posebna priča. Totalno ludilo.

Na početku, jedan tip, čiča sa harmonikom, priča na nemačkom i svira jedno minut o tamo nekoj bajci. O nekom kralju i njegovim podanicima. Pa onda o nekoj expediciji brodovima koja traži neko naci(stičko) blago. (Naša verzija na blogu nema taj uvod. Razumećeš zašto ako ga nađeš na YouTube-u).

Posle tog čudnog uvoda kreće zvuk uz napisane poruke na papirima “Bring me Nazigold” (donesi mi naci zlato), uz povremeno sevanje svastike (kukastog krsta). Zatim ide zbrkana video priča o nekoj blesavoj pomorskoj expediciji koja traži blago po nacrtanoj karti. Nailaze na ostrvo, a na njemu ženske, ljudožderke. Pa oni prvo uživaju u sexu, a onda beže da spasavaju glave.

Uz sve to vreme povremeno sevaju poruke na engleskom, na primer: “Codeword Charlie Delta Echo Bravo, Super Love in Eldorado”, kao i pojedinačne reči koje iskaču tu i tamo.

Ima jedan razumljiv deo na nemačkom: “Mein Baby hat so einen süßen 'Po, ich liebe in genau so, so, soooo!” (moja bejbi ima jednu mnogo slatku guzu koju ja volim baš takvu, takvu, takvuuuu!).

Kao što vidiš, ovakvu blesavoću još nismo videli u PunkElectro-u. Do sada je sve bilo vrlo ozbiljno, tmurno, “sečenje vena”. Onaj pravi, ludi, buntovni Punk imidž. Šta je sada ovo, možda se pitaš? Kakva je ovo zajebancija? Punk?

Pa, da, palo mi je na pamet, zašto da ne? Zašto Punk ne bi mogao da bude i ovakav? Totalno otkačen, ali ne kao pretnja, nego kao zajebancija. Kao neka sprdnja, neka parodija. Jer, kada si protiv, možeš da se boriš oružjem, a možeš i tako što silu poništavaš svojim ismevanjem. Svojim otkačenim ludilom sa kojim sila ne zna šta da radi, jer je prosto iznenađena.

Možeš na taj način da ismevaš tabue, da šalješ poruke manje ili više ogoljene. Možeš da dokačiš bilo koju temu, manje ili više osetljivu. A uz sve to se još i opasno dobro zabavljaš. Jer si sve shvatio kao igru. Kao neozbiljnu, otkačenu zafrkanciju. A da ne govorim ono glavno – da je za sve to vreme išao tvoj zvuk – ono što je jedino ozbiljno i realno u čitavoj priči.

Da, to definitivno jeste alternativa. I to ona, baš, baš. Jer, ovako nešto ne možeš da kopiraš. Od nekoga da ukradeš. Zato što je toliko originalno da je kao sijamski blizanac vezano za svoga autora.

A i zvuk je Rock – nije da nije. Samo, naravno, drugačiji nego do sada. Po našoj hijerarhiji, ovde na blogu, ovo bi trebalo da ima neke veze sa AlterNewWave-om i IndieNewWave-om. Ali, i od jednog i od drugog ovaj zvuk je dosta brži, agresivniji i luđi i zato tu, ni sekunde, ne bi imao šta da traži.

Nešto bliže bi dobacila ElectroAlternative. Ali, od nje je ovaj zvuk dosta više Rock a dosta manje Dens, a o ludilu i otkačenosti da ne govorim.

Tako da je PunkElectro, zaista, jedina prava oaza u kojoj ovakav zvuk može da se zauzda.

Jer, i druge stvari ove grupe su blesave, svaka na svoj način, i jedno ludilo manje ili više ih uopšte ne tangira. A osim toga, ovde, itekako, ima i Rock-a. Doduše, uz jaku dozu elektronike. Ali, nešto vrlo slično smo već imali u stvarima “Damage” i “Killing”.

Naravno, ono što nismo do sada imali je ta posebna atmosfera koja je naglašeno zajebantska. I zato ova stvar namerno dolazi na sam kraj. Da zatvori prvo, bazično popunjavanje grupe. Sa porukom da su slične stvari kao ova poslednja dobrodošle u PunkElectro.

Što znači da se osim streljanja očima u ovoj grupi očeguje i blentavi osmeh. Za sada mrgudanje vodi sa 6:1. Videćemo kakav će rezultat biti u drugom poluvremenu.

I da, na kraju, umalo zaboravih. Oni su “Love Ravers” (rejveri ljubavi) a stvar se zove, u duhu njihovog imena, “Mission Of Love” (misija ljubavi). Jer, misija svakog pravog rejvera je ne samo da dočeka jutro uz Electro zvuk i DJ-a, nego i da širi PLUR: Peace (mir), Love (ljubav), Unity (jedinstvo), Respect (poštovanje).

(Love Ravers – Mission Of Love)

PUNK INDIE

Ako bi sada izguglala reč “PunkIndie” ne bi dobila nikakav rezultat, jer takav termin još uvek ne postoji. Indie Punk već ima, i tu se prvenstveno misli na Punk grupe koje same, nezavisno od velikih muzičkih kompanija, izdaju svoje albume, ili to rade preko malih nezavisnih izdavača.

Ali, ovde na blogu, imenovanje grupa ne prati tu logiku. Punk je ovde stavljen napred u imenu da pokaže da njegov zvuk dominira – da smo u njegovoj zvučnoj atmosferi. A Indie? Hm, da, Indie. Pa, kao i mnogo puta do sada, sticaj okolnosti je taj koji definitivno stavlja tačku na ovu nedoumicu.

Drugim rečima, nekoliko stvari koje sam po mom nekom osećaju označio kao Punk nije moglo da se uklopi ni u jednu do sada postojeću Punk grupu (PunkRock, PunkElectro) kao ni bilo gde drugde na blogu. I šta sad? Pa ništa. Nova grupa. A ime? Pa, Punk mora u prvi red. A onda? Onda ide najteži deo. Koje ime izabrati? Da ne bude nešto bezveze što samo uzmeš i zalepiš.

Jer, imenovanje kao simbol treba da ima nekog smisla. Da se uklopi u dosadašnju praksu koja je vremenom stvorila svoju sopstvenu hijerarhiju. U kojoj su neki zvuci i neka imena grupa već zauzeli pozicije za sebe. I sada to sve treba slediti. Da se taj sistem svakom novom grupom i dalje nadograđuje a ne da se ruši ili da se stvara konfuzija.

Osim klasičnih imena koja mogu da posluže u tu svrhu “dopune” (Pop, Rock, Folk, Dance…) postoji i grupa imena koja je naročito zgodna za ovakve situacije. Dva se ističu: Alter (native) i Indie. Nije ni čudo da su to dve najveće zvučne celine na blogu.

Jer, te reči kao neki oblak prave dodatnu atmosferu oko glavne priče i mogu dosta dobro da je nagoveste. Ako je potrebno da ta atmosfera bude teža, tvrđa, klasičnija, onda je ime “Alter” u igri, a ako je laka, lelujava, čudna, nepredvidiva, onda je “Indie” bolja varijanta.

I tako su se dileme oko imena razrešile. S još jednom napomenom, da je uz PunkIndie postojala još jedna Punk grupa kojoj je, takođe, bilo potrebno dodeliti ime. Tako da su se istovremeno tražila dva Punk imena a ne jedno. Ovo drugo ime se odnosi na Punk grupu koja dolazi na samom kraju kao treća i (za sada) poslednja Punk grupa. Njeno ime je PunkTrip.

Ali, da vidimo sada koja filozofija stoji iza imena PunkIndie? Kako se ona odražava na zvuk?

Ako odeš na Indie I celinu i pročitaš uvod o Indie-ju, biće ti jasnije šta je to Indie na blogu. Shvatićeš da je to zvuk koji znači, s jedne strane alternativu, kreaciju, originalnost, a sa druge, lakoću, lepršavost, čudnovatost, otvaranje, akustičnost, individualnost, itd.

Na neki način, vezano za istorijat Rock muzike, to je onaj deo koji se odnosi ne na klasični Rock, ne na Metal, nego na mekši zvuk koji je došao sa Hippie pokretom. Sa, na primer, poznatim muzičkim festivalom Woodstock iz šeszdesetih godina. Sa bohemian životnim stilom. Sa kulturom koja je favorizovala “Peace, Music & Love” (mir, muzika i ljubav). Sa sexualnom revolucijom. Sa suprostavljanjem uštogljenom tradicionalnom kulturnom nasleđu. U borbi protiv tabua, protiv rata, protiv nuklearnog naoružanja. Za čistu prirodnu sredinu. Za život u prirodi, u komunama. Za uživanje lakih droga.

Sve to zajedno kao osnova, kao pozadina, daje jedan meki, lepršavi, psihodelični zvuk koji opušta. Koji okreće čoveka ljudima i zajednici. Koji u religijskom smislu upire pogled na istok. Ka Budizmu. Ka Indiji.

Takav zvuk pretvoren u žanr vuče ka Folk-u, ka FolkRock-u. To je, takođe, i akustični Rock, PopRock, Psychedelic Rock, itd.

Ali, i ne samo to. Jer, PunkIndie želi da ti kaže da ćeš osim lakoće i lepršavosti imati često i faze jako teškog gitarskog “orgijanja” koji će da potvrdi da reč Punk u prvom redu imena nije tu samo radi ukrasa.

Dakle, sada imamo jedan čudnovati amalgam u kome u nekoj stvari možeš da imaš akustični Folk i fini muški “femini” glas, a onda samo koju destinku kasnije salvu gitarskog ludiranja sa elementima teškog Rock-a.

Ali, taj Rock iako je težak, ipak, ne ujeda. Osećaš da je nekako dobroćudan. Pre ćeš da ga sažaljevaš ako je u nekom depresiv fazonu nego što ćeš da ga se plašiš.

Jer, u ovakvom zvuku ima dosta neke skrivene tuge. Neke sudbinske patnje koja se spustila na nejaka leđa koja se savijaju pod teretom. Koja nemaju snage da se odupru. Čućeš to stenjanje, taj vapaj, to krcanje kostiju.

Sve to je zbog te već pomenute Indie mekoće koja je napravila rupu u svom središtu. Otvorila se da pusti ljubav, mir, prijateljstvo u sebe, ali su sa tim ušle i sve pošasti ovog sveta. Sva moguća “zagađenja”, koja će jedva da dočekaju meko prizemljenje na koje će moći da se zakače.

Zbog svog tog “zvučnog fatalizma” koji i kada je borben osećaš da je nekako tužan i psihodeličan, PunkIndie je dobar prelaz prema poslednjoj Punk grupi (PunkTrip-u).

Pa i mi kažemo “mali miš”. Jer, miš je nešto što se plaši od svega živog. Preneseno na čoveka to bi značilo da je vrlo plašljive prirode. A mali miš sve to još dodatno naglašava. To znači da je takav čovek toliko zastrašen da se, što mi kažemo, plaši i svoje senke.

 I tako, njemu se baš svidelo da svoju grupu nazove ne mali nego “skromni miš” (“Modest Mouse”).

Ali, to mu nije došlo samo tek tako. Ne. Taj izraz “modest mouse” je iz knjige “The Mark On the Wall” (trag na zidu) poznate britanske spisateljice Virginia-e Woolf, sa početka prošlog veka.

U toj svojoj prvoj knjizi koja sadrži njeno filozofsko promišljanje o životu, ona u jednom svom pasusu piše o tome kako na nas utiču pohvale koje dobijamo od drugih. Kaže da to izaziva jedne od najprijatnijih misli koje čovek može da oseti. To se odnosi na sve ljude, pa čak i na one koji su “skromni miševi”, i koji misle sasvim suprotno. Da im, u stvari, uopšte ne prijaju hvalospevi o samom sebi.

Pevač i gitarista Isaac Brock je 1992 godine okupio svoje “skromne miševe” i drži ih, u doduše, prilično različitom sastavu, sve do danas.

Njima napolju lepe etiketu AlterRock i Indie Rock benda, a ovde kod nas na blogu, sticajem okolnosti dobijaju Punk žig, jer uzimajući ovu njihovu pesmu u celini, mi još uvek nemamo baš takav zvuk na blogu.

Alter Rock je kod nas, na primer, brži i agresivniji. IndieRock jeste nešto bliži zbog svoje mekoće i otkačene alternative koja skoro sve može da primi u sebe. Ipak, i tu postoje razlike. Najviše u pogledu toga što je Punk Indie dosta čudniji. Može, na primer, u sekundi da napravi vratolomne preokrete iz jedne u drugu vrstu zvuka dok je IndieRock dosta konstantniji. Osim toga, ovaj zvuk u sebi ima dosta akustike i Folk-a što sa IndieRock-om uglavnom nije slučaj.

Muzika od Modest Mouse je bila već na samom početku dobro primljena od strane kritičara, ali tek ih je pretposlednji (peti) album “We Were Dead Before the Ship Even Sank” (bili smo mrtvi pre nego što je brod čak i potonuo) zakucao na prvo mesto američke Billboard 200 liste.

Stvar koju sada slušamo se zove “Parting of the Sensory” (napuštanje osećaja).

Vidimo i po naslovu albuma da je atmosfera bojena mračnim bojama. Filozofiranje o životnom smislu koje ne budi nadu i koji ostavlja utisak zlokobne sudbine za ljudski rod.

Možda nije ni slučajno da je Isaac za uzora baš uzeo Virginia-u Woolf koja je, inače, izvršila samoubistvo u svojoj 59 godini.

Takav “mrak” se oseća i u zvuku. Ali, ovde je stvar još gora od običnog mraka. Ovde je cilj da se na smrt prepadneš. Kao u, znaš ono, filmovima strave, kada je glavni ubica onaj u koga najmanje sumnjaš. Misliš da je dobrica koji će sigurno prvi da oseti sečivo dugačkog noža, kad ono!? Tip ladno, kasapi sa osmehom deteta na licu.

E, nešto slično imamo ovde. Jer, na startu kreće Isaac-ov mek, mlad glas koga bezazleno prati akustična gitara. I onda to traje, ne par sekundi nego jedan dobar minut. A onda uleće jedan gitarski rif koji kao da je oštrom arapskom sabljom presekao pređašnji ambijent na pola. I ti osećaš kao da na njegovom mestu počinje da se pravi rupa iz koje počinje da prodire jedan potpuno drugačiji zvuk – pakleni. Rupa se sve više širi i zvuk poput crnog dima kreće da osvaja prostor koji mu se iznenada otvorio.

To nije dinamičan zvuk koji bi te oborio na kolena svojom rušilačkom snagom. Ne, ovo je možda još gore od toga. Ovo je zvuk koji te razbija svojom pretnjom. Tera te da zamišljaš šta bi sve moglo da ti se dogodi, što je još crnje od neposredne opasnosti kojoj vidiš lice.

Jer, mašta je u stanju da zamisli takvu opasnost kakvu realnost ni u najgorem scenariju ne može da priredi. To iščekivanje, to skakanje po ganglijama ti može samo po sebi uterati strah u kosti k’o od šale. A da ne znaš ni kako niti zbog čega?

Eto, takav je to zvuk. Nekoliko gitara pojedinačnim snažnim tonovima kao da te sateruju u ćošak iz koga osećaš da ti nema izlaza. A tu je i poneki Electro efekat koji pravi utisak kao da si ušla u zonu sumraka u kojoj je sve moguće. Sve crno, najcrnje.

A onda, bum, i sav onaj zvuk se kao po komandi ponovo uvukao u onu istu rupu iz koje je izašao. I opet je tu onaj glasić i ona akustična gitara. Pa će čak još da se ubaci i jedan violončelo sa svojim zvukom koji kao da dolazi sa samih kapija raja.

Ali, ovaj put crni čarobnjak te neće pustiti dugo da se baškariš. Neće ti dati ni minut da predahneš. Ovaj put ćeš imati manje od trideset sekundi za oporavak. Jer, napašće te nova runda mraka ali ovaj put sa još većom žestinom.

A taj glas koji se čini mladalački i umilan na početku, u crnom oblaku zvuka se pretvara u cinično iskeženo lice od koga očekuješ da bi u svakom trenutku moglo da te pljune.

Kao da je maska skinuta i na scenu je izronilo lice koje bljuje vatru oko sebe. Kao pas koji više dobroćudno ne laje nego iskeženih zuba reži i ukočenog pogleda i napetih mišića se sprema na skok.

U pozadini se javljaju i drugi glasovi sa jedne i sa druge strane koji kao da dodaju vatru u opštoj hajci koja se stvorila. Kao da ne žele da vatra izgubi na snazi, nego su tu da je sa svoje strane zažare još više.

Čitava priča kao da je cinični rekvijem životu – njegova čitulja koja ti kaže da je sve besmisleno. Pominje se ugljenik (carbon) jer je on opšte shvaćen kao simbol života na Zemlji. Naučnici misle da ako negde u svemiru ima života onda je on sigurno sastavljen od lanaca atoma i molekula ugljenika.

A čitav text mu dođe kao obraćanje Bogu. Kao kritika što je stvorio baš takav svet kakav jeste.

Jer, nema nikakvog smisla da pokušavaš da razgovorom stvari rešiš – da se uneseš u to. Ne, on će radije cipele pod mišku i na put. Krenuće u zoru. Kroz svu tu navodnu lepotu sa kojom se sreće. Ići će dok se sunce potpuno ne zaustavi. Dok ne dehidrira i ponovo se ne pretvori u mineral.

Sve to znači da se čitavog života krećeš ka toj jednoj tački. Onda kada ćeš nestati. Onda kada ugljenik slavi svoju godišnjicu. Jer ćeš se u njega pretvoriti. To je stara misterija koja se završava gubljenjem svakog osećaja.

Jer, ko je njega stavio da vlada? Da bude iznad svih?

Mi smo stavili karte na prava polja a opet smo izgubili. Svaka propalica koja je ikada šetala ovom zemljom može jednostavno da se ukrca na brod i da bolje prođe – da obavi bolji posao. Taj što je zadužen da ti skroji odelo po meri kao da ti ga je napravio od osinjaka. Pa kako, onda, to odelo može da ti prija? I naravno, evo rezultata. Jebi ga, izgleda da smo opet izgubili.

I da, ko je baš njega stavio da bude šef? Ispada, kada bi on rekao šta da se radi, mi bi svi trebali da radimo obrnuto, jer će se ionako prilike okrenuti protiv nas. Kao da se igra s nama. Kao da mu služimo za experimente. Jednima će da bude majka a drugima maćeha. Teraće nas da nategnemo oroz ali ne i da opalimo. I to kod svakog pucnja isto. Jebi ga, izgleda da smo ponovo izgubili. Izgubili svaki osećaj.

There's no work in walking in to fuel the talk
I would grab my shoes and then away I'd walk
Through all the stubborn beauty I start at the dawn
Until the sun had fully stopped
Never walking away from
Just a way to pull apart
Dehydrate back into minerals
A life long walk to the same exact spot
Carbon's anniversary
The parting of the sensory
Old old mystery
The parting of the sensory
Who the hell made you the boss?
We placed our chips in all the right spots
But still lost
Any shithead who had ever walked
Could take the ship and do a much finer job
This fit like clothes made out of wasps
Aw, fuck it I guess I lost
The parting of the sensory
Carbon's anniversary
Just part it again if you please
Carbon's anniversary
Who the hell made you the boss?
If you say what to do I know what not to stop
If you were the ship then who would ever get on
The weather changed it for the worse
And came down on us like it had been rehearsed
And like we hope, but change will surely come
And be awful for most but really good for some
I pull your trip to the exact same spot
We pulled the trigger, but we forgot to cock
And every single shot
Aw, fuck it I guess we lost
And came down on us like it had been rehearsed
And like we hope, but change will surely come
And be awful for most but really good for some
I pull your trip to the exact same spot
We pulled the trigger, but we forgot to cock
And every single shot
Aw, fuck it I guess we lost
(Modest Mouse – Parting of the Sensory)

Mora da ju je mnogo voleo. Nju, tamo negde verovatno u vreme devedesetih. Ne znamo baš tačno kada se dešavala ta njegova propala romansa, ali znamo da je Kevin Barnes po njoj dao ime svojoj muzičkog grupi koju je napravio 1996-te.

I šta misliš kako je nazvao tu svoju grupu? Pa po toj devojci, naravno. Ali, kako? Zaista, umetnički, originalno. Devojka je bila “iz Montreala” i baš to je uzeo kao ime grupe (“of Montreal”). Sa sve tim malim slovom na početku.

“of Montreal” i danas postoji i ima iza sebe bogatu diskografiju. 22 duga (studijska) albuma i skoro isto toliko projekata koje su uradili kao grupa ili pojedinačno.

Za album “Paralytic Stalks” (paralitične stabljike) bi se moglo reći da nema veze sa “of Montreal” kao bendom, nego samo sa Kevin-om. Jer, za razliku od ostalih albuma ovaj je bio njegova lična ispovest o teškom periodu kroz koji je prolazio. Odnosi sa svojom ženom Ninom Aimee Grøttland, grafičkom umetnicom sa kojom se oženio 2003. Depresija, pesimizam, mržnja usmerena prema samom sebi su u njemu izazivale teška mentalna stanja. Jedan od vidova njegove borbe je bio da sve to što oseća stavi na papir i uobliči u zvuk. I da, na taj način, tu svoju negativnu energiju izbaci iz sebe. Da od nje pokuša da napravi nešto dobro.

Ovo psihološko stanje Kevin Barnes-a nije izvučeno iz nekog konteksta ili citirano kao neki medijski izvor ko zna sa koje strane. Ne, Kevin je sve ovo sam izjavio. Otvoreno je pričao o svojim psihološkim krizama bez uvijanja. Do te mere je iskren da se, u stvari koja sada ide, (“Ye, Renew the Plaintiff” – ti, nađi drugog tužioca), obraća svojoj ženi njenim pravim imenom (Nina).

A tek taj njegov text. Koliko je samo moćan. Osećaš da je svaka reč autentična. Da svaka pogađa pravo u metu. Ne možeš a da ne ostaneš zatečen kada te zapljusnu toliko iskerene emocije na kojima kao da stoji žig “realan život u originalu”.

Of Montreal je žanrovski razbacan na sve strane. Od psihodeličnog Pop-a i Rock-a, experimentalnog Rock-a, baroknog Pop-a, savremene klasične muzike, Funk-a, Electro zvuka. Išao je na jednu stranu, pa na drugu, treću, pa se vraćao na prvu, itd.

Recimo, “Ye, Renew the Plaintiff” u sebi ima svega i svačega. Od sirovog Rock zvuka koji je kod nas ovde označen kao PunkIndie, pa do nečega što je jako teško definisati. To je neka vrsta klasične muzike, ali ne obične, nego kao da je neka klasična alternativa u pitanju. Pa je, onda, u tu mućkalicu ubacio još i neki oblik Electro Dens-a. I, na kraju, je sve to upakovao u preko osam minuta.

Naravno, ti drugi delovi koji su nalepljeni na Rock meni izgledaju, blago rečeno, k’o piletu sise. Totalno, ali totalno drugačiji zvuk koji nema nikakve dodirne tačke sa Rock-om.

Ali, umetnik je to tako video i tu nema šta da se prigovori. To je njegovo lično iskustvo, njegov doživljaj koji ko zna šta sve predstavlja u njegovoj glavi.

Svaka čast njemu, ali da bih zadržao ovu stvar morao sam, hteo ne hteo, da kratim i da lepim. Od osam ipo ostalo tri ipo – pa ti vidi. Ako te zanima ta originalna verzija, naći ćeš je lako na YouTube-u po imenu.

Što se tiče zvuka, on je pravi, sirovi Rock koji je zbog glasa, texta i čitave atmosfere promovisan u Punk. I, veruj mi, nije mu se uopšte gledalo kroz prste. Jer, uzmi glas i text pankerima i ostavi im samo zvuk i to će ti opet biti neki Alter ili Indie Rock. Sa nešto manje ili nešto više “metala” u sebi.

Dakle, imamo na delu jedan snažni bazični Rock zvuk u kome gitare imaju dovoljno slobode da solažama prate glas ili da izvode neke svoje posebne bravure kojima će dodatno da otežaju zvuk. Ili da ga učine još kreativnijim.

A glas? Šta da ti kažem nego ludilo. Čistokrvni Punk. Onaj izvorni, moćni, nepotkupljivi, beskompromisni. Onaj u kome se vodi bespoštedna borba između pojedinca i sveta. U kome postoji usamljeni, izudarani, poniženi, očajni čovek sa jedne strane, i društvo sa čitavim svojim arsenalom za upotrebu sile i prinude, sa druge. To društvo, taj svet ulazi u bitku sa nemerljivim iskustvom koje savršeno zna kako da te porazi. Kako da te sabije u zemlju i prikaže te za primer drugima. Da ti drugi shvate kako će proći i oni ako se usude. Ako podignu glavu.

I sve to prolazi kroz glas Kevin Barnes-a. Sve te sapete emocije koje ti pričaju priču. I koje ti odmah stavljaju do znanja da ovom čoveku veliki teret leži na duši. Da je pritisnut. Da je isteran na čistac a onda gađan teškim naoružanjem.

To nije glas u kome ćeš tražiti lepotu i kvalitet. Ne. Neće ti pasti na kraj pameti. Jer, emocija je glavni adut ovog glasa. Živa, duboka, neposredna emocija za koju osećaš da vuče svoj koren iz mukotrpne svakodnevice. Iz stotine sitnih neprijatnosti, poraza i zabluda koje su ovog čoveka izbacile iz ravnoteže. Koje su ga gurnule u svet iluzorne stvarnosti koja uzima danak tako što ga stalno drži u stanju budne napetosti. Koja ga tera da se bavi njom. Da joj na taj način uduvava kiseonik koji joj je potreban kao pogonsko gorivo. Da bi mogla da ga još čvršće privuče sebi. U tom đavoljem klinču koji se stalno iznova reprodukuje i koji ti ne dozvoljava da tako lako prekineš pupčanu vrpcu koja vas povezuje.

A tu je i text u kome ti jednostavnim rečima opisuje u slikama koje pogađaju kao maljem. Pa, onda, kada dođe vrhunac u kome ti kaže da ta njegova nemoć prosto u njemu pravi rupu (bukvalno da jede u njemu rupu). I kada to počne da ponavlja onim svojim izmučenim, bespomoćnim glasom. U tom trenutku tebi je jasno da je ovo vrh. Da si na mestu koje svedoči nečemu što je vanserijsko. Što je totalna alternativa.

Jer, on pita svoju Ninu kako da se odbrani od sveta koji ga udara pesnicama kao da je retardirani lik iz crtanog filma? Sve to je suviše bolesno i suviše kasno za njegovo spasenje, iako sama ta reč zvuči kao neki vic, kao šala. Ali, njemu nije do šale, jer njegovo raspoloženje, njegov sistem samoodržanja je u totalnom haosu. On je očajan zbog nečega, ali ne postoji ljudska reč kojom bi to mogao da opiše.

Trebalo bi da bude srećan, ali ono što on oseća je da je pokvaren, da je slomljen. Da u njemu nema ni trunke snage ni potencije. Da je lud. Što je najgore od svega oseća da je pun mržnje u sebi.

Hoće li uspeti da izdrži ovu zimu? Jer, ne može da misli ni o čemu drugom nego o osveti. Da natera te nitkove (“jebače”) da plate. Da odgovaraju. Ali, on zna da od toga nema ništa. Da se to nikada neće desiti. I to je ono što pravi rupu u njemu. Ono što ga izjeda iznutra. To je ono što ga tera da mrzi i da jede samog sebe.

Oh Nina, how can I defend myself against this world
that batters me like a retarding cartoon?
It's too sick for salvation, but that word is just a joke
Oh Nina, my mood system is chaos
I'm desperate for something, but there's no human word for it
I should be happy, but,
what I feel is corrupted, broken, impotent, and insane
Oh Nina, I've become so hateful
How am I ever going to survive this winter?
I can think of nothing but getting my revenge
Make those fuckers pay, but it's not gonna happen and
It's eating a hole in me
Eating a hole in me
It's eating a hole
Eating a hole
Eating a hole in me
Oh Nina, I've become so hateful
How am I ever going to survive this winter?
I can think of nothing but getting my revenge
Make those fuckers pay, but it's not gonna happen and
It's eating a hole in me
Eating a hole in me
It's eating a hole
Eating a hole
Eating a hole in me

(Of Montreal – Ye, Renew the Plaintiff)

Da ih nisu izbacili iz škole možda bi sve drugačije izgledalo. Šalim se. Mislim, stvarno su ih izbacili sa zadnje godine srednje škole pod optužbom da su potencijalna opasnost za okolinu zbog svog nekulturnog ponašanja.

Ali, njihov put kao muzičara je već uveliko bio zacrtan jer su još u to vreme bili u sastavima nekih muzičkih grupa. I tada, 1999 godine, su odlučili da naprave svoju grupu. Zvaće se “Black Lips” (crne usne). Zašto tako, neznamo. Možda zato što im sa usana uglavnom ne teče med i mleko. Pre bi se reklo da su to reči koje kada bi napisali na zid kao grafit verovatno bi ih “organi” istog časa crnom farbom prefarbali. Crno je, između ostalog i simbol za đavolsko, nemoralno, bezobrazno, tako da možda s te strane duva vetar.

Jer, i za vreme nastupa su poznati kao vrlo nestašni. Dešavali su im se različiti incidenti na koncertima. Na primer: povraćanje na bini, uriniranje, pravljenje vatrometa, skidanje odeće i druge slične neprijatnosti koje su ih svrstale u nepredvidive i rizične. Ali, kako kažu, to je bilo na početcima njihove karijere, kada su još uvek bili mladi i obesni. Sada su se nešto malo popravili.

Muzika koju prave se i napolju prepoznaje kao neka mešavina Rock-a i Punk-a (Garage Punk, Psychedelic Rock, Punk Rock, Indie Rock, Garage Rock, Cow Punk). Do sada su izdali sedam studijskih albuma, tri živa albuma i preko dvadesetak singlova.

Sada slušamo stvar sa njihovog pretposlednjeg albuma “Arabia Mountain” (planina Arabija) iz 2011 godine. Stvar se zove “The Lie” (laž).

Odmah da priznam – kriv sam. I ovde sam morao da “ispravljam krivu Drinu”. A šta da radim, kad’ sam morao. Drugačije ne bi išlo. Jer, stvar je napravljena u većem delu kao neka mešavina Alter-Folk Rock-a a onda, tek na samom kraju, u manje od minuta, se dešava prava pankeraška akcija. Morao sam, zato, “The Lie” dodatno da “naoštrim” – da je prilagodim ostalom Punk društvu u kome se našla.

Dakle, ova verzija na blogu počinje onako kako dolikuje – vriskom. A onda gitare kreću da prave haos – da komadaju zvučni prostor. Kao motorna testera koja sa lakoćom iseca ogromno deblo u paramparčad.

E, kada su se gitare izduvale, onda je jako lepo u priču uleteo onaj već pomenuti akustični Folk Rock. Nešto slično smo imali u “Parting of the Sensory”. Akustične gitare i mekan glas. Tempo ne baš spor, osrednji. Višeglasje.

Ali, ako samo malo načuljiš uši osetićeš, uz sve to mekano Folk-erisanje u pozadini “zmiju” od električne gitare kako palaca. Samo što ona ovde nije zamišljena da bude u prvom redu i da dominira. Ne još, dok ne čuje vrisak koji će kao okidač da startuje elektro-gitarski solo.

Ali, taj sporiji, akustični deo, traje ne samo jednu strofu nego čitave dve što je na granici da bude premnogo za jednu Punk stvar koja zahteva extazu, ludilo. Ipak, onaj vatreni početak je napravio dovoljno zaliha koje će nekako da izguraju kroz meku akustiku da bi dočekale kraj u kome će ponovo da grmi i da seva.

Što se tiče glasa on ovde nije taj koji će da napravi Punk magiju. Osim onog vriska koji deluje izuzetno moćno, nestvarno. Taj vrisak kao da dolazi, ne iz dubine duše, nego iz neke zone sumraka. Sa nekog mesta na kome vladaju neke čudne sile nepoznate.

U istom stilu je i text. Nejasan, mističan, nerazumljiv, bajkovit. Ili je plod mašte koja je podgrejana nekim košmarnim snovima ili nekim bajkama, starim verovanjima u neke paganske sile.

A može da se shvati i kao dijalog u kome jedna strana priča neku neverovatnu priču, verovanje ili mističnu teoriju, a druga strana kaže: “Laž”. To “laž” je, u stvari, onaj vrisak sa početka i kraja. Ona jedina reč iz naslova.

Jer, demonska boginja je podelila zemlju tako što je poslala armije zla da se rasprostru svetom. Ona, sa svojim prodornim očima i vatrom koja plamti. Umrtviće te svojim pohotnim lažima da bi te ostavila u opekotinama od tog kupanja vrelinom. Sneg je toliko zreo da ostavlja paperje sa sobom, a on je spreman za veliki skok. Ne moraš da mu se pridružiš da bi dobila jedan njegov deo.

To je ono što mu je rekao. I šta sad on treba da radi? To prokletstvo kome on sada prisustvuje. Koje sada svi vide. A njega čeka večnost. Tamo će biti. Tamo gde svi mogu da ga primete.

On je dole, živ, u paklu. U bunaru izvrnut naopačke. Velika je cena da se plati. Ali, treba se zaštititi od obećanja. A on će se vratiti u drugačijem obliku. Da požanje svoju žetvu. Da povede novorođene napolje. Tamo preko. Laaaaaažžžž!!!

Liiiiieeeee!!!

Demon goddess divide the earth
Sent evil armies to fulfill the world
With burning flames and piercing eyes
Sedating you with salacious lies
Leaving burns with acid bath
Through pregnant snow, now leaving fatter
To the great beyond fall from my side
You can cast aside to win the part of my all
That's what you told me, that's what you told me
That's what you told me, so what am I gonna do?
That's what you told me, that's what you told me
That's what you told me now I'm damned to see it
You now damned damned to see it too
Eternity is where I'll be
Forever now, for all to see
I'm down alive and living hell
I'm upside down, fall through the well
Though that is much to pay for me
So shield yourself from promisies
And I'll be back in a different form
To reap what's mine, to lead the born beyond
Liiiiieeeee!!!

(Black Lips – The Lie)

PUNK TRIP

AlterBallad i PunkTrip. Šta misliš? Ima li tu neke veze? Pa, verovatno da ima kada sam ih već tu stavio jedno pored drugog da se drže za ruke. Da, ima veze. Neke.

Jer, ako odeš u AlterBallad, ako već tamo nisi bila, onda će, verovatno, prvo da ti upadne u oko da je grupa vrlo velika. I odmah zatim ćeš da ukapiraš da sve, baš sve stvari imaju samo jednog autora. Jednog istog. Damian Rice-a.

I ovde u PunkTrip-u je ista priča. Tri stvari u startu a jedno ime. Grupa koja je prošle (2016) slavila 40 godina rada. Ima još uvek na sceni dosta tih old-time-era tako da teško da možeš iz prve da pogodiš o kome se radi. Ma ni iz druge, verovatno. I zato odmah otvaram karte. Oni su “The Cure”.

E sad, treba odmah reći da je PunkTrip ovde na vrlo staklenim nogama. Ne, ne zbog toga što kao početnu bazu ima samo tri stvari. Ne, jer prethodni PunkIndie ima, takođe, tri stvari, ali sasvim drugačiju situaciju od PunkTrip-a. Obrnutu. Grupa je stabilna i očekujem da sa vremenom dobija na snazi.

Samo jedan autor u grupi je mač sa dve oštrice. Sličan zvuk pravi jednu homogenu celinu i svideće se ljudima koji vole baš takav vajb. Biće oduševljeni da čuju i koju stvar više. Ali, situacija je rizična. Kao na berzi. Ako staviš sve pare na jednog konja onda si u problemu ako baš taj konj ne pobedi.

Jer, s druge strane, ako ne držiš “sva jaja u istoj korpi”, to, onda, ima za posledicu da ti je grupa prohodnija. Manje je dosadna većini koja verovatno baš i ne kida na jednog istog autora. Osim toga, takva šarena grupa već zna šta je to drugačiji zvuk i samim tim je otvorenija za širenje na druge raznovrsne zvuke.

A ovako, kada si zvuk zacementirao sa samo jednim autorom koji ima svoj specifičan stil, teško je da se u taj isti prostor ubaci neko sa strane a da ne štrči. Jer, nekako sve što naknadno dođe počinje da se gleda kroz gust filter onoga što je već tu – i što je vrlo, vrlo slično. Teško je probiti tu dogmu koja se na taj način stvorila.

Ipak, i ovde ima nade, jer The Cure su legende. Vrlo su poznati širom sveta, i sigurno da postoji dosta autora koji su rasli i oblikovali se muzički, između ostalog i pod njihovim uticajem. Tako da, može da se očekuje da tu i tamo kapne još po neka slična stvar od drugih bendova koji u svom DNK nose i po neki The Cure gen.

A, osim toga, ko zna, The Cure je još uvek aktivan, tako da će možda na blogu da nastave da broje i dalje – ne samo do tri.

Autorski pečat jeste ovde malo problematičan, ali ne samo to, nego ima i još nešto drugo što žulja. Jer, sam zvuk je negde na tankoj liniji koja ga razdvaja od jedne druge grupe – AlterNewWave-a. Pogotovo treća stvar u PunkTrip-u jako dobro zvuči i u AlterNewWave-u. Možda čak i bolje nego ovde. Uostalom, tamo je i bila dok se nije odvojila da bi brojnim stanjem pomogla da se napravi PunkTrip.

Čak bi i druge dve stvari što se tiče zvuka mogle da se uklope tamo u Alter-u, a da mnogo ne štrče. Ipak, na kraju se odustalo od te ideje jer The Cure ima suviše jaku emociju koju AlterNewWave grupa ne bi mogla lako da istrpi kada bi se suočila sa The Cure trilingom u punom sastavu. Stvorio bi se jedan ograđeni, zaseban, zvučni prostor koji bi unosio konfuziju u ravnotežu čitave grupe.

Naravno, mogao sam i da kombinujem. Da samo treću stvar ostavim u AlterNewWave-u a da druge dve stavim na čekanje, ili da ih utopim u autorsku “The Cure” grupu. Mogao sam, ali, ipak, nisam. Jer, svidela mi se ideja na napravim još jednu Punk grupu (da ih ima tri) a uz to mi se baš onako primila stvar koja seče traku (“The Kiss) koju nikako nisam hteo da sklonim sa glavne bine. I eto, tako nastade PunkTrip.

Naravno, samo moja želja i sviđanje ne bi bilo dovoljno da se napravi grupa, da već u ovim stvarima nije bilo dovoljno one osnovne “tripodne snage”. One koja pleni svojom individualnošću a istovremeno i nekim karakterističnim unutrašnjim doživljajem koji ja lično definišem kao Trip.

Jer, ako čekiraš ostale Trip-ove na blogu (AlterTrip, IndieTrip…) videćeš da svuda ima tog nekog zajedničkog vajba. Tog melanholičnog, lenjog, odsutnog, bespomoćnog tripa. Dinamika jeste različita, ali ta neka generalno slična atmosfera je ono što ih sve spaja.

A videćeš i to da u svakoj zasebnoj Trip grupi izgleda da mora da se zgomila par stvari od istog autora. U AlterTrip-u je, na primer, to Flunk, u IndieTrip-u jedino je Sparklehorse tamo, a u SensualTrip-u od cele grupe na Thievery Corporation otpada skoro polovina.

Tako da The Cure dominacija u PunkTrip-u nije nikakav izuzetak. Naprotiv, potvrđuje pravilo koje se samo, na prirodan način, nametnulo (bez da sam ja tu nešto namerno nameštao).

Da vidimo sada kakav zvuk tripuje u PunkTrip-u? Da je tužnjikav i sumoran to već znaš. Ali, nije baš toliko plašljiv da će da se uvuče u mišju rupu. Ne, ne, ni slučajno. Pokazaće ti se sasvim jasno, da bi mogla da ga dobro čuješ i zapamtiš. Jer, ne zaboravi. Nije to samo tamo neki Trip. Ne, ovo je Punk. On mora da drži svoju reputaciju. Pa makar bio i na kolenima, moraće da ti pokaže zube. Da te tresne svojim očajem. Da te izgrebe svojim prkosom.

Postoji još jedna interesantna stvar u ovom zvuku. To što ga ponovo vezuje za balade. Ali, u ovom slučaju ne za AlterBallad nego za PopRockBallad. Jer, Damien je u AlterBallad uneo jako mnogo kreativnosti, koje njegove balade nekako izmeštaju iz onog poznatog baladnog šablona koji inače uglavnom važi. Sve su nekako “okruglo pa na ćoše”. Potpuno nepredvidive i svaka na svoju stranu.

Balade, inače, obično imaju neku pitkost u sebi, neku svoju harmoniju, koja prija tvojim čulima već od prve. Koja nije komplikovana nego te jednostavno ljuljuška, miluje. Ubacuje te u stanje nekog relaxiranog tripa i to bez da u njega moraš mnogo da se udubljuješ. Pošto je to nešto što je opšte prepoznatljivo, možemo da ga uslovno nazovemo “Pop baladni kod”.

E, taj kod se nalazi i u PunkTrip-u. Koliko god The Cure bio dubok, dalek i odbojan, ove stvari, ipak, imaju neku svoju pitkoću – taj neki “Pop” element koji ćeš moći odmah da prepoznaš.

Naravno, prvo ćeš morati da razgrneš tonu crnila koja gađa pravo u mozak, što može da te izbaci iz ravnoteže i učini da ne primetiš da je zvuk bez obzira što je siv, neprijatan i ekcentričan istovremeno vrlo jednostavan i “Pop – ularan”. Da se s njim može jako lepo izaći na kraj samo ako se opustiš i privikneš na njegov “prst u oko” način izražavanja. Ne boj se, prst ti neće ući u oko, jer oštrica ovog zvuka koliko god izgledalo da je uperena napolje, ipak, ima cev okrenutu prema sebi.

The Cure su Englezi. Ali, The Cure je, pre svega, Robert Smith, lider grupe, pevač, textopisac, multiinstrumentalista i idejni stožer okupljanja. Ekipa se tokom istorije menjala, ali je Robert jedini uvek bio tu, od osnivanja pa do danas.

Počeli su davne 1976 godine. Onda kada im ništa nije bilo lako. Robertova kriza identiteta, konfuzija, psihološki problemi i etiketa crnog Gothic rokera, za koju Robert kaže da mu se uopšte nije dopala. Jer, nije želeo da svrstava grupu pod bilo koji ustaljeni kliše. Govorio je da su oni “The Cure” – nesvrstani, slobodni od bilo kakvog unapred skrojenog modela.

Uspeh je za The Cure dolazio postepeno. Sa svakim novim albumom peli su se po koju stepenicu više na Top listama. Krenuli su sa drugim albumom na dvadesetoj poziciji UK Top-a, a onda su dolazili novi albumi i novi prodori (15, 8…).

Ključna za njihov uspeh je bila 1987 godina kada je album “Kis Me, Kis Me, Kis Me” dospeo na britansku Top listu broj 6. Tada po prvi put sledi prodor na američki Billboard (mesto 35).

Za njihov najuspešniji album se smatra sledeći (iz 1989 godine), pod nazivom “Disintegration”, koji je izbrojao do tri na UK Top listi i do 12 na Builboard-u. Udarni singl sa tog albuma “Fascination Street” je zauzeo prvu poziciju na American Modern Rock listi.

Ove brojke, na prvi pogled, možda ne izgledaju kao nešto posebno za grupu koja je prošle godine proslavila svoju četrdesetogodišnjicu. Ali, treba imati u vidu, da u to vreme alternativni Rock zvuk nije ni blizu bio ono što je danas. To su bili njegovi početci. The Cure je kao svetionik utirao put i bio ideja vodilja mnogih mladih, a kasnije i vrlo uspešnih grupa. Zbog tog uticaja, zbog 13 studijskih albuma, 30 singlova od kojih su 19 hitovi, mnogi The Cure smatraju najuspešnijom alternativnom grupom svih vremena.

Za većinu kritičara oni su bili Gothic Rock, Alternative Rock, Post Punk, New Wave bend. Mračni, psihodelični, destruktivni. Ali istovremeno i fenomenalni na svoj jedinstven način.

Sa tog upravo pomenutog albuma “Kis Me, Kis Me, Kis Me” (poljubi me…) sada slušamo stvar “The Kiss” (poljubac).

Poljubac? Uh, po zvuku bi se reklo da bi taj poljubac pre da te katapultira u neki od krugova pakla nego da te uzdigne u carstvo nebesko. Jer, zvuk ti odmah stavlja do znanja sa svojim prvim taktom da se ovde radi o nekim opasnim, neprijatnim stvarima koje su upravo suprotno od onoga što ti prvo padne na pamet kada čuješ reč “poljubac”. Protresi glavu da istreseš iz sebe romantične maštarije jer ih u ovom zvuku neće biti ni za lek.

U stvari, ne treba uopšte da te opominjem. Sa prvim gitarskim tonom će ti sve biti kristalno jasno. Osetićeš bez dileme koliko se stvorilo težine kada “žica” krene da otvara “poljubac”. Kako reže, kako para prostor svojim sečivom.

A u pozadini bubanj. Nekako stidljivo ulazi u priču. Kao da je uplašen da nešto ne pokvari. Da na sebe ne privuče pažnju i gnev gospodara. Ne, ne bi dobio ćušku zbog nedoličnog ponašanja. Ni slučajno. Dobio bi “klovnovski” osmeh i par upitnih bora na čelu koje bi mu sledile krv u žilama i pogodile ga jače nego pesnica u stomak.

Jer ovde se radi o suptilnom uterivanju straha u kosti. O onom koji ti znoji dlanove svojim nagoveštajem. Negativnim predosećanjem koga ne možeš da definišeš. Kome nisi u stanju da vidiš ni oblik, ni dimenzije.

Eto takav je ovo zvuk. Pun nagoveštaja. Pun pretećeg zvučnog simbolizma. Vesti nisu ni malo dobre. A tvojoj mašti je ostavljeno da predoseti koliko loše može da dobaci. Na kom dnu će da se zaustavi.

Taj preteći uvod će onda da se pretvori u otvorenu pretnju tako što će nekoliko gitara da krene da ubacuje nemir u prostor oko sebe. Udružene u zajedničkom “zločinačkom” poduhvatu gitare zavijaju, savijaju i ispravljaju. Čini ti se da ponavljaju jednu istu matricu i da ne nameravaju da se zaustave dok ti njom kao burgijom ne probuše mozak.

Ipak, to nije baš sasvim isti zvuk. Nijanse su u pitanju. Dodaju i oduzimaju tako suptilno da ako ne paziš nećeš moći da ukapiraš da ova teškometalna bajalica ima neku svoju logiku po kojoj se odmotava. Da ona tačno zna šta radi. Da su njena brda i doline jako dobro isprogramirane. I onda, tamo negde pri kraju, kada već budeš izgubila svaku nadu da će ovo crno mantranje ikada da prestane, iznenada, kada najmanje očekuješ, sve staje. I tada nastupa reč. Reč i glas.

Ako se usudiš da tom glasu pogledaš u lice videćeš da nije baš tako strašan. Nema onaj težak prodoran dubok bas koji uteruje strah u kosti svojom moćnom grmljavinom. Ne, jer ovo je u osnovi jedan mladalački, skoro dečački glas koji kao da se namerno kočoperi da bi izgledao strašniji nego što jeste. Kao da pokazuje svoje bodlje, svoje ratničke boje da već u startu stekne početnu prednost. Da te natera u defanzivu. Da te zastraši i ubaci u zonu iluzornog straha od autoriteta.

Ali, da li je to samo prskalica? Samo obično barutno punjenje kome nedostaje udarna snaga ispaljenog zrna? Da li je to samo dimna zavesa kojoj je namera da zavede, prevari, kreira jednu iluziju ne bi li prikrila pravo stanje stvari? Ono koje se drči i kočoperi a inače je, jadno, slabašno, ranjivo, bespomoćno?

Ne, nemoj sumnjati u ozbiljnost ove situacije. Ne dozvoli da te prevari nedovoljan kapacitet ovog glasa. Njegova nerazvijena utemeljenost kojom bi mogao da izvrši snažniji uticaj.

Jer, nije baš sve onako kako to izgleda po stereotipu na koji smo se tokom života navikli. Da, uglavnom, samo, neobrazovani, bahati, siromašni, telesno snažni a umno zaostali mogu da nanesu najveće zlo ovom svetu.

Ne, jer životna stvarnost govori da i mamini i tatini sitnovi i ćerke odrasli u bogatstvu, imanju i kulturnom obrazovanju su itekako sposobni da učine i najgnusnije zločine. Bez zrnca empatije. Sa smeškom na licu. Kao kada grickaju svoj čips, ili slušaju omiljenu mjuzu sa preskupog radija u još skupljem kabrioletu.

E, tako je i ovde. Iskreno, istinski, bez bacanja prašine u oči. Bez pretvaranja. Bez pokušaja da se stvori lažni utisak. To što glas možda deluje neubedljivo kada bi se posmatrao sam za sebe ništa ne znači. Takođe ne bi trebalo da te zavara ni to njegovo kreveljenje koje može na prvu da ti izgleda kao nadobudno i bahato.

Ne, ovo je jedna istinska, iskrena priča, jer iza svega stoji emocija koja je stvarna, spontana, opipljiva. Koja ovom “celofanskom” pakovanju daje tonu unutrašnjeg sadržaja. Jer, upravo taj sadržaj, to emotivno punjenje, je ovde ono što dominira. Ono što se ispoljava samo po sebi, bez prikrivanja. Bez potrebe da se preuveličava, kozmetički doteruje.

I zato će ti taj glas pokazati i svoju najtananiju nijansu. Tresnuće ih sve zajedno tebi u lice da bi mogla da razumeš koliko mu je, zaista, teško. Kolika mu se muka survala na leđa. Toliko ga je pritisla nogom u glavu da mu se čini da je pola obraza probilo parket na podu. Da, ta njena teška noga koja pritiska.

Misliš da mu je lako? Misliš da ne shvata kakve reči joj upravo upućuje? To da želi da je više nema – da je mrtva. Misliš da mu je lako da to izgovara?

Jeste lako mu je. Jer, to nisu njegove reči. To iz njega samo izlazi. To je njegov očaj koji progovara. To je njegovo beznađe, njegova bespomoćnost koja je postala neutešna. Kojoj odavno više nema leka.

Jel osećaš kako je taj glas umoran, kako je skoro providan? Kako se razmazuje po podu? Kako u toj svojoj somnabuliji i moli i preklinje, ali i proklinje istovremeno?

On traži da ga ona poljubi iako zna da je njen jezik otrovan. Prosto je natekao od toliko otrova koji drži u sebi. I tako veliki i zagađen stoji zaglavljen u njegovim ustima. Prosto grca da uzme vazduh zagušen tim jezikom koji ga je potpuno ispunio.

A opet, ipak, on je moli. On je preklinje da ga voli. Da ga voli još jače, još više, iako ga je baš ta njena “ljubav” prikucala za pod. Iako mu je izvrnula utrobu naopačke.

Više ne može da izdrži. Ugušiće se, udaviće se od tog pritiska. Od tog otrova koji pršti po njemu. Ne, ne može više. Samo neka ona izađe. Neka izađe napolje. Neka izađe napolje iz njegove glave. Samo neka se zaustavi. Samo da više ne sluša taj njen jebeni glas.

Jer, on sve ovo nije želeo. Nije to tražio. Ništa od toga. I zato više za nju ne želi da zna. Želi da je više nema. Da ne postoji. Da je mrtva.

Kiss me kiss me kiss me
Your tongue so poison
So swollen it fills up my mouth
Just, just, love me, love me, love me
You nail me to the floor
And push my guts all inside out
Just, get it out, get it out, get it out
Get your fucking voice
Out of my head
I never wanted this
I never wanted any of this
I wish you were dead
I wish you were dead
(The Cure – The Kiss)

Šta je to što želimo? Šta je to što u nama raspaljuje želju? Što stvara energiju koja nas gura? Koja nam ispunjava glavu mislima? Koja nam neda mira i tera nas da idemo dalje? Sa pogledom uprtim na tu jednu istu stranu – ka objektu želje?

Svi mi želimo. Želimo da pripadamo. Da pripadamo nekome ili nečemu. Želimo da dobijemo to što želimo. Da u toj želji nađemo smirenje. Da se u njoj ispunimo i ostvarimo.

Videli smo u “Poljupcu” koliko on samo želi. I želi i ne želi. U stvari, želi i da ima nju, a istovremeno želi i da je nema. Želi je kao prokletstvo, kao nužno zlo. Kao krst koji prisilno mora da nosi jer se na njega navikao. On mu je ušao pod kožu. Razmileo se njegovim telom i njegovim umom kao mravinjak koji je posejao milione semenki koje klijaju i stvaraju svoj sopstveni život. Život koji želi i koji traži. Koji živi po svom sopstvenom zakonu razdvojen od svog domaćina koga naseljava. Život koji ima neke svoje drugačije želje.

Da, videli smo tu prisilnu, patološku želju očajnika, koji je i dalje u vezi sa svojom navikom, sa svojom rutinom, sa svojim pripadanjem nekome koji je nekada, jednom prilikom ušao u njegov život. Ušao i tu ostao. I dalje je tu jer je još uvek potreban. Iako je neželjen, iako je prezren, omražen. Ali, tu je, ipak, i dalje. Jer, je neophodan. Jer i dalje, za tim nekim, postoji kakva-takva želja – makar i patološka.

Sada imamo stvar u kojoj je želja potpuno drugačija. Ovo je želja koja nema dilemu. Koja tačno zna šta želi. Koja čezne za svojim ispunjenjem. Eh, kada bi joj se samo ostvarilo to što priželjkuje. To za čime toliko žudi.

Da, ovo uopšte nije ona želja iz “poljupca”. Iako, hm, da li je baš toliko drugačija? Da li je onaj isti koji je želeo malopre sada napravio krug od 360 stepeni? Da li sada želi baš ono što treba i ono kako treba?

The Cure će to pokušati da ti objasni u “All I Want” (sve što želim). Stvar se nalazi na istom albumu (“Kiss Me Kiss Me Kiss Me”) na kome je i prethodna “The Kiss”.

Ali, u “All I Want” The Cure uvodi potpuno drugačiji zvuk za svoju želju. To je sada jedan standardan PopRock koji se ničim posebnim ne ističe.

Drugim rečima, gitara, sintisajzer i ostalo društvo ni malo ne iskaču iz matrice. Iz jednog osrednjeg Pop-ularnog ritma o kome nema ništa posebno da se kaže. Osim što je zvučna pratnja njegovog veličanstva – glasa.

Pa, dobro, kako se, onda, sve to uklapa u Punk? I to još u Trip od Punk-a? Pa upravo rekoh. Veličanstveno se uklapa, jer je glas svojom čarolijom učinio da to baš tako bude. Da bude panktastično. Da bude tripoidno. I da ti pritom “populizam” ni malo ne zasmeta. Jer, glas će te uvuću u svoj magični krug takvom silinom da ti ništa drugo neće biti važno. Ni solo gitare, ni titranje synth-ija. Sve to ćeš doživeti kao belu buku. Kao žamor koji daje podršku – dobar oslonac za glas i za reč.

Ali, moraš pažljivo da slušaš – vrlo pažljivo. Moraćeš da načuljiš uši i otvoriš sve cilindre na tvojim nervnim završetcima. Jer, ova poruka je suptilna. Njoj trebaš da utreš put. Da joj napraviš prtinu da bi došla do tebe.

I onda ćeš u ovom glasu osetiti magiju. Osetićeš pritajeni naboj koji je prekriven tepihom melanholije. I onda će ti se, možda, odjednom, “upaliti svećica”. Proleteti ti kroz glavu da kada bi zvučna podrška bila drugačija – mnogo agresivnija – da bi ti ovaj glas zvučao slično kao u “The Kiss”.

Da, ista ta bespomoćnost, ta omamljena ne-snaga koja više puzi nego što hoda. Koja kao da se u nedostatku ambicije za životom sama od sebe topi i razmazuje. Ali, koja istovremeno i upozorava. Onda kada u glasu počinje da varira – da pravi serpentine. Tada osećaš taj sveprisutni cinizam koji i u najboljem izdanju uvek nekako uspeva da nametne svoje prisustvo. Da i kada ne ujeda zadrži usnu izvijenu na stranu. Usnu i  beli očnjak koji iza nje izviruje.

A opet, uz sve to, čini ti se kako, na momente, iz glasa izbija neka čudna mekoća. Kao iskrena želja čiji izdah donosi toplinu i ljudskost. Ona bezbrižna osećanja u kojima postoji pregršt dobrote i pitomosti.

A onda te, opet, trgnu reči, reči, reči. Reči koje ponovo zvone za uzbunu. Kao rep zmije zvečarke koji proviruje iza kamena i govori ti da moraš da zadržiš maximalnu pažnju. Jer, znaš da je osim repa tu sigurno i glava koju ne vidiš ali koja vreba. Koja samo čeka da napraviš pogrešan korak.

Jer, kako kažu “put do pakla je popločan dobrim namerama”. Ta njegova želja da je ima. Da je zadrži za sebe kao svoju lutku koju će da ljulja vrišti od upozorenja da to što on želi i na momente tako nevino saopštava možda nije baš tako “čisto” kakvim se prikazuje. Da tu možda ima i neke sulude želje koja prisiljava – koja ne trpi odbijanje.

I zato moraš pažljivo da slušaš – da bi sve te suptilne signale mogla da pohvataš. Sve to što se prepliće i pomera sa jedne na drugu stranu životnog kontinuuma. Od onoga što je prirodna ljudska želja i potreba do onoga što je nakazna sebična posesivnost koja se graniči sa ludilom.

Pa to njegovo “Tonight” (večeras). Koliko ih samo ovde ima i koliko je svako drugačije. I kako samo svako od tih “večeras” šalje neki svoj poseban tajni znak dok se tetura kroz glas. Oseti to “večeras” i kao molbu i kao predavanje, i kao zebnju i kao iščekivanje. I kao nestrpljenje i kao nervozu. I kao objavu i kao naredbu. I kao blagoslov i kao prokletstvo.

Jer, večeras se on oseća kao životinja. Životinja koja se pretvorila u urlik. Oseća on taj vrisak duboko u sebi. Oseća ga kao nešto iskonsko. Kao nešto što ga tera da postane još divljiji nego što jeste.

I sve to zbog nje. Jer, ona je sve što on u ovom trenutku želi. Želi je ponovo nazad. Želi da opet budu zajedno. Da je drži u svom naručju. Da je drži kao lutku. To je sve što on želi.

Jer, i večeras on vrišti kao životinja. I večeras oseća kako nestaje – kako gubi kontrolu. Kako se pretvara u ono što nije. Kako pada sve niže i niže.

Samo ona može da zaustavi taj pad. Samo ona može da ga podigne. Ako mu dopusti da dobije ono što toliko želi. Da može da je ima. Da može da je drži u naručju kao lutku. Da bude ponovo sa njom. Ponovo zajedno.

Tonight I'm feeling like an animal
Tonight I'm howling inside
Tonight I'm feeling like an animal
Tonight I'm going wild
All I want is to be with you again
And all I want is to hold you like a doll
And all I want is to be with you again
With you again
Just to hold you like a doll
Tonight I'm screaming like an animal
Tonight I'm losing control
Tonight I'm screaming like an animal
Tonight I'm getting so low
And all I want is to be with you again
And all I want is to hold you like a doll
And all I want is to be with you again
With you again
Just to hold you like a doll
That's all I want

That's all I want

Just to hold you like a doll

That's all I want

Like a doll

That's all I want

That's all I want

Just to hold you like a doll
That's all I want (2X)

All I want

Just to hold you like a doll

And all I want

Just to hold you like a doll
(The Cure – All I Want)

Šta misliš o tome biti umeren, imati meru? Dobro ili loše?

Meru će svakako prosek najbolje da prihvati i razume. To mu dođe kao nešto što je društveno opravdano. Što ima pečat sveopšteg priznanja.

Ali, s druge strane, prosek nije ono što društvo gura napred. Neumerena ambicija ili neumereni rezultati su ono što se, zapravo, traži. A prodori, otkrića kao plod genijalnosti ne igraju po notama umerene uzdržanosti. Jer, pitanje od milion dolara je kako raspaliti maštu, kako pobuditi kreaciju u mrtvom sivilu proseka?

A opet, umerenost kao doza stabilnosti upravo omogućuje da se svi ti skokovi ushićenja i genijalnog “bezakonja” dešavaju. Da se u toj tišini i mirnoći izvesnosti stvore uslovi za za pokret, za korak napred.

Drugim rečima, upravo prosek, baš zato što je takav kakav je, može da bude odskočna daska ka svojoj suprotnosti. Jer, teško je da odeš “iza” ako nemaš nikakav pojam o tome šta je “ispred”.

Kao što suprotnost može da te pogura napred, tako može i bilo koja tačka između suprotnosti. I taj prosek koji stoji između ne mora uvek da bude ono što uglavnom jeste – dosadna mrtva žabokrečina bez ideje i pokreta. Jer, u tom sredštu nekada može da se izrodi i nešto sasvim drugo. Nešto mistično, istinsko, stvaralačko.

Tražiti meru u Punk-u je uzaludan posao. Jer, Punk je sve drugo samo ne umeren. Punk će pre da potraži svoju polugu za skok u suprotnostima koje vrcaju od naboja. Koje često menjaju smer. Koje prosek uopšte ne može da razume.

Ako je Punk u globalu takav, to ne znači da svaka pojedinačna stvar mora da se drži te ustaljene matrice. Ne mora, jer Punk znači ne-moranje. Živeti po svom vlastitom zakonu koji god da je. Što znači da ponekad, ako baš tako hoćeš, možeš da budeš i umeren, što da ne?

Da, The Cure je ovde bio umeren i baš to mu je izgleda donelo “titulu”. Slušamo stvar “Fascination Street” (ulica opčinjenosti). To je ona već ranije pomenuta stvar, njihov najveći hit sa prve pozicije American Modern Rock liste. A i album “Disentegration” (dezintegracija) na kome se nalazi ovaj singl, takođe, nosi titulu njihovog najuspešnijeg albuma.

Ne bih želeo da pogrešno shvatiš čitavu ovu priču o TheCure-ovoj umerenosti. To je, naravno, samo moj pogled na tu stranu. I to ne na na njihovu muziku u celini, nego isključivo u kontekstu ove naše PunkTrip grupe i njene tri stvari.

Jer, čini mi se da se “Fascination Street” nekako umigoljila baš između “The Kiss” koja je izuzetno tvrda i beskompromisna i “All I Want” koja leži na sasvim drugoj strani suprotnosti (iako ne baš sasvim).

Na primer, The Kiss će te pustiti da se pržiš na tihoj vatrici usijanih gitarskih žica dok te pred sam kraj ne udostoji svog prvog slovca, dok će te All I Want “napasti” svojim rečnikom odmah u startu.

Fascination Street će testirati tvoje strpljenje do negde malo pre polovine. Dakle, ovde imaš dug zvučni uvod, pa kratak refren, pa opet iza toga još jedan sendvič od zvuka i reči. A i sam taj zvuk je, opet, negde između. Niti će ti ići na ganglije svojim insistiranjem kojim pokušava da ti kao svrdlom proburgija mozak. Niti će biti pitak i pop-ularan do beznačajnosti da o njemu ne osetiš potrebu da izgovoriš i jednu reč.

Ne, zvuk u Fascination Street hoće da ti pokaže da je on jači od reči. Da dublje prodire, da više objašnjava. Skriveniji jeste i nije pristupačan baš svima, ali u sebi ima potencijal da te mnogo snažnije dodirne ako se prikačiš na njegovu frekvenciju – na njegov nemušti jezik.

I zato će ovaj zvuk skladno da se odmotava. Prilaziće ti korak po korak. Okružiće te, opkoliti. Osetićeš taj balans. Osetiće ga skoro svako ko se malo više udubi. Ali, tu pop-ulanost nećeš shvatiti kao pop-ulizam. Kao nešto lažno, nametnuto zavođenjem, opsenom, Ne, shvatićeš to kao prirodnu zdravu zvučnu ravnotežu koja te niti napada niti te odbacuje. Koja ti se nudi kao prirodna alternativa.

Dakle, ovde nema one uobičajene Punk ekcentričnosti koja može da ti imponuje jer u startu znaš da je neće shvatiti većina i da ćeš samim tim moći da upreš prstom u sebe kao prefinjenu manjinu koja zna i koja sme. Ne, ovde se ne igra na tu kartu.

Ovde ti se šalje poruka da je sasvim ok da ti se svidi i nešto što uopšte ne gura prst u oko. Što ne ističe u prvi plan extrem, skandal, borbu prsa u prsa. Što možda i nije tipičan Punk predstavnik. Ili, što možeš da tumačiš kao neku vrstu Punk balade.

Iako, ovaj tempo uopšte nije baš tako spor. A pogotovo nije lagan. Jer, osetićeš u ovom zvuku onaj tipičan “TheCure-ovski” naboj. Ono iščekivanje koje ne nalazi smirenje u reči, u rečenici koja se upravo završila.

Jer, bez obzira što reči objašnjavaju, neizvesnost i dalje ostaje. Nemir se i dalje kao nevidljiva maglina uvlači u svaku poru. Da traži, da zahteva, da pritiska. Eto takav ti je ovo zvuk. Dakle, ne baš sasvim pop-ularan u opštem smislu reči. Ali, u okvirima našeg celokupnog PunkTrip-a bi moglo da se kaže da balansira negde oko sredine.

A i glas leluja tu negde u okolini. Čak bi se moglo reći koliko god je ispred All I Want po nešto dinamičnijem zvuku toliko joj gleda u leđa što se tiče glasovne atmosfere.

Jer, ovaj glas izgleda da je od sve tri stvari najmanje tvrd i beskompromisan. Deluje nekako tužno, usamljeno, melanholično, što za The Cure nije ništa neobično. Ali u ovom glasu kao da nema one uobičajene drskosti, onog cinizma koji je u stanju da te u trenu trgne iz letargije i natera da zauzmeš gard za borbu.

Iako nije baš sasvim tako. Zvuk i tempo ti jasno šalju signale da ne trebaš da donosiš prerane zaključke jer u ovom trosmislenom zvuku mogu da se kriju mnogi skriveni aduti. Ako ne veruješ a ti glasu dodaj i reč i biće ti sigurno mnogo jasnije.

A reč ti bez obzira na konfuznu emociju u glasu govori da je on za akciju. Da u to nema sumnje. Da on jasno zna šta hoće. Hoće nju. Hoće sa njom da otvori veče u ulici opčinjenosti. I zato neka opusti kosu, neka napući ta svoja prelepa usta. I neka izvije svoje telo u ritmu zvuka. Neka napravi onu poznatu facu, neka protegne stopala. I neka oboje urone u ono što im noć pruža.

Ali, treba da prestane da priča. Usta mogu da ostanu otvorena od vriska, od ushićenja, to mu se baš sviđa, ali on joj ne garantuje šta će ući unutra u tu njenu otvorenost. Za to se ne oseća odgovoran. Niti za ono što će tom prilikom da izađe napolje.

Ali, ne treba da brine. On je tu pored nje. Dobro je da izađu, jer noć polako počinje da bledi. I on je moli da pođe. Da “padne” zajedno s njim. Da ukuca poslednji ekser.

Ali, ne treba da brine. Ako već pada neka to bude preko njegovih ramena. On je tu da je pridrži. Da bude pored nje dok zajedno jezde u noći ulice opčinjenosti.

Oh it's opening time
Down on Fascination Street
So let's cut the conversation
And get out for a bit
Because I feel it all fading and paling
And I'm begging
To drag you down with me
To kick the last nail in
Yeah I like you in that
Like I like you to scream
But if you open your mouth
Then I can't be responsible
For quite what goes in
Or to care what comes out
So just pull on your hair
Just pull on your pout
And let's move to the beat
Like we know that it's over
If you slip going under
Slip over my shoulder
So just pull on your face
Just pull on your feet
And let's hit opening time
Down on Fascination Street

So pull on your hair
Pull on your pout
Cut the conversation
Just open your mouth
Pull on your face
Pull on your feet
And let's hit opening time

Down on Fascination Street
Down on Fascination Street
Down on Fascination Street
Down on Fascination Street
On Fascination Street

(The Cure – Fascination Street)

PLAYLIST PUNK ELECTRO (7 Songs)

PLAYLIST PUNK INDIE (3 Songs)

PLAYLIST PUNK TRIP (3 Songs)