ALTER II

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Čitav alternativni zvuk u okviru naslova “Alter” je podeljen na tri velike celine. Prva na redu je Alter I a poslednja Alter III. Najbolje bi bilo da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen. To znači, da ako se nalazite na ovoj strani, a da prethodno niste posetili Alter I, propuštate logiku i pristup kojom se rukovodi ova muzička celina. U Alter-u I se, takođe, nalazi i uvodni text koji se odnosi na celokupni Alter zvuk.

Pod imenom Alter II se nalazi zvuk četiri alternativne grupe. Prema redosledu kojim su obrađene to su: AlterInspirion, AlterPop, AlterNewWave i AlterDance.

Sa AlterHolyc grupom je završena Alter I celina. Możda vam se više smučilo da gledate i slušate toliko tuge i patnje na jednom mestu. Da, bilo je toga baš dosta. Ipak, bolje bi bilo da se naviknete da stvari manje svrstavate po raspolożenju a više po tome koliko dobro izrażavaju stvarnost. Koliko żivota ima u njima. Koliko realne unutrašnje snage.

Ako to uzmete kao kriterijum, onda će sve drugačije da izgleda. Onda vam se i najtużnija stvar na svetu może učiniti kao najbolja. Kao ona koja vas najviše dodiruje. Kao ona koju najbolje osećate. Koja koliko god tużna bila neće kod vas izazvati stanje depresije, nego naprotiv, priliv nekog čudesnog osveżenja. Jer, ono što je tużno ne mora uopšte da bude beżivotno. Naprotiv, może da vrca od żivotne energije. Potrebno ju je samo osetiti i propustiti kroz sebe.

Kako je to moguće?

Moguće jeste zato što naš najdublji unutrašnji odnos (mnogo dublji od podsvesti) prema stvarima nije pozitivno negativno. Naša najdublja unutrašnjost ne deli stvari na dobre i loše. Jer, tamo je sve jednakovredno. Sve je samo jedno dešavanje u svetu Postojanja. Ako tako pristupiš stvarima, onda je pitanje samo koliko ćeš moći duboko da dopreš da to i osetiš.

Na primer, neku stvar koja je tużna możeš da posmatraš pristrasno. Da joj lepiš etiketu nepożeljno u samom startu. Zašto bi to radila? Pa zato što je to sasvim normalna stvar u svetu u kome żivimo. Ono što je negativno i tużno je nepożeljno. Zašto? Zato što nas podseća na naš unutrašnji nemir koji nosimo u sebi. Na naše frustracije, strahove i dileme. Želimo da sve što nas u našoj okolini podseća na to sklonimo ispred očiju jer mislimo da ono što ne vidimo spolja ne postoji unutra.

Naravno, time samo sebi nanosimo štetu. Kao noj koji kada se susretne sa nekom pretećom situacijom zabije glavu u pesak i pravi se da ta realnost ne postoji samo zato što je on direktno ne vidi.

Tako samo odbijamo da odrastemo – da počnemo da se učimo da żivot prihvatamo kao Celinu. Kao nešto što prirodno i nużno postoji kao jedinstvo suprotnosti, gde su obe strane żivotne klackalice jednako bitne i jednako vredne.

Ali, ako pokušaš da pristupiš żivotu drugačije – da ga osetiš onakvog kakav jeste bez uzmicanja – onda će te Stvarnost nagraditi osveżenjem. Prilivom żivotnog smisla i żivotne radosti. Bez obzira kakva je stvar u pitanju. Sve to vażi, naravno, i za zvuk.

Ovaj mali uvod ide baš ovde jer smo u prethodnoj celini imali baš “teške” stvari. Stvari koje su veoma zahtevne da bi ih neko razumeo i voleo.

Ali, kao što je već rečeno, izgleda da se čovek kreativnije izrażava kroz tugu i patnju nego kroz sreću i zadovoljstvo. Zato, biće sličnih stvari i dalje, to je neminovno, iako sigurno ne baš u tolikom broju na jednom mestu.

U svakom slučaju, što stvarima manje budete lepili etikete to ćete manje i primećivati kog su naelektrisanja. Tako ćete ih mnogo lakše razumeti i svakako mnogo više użivati u njima.

Uh, mnogo sam ga uozbiljio, jel tako? Evo, stajem. Isključujem se ovde definitivno.

Dakle, sada je pred nama Alter II celina koja, sudeći po imenima, već optimističnije izgleda, zar ne? Da, tako izgleda, iako će i tu, veruj mi, da bude svega i svačega.

Jer, ništa, naravno, kod ovih grupa nije slučajno. Ni zašto se tako zovu, ni zašto su baš tim redom poređane, ni zašto pripadaju baš celini 2 a ne 1 ili 3? Ni stvari u okviru tih grupa nisu samo tek tako poređane bez smisla. Ali, da ne brzamo. Jedno po jedno i sve će se polako razjasniti.

Za sada je potrebno da znate da je celina koja sledi više ritmična od one koja se upravo završila. Setite se samo koliko je dugo prazan zvuk bio standard (u AlterBallad i AlterMelancholy naročito). Tek je AlterHolyc nešto više odvrnula česmu za punoću zvuka.

Zvuk će sada biti ne samo puniji nego i żivlji – lakše ćete moći da igrate na njega. Jer, u svojoj osnovi taj zvuk će najšire posmatrano imati u sebi dosta više Pop-a.

Hm, ovo może kod nekoga od vas da unese zabunu, u smislu, odakle sad ovde Pop?

Ne, Pop je ovde uzet samo kao simbol da bi se stvari lakše razjasnile. Jer, naravno, Pop je skraćenica za popularno, drugim rečima standardno što je sušta suprotnost od alternativnog. Ali, mi sada ne posmatramo stvari iz tog ugla.

Ne. Pop je samo simbol za ritam koji ti dopušta da igraš na njega jer ima neku svoju posebnu dinamiku koja je savremena i koja je opšte prepoznatljiva u najširem smislu. Moglo je umesto Pop-a, na primer, da stoji Funky ili Electro, što bi bilo Ok. Ipak, oni su manje zgodni da budu simboli jer mnogo više ukazuju na pojedinačni ritam i zvuk a manje na neki najšire poznati.

Zato kada neću da ulazim u detalje a treba u par reči da objasnim ritmičnu razliku između celina Pop kao univerzalni ritmični pokret i zvuk će mi najbolje odraditi taj posao. Zato sam vrlo često koristio taj Pop simbol naročito kada su grupe vrlo slične. Onoj od njih koja ima nešto više igračkog ritma koji makar malo vuče na standard bih zalepio dodatak Pop. Tako osim AlterPop-a koji je u okviru ove Alter II celine postoji, na primer, u okviru Alter III celine AlterPopRock grupa. A da ne govirim o Indie celini (koja dolazi odmah posle Alternativne) u kojoj, takođe, više grupa ima u svom nazivu reč Pop.

Da će biti više zvuka za igranje govori i poslednja grupa AlterDance čije ime jasno ukazuje na to. Dance je, naravno, snażniji i brżi igrački pokret od Pop-a. Po toj logici je i AlterInspirion kao najsporija grupa stavljena da otvori celinu a i da se nadoveże na poslednju grupu (AlterHolyc) iz prethodne celine jer sa njom, ipak, ima neke srodnosti. Koje srodnosti? Otkrićete koje ako spustite pogled par redova niże.

ALTER INSPIRION

Kakve veze ima inspiracija sa “infekcijom”? Prognoza sa “dijagnozom”? Vrlina sa “manom”? U znacima navoda? Ne, naravno, ne u tome. Znaci navoda samo sluże da pokażu da je AlterHolyc nestabilan svet u kome ništa ne treba bukvalno shvatati.

Kako se każe u narodu: “Tanka je linija između ljubavi i mrżnje”, “između genijalnosti i ludila”.

Ipak, iako je linija tanka ona definitivno postoji. A ono što odvaja ta dva sveta suprotnosti je suština. Odnosno, dve suštine koje su potpuno različite.

Ako je suština različita to ne znači da spoljašnjost, “periferija”, ne może da liči ili da  bude ista. Jer, i u okviru AlterInspirion grupe će biti zvuka koji je tużnjikav. Koji podseća na nebesku ničiju teritoriju po kojoj smo dosta AlterHoličarili. Neće sigurno biti baš toliko “tripa” koji će nam zavrteti mozak, ali će i dalje biti zvuka koji bi mogao da nas baci u dilemu: “Zar to već nismo imali”?

Ali, “Inspirion” nastavak treba da odagna svaku sumnju. Da jasno ukaże na to da se ovde, kakva god da je “kozmetika”, u suštini radi o veri i nadi u budućnost. Kakva god sadašnjost bila.

Inspiracija se najčešće vezuje za nešto lepo i pozitivno, što ne mora uvek da bude i napredno što se tiče energije i volje za promene. Jer, ako je sadašnjost svetla, tada najčešće projektujemo povoljan ishod u budućnost i nema potrebe da se time nešto posebno bavimo. Čak nam i neka posebna inspiracija nije potrebna. Naša podsvest će sve uraditi sama.

Ali, ako nam je sada teško, potrebno je da u sebi mobilišemo snagu da verujemo i da se nadamo. Potrebno je da izdrżimo “suvi” period koji ne donosi plodove.

Vidimo i po ovome da je i negativno jaka prirodna baza za inspiraciju, nekada jača nego pozitivno. Jer pozitivna sadašnjost je često suviše lenja da se pokrene – da mobiliše energiju koja je potrebna za promene.

U AlterHolyc grupi vera i nada nisu bile tema. Tamo je osnovno bilo da ako ti je loše čudiš se prvo šta se to zbiva, a onda nekako gledaš kako da opstaneš. Pošto se situacija menja nemaš ni vremena da planiraš – da upregneš svoju veru i nadu. A ako ti je dobro onda użivaš i ne razmišljaš ni o čemu drugom.

S druge strane, Alter Inspirion je više “duhovan” jer pokreće tvoju unutrašnju energiju. Ulaziš dublje u suštinu stvari i shvataš prave uzroke svoje situacije. Jasno ti je da su potrebne promene i skupljaš veru i nadu da bi ih izvršila. Često je tvoja situacija samo odskočna daska da bi shvatila kako stvari zaista rade u svetu oko tebe. Ne kako rade na spoljašnjem nivou nego na dubljim nivoima postojanja.

Zato se suočavaš sa svetom oko sebe otvorenih očiju jer shvataš da je sve to samo igra suprotnosti i ništa više. Tada, kada počinješ bolje da osećaš celinu, postaješ svesnija i na ličnom planu. Sada ti tvoje tuge i patnje više ne izgledaju tako strašne i nepremostive. Kao posledica toga dolazi do priliva stvaralačke energije, vere, nade i inspiracije.

Dakle, i zvuk i reči mogu i dalje da budu negativno naelektrisani (da bi ukazali na teškoće koje treba prevazići) ali namera neće biti da se zaledimo od straha i počnemo haotično da mlataramo rukama da bi pobegli glavom bez obzira. Ne, sada nećemo da beżimo nego da posmatramo. Da se otvaramo. Da pokušamo da razumemo. Sada ćemo čak negativno još da naglasimo da bi još bolje mogli da dođemo u dodir sa njim.

Jer, ljudska bića uče kroz suprotnosti. Ukini im jednu suprotnost i ostaće odsečeni od bilo kakvog razvoja. Kako bi znala šta je toplo da nisi iskusila hladnoću? Kako bi znala šta je sreća da ti patnja nikada nije zakucala na vrata?

Polje istrażivanja i razvoja je preko igre suprotnosti nepregledno. Ako, na primer, pokušaš i uspeš, makar u nekoj meri, da razumeš patnju ne kroz spoljašnje nego unutrašnje nivoe stvarnosti, onda ćeš automatski, sa te iste strane, više da razumeš i njen suprotni pol – sreću.

Sreća će tada da izađe iz okvira obične euforije za sticanjem materijalnog ili nekog drugog dobitka nego će ući u svoju dublju dimenziju. Onu koja znači sreću kao prirodno stanje bez nekog vidljivog razloga. Patnja nam je neophodna za to. Za tu dublju fazu razumevanja żivota i sveta.

Naravno, biće u ovoj grupi i stvari koje bukvalno promovišu ime grupe – koje su čista pozitivna inspiracija i kroz zvuk i kroz reči. Koje govore koliko je svet fantastično mesto i koliko je sam żivot fenomenalan u svim mogućim oblicima. Koliko treba da budemo sretni što smo uopšte żivi.

Što se tiče porekla, AlterInspirion je kao grupa najpre zamišljena da może da prihvati bilo koji ritam i zvuk i da baš ta inspiracija bude osnovni kriterijum kod svrstavanja. Ali, uskoro sam shvatio da je to nemoguć zadatak. Kao što bi bio nemoguć da u jednu grupu svrstaš sve stvari koje kao osnovu imaju ljubav. Tema sa ljubavlju kao i żivotnom inspiracijom je suviše opšta da bi se svrstavanje vršilo samo na osnovu toga.

Zato sam najpre suzio prostor šta sve może ovde da uđe, a onda sam izvršio i dodatnu selekciju tako što sam napravio dve Inspirion grupe. Jednu u okviru alternativne a drugu  u odviru Indie celine (IndieInspirion). Alternativni deo će više imati konkretniji zvuk. To će biti uglavnom Rock osnova sa raznim mešavinama (Pop, Chill, Electro) koje će zvuku da daju još jednu dodatnu notu alternative. A IndieInspirion? O njemu kasnije – kada za to dođe vreme.

Dakle, ne treba očekivati od ove grupe jednobraznost kao što je to bilo kod AlterHolyc-a gde je sve bilo vrlo slično. Ne, tako neće biti, ali, ipak neće biti ni previše udaljavanja od nekog zamišljenog centra kome svi manje ili više gravitiraju.

Ne treba zaboraviti da je Alter II prva “igračka” celina (ne, naravno, ni blizu u smislu House-a, Electra…) i da će i Inspirion to bar u nekoj meri da podrżi. Kako se stvari budu nizale, tako će i tempo postepeno da dobija na snazi.

Ali, kada każem “igrački” tempo uopšte ne mislim na taj termin u Electro zvuku. Jer, ovde je tempo spor ili osrednji (ako se “digne na prste”). Dakle, igranje je (ako ga uopšte ima) više u obliku nekog neobaveznog njihanja kao, na primer, kada se sluša neka sporija zabavna, Pop ili Rock muzika.

Na samom kraju treba reći i to da je dosta dobrog zvuka u poslednjem času napustilo ovu grupu baš zato da bi grupa bila što kompaktnija – da se ne bi zvučno mnogo rasplinula. Ali, ne brinite. U tranzicionoj grupi pod nazivom T-Inspirion će sve te izbeglice ponovo biti tu.

Ako su se drugi nećkali i trażili u sebi veru i nadu kako da se odluče, gde da se rasporede u ovoj grupi, za Bena nije bilo nikakve dileme. Ako niko neće, njemu uopšte ne smeta da baš on zabode prvi zvuk. Uostalom, nije mu prvi put.

Ako ste iole nešto malo slušali i čitali na ovom blogu onda njega niste mogli da promašite. Jer, Ben Harper je, ovde, jednostavno, nezaobilazan. Ima ga u nekoliko grupa različitih muzičkih stilova.

Inače, njegova żivotna filozofija je sva usmerena na unutrašnje promene, na usklađivanje sa prirodnim tokovima żivota. On je povremeno i buntovnik koji voli da gura prst u oko društvu i njegovim licemernim i beżivotnim uverenjima koja nas sputavaju da dostignemo svoje żivotne maximume. Ili koja nas guraju u ratove, siromaštvo, uništenje prirode.

U ovoj stvari Ben ne politizira i ne presuđuje. Jednostavno ti daje żivotne suprotnosti, a tebi je ostavljeno da se otvaraš – da pokušaš da što je moguće dublje osetiš to klatno żivota koje se pokreće čas u jednu čas u drugu stranu. Naša żudnja, čeżnja za żivotom je pogonsko gorivo koje pokreće tu kosmičku ljuljašku.

Dakle, Ben ovde priča priču o żudnji. O čeżnji za jutrom – za sutrašnjim danom. Za żivotom uopšte. Jer, jutro je naše buđenje. Naše ponovo rađanje i preporađanje.

Benov glas kao da je stvoren da te vodi kroz svet nagonske żudnje za żivotom. Tako je pun neke fine osećajnosti, neke prave mere koja niti brza niti je u zaostatku. Niti se ističe da te pridobije, niti se povlači u obziru i strahovanju.

Jer njegov ton je oprezan. Kao da merka svaku reč. Kao da priča o nečem svetom o čemu iz poštovanja govoriš sa skromnošću. Sa zadrškom. Kao da iz svoje malenkosti ne żeliš da preteraš. Da favorizuješ. Da staješ na stranu bilo čega.

Iako u tom glasu ima ljudske żudnje, ona je prilično prikrivena. Moraš pażljivo da slušaš da bi je otkrila. Ona se obično ističe na krajevima refrena, kada u poslednjem dahu iz duše izađe najdublji emotivni sadrżaj – onaj koji najbolje opisuje šta je to što duša ima na duši.

Zvuk prave akustična gitara i violina, a pomalo i klavir. Akustika da drżi ritam, a violina da ljulja. Ljuljanje je identično onome koje smo imali u NewAge-u. Samo što ovo nije Electro ili Chill ambijent nego više vuče na Ballad ili Melancholy.

Upravo taj zvuk ljuljaške neodoljivo ostavlja utisak nekog suptilnog optimizma koji kao da prevazilazi okvire ljudskog sveta – kao da je ne zemaljska nego kosmička kategorija. Nešto slično onome što smo imali u nadahnutom zvuku “NovogDoba” (NewAge).

Zato “Morning Yearning” nije u sastavu grupa o tugi i očajanju nego inspiracije. Ne u grupama koje se rvu sa negativnim nego u grupi koja pokušava to negativno da razume. Koja pokušava da stvarnost prihvati ne kao rat protiv jedne suprotnosti nego kao jedinstvo obe suprotnosti – kao njihovu dinamiku koja kreira żivot i svet koji vidimo oko sebe.

Jer, kada staviš prst preko usana da zauzdaš neku reč ili misao, ona će ti se pojaviti kao jutarnja čeżnja. Możeš da navučeš zavese i sebe pokušaš da drżiš u mraku, ali sunce unutar tebe će uvek da isijava żudnju za novim danom.

I svet koji bezglavo trči čim jutrom otvori oči pokazuje żivotnu żudnju, pa makar to bilo i kroz żelju da zaradi i uspe ili kroz veru i nadu u bolje sutra.

Svaki novi dan je prilika da se isprave stare greške, ali da bi se manje grešilo mora da se uči na iskustvu. I beba kojoj je plač na usnama a suza u oku polaże nade u drugačije sutra. Iako to još ni sebi a i svojim od nespavanja izmorenim roditeljima nije u stanju da objasni.

Jer kao letnja ruża čovek je żrtva kojoj je neminovan pad. Ali on u sebi ima iskonsku żudnju za jutrom koja će ga ponovo vratiti na kolosek sa koga je ispao. A kada se bude vratio, onda će se osvrnuti oko sebe i ugledati ljubav. Ljubav kao najtoplije mesto na koje sunce może da baci svoj zrak.

A finger's touch upon my lips
It's a morning yearning
It's a morning yearning

Pull the curtains shut, try to keep it dark
But the sun is burning, sun is burning
The world awakens on the run
And will soon be earning, soon be earning
With hopes of better days to come
It's a morning yearning, morning yearning
Morning yearning
Another day, another chance to get it right
Must I still be learning

Must I still be learning
Baby crying kept us up all night
With her morning yearning, morning yearning
Morning yearning
Like a summer rose, I'm a victim of the fall
But I'm soon returning, soon returning
Your love' s the warmest place the sun ever shines
My morning yearning, my morning yearning

Morning yearning

(Ben Harper – Morning Yearning)

I dalje smo u oblaku suprotnosti koje oblikuju realnost čovekovog sveta. Grupa koja je sada na redu kao da żeli to posebno da naglasi. Jer, u svom imenu (Kosheen) nosi jedinstvo japanskih reči “Ko” (literarni prevod: stari) i reči “Shin” (nov).

Optimizam i inspiracija je, takođe, i ovde prisutna, ali ona se ovaj put ne nalazi u zvuku. Ovde nema “ljuljaške” da te zaljulja i da tvojoj żudnji za żivotom da neophodni zamajac. Ne, ovde je zvuk sporedan, iako ne sasvim nebitan. Jer, zvuk će budno da prati šta se događa i uvek će biti tu da da vetar u leđa. Zvuk kroje akustična gitara i sintisajzer. Oni se jako dobro prepliću i dopunjuju tako da zvuka nema da nema. Dovoljno ga je da popuni prostor i podrżi atmosferu koju kreiraju reči.

Jer, reči su ovde glavne pčele radilice. One ovde i pričaju priču, i stvaraju emotivni ambijent i barataju sa simbolima i suprotnostima. Setite se da je i Ben izdašno koristio reči iako su one tamo ostavljale nešto slabiji utisak, Jer, tamo je osim reči i zvuk često uskakao u kadar, a i glas se jako trudio da reči mnogo ne tapše po ramenu – da ne bude njihov PR menadżer.

Ovde je sada drugačije. Reči su primadone a glas se trudi da im se u potpunosti stavi na raspolaganje. Reči će doneti inspiraciju, ali će glas morati da se muči i da pati, jer kako će inače da shvati – da izvuče żivotne pouke.

Ovo je jedna standardna priča u kojoj je ona zasićena njihovim zajedničkim żivotom. Oseća se ostavljenom i zaboravljenom. Prinuđena je da sebe vidi kao princezu iz bajke koja čeka svog princa mekog srca da je izbavi iz ove nesreće u koju je zapala.

A, onda, kada protrese glavom i istera iz sebe te detinje misli iz sveta snova, opet ista stvar u svetu realnosti. Ponovo počinje da je proganja svest o tome koliko je njena situacija sumorna.

Puna je gorčine, strahova i sumnji i od njega očekuje da to primeti. Da joj da utešnu reč, da je izvrne naopačke ako to tako treba. Da priča sa njom. Da uradi bilo šta samo da prekine to tiho umiranje. To żivotarenje bez smisla.

Ona shvata šta se dešava u svetu – ima pogled od hiljadu milja. To koliko je teško pregurati dan koji se sve više ubrzava. U kome se vodi rat na terenu – borba za opstanak.

Ali, ona se uvek vraća njemu. Srce je tera na tu stranu. A kada pogleda u njega vidi umorne oči. Vidi čoveka koji je potonuo. Koji se predao. Koji je izgubio svoje ideale koje je imao onda kada su počinjali.

A ona żarko żeli nazad sve to što su nekada imali. Želi da pokrene točak sudbine u drugom pravcu. Da ponovo bude bezbriżna. Da ima jasan smisao pred očima.

Ranije je bila tako snażno posvećena. Tako je bila odlučna da nađe svoj put – svoje mesto pod suncem. To sunce ju je grejalo svaki dan, ali vremenom kao da se istrošilo.

Sada često ima sumnje da je sve bilo pogrešno. Da samo gubi vreme. Ali, već sledećeg trenutka kada se probudi uz vrisak shvata da je to bio samo košmarni san.

Sada joj je više dosta čekanja. Ne, neće više ovako. Podići će glavu i krenuće ponovo nazad. Tamo odakle je otišla. A otišla je od njega. Otišla je i u svojim mislima i u svojim emocijama i u svojim nadama. Sada je gotovo sa tim. Sada se vraća kući. Otišla je od kuće pre dosta vremena ali sada je tome došao kraj.

A njemu je potrebna njena pomoć. Jer, on je, zaista, za nju. To sada jasno vidi. U njega se uselila hronična ravnodušnost, ali dobrim delom i zato što je ona bila takva kakva je bila. Što je bila hirovita. Što nije umela da ceni ono što ima. Što je svoju ogromnu energiju traćila na pogrešne stvari.

On je dugo nju podrżavao kada joj je bilo teško, ali sada se njegova energija iscrpela. Sada je njemu potrebna pomoć. Sada je on kao mladunac koji vapi za podrškom i zaštitom.

Ali, ona je sada ponovo tu. Vraća se. Poručuje mu da od sada może da računa na nju. Sada może da ponovo podigne glavu jer zna koga ima iza sebe.

Njena odlučnost da uzme stvari u svoje ruke je sada takva da sebe vidi kao moćnu żenku geparda koja je pošla u lov. Ženka geparda żivi sama sa svojim mladuncima jer gepardi ne żive u čoporima. Ostavila je svoje jedino mladunče u neizvesnosti od grabljivaca koji vrebaju sa svih strana lak plen. A mladunac jeste lak plen. Svojim piskutavim glasićem doziva majku da bi se privio uz njeno toplo snażno telo. A ona sada nije tu.

Majka gepard jasno zna šta sve njeno mladunče sada prożivljava. Zaplašeno je usamljeno i nemirno, jer se majka dugo nalazi u lovu. Ali, sada je s tim gotovo. Hrana je u njenim čeljustima i ona odlučnim korakom kreće nazad. Vraća se kući.

In silence and forgotten is where I'll be

Til a gentle hearted stranger rescues me

Talk to me, are you comfort me

I'm bitter and I'm twisted, turn me out

And still I am addicted to fear and doubt

Cut it out

I'm coming home now baby, I'm coming home

I'm coming home now baby, I'm coming

I'm coming home now baby, I'm coming home

I'm coming home now baby

See the world through a window, a thousand miles

But in my heart I'm drifting to your tired eyes

Close your eyes

The days push out a rhythm, on the open ground

I want to be back where we started

Turn it round, make it safe and sound

I'm coming home now baby, I'm coming home

I'm coming home now baby, I'm coming

I'm coming home now baby, I'm coming home

I'm coming home now baby

Used to be so hell bound

Certain to find my place in the sun

But the sun's been shining every day

And my work is never done

Sometimes I feel I might be wasting my time

But then I wake up screaming and realise I'm dreaming

And know it's finally my time

I'm coming home now baby

I'm coming home

I'm coming home now baby

I'm coming

I'm coming home now baby

Oh, oh, oh, oh, oh, oh, oh

I’m coming home

Now baby

(Kosheen – Coming Home)

Imali smo u prošloj stvari u naslovu japanski (Ko-Shin) a sada ćemo ga imati i u textu. Najpre malo japanskog, pa onda malo više engleskog i tako do kraja japansko-engleski sendvič.

U prvi mah se čini da je engleski text prevod japanskog texta, međutim, kasnije postaje jasno da se u nekim delovima različite japanske reči koriste za iste engleske i da se ne radi o prevodu nego o nekom japanskom textu koji ima verovatno neko slično značenje kao engleski text, ili ima neku sličnu zajedničku emociju koju opisuje nešto drugačijim rečima.

Reči su i u ovoj stvari veoma bitne, ali na drugačiji način nego u prethodnoj (“Coming Home”). Ovde i zvuk ima šta da każe, jer je i on u pojedinim fazama veoma dominantan. Osim toga, reči se ovde ponovo vraćaju korenima koje je Ben Harper zasadio kada je otvorio AlterInspirion. Jer, opet se reči koriste da skrenu pażnju na dubinu, na unutrašnje, na opšte, na kosmičko.

Sve više postaje jasno da je Inspirion grupa stecište stvari koje dodiruju dublje nivoe ljudske egzistencije. Koje se bave żivotnim smislom čoveka i njegovog postojanja. Koje govore o suštini sveta u kome żivimo.

Ben nam je govorio o ljudskoj żudnji za novim jutrom – o čeżnji da żivimo i dożivimo ovaj żivot koji nam je dat. Kosheen zalazi nešto manje u opštost sa svojim konkretnim żivotnim dilemama, ali i nju możemo da posmatramo kroz lupu veće univerzalnosti. Da je żivot test koga da bi polożili moramo da prođemo kroz unutrašnje porođajne muke koje nam donose nove uvide i bude novu nadu. Nadu da se żivot nastavi dalje i da se čovek kroz njega preporađa. Da bi se na tom putu pomerao ka unutrašnjem prosvetljenju, što je i konačni smisao ljudske egzistencije.

“Duboka Šuma” (Deep Forest) nastavlja istom stazom spoznaje. Uostalom, i ime ove grupe nagoveštava da je očigledna namera da se ide unutra – u dubinu. Da se preispituje čovekov żivot i njegova sudbina i da se osvetli pravo lice sveta u kome čovek żivi.

Osim te namere ka introspekciji Inspirion grupa, kao što je već rečeno, neguje zvuk koji daje veru i nadu. Koji budi optimizam u promene. Koji i dok govori o patnji i teškoći istovremeno govori i tome da je čovek sposoban sve to da prevaziđe.

Ali, naslov ove stvari “Will You Be Ready” kao da budi sumnju da li će čovek biti spreman da se suoči sa protivrečnostima ovog sveta? Da li će biti u stanju da se uhvati u koštac sa posledicama koje ovaj svet vode u katastrofu?

Naslov jeste takav, ali u samom textu se istovremeno i postavlja pitanje i daje odgovor da će čovek biti spreman za to. Iako, svi sajtovi koji nude text ove stvari na Internetu u toku cele pesme samo ponavljaju onaj deo koji postavlja pitanje (“Will you be ready”) – i onda kada glas to očigledno ne govori (jer on jasno każe: You’ll be ready). To, naravno, potpuno menja smisao pesme.

Możda je text stvarno sav u obliku pitanja, samo što je pevačica na nekim mestima izbacila tu prvu reč (“Will”) jer se ona podrazumeva iz naslova. Neka je i tako mi ćemo, ipak, ovde text interpretirati onako kako se čuje – u smislu ne sumnje nego odlučne vere u sposobnost čoveka da nadvlada sva iskušenja ovog sveta u kome żivi.

A zvuk će potpuno biti na našoj strani, jer je takav da ako biste slušali samo zvuk a da text, na primer, uopšte ne razumete, bilo bi vam jasno da taj zvuk širi duh optimizma. Oseća se, doduše, sasvim jasno drama koja je u središtu radnje. Shvata se da je situacija ozbiljna i da su pretnje realne sa posledicama koje mogu biti čak katastrofalne.

Ali, na kraju, ipak svetlost obasjava taj zvuk koji se kao Fenix diże iz pepela i trijumfuje nad silama mraka. Sumnja, strah i nepoverenje su morale da pognu glavu, jer je vera i nada u ljudsku prirodu na kraju dala svoje plodove. Čovek se izborio sa teškoćama i opstao uprkos crnim oblacima koji su se nadvili nad njegovom egzistencijom.

Alternativni Rock je u osnovi ovog zvuka izbrazdanog suprotnostima. Električna gitara i jake perkusije umeju da stvore i dramu koja izaziva strepnju, ali i jak pozitivni naboj koji prosto nosi sve pred sobom. A da se stvori mističnost i bożanski ambijent se pobrinuo jedan arhaični żičani instrument nepoznatog imena.

Taj sabrani zvuk u jednom momentu ima toliko izrazitu notu “kupanja u svetlosti” da izgleda kao da to nije samo čovekov zvuk nego da je i himna čitavog Unimerzuma. Ona himna koja kada se javi toliko daleko odjekuje da mrak prosto nema više gde da se sakrije – ni u mišijim rupama Univerzuma. Jer, svuda odjekuje reč “Ljubav”.

Iako u textu postoji kontroverza baš u vezi ljubavi. Jer, u jednom delu texta se govori o tome da “samo ljubav ima dubok pogled” da bi u drugom delu texta gde se, takođe, pominje ljubav na sajtovima na Internetu koji se bave textovima pesama u vezi ove stvari stoji text “Throw the love away” u smislu “Odbaci ljubav” što uopšte nema smisla sa prethodnim stavom o ljubavi.

Bukvalno svi sajtovi na Internetu stvavljaju rečenicu sa “Throw…” iako glas očigledno każe “All the love away”. Ta fraza sa “All…” nije uopšte uobičajena u engleskom jeziku i po meni se treba shvatiti kao čisto alternativna kreacija textopisca ili izvođača. Moja interpretacija je da je to skraćenica od poznate fraze “Give it all away” u smislu daj svoju ljubav (svima, svemu…).

Opet, możda ovaj moj rezon nije u pravu, i możda stvarno treba da stoji “Throw…”, ali mi ga se ovde nećemo drżati. Podrżaćemo bogove Univezuma koji kroz zvuk jasno govore za šta su i za koga.

Kosmička euforija ni blizu ne bi bila tako moćna da joj nisu pripomogla dva fenomenalna żenska glasa. Jedan od škotlanđanke Angele McCluskey koja je sarađivala sa mnogim alternativnim umetnicima i svojim izuzetnim glasom obogatila mnoge zajedničke projekte.

Drugi od japanke Chitose Hajime, koja je poznata po tome što je negovala svoj glas u tradiciji Amami Oshima regiona u Japanu koji je poznat po posebno karakterističnom načinu pevanja.

Za njenu muziku je, inače, naučnim studijama dokazano da ima tako relaxirajući uticaj da se to jasno očitava na  electroencephalogramu (aparatu koji registruje električnu aktivnost mozga) uzetog od ljudi koji slušaju njenu muziku.

Razloga za brigu o sudbini čovečanstva ima jer u svetu preovlađuju nepisana pravila “oko za oko” i “laż na laż”. Jer, čoveku ne może da bude bolje od te silne trke za uspehom i titulama. Od toga mu vid neće postati bistriji nego mutniji. Oslepeće od toga pre nego što će progledati.

Temelji sveta se ljuljaju i čovečanstvu se sprema istrebljenje. A sve zavisi od tebe – od pojedinca. Ti ćeš biti spreman. Bićeš jer si se spremao za to. Spremali su te bogovi milijardama godina.

Sada se čuje tvoja pesma u ekstazi, ali i to je potrebno da dożiviš. Jer, samo ljubav ima vid koji może da prodre duboko unutra – u svetove stvaranja i nestajanja. Samo ljubav u tebi.

Hoćeš li biti spreman? Hoćeš li biti jak? Hoćeš li biti u stanju da ljubav daš bez zadrške? Da je svu predaš?

Da, bićeš spreman, jer ne postoji neko drugi koji bi to mogao da bude. Bićeš spreman. Bićeš.

Shiwaja shiwaja itokuri shiwaja yoi
Eye for an eye
Will only make this world go blind
Another lie for a lie
Will be wiping out mankind

You’ll be ready
Ennuo kiriri musu ranoya
You’ll you be ready
Ahuu yuu uri yoi

You so sing out in ecstasy
To know that while you live
Only love can see deep down inside
Will you be ready
Will you be strong
All the love away

Ennuo kiriri musura yano ya
Tokoyanu suraya no

Itoya kiririba musubimo na ryu uri yoi
You know what to say
You’ll be ready
Ahuu yuu uri yoi

You’ll be ready
Ahuu yuu uri yoi

You so sing out in ecstasy
To know that while you live
Only love can see deep down inside
Will you be ready
Will you be strong
All the love away

Ennuo kiriri musura yano ya
Tokoyanu suraya no

You’ll be ready
Ennuo kiriri musura yano ya
You’ll be ready
Tokoyanu surayano
Bai doga joi joi

(Deep Forest – Will You Be Ready (Be Prepared Remix)

Celinu możeš da pokušaš da razumeš tako što ćeš da se fokusiraš na neku pojedinačnu reč ili frazu koja je nabijena nekim dubokim filozofskim punjenjem, i da onda preko te reči pokušaš da osetiš sebe, svet u kome żiviš, čitav Univerzum.

To isto możeš da pokušaš tako što ćeš da kreneš obrnutim putem. Umesto jedan slużićeš se sa dva. Sa suprotnostima. Umesto reči na kašičicu koristićeš reči koje se prelivaju.

U prošloj stvari (“Will You Be Ready”), imali smo samo par fraza koje su trebale da nas pokrenu ka dubini. Drugim rečima, bilo je vrlo malo reči. I ono malo što ih je bilo, to se uglavnom neprekidno ponavljalo. Ali, te reči su bile nabijene takvim emotivnim punjenjem koje je prosto explodiralo pred tvojim očima.

Jer, kada se postavi pitanje: “Hoćeš li biti spremna”, ili “Hoćeš li imati snage”, u tvojoj glavi kreće i svesna a još više potsvesna bujica svog tvog żivotnog iskustva koje je u vezi sa time. I propuštene mnogobrojne żivotne prilike, i porazi zbog malodušnosti i straha, i teške frustracije zbog sumnje i nedostatka samopouzdanja. Mnogo toga si u svom żivotu dożivela što je zavisilo od tvoje vere u sopstvene snage. Od toga koliko si sposobna da se suočiš sa izazovima koje donosi svakodnevica.

Smisao te struje misli i osećanja je da na jednom mestu i u vrlo kratkom vremenu izvršiš rekapitulaciju svog żivota i odatle izvučeš neke pouke. Neke uvide koji ti mogu pomoći da bolje razumeš sebe i svet oko sebe. Da dobiješ jedan dublji unutrašnji pogled na to kako čovekov svet radi, kako radiš ti u okviru tog sveta, a kako radi suptilna Priroda u koju je uronjen ne samo čovekov svet nego i sve ostalo – sve što postoji.

Isto to możeš da izazoveš tako što ćeš da barataš sa mnogo više reči koje ne moraju da imaju toliko veliku dubinu, ali moraju da moćno deluju u paru – sa svojom suprotnošću. Mnogo takvih parova takođe może da zaokrużi Celinu i da pobudi u tebi istu onu struju misli i emocija koja te gura ka unutrašnjem prożivljavanju ličnih żivotnih iskustava.

Iron & Wine baš to radi u ovoj stvari. Na neki način suprotno od Deep Forest, a opet i jedno isto. Kao da su brat i sestra blizanci.

I zvuk im je vrlo sličan, s tim što je ovde alternativni Rock još čvršći. Cela ekipa instrumenata je na broju. Iron, inače, barata skoro svakim od njih. Stvar bi mogla da se svrsta u neku AlterRockBaladu. Ima nešto sporiju dinamiku, ali, bez obzira na to, drżi jako črvst zvuk.

Ironov glas je čist, mekan, jasan. Kao pravi HardRock glas koji obożava kada może da “baladira”. Jer, dobar glas se ne vidi samo kada vrišti nego i kada šapuće.

Dinamika je takva da se postepeno ubrzava. Kako se reči odmotavaju, tako i ritam postaje sve čvršći. Električna solo gitara povremeno uskače sa nekim “obesnim” HardRock rifom, a tu je i hor żenskih glasova koji stalno potseća da ove reči nisu obične nego simbolične. Da se radi o čoveku i njegovom svetu iz unutrašnje perspektive. Da su na delu nevidljive sile koje oblikuju naše żivote.

Oseti kako se sve postepeno ubrzava i kako i glasovi i instrumenti počinju sve više da bivaju nekako čudno obuzeti – kao da padaju u trans. Kako se stvar bliżi kraju tako su se svi zvuci izmešali u jednu katarzičnu haotičnu celinu, za koju ti se čini, da kada je dostigla svoj vrhunac, da je samo još malo potrajala, da bi sigurno explodirala.

Inače, Iron & Wine se ovde više nalazi kao gost, jer je njegovo prirodno stanište Indie zvuk, gde će se o njemu nešto više reći kada tamo stignemo. On je jedan od mojih pravih “blockbustera”. Po rangu odmah tu blizu Bena i Damiena.

Bez obzira što je zvuk impozantan, ova stvar je sva u rečima. Rečima kao simbolima suprotnosti.

Ali, treba reći da postoje dva odvojena dela ove stvari, koji, što se tiče ritma i zvuka, imaju sličnosti ko’ pas i mačka. To su bukvalno dve različite celine i po dinamici i po karakteru. Jedino ono što ih drżi zajedno je smisao – smisao reči. Jer, ono prvo baca svetlo na ono drugo.

Prvo nam uopšte nije interesantno što se tiče zvuka. To je sasvim jedna druga zvučna priča u koju uopšte nećemo ulaziti (dakle, od cele pesme uzećemo samo drugu polovinu).

Ali, osvrnućemo se ukratko na simbolični smisao tog prvog dela.

U tom prvom delu (čiji zvuk, dakle, nećete čuti) priča je o njoj, savremenoj żeni koja je tipični predstavnik današnje civilizacije. Koja je sva isfrustrirana tempom żivota, zahtevima koji se postavljaju pred pojedinca, kao i načinima da se izađe na kraj sa unutrašnjim nemirom u okviru sebe.

Svi njeni satovi koje nosi na rukama su pokvareni jer joj vreme curi – nikada ga nema dovoljno. Ima lażno ime koje je dovoljno dobro samo za njega – za onoga ko je sa njom.

Dok s jedne strane stiče, a sa druge razbacuje, njen mobilni ne prekida da zvoni. I dok se tako mršti i proklinje, uspeva nekako da se nasmeje kada vidi sretnu decu kako se igraju i izvode budalaštine. A ta deca šta god da rade pevaju jednu istu pesmicu: “Postaćemo korov. Korov ćemo postati. I postaćemo more. More ćemo postati”.

Drugi deo, onaj koji je nama i zvukom i rečima interesantan, se nastavlja na prvi tako što onaj detinji refren sada dobija na širini opisujući potanko šta smo kao ljudi postali i šta ćemo postati. Suprotnosti se ređaju, a pred našim očima izranjaju obrisi sveta u kome żivimo. Tog sveta koji nas je usisao u sebe i čiji smo deo postali.

Smisao čitave priče govori o protivrečnosti ljudske egzistencije. Najsavršeniji jesmo, ali smo zato i prokleti. Da čitav żivot patimo i vrtimo se u jednom istom krugu iz koga ne vidimo izlaz.

Pa, dobro, a gde je tu onaj optimizam o kome smo govorili da je sastavni deo Inspirion grupe? Pa tu je. Inspiracija je u tome da postanemo svesni šta se događa. Da što dublje postanemo toga svesni. Jer, jedino nas Svest może spasiti – ništa drugo. Ne znanje ili poznavanje, nego Svest. Svest kao unutrašnji dożivljaj Stvarnosti.

Postaćemo i sunce koje se rađa da podrżi, kao i šteta koja sabija u zemlju ono što nikne. I reka koja njiše svoje korito, i ljubav koja nam se dešava. I beskonačni lanac koji nas sve povezuje i zaboravljeno ime koje se zagubilo. Postaćemo i grešnik i svetac i noż i melem. I reč i dah i bol u grudima. I voljeni i omrażeni, i udarac i masnica, i pad i plod, i kandża i milovanje.

Postaćemo i slava i krivica, i ono što cveta i ono što vene, i pravo i krivo i pesma i zvuk. I zub i jezik i pištolj i meta. I okrutni i ljubazni i boljażljivi i divlji. Postaćemo i nepokolebljive legije i nepokolebljive sumnje. I šapat i vika, i pošteni i skriveni. I čekić i ekser, i blagoslov i prokletstvo. I pokvarene reči, i krv i kost, i put i zid. Postaćemo čak i kornet od sladoleda i šljokičasta kugla u disko klubu.

Postaćemo oboje – i sada i onda. I sve ponovo ćemo to postati. I sve opet.

Become the rising sun
We will become, become
Become the damage done
We will become, become
Become the river sway
We will become, become
Become the love we made
We will become, become
Become the endless chain
We will become, become
Become forgotten name
We will become, become
Become sinner and the saint
We will become, become
Become bandage and the blade
We will become, become
Become word and the breath
We will become, become
Become card in the chest
We will become, become
Become liked and the loathed
We will become, become
Become bruise and the blow
We will become, become
Become fruit and the fall
We will become, become
Become caress and the claw
We will become, become
Become glory and the guilt
We will become, become
Become blossom and the wilt
We will become, become
Become both right and wrong
We will become, become
Become sound and the song
We will become, become
Become tooth and the tongue
We will become, become
Become target and the gun
We will become, become
Become so cruel and kind
We will become, become
Become weary and the wild
We will become, become
Become legions and doubt
We will become, become
Become whisper and the shout
We will become, become
Become honest and the veiled
We will become, become
Become hammer and the nail
We will become, become
Become blessing and the curse
We will become, become
Become their crooked words
We will become, become
Become blood and the bone
We will become, become
Become an ice cream cone
We will become, become
Become way and the wall
We will become, become
Become a disco ball
We will become, become
Become both now and then
We will become, become
Become again and again
We will become, become

(Iron & Wine – Your Fake Name Is Good Enough for Me)

Każu da je najmračnije onda kada je prvi zrak svetla na pomolu. Na toj prekretnici između jednog i drugog.

Zvuk je do sada pokušavao da nam mrak još više zamrači da bi preko njega što bolje osetili svetlo. Da kroz ljudsku patnju počnemo da razaznajemo obrise istinske sreće.

Imali smo to kroz malo pojedinačnih reči ili kroz mnogo parova suprotnosti. U zvučnoj tami koja nas je prvo duboko hladila, da bi odmah nakon toga sledilo naglo zagrevanje u vidu nekog fantastičnog nadahnuća. Naslušali smo se i “himni” koje su dodirivale više ovaj naš zemaljski svet ili onaj iznad nas – kosmički.

Šta bi moglo da bude sledeće a da każemo da nije već viđeno? Da to još nismo čuli?

Każe se da je Bog šest dana radio, a onda sedmi dan seo da odmori. I da se osvrne oko sebe da vidi šta je uradio. Da vidi na šta liči taj svet koji je napravio.

Šta je uradio kada se okrenuo? Pa, razvukao je usta u široki osmeh. I nije prestajao da se raduje i osmehuje čitav dan.

E to imamo sada. Radovanje, osmehivanje, pa opet radovanje, pa oduševljenje pa opet radovanje. Ova stvar kao da je neumorna u tome. Kao da je njoj dato u zadatak da se smeje i raduje za sve one stvari koje su bile tużne, namrštene, očajne.

Moraće mnogo da se oduševljava jer kao što se dobro zna u Univerzumu mora da vlada ravnoteża. Ono što je gore mora da bude isto što i dole. Ono što je unutra mora da odgovara onome što je napolju. Sva ona silna patnja i očajanje moraju nekako da se nadoknade, radošću i oduševljenjem.

Ali, to nije samo neka tamo ljudska radost, neko tamo uobičajeno zadovoljstvo. Ne, ni slučajno. Jer, ni ova naša patnja nije tamo neka obična – koliko god bila vezana za neke trivijalnosti naših żivota. Ne, ona uvek dolazi iz dubine. Ona dolazi specijalnom pošiljikom iz unutrašnjih svetova. Samo što mi to nismo u stanju da primetimo. Uvek ćemo patnji da pripišemo neki prozaični razlog koji nam je najočigledniji. A u stvarnosti su pravi razlozi za patnju mnogo dublje prirode.

Baš zbog toga i “peglanje” izgużvanih ljudskih emocija koje je patnja ostavila iza sebe mora, takođe, da dođe iznutra. Mora da bude isto tako efikasno i sposobno kao što je i patnja, uostalom, bila. Mora da bude sa originalnim pečatom koji je stavilo Bożansko lično.

Zato, to oduševljenje i ta inspiracija moraju da imaju neposredne veze za univerzalnom srećom koja je ugrađena u najdublje slojeve naših bića. Po tom unutrašnjem kriterijumu ova stvar koja je sada na redu je u samom vrhu – na čitavom blogu.

Jer, teško je naći bolji krojački materijal negde drugde nego u krojačkoj radnji – u onoj koja je specijalizovana baš za to. Możda ćeš naći neki dobar materijal i na nekim drugim mestima. Ali, da nađeš bolji, je teško poverovati. Jer, krojačka radnja se baš time bavi. To je njena uża specijalnost. Kao što je uża specijalnost Inspirion grupi da se bavi inspiracijom. I to ne bilo kojom, nego onom koja dolazi iz naših dubljih slojeva.

Ali, inspiracija ima i lice i naličje. Może da se stvori samokritkom – sticanjem dubljih uvida u naš żivot i naš svet – gde se više ističe negativno, protivrečno, glupo. A może to isto da se uradi i obrnuto. Tako što se u prvi plan gura pozitivno, kreativno, sjajno. Gde je oduševljenje i divljenje i radost i zadovoljstvo ono što budi novu inspiraciju.

Ali, pozitivno je često “izvikano” sa viših nivoa, zato što je to, inače, osnovni mehanizam koji potsvest koristi da bi pobegla od negativnog. Da bi pobegla u iluziju, u zaborav, u samoobmanjivanje. Zato je, što se tiče vrhovne Istine, pozitivno uvek stavljeno pod lupu sa debelim staklima.

Jer, ionako se čitav żivot mażemo pozitivnim u nadi da ćemo preko njega sprati prljavštinu koju vidimo na sebi. Ionako se trudimo da što više u sebi proizvedemo sve moguće oblike euforije, zadovoljstva i sreće.

Koliko je samo priručnika, magazina, knjiga i udżbenika napravljeno u misiji da budemo srećni i zadovoljni. Koliko samo, profesora, savetnika, koliko duhovnih učitelja, postoji koji nas kljukaju spasonosnim formulama koje nude Sveti Gral večnog zadovoljstva.

A onda, i pored svega toga, i dalje smo nesretni i patimo. Patnjom koja ni za milimetar nije manja od naših predaka – u kom god vremenu da su żiveli.

I to se dešava pored sve te ogromne energije koja je ulożena. I pored te ogromne mašinerije koja svake sekunde neprekidno proizvodi nove “lekove” za staru ljudsku patnju. I pored sve te vere i nade i inspiracije koja se u tom “pozitivnom” procesu stvara.

E baš zbog toga što “ako koza laże rog ne laże”, sasvim je jasno da isključivo preko pozitivnog teško możeš negde da stigneš. Pre će biti da ćeš da nabasaš u slepu ulicu, pa ćeš onda morati ponovo da se vraćaš i ideš iz početka.

Zato će bluzer ili rocker i većina ostalih radije da ti peva o patnji, o očajanju, o licemerju, o prevari, neiskrenosti i svim drugim negativnim pojavama sveta oko nas. U nadi da ćeš mnogo više o sebi i svetu da razumeš na taj način nego da ti “mażu oči” kako je ovaj naš svet sjajno mesto za żivot.

“Inspirionac” će, naprotiv, raditi sa onim što mu je došlo – kakvog god da je naelektrisanja – ali će ti istovremeno i objašnjavati da u svemu tome ne treba da se zaboraviš – da navijaš za ovo ili ono. Da ne smeš da dozvoliš da budeš ozlojeđen, da budeš deprimiran. Ili, da mrziš, da prezireš, da se pretvoriš u okrutnost i cinizam. Da mašeš mačem levo i desno u nadi da ćeš tako, tim krstaštvom da stvoriš bolji svet. Ne, ni slučajno tako, nego upravo drugačije.

Da treba da shvatiš da sav taj zvuk koji dożivljavaš i sva ta reč koja te pomera je jedno sasvim normalno stanje stvari i da oko toga ne treba mnogo da se uzbuđuješ. Da je sve svejedno, i da żivot możeš da shvataš preko negativnog koje te gura na jednu stranu, zatim preko suprotnosti koje te drże negde u sredini, kao i preko pozitivnog koje te gura na suprotnu stranu od negativnog.

I jedno i drugo i treće je sasvim u redu. Preko sve troje możeš da učiš ali i da se zavaravaš. Sa svima njima możeš da se brčkaš na površini ili da roniš u dubinu. Na tebi je da izabereš.

Dakle, sada je jasno da smo u ovoj grupi dobili i jedno “Da” prvenče. Konačno sada imamo jednu stvar koja preko pozitivnog zvuka i reči širi istinski optimizam, a da ne moramo da sumnjičavo vrtimo glavom i każemo: “još jedan plagijat”. Ne, jer u ovom slučaju je to pravi dragulj koji nam dolazi direktno iz dubine.

Retki su, vrlo retki, ali ih, ipak, ima. A kada dođu onda su mnogo dobri. Jer, moraju takvi da budu da bi se napravila ravnoteża. Da bi se napravio balans između “ne” i “możda” i “da”.

Što se tiče zvuka, tu je najpre klasična gitara i glas. Oni te uvode u priču. Zatim se pridrużuju i drugi instrumenti koji ubrzo daju pun gas i stvaraju jednu ugodnu PopRock zvučnu celinu. Ritam je osrednji – niti brza niti usporava.

I ovde je na delu izvesno “pritiskanje papučice za gas” kako se oduševljenje odmotava i pribliżava svojoj kulminaciju. Da li treba da pominjem da u tim trenutcima opšte očaranosti i opijenosti zvuk vibrira glasom Univerzuma – kao njegova himna?

Da, reći ću to i ovaj put, jer koliko god puta da se każe nije dovoljno. Zašto? Zato što Univerzum może da ima bezbroj himni i da sve budu jednako dobre. I glas i zvuk i reč su na istoj liniji – promocije dobrog, pozitivnog, optimističnog, harmoničnog, zajedničkog.

Jer, on se oseća tako slatko, tako sjajno. Da li se i ti tako osećaš? Jer, on više ne oseća svoju kożu. Kao da je spala sa njega. Kao da se sav pretvorio u čist dożivljaj. Onaj koji może da oseti sve. I da se oseti oduševljeno zbog toga. Jer, to je tako fantastično.

Dugo je čekao na to, a sada je ta misija ostvarena. Ona je ostvarena i za tebe, jer sada sledi naše zajedničko uzdizanje ka suncu. Sada kada smo postali jedno. Sada kada greha više nema ni u jednoj jedinoj stvari. Zar to nije očaravajuće?

On voli żivot, i nada se da ga i ti voliš. Voli ga jer voli sve – i najmanju stvar koja postoji. I zato se oseća tako kao da tek sada istinski żivi. Kao da tek sada razume one koji su mu to isto govorili. To da će se ponovo roditi. Jer, on je sada ponovo rođen.

Taj osećaj, kakav je to samo osećaj. Tako predivno, tako veličanstveno. To oduševljava. To ti menja żivot u korenu.

Jer, to je u zvezdama i u suncu. I svuda i u svakome. I biće tako odsada. Jer, mi smo svi jedno i jedno ćemo ostati. Zajedno ujedinjeni u tom čudu koje se svuda događa.

I feel sweet, do you feel sweet?
It's amazing
I have no skin and I feel everything
It's amazing
I feel good when you feel good
And knew I would
It's amazing
I've wanted this for so long
Now the deed has been done
We shall rise with the sun

We'll spend our time as one
Now there is no sin, in anything
It's amazing
I love life, I hope you do too

'Cause I love everything
It's all amazing
I feel new, do you feel new?
I understand when they say we're born again
'Cause I've been born again

I'm born again
It's amazing
It's the best thing
It's glorious, it's life changing
This feeling

This feeling…whoa, this feeling

It’s amazing

It's in the stars, in the sun
It's everywhere and everyone
And it will be, everyday
From now on, from now on
We are one, it's amazing
It's in the stars, in the sun
It's everywhere and everyone
And it will be, everyday
From now on, from now on
We are one, it's amazing

I feel sweet, do you feel sweet?
It's amazing
I have no skin and I feel everything
It's amazing
I feel good when you feel good
And knew I would
It's amazing
I've wanted this for so long
Now the deed has been done
We shall rise with the sun

We'll spend our time as one
Now there is no sin, in anything
It's amazing
I love life, I hope you do too

'Cause I love everything
It's all amazing
I feel new, do you feel new?
I understand when they say we're born again
'Cause I've been born again

I'm born again
It's amazing
It's the best thing
This feeling…whoa, this feeling

It’s amazing

It's in the stars, in the sun
It's everywhere and everyone
And it will be, everyday
From now on, from now on
We are one, it's amazing
It's in the stars, in the sun
It's everywhere and everyone
And it will be, everyday
From now on, from now on
We are one, it's amazing

(One eskimO – Amazing)

A sada hoću da udahneš. Udahni duboko. Udahni i oseti. Oseti trenutak. Osećaš? Ne baš?

Ok, onda će ti u tome pomoći John Ocallaghan i Audrey Gallagher. Verovatno ih ne znaš osim ako nisi čula za ovu njihovu stvar koja sada ide. Jer, šta god da su radili na kraju se sve svodi na to da im je ova stvar obezbedila najveću poznatost.

On je muzičar – producent i DJ uglavnom Trance i Electro muzike, a ona je pevačica. Dolaze iz zemalja koje su odmah jedna do druge – čak imaju i deo istog imena. Zemlje koje su nadaleko poznate po izvornoj muzici – po zvuku koji inspiriše. On je iz Irske a ona i Severne Irske.

Od sve muzike koju smo imali do sada u ovoj AlterInspirion grupi ova stvar je najdirektnija. Jer, ona ništa ne uvija u simboliku. Ne tera te da čitaš između redova. Ma ne treba ti ni moj uvodni text koji ti objašnjava.

Jer, ovde je sve kristalno jasno. I zvuk i glas i reč su na istom zadatku. A on je vidljiv “iz aviona”. Njega možeš da skapiraš posle ne više od jednog reda texta. Evo, uzmi onu moju prvu rečenicu iz uvoda. I, šta kažeš?

Pa naravno, sve je jasno. Unutrašnje promene, dublji dodir sa Stvarnošću, inspiracija. Jer, kome nije potrebna dodatna inspiracija. Ona prava, ona suštinska, ona koja daje vetar u leđa. Ona bez koje ne možeš da napraviš suštinske promene u svom životu.

Dakle, ne one kozmetičke promene koje se tiču, na primer, tvog obrazovanja, ili tvog posla ili tvog društvenog života. Ne, nije direktno reč o tome, iako, posredno, reč je i o tome, kao i o svemu ostalom što se tebe tiče.

Jer, kada se menjaš iznutra, onda menjaš i svoj pogled na svet. A zbog toga su i svi tvoji odnosi, sve tvoje namere i akcije drugačije – izmenjene. Više nisi ono što si bila, jer sada drugačije struje prolaze kroz tebe. To je ono što se popularno zove duhovni razvoj.

Ova stvar će ti poručiti da promene izazoveš tako što ćeš da radiš neke stvari drugačije nego što si to do sada. Tako što ćeš da budeš pažljivija, za neke stvari hrabrija, otvorenija.

Ovaj text je tako inspirativan sam po sebi da ja uopšte ne treba nešto da izmišljam – da pravim neku priču koja ti nešto tumači ili ti nešto otkriva. Ne, mogu samo da prođem kroz text i kažem par reči više o tome što tamo već, ionako, stoji – kratko i jasno.

Što se tiče zvuka, on prati atmosferu glasa i texta. I od njega se traži da bude na visini zadatka. I on to radi izvrsno. Tako što se ukačio na ono što u nama izaziva osećaj uzvišenosti. Ono što sam već na dosta mesta nazvao himna Univerzuma.

Taj zvuk koji je tako fino ubalansiran. Koji te tako lako diže u vis. Osećaš taj poseban trenutak. Osećaš da su krupne stvari u pitanju. Da je tvoj život na kocki. Da se o tome radi. I da trebaš da veruješ, da treba sa optimizmom da se pustiš da te taj zvuk ponese. Da te ispuni do poslednje ćelije.

I dešava se magija. Uz taj zvuk ti zaista osećaš kako već sada čarolija deluje. Misli su ti jasne, samopouzdanje ti je na vrhuncu. Hoćeš već ovog trenutka da kreneš u boj. Spreman da se suočiš sa svime što ti stane na put.

Eto, takav je to zvuk. Zvuk koji prija, inspiriše, koji pokreće.

Ali, ne očekuj od ovog zvuka da se raduje – da bude nasmešen i pozitivan. Ne, jer to tako ne ide. Ovde su krupne stvari u pitanju i zvuk je svestan koliko je trenutak delikatan. To i ti trebaš da znaš – takvu poruku da dobiješ. Da te čeka napor, neizvesnost, rizik, sumnja i šta sve još ne? Potrebno je da postaneš svestan šta je sve ispred tebe. Da put neće biti ni malo jednostavan i lak.

Ali, takođe, ti trebaš da znaš zašto to radiš, i šta će da se desi kada svoj put privedeš kraju?

Kao što sportisti koji trče važnu trku u karijeri nisu nasmešeni i radosni. Niti igrači koji kao ekipa trebaju da daju svoj maximum jer se igra utakmica veka.

Ne, nećeš videti osmeh na njihovim licima. Ali, ono što ćeš videti u očima je samopouzdanje, odlučnost i rešenost da se da sve od sebe, da se ide do kraja. Vidiš i svest o tome u šta se ulazi i šta sve predstoji. Da vlada velika neizvesnost. Da bitka ni blizu nije dobijena unapred samo zato što se to jako želi. Da sve to treba najpre da se dokaže na terenu.

A teren za našu svakodnevnu borbu je život. Život u kome smo mi već stekli neke navike kako radimo stvari? Stekli smo i neka uverenja i verovanja šta ide gde i šta kako treba? A sada to sve treba dovesti u sumnju. Sada treba krenuti ponovo. Treba odustati od onoga što smatramo svojim najboljim prijateljima. A sve to u nama izaziva hiljadu sumnji i milion pitanja.

Eto, takav je to zvuk. A i glas je takav. Ženski, fenomenalan. Tako je jasan, precizan. Osećaš beskrajan kvalitet u tom glasu. Pa mora da bude takav. Jer, ako hoćeš da mu se prepustiš, da mu veruješ, onda moraš i da se uveriš da je vrhunski – da je najbolji. Jer, onda, verovatno zna šta priča i zna šta radi?

I zato ćeš poverovati tom glasu. Iako u njemu osećaš opreznost. Osećaš da je uzdržan. Kao da ne želi da te pogura previše. Kao da ne želi da ti daje lažnu nadu.

Jer, mnogi će pasti u ovoj bitci, a to možeš, takođe, biti i ti. Mnogi će položiti oružje, dići ruke i predati se. Sve to taj glas zna i zato mu ostaje da te pogura napred, ali istovremeno i da ti bez uvijanja prenese šta te čeka na tom putu. I zato ne očekuj od njega radostan osmeh. Ne, s njim bi te lako zavarao da je već unapred sve gotovo – da je bitka dobijena bez ispaljenog metka.

A reči? Reči zrače optimizmom. Toliko jakim optimizmom da zvuku i glasu jedva polazi za rukom da ih drže pod kontrolom. Zato su, uostalom, i tako uzdržani i oprezni. Jer ove reči bi prosto da idu glavom kroz zid. Iako, sve što kažu je sasvim u redu.

Ma, reči takve moraju da budu. Jer i one imaju ulogu u čitavoj ovoj priči. A njihova uloga je baš to – da te dignu sa zemlje. Da se osetiš ispunjena snagom i samopouzdanjem koje ruši sve pred sobom.

Zvuk i glas se slažu samo što će još na to da dodaju da snaga često leži i u mekom ne samo u tvrdom. U nijansama. U detaljima koji se nekada teško primete ako ne zaćutiš i ako se ne utišaš.

Da, ta tišina u koju ulaziš. Znaš za nju, bila si već tu. Znaš za vrata i prolaziš kroz njih. Ali ovaj put sa povezom preko očiju. Osećaš da će se desiti neke bitne stvari za tebe. Skoro da možeš da ih namirišeš.

Eto to je taj rizik u koji se upuštaš. Ulaziš u nešto što do kraja ne poznaješ. Jer, na očima je mrak. Nema nikakvih garancija gde će te to odvesti?

Ali tako je to. Ako hoćeš promenu moraš da poveruješ unapred. U nešto što još uvek nije deo tvog iskustva. I moraš da se pustiš. Da se tome predaš potpuno i dobrovoljno – istinski.

Kako je samo to jednostavno, kako je iskreno, kako je nevino u svom izrazu. To ne može da bude loše za tebe. Takav susret, takav dodir. Možda će ti se u prvom trenutku prikazati kao pretnja. Ali, treba proći kroz to, treba verovati da je to samo iluzija koju sama sebi stvaraš.

I zato udahni taj momentat punim plućima. Udahni ga kao da ti je poslednje što ćeš u životu da uradiš. Kao da posle toga više ničega nema. Kao da ti je još samo to preostalo – taj trenutak.

Jer, on je kratak i ako nisi pažljiva nestaće u trenu. Bio je tu a sada ga više nema. Više ga nikada neće biti. Jer on više ne postoji. A nekada je bio tu, pred tobom. Nudio ti se. Da ga udahneš. Da ga doživiš. Da ga pustiš kroz sebe. Da uđe dublje i dalje u tvoju dušu.

Otvori oči, otvori usta i zagrli zoru. Upij je u sebe svakim svojim delićem. Oseti kako te ne odbija. Kako je prihvatila tvoj poziv. Kako ti se nudi, kako ti se podaje.

Pogledaj u nebo. Da li primećuješ koliko prostranstvo je u njemu? Da li možeš da zamisliš njegov beskraj? To je sve što trebaš da uradiš. Da shvatiš da si ti to nebo. Da u tebi postoji neviđen prostor, kao i tom nebu. Da si ti sposobna za velike stvari. Da dosegneš najviše vrhove, da osvojiš ono što je najvrednije – ono što je neuhvatljivo, ono što je nedodirljivo. Ono što je široko i duboko kao to nebo u koje gledaš.

Ali, moraćeš da oslobodiš to nebo u sebi. Moraćeš da uzmeš ključ i da ga pustiš na slobodu. Jer, nebo je sada u tebi zarobljeno. To široko nebo kome se ne vidi kraj. Niko na ovom svetu nije mogao takvo nebo da stavi u zatvor – jedino ti. Ne zato što si to namerno htela, nego zato što se to, jednostavno, desilo.

Ali, sada ćeš morati to sebi da priznaš. Moraćeš da se otvoriš. Da ne kriviš više nikoga za bilo šta što ti se dešava. Moraćeš da se pogledaš u ogledalo. A nebo je to tvoje ogledalo. Pogledaj u njega i pronađi sebe u njemu.

Shvati da mi volimo, da živimo, da dajemo i uzimamo a da nismo svesni da postoji i jedan paralelni univerzum u kome svaka sitnica koju smo uradili u toku svog života, svaka misao, svako osećanje, u njemu – u tom paralelnom svetu – ostavlja svoj trag.  Trag koji pokazuje da li to svoje nebo zarobljavamo ili ga oslobađamo?

Pomisli na to i udahni duboko. Udahni ovaj trenutak koji ti se nudi. Udahni i oslobodi svoje nebo.

I know this silence, been here before
I'm walking blinded through youro door
This is a sense of things to come,
This innocence, oh, oh

Breathe in this moment, it's come and gone
Further and faster through your soul
Open your eyes embrace the dawn
Open your mouth, oh, oh.

Release yourself, it's a big sky
Reveal yourself, it's a big sky
We love, we live, we take, we give
Release yourself, it's a big sky

It's a big sky
I know this silence, been here before
I'm walking blinded through your door
This is a sense of things to come
This innocence, oh, oh

Breathe in this moment, it's come and gone
Further and faster through your soul
Open your eyes embrace the dawn
Open your mouth, oh, oh

Release yourself, it's a big sky
Reveal yourself, it's a big sky
We love, we live, we take, we give
Release yourself, it's a big sky

Breathe in this moment

Breathe in this moment

Breathe in this moment

Breathe in this moment

(John Ocallaghan Feat. Audrey Gallagher – Big Sky (Acoustic Mix)

ALTER POP

Svrstavati alternativni zvuk u grupe je kao kada pokušavaš da krotiš divljeg konja. Onoga koji je čitav svoj żivot navikao da slobodno trči u krdu. Sada treba da se navikne da mu neko sedi na leđima i da ga pomoću uzda koje su mu stavljene preko glave usmerava na ovu ili onu stranu. Nema više slobodnog trčanja kuda te noge nose. Nema više krda. Nema više żivota bez sedla i uzdi. Zvuk koji se opire da se svrsta bilo gde liči na divljeg konja koji odbija poslušnost.

Ali, osim “štapa” deljenje Alter zvuka u celine ima i svoju “šargarepu”. Jer, bez obzira što ima mučenja, s druge strane, mnogo ti je lakše da se, na primer, snađeš na livadi punoj raznobojnog cveća, ako je to cveće već grupisano u bukete. Jači je i miris buketa nego pojedinačnog cveta. Lakše ćeš moći da osetiš kakav je to ukupan miris koji taj buket nosi u sebi.

Isto je i sa alternativnim zvukom. Teško je svrstati ga, ali je i moguće. To svrstavanje će ti omogućiti da se lakše nakačiš na taj zvuk. Da ga bolje osetiš kao celinu. Da ubuduće već unapred znaš gde šta pripada, pa će tako i same grupe mnogo lakše dalje da rastu i da se razvijaju.

Isto tako, kada se zna gde je i šta je centar oko koga gravitiraju, tada se grupi mogu pridrużiti i oni zvuci koji su nešto drugačiji. Jer, grupa će zbog svoje raznolikosti moći da ih primi u sebe, ali i da ih veże da se vrte oko nekog zajedničkog centra.

Isto kao što se i u Univerzumu sve vrti oko nečega. Sateliti oko planeta, planete oko zvezda, zvezde oko sazveżđa, sazveżđa oko galaksija, galaksije oko većih galaksija, veće galakcije su deo grupe galaksija koje se vrte oko grupe veće od sebe.

Sa AlterPop-om dolazimo do jedne grupe za koju bi se moglo reći da je bazična. Da je najopštija od svih koje smo do sada imali u okviru alternative. Da je najstandardnija.

U skladu sa tim ta grupa je jedina koja se ponegde może i naći na Internetu kao muzička celina baš pod tim imenom. Moglo bi se reći da nju nisam morao da smišljam, iako se meni ime samo nametnulo a da prethodno nisam ni čuo da ono negde drugde postoji.

Kao što je već objašnjeno, reč Pop mi je dobro poslużila u okviru Alter i Indi zvuka da proširim razvrstavanje po grupama. Da preko njega unesem jednu dodatnu dimenziju koja znači standardno, bazično, osnovno.

Mogao sam tu podgrupu da nazovem i AlterBasic ili AlterStandard ili slično, ali, ipak, nisam, jer mi je reč Pop, nekako, bolja. Ne samo kao reč nego i konkretno, zato što “Pop” bolje asocira na popularno, na nešto što je opšte prihvaćeno zato što je jednostavnije i lakše za razumevanje. Osim toga, zvuk u AlterPopu nekada veoma potseća baš na neku zabavnu ili standardnu Pop muziku.

Dakle, u okviru AlterPopa će biti uglavnom onoga čega do sada još nije bilo – običnog, jednostavnog, alternativnog zvuka. Jer, u prethodnim grupama smo imali vrlo konkretne, “izoštrene” zvuke.

Na primer, bilo je tu “čudnjikavih” balada, pa tużne pretużne melanholije, pa tripoidnog zvuka “na drogama”, pa alterholične “ničije zemlje”, pa kopanja po dubinama duše i trażenja inspiracije. Sve to zajedno izgleda kao kada ideš u neku specijalizovanu radnju za, na primer, ribarsku opremu. A onda, opet, u drugu radnju koja samo prodaje hranu za kućne ljubimce.

Za razliku od toga, sada, u AlterPop grupi, više nismo u specijalnoj misiji pa i zvuk nema neku naročitu, posebno izrażenu karakteristiku. U grupi smo koju bi, kada bi mogli, najrađe nazvali samo “Alternative”. Jer, toliko je opšta i “obična” da bi nekome ko je sluša verovatno odmah palo na pamet baš to ime da joj da.

Zato ovaj AlterPop zvuk često izgleda nekako “ravnodušan” – niti brza, niti mnogo usporava. Ima i jednog i drugog u umerenim dozama. Negde malo više, negde malo manje. Neke stvari imaju nešto naglašen standardni Pop na koji możeš da igraš – uglavnom da se njišeš, kao da sanjariš. Da se opuštaš i relaxiraš dok slušaš te ritmične zvuke koji u sebi imaju neku dozu autorske alternative.

Dok druge stvari, na primer, iako możda i imaju neki igrački ritam, ne navode te na to, niti ti pada na pamet da to radiš u njihovom prisustvu. Jer, reči tu dominiraju i uvlače te u svoj svet koji ti ne dopušta da se mnogo “razmazuješ” – da se prepuštaš mašti i sentimentalnosti. Ili, dopustiće ti da se staviš u pokret samo na specijalno obeleżenom terenu – onda kada refren ili neki poseban zvučni brejk nastupi.

Osim takvih “Pop-antiPop” stvari biće tu i onih koje nisu mogle da nađu smeštaj nigde drugde. A ovde, pod plaštom opšteg i pristupačnog, uspele su da se nekako provuku neopażeno. Naravno, ne samo da popune prostor ili naprave gużvu nego da unaprede i obogate svojom raznolikošću.

Ona je napisala pesmu, a on ju je snimio na njenom prvom albumu. A onda deset godina posle toga, neko drugi je uzeo tu stvar, obradio je i izdao. Umesto originalnog imena “Baci kocku” (Roll the Dice), dao joj je ime “Kocka” (Dice).

Ona je Beth Orton, on, njen tadašnji dečko, je William Orbit, a ovaj treći koji je napravio verziju koju sada slušamo se zove Finley Quaye.

Kocka u Finley aranżmanu uglavnom duguje svoju poznatost sreći da je kao muzička podloga korištena u nekoliko američkih serijala. Osim toga, nalazi se i na nekim muzičkim kompilacijana. Čak ju je i BBC televizija koristila u traileru za neke svoje serije.

Rekli smo u uvodnom textu za AlterPop grupu da je njena osnovna karakteristika jednostavnost, opštost, lakoća razumevanja. Tako je kada se sluša, ali kada treba da se nešto napiše o tom zvuku, eto ponovo problema.

Jer, vrlo je teško reći kakva je “Kocka” stvar i gde taj zvuk pripada? Zašto? Zato što pripada malo svuda.

Odmah ti je jasno da ima dozu Electro-a u sebi i da ga ima u dovoljnoj meri da kreira osnovni ambijent – atmosferu koja kao nevidljivi oblak prati ukupno dešavanje.

Već na početku, sintisajzer Electro efektima diże zavesu i počinje da te golica. Prosto te budi i tera da intenzivnije uključiš i svoju glavu i svoje srce. Priprema te da se otvaraš za ono što što će tek doći.

I električna gitara vuče na Electro stranu jer deluje kao da je u jakom savezništvu sa elektronima. I kada solira i kada imitira klasičnu gitaru, čini ti se da sve radi po nalogu sintisajzera – vrhovnog Electro managera.

A, opet, s druge strane, pristalica Rock zvuka bi ti ladno rekao: “Zaboravi”, ovo je prava pravcata Rock stvar – tačnije pripada AlterRocku. I ovaj bi bio u pravu, jer to, zaista, jeste, istovremeno i Rock a i alternativa, s tom razlikom, što je ovde na blogu AlterRock grupa predstavljena dosta teżim zvukom i što żivi na sasvim drugom kraju zvučne planete – tamo gde je i klasičan Rock.

S treće strane, NewAge fan bi odmah primetio “ljuljaška” ritam koji od samog starta izmahuje. Taj ritam se provlači tokom čitave stvari, kao kada električna struja prolazi kroz bakarnu zicu. Za NewAge-ra je ovo jedna suptilna ElectroPop stvar koja ima neki svoj specifični šarm koji je izdvaja. I koja je, nemoj uopšte da sumnjaš, u svakom slučaju, u daljem srodstvu sa NewAge-om.

A onda dolazi muški glas koji sve ove priče i nade pušta niz vetar. Jer, kakav je samo taj glas. I dubok, ali ne previše, i pun da s lakoćom ispuni svaki prostor koji mu se da, i tačno onakav kakav je potreban da unese jaku dozu alternative u sav ovaj zvuk.

Glas zvuči duboko i daleko. Kako samo lako vibrira taj glas. Bez da se i malo trudi. Jer, vibracija je njegova osnovna priroda.

Ni sama ne znaš šta da misliš o tom glasu. Da li je możda malo nemiran? Da li je ravnodušan? Da li żeli? Da li očekuje? Da li ima blagu dozu sete u sebi? Ili możda neku daleku slutnju nervoze?

Bilo kako bilo, ovaj glas izgleda kao da drżi stranu nekom “opasnom”, ozbiljnom zvučnom izrazu. Onom koji se vezuje za neku Rock alternativu ili neku “macho” Electro kombinaciju.

A onda, nasuprot njega, żenski glas koji miriše potpuno drugačije. Lepršavo, zagonetno, możda malo ranjivo, pa nekako tiho inspirativno. Beth je svojim glasom unela neki Pop refren koji te odmah pleni svojom lakoćom. Tako je jednostavan i razumljiv taj govor srca. Nema ga mnogo u rečima (samo jedno yeah), ali je sav u osećajima. NewAger bi odmah na to klimnuo glavom i razvukao usne u blagi osmeh.

Ona ga tera i da plače i da se smeje kada samo pomisli na nju. Kako bi on voleo kada bi ona bila otvorenija – kada bi srušila zidove koji je sprečavaju da oseti żivot punim plućima. Kakvo bi za nju bilo osveżenje da udahne duboko vazduh promena. Pa neka ga, onda, i upoređuje sa drugima. Nema veze, samo neka počne da żivi. I naravno, neka i dalje ostane tu – neka ga ne napušta.

Jer, ona će tek tada, zaista, shvatiti koliko su oni jedno za drugo. Tek tada će toga postati svesna. I shvatiće da ništa ne może da se uporedi sa onime što oni imaju. Ali, kocka mora da se baci. Sudbini mora da se otvori put da se pokaże. A onda, pošto je bacila kocku kako treba, onda će on sačekati njene reči. Njenu zakletvu da je on ljubav njenog żivota. A onda, onda će on biti apsolutno ispunjen. Jer, sa tim osećajem ništa na svetu ne może da se poredi.

I was crying over you
I am smiling, I think of you
Where your gardens have no walls
Breathe in the air if you care, you compare

Don't say farewell
Nothing can compare
To when you roll the dice

And swear your love's for me
Nothing can compare
To when you roll the dice

And swear your love's for me
Yeah, yeah, yeah…
Yeah, yeah, yeah…
Nothing can compare
To when you roll the dice

And swear your love's for me
Nothing can compare
To when you roll the dice

And swear your love's for me
Yeah, yeah, yeah…

I was crying over you
I am smiling, I think of you
Where your gardens have no walls
Breathe in the air if you care, you compare
Don't say farewell
(Finley Quaye & William Orbit ft. Beth Orton – Dice)

Oni u spoljnom svetu każu Soft Rock ili Pop, a šta każemo mi ovde na blogu? Gde spada ova stvar koja je sada pred nama?

Pa, u principu to jeste to, na granici između nekog mekog Rock-a i tvrđeg Pop-a. Osim što nema ni pomena alternative, a ova stvar to, svakako, jeste. Nema greške ni kod njih, jer neko, uopšte, ne mora da tera “razdeljak” na alternativno i na standardno (na Alter i na Pop) Może sve to da strpa u jedan isti koš – razdeljak – i ništa više. Da ga napravi da bude ili samo jedno ili samo drugo (a ne oba zajedno kao kod nas).

Jer, standardno i alternativno su dva suprotna pojma koji – ako se bukvalno shvate – se odbijaju, a ne privlače. Ne trpe se ni blizu, a kamoli da se dodiruju. Kao što se toplo i hladno ne trpe. Ili je jedno ili je drugo. Nema između. Nema zajedno. Nema ToploHladno.

Ali, ako se stvari ne posmatraju standardno – odnosno bukvalno – nego alternativno, onda je sve dozvoljeno. Pa i to da suprotnosti stoje međusobom “na miris” daleko. Zašto da ne, ako to ima nekog smisla? Kog smisla?

Pa već smo objasnili. Da u slučaju AlterPopa ukaże da taj alternativni zvuk ima dozu opštosti, jednostavnosti, lakog razumevanja. Da deluje kao brašno od koga se pravi hleb. Możeš da napraviš razne vrste hleba tako što ćeš im dodati svakojake dodatke. Ali, ono što će svaki od njih imati je brašno. Sastojak koji je isti za sve.

E, AlterPop je pravljen samo od alternativnog brašna bez ikakvih dodataka. To je ona obična kifla koja nema ni kima na sebi. Koja čak nije ni poprskana solju. Ipak, ta kifla iako je obična u alternativnom svetu nije, uopšte, sasvim obična, jer se sasvim obične kifle, ipak, prave od drugačijeg brašna.

Da, Sia (Furler) je bila drugačija, iako to dugo ni sama nije znala. Ne po tome što su joj roditelji imali Rock bend, pa je i ona krenula na tu stranu. Ne, to je nešto što se moglo očekivati.

Ko zna kada bi i da li bi ikada ta njena drugačijost izašla na površinu da je subina bila blaża prema njoj. Jer, dečko sa kojim je bila jako vezana iznenada smrtno strada i ostavlja je samu da tuguje. Da upozna kakva je to tuga kada izgubiš nekoga koga smatraš za ljubav svog żivota.

Posle toga, što se tiče intimnih odnosa, počinje da briše razliku između muškaraca i żena. Shvatila je da je bisexualka. Kada su je pitali kako to da to tek sada oglašava odgovorila im je: “Ne, ja sam uvek bila otvorena što se toga tiče, samo sam sada postala poznata”.

Ko god da je Sia, i kakva god da je njena intima, sve u vezi nje pada u vodu u trenutku kada pusti glas iz sebe. Jer, kakav je samo taj glas. Toliko energije ima u tom glasu, a da ne mora ni malo da ga povisi. Sasvim ti je jasno da i visoko i duboko mogu da guraju daleko – dalje od mnogih drugih.

Ovaj glas je toliko siguran u sebe da nema potrebe da se dokazuje – da se prikazuje, da pozira. Ne. Jer, jednostavno zna da kakav god zvuk da pusti iz sebe, da će to adekvatno da odjekne. Da ne może biti pogrešno shvaćeno.

Zato, kada do tebe dopre zvuk ovog glasa, odmah ćeš na njega da staviš jedno veliko “A” kao znak sigurne alternative. Ne samo da je to vrhunski glas po kvalitetu, nego je i sposoban da se igra sa zvukom na tako jednostavan ali efektan način.

Jer, kako samo ume znalački da produżi krajnje slogove reči kada hoće da pobudi jače emocije. Koliko pritajene snage ima u tim vibracijama. Koliko suptilnog dożivljaja. Ali, mora da se sluša. Da se sluša vrlo pażljivo. Jer, Alter zvuk je pravljen od drugačijeg “brašna”.

Ritam je na početku vrlo spor. Toliko je lenj da se reči jedva valjaju preko usana. Jer, takva je atmosfera – malo depresivna. Kasnije zvuk ubrzava da bi pokazao da njegove emocije nisu samo tiha melanholija, nego da u njima ima i nešto jačeg naboja. Tada u Pop instrumentalni ambijent koji prave klavir i sintisajzer ulazi i violina koja unosi neki dodatni zamah. Neku poletnu energiju. Onu koja kao da żeli nešto da menja. Kao da ti šalje poruku da na nju trebaš da se ugledaš. Da treba da je shvatiš kao svoj oslonac – kao himnu.

A njoj je, zaista, potreban oslonac, jer izgleda da sama sebe ne może da dovede u red. Ponovo radi ono što je sebi sto puta obećala da neće. Ponovo povređuje samu sebe bez razloga. I što je najgore, potpuno joj je jasno da na nikog drugog ne może da upre prstom. Jednostavno je ponovo zakazala. Ponovo se izgubila tamo gde ni sama sebe više nije mogla da pronađe. Ponovo je bila pred pucanjem. Ponovo tako slaba i nesigurna. Ponovo tako malog samopouzdanja a tako velikih zahteva.

Ono što joj je potrebno je prijatelj. Da je zagrli. Da je dobro umota u sigurnost i bezbriżnost. Da razotkrije i rasvetli i njenu svetlost i njene demone. Da joj prużi toplinu kada zahladni. Da je udahne u sebe.

Help, I have done it again
I have been here many times before
Hurt myself again today
And the worst part is there's no one else to blame
Be my friend
Hold me, wrap me up
Unfold me
I am small and needy
Warm me up
And breathe me
Ouch, I have lost myself again
Lost myself and I am nowhere to be found
Yeah, I think that I might break
Lost myself again and I feel unsafe
Be my friend
Hold me, wrap me up
Unfold me
I am small and needy
Warm me up
And breathe me
Be my friend
Hold me, wrap me up
Unfold me
I am small and needy
Warm me up
And breathe me

(Sia – Breathe Me)

Da li se sećaš kada smo poslednji put bili bezbriżni – ovde u ovoj našoj zvučnoj alternativi? Naravno, ako izuzmemo ono vanzemaljsko oduševljenje koje nam je “Amazing” priredila. Jer, ono se ne računa. Ono je van svakih kategorija.

Ne możeš da se setiš? Pa, nije ni čudo, jer tako nešto nikada do sada nismo ni imali.

Jer, čak ni “Amazing” nije bila bezbriżna na taj način. Više je to bilo neko egzaltrirano radosno osećanje koje te je nekako teralo da budeš pomalo ustreptalo budna. Tu nema ni brige niti straha, ali ni preterano mira i spokoja.

A i ova bezbrižnost, uostalom, nije baš tako bezbrižna. Pre bi se moglo reći da zvuk i glas ostavljaju utisak nekog opuštenog nehaja, a da reči, ipak, ukazuju da niz ove zvuke ravne duše ne teče baš med i mleko.

Ali, bez straha. Ova bezbriżnost niti će da nas preterano uspavljuje, niti će da nas drżi u nekom iščekivanju. Ne. Samo će da se bezbriżno odmotava. Sama od sebe.

Beth Orton smo već imali kao prateći vokal u “Kocki”. Iako je tamo imala nešto malo yeah, yeah…” pevanja, pażljivom uhu je bilo dovoljno i to pa da oseti da taj glas ima neki čudan kapacitet da relaxira – da te opusti i ubezbriżi.

A sada, imamo taj glas koji solira. Jer, ovaj put se pozornica otvorila samo za njega. I on je od starta koristi da nam pokaże da se nismo prevarili. Da smo ga već u “Kocki” dobro skenirali. Iako je tamo bio skoro incognito.

U odnosu na glas od Sia-e (u Breathe Me) ovaj glas je jedna potpuno druga priča. Jer, ovom glasu sigurno nećeš da staneš pod krilo. Da postaneš njegov sledbenik da bi te uzeo u svoju zaštitu.

Ne, ovaj glas je takav da ćeš umesto iza njega da staneš ispred njega. Pre ćeš ti da mu potrčiš u pomoć nego što ćeš da potrčiš da se iza njega zakloniš. Jer, ovaj glas deluje tako slabo i bespomoćno. Kao da je i gladan i żedan i proganjan nekom teškom mukom. Możda je pešačio dugo kroz pustinju pa se izmorio i osušio. A możda se borio sa nekom bolešću i temperaturom što mu je izvuklo svu snagu.

Ali, sve te nedoumice oko ovog glasa ne traju predugo. Jer, ubrzo će ti postati jasno da je taj glas po prirodi stvari takav. Da je to njegova “kosmička” boja. U tom trenutku će ti se taj glas dopasti. Bez obzira što ti se może na početku učiniti kao da nema kvaliteta. Kao da se guši od samog sebe. Kao da više priča nego što peva.

Ne, sve to će u trenu da nestane kada shvatiš da je taj glas čista alternativa. Baš takav kakav je. Da je idealan da opiše jedno stanje dosade, blage melanholije, neke malo usnule bezbriżnosti, neke sete koja możda sasvim tiho, skoro neprimetno strepi ili pati.

Ako igde postoji AlterPop u kome se oseća uticaj standardnog Pop zvuka onda je to baš ovde. Ritam je tako bezbriżan da ti je teško da provališ šta ga stvara. Jer, sam glas je suviše poseban da bi te tek tako pustio na miru da se usmeriš na zvuk. Nekako ti tom svojom čudnom bojom stalno igra pred očima. Osim toga, glas stalno izbacuje neke reči, tako da ti, jednostavno, ne dopušta da te ritam i melodija ponesu A i zvuk izgleda kao da se dobro potrudio da se sakrije – i iza glasa i iza reči.

Ali, ako pażljivo oslušneš, shvatićeš da je na sceni neki blagi Electro kome sintisajzer i gitara stvaraju ambijent u kome se usput napravi i po neki Electro efekat. Ali, samo sporo i opušteno. Bez da se żuri i da se nervozira. Sve je namešteno na cool – na bezbriżno.

A onda dolazi refren koji je k’o bombona. Sada je već glas żivnuo i počeo da pokazuje nešto od svoje raskošne alternative, a ritam se zaljuljao na tako dobar način kao da dolazi sa viših planova.

Ne mora da te ovaj ritam refrena pridobija da mu se priključiš. Sama ćeš to da uradiš jer shvataš da je to najnormalnija stvar na svetu. Tada će możda da ti se telo zanjiše u ritmu ljuljaške a lice da ti se ozari osmehom. Onim bezbriżnim osmehom koji samo jako dobar zvuk może da ti izmami.

Ona je umorna, ali ne może da zaspi jer je njene lelujave misli zokupila neka tużna priča koju je negde u toku dana pokupila. Możda bi trebala malo da izađe napolje, ali joj je jasno da je to zbog trenutne situacije u koju su je te njene misli dovele. Ali, zašto da im udovoljava kada su ionako besmislene?

Toliko joj je lako da se prepusti da je misli bacaju na sve strane, da prosto nešto mora da uradi u vezi toga. Jer, to je kao neka navika na koju se lako nakačiš ali sa koje se vrlo teško skidaš.

Pa se, onda, tako, ponovo zaboravi u mislima o budućnosti. Kako je samo smara činjenica da tako olako gubi vreme. Da joj tako malo treba da sama sebe ubedi u nešto što pomisli, iako dobro zna da od tog njenog unutrašnjeg monologa nikada neke vajde nije imala.

Opet je umorna, ali ovaj put ne sanjari. Jer, oseća kako joj vazduh udara u lice. I mora već jednom da napusti tu zemlju od slatke sapunice. Jer, dovešće sebe do toga da će da se bukvalno čupa za kosu da bi se razbudila. Da li joj to treba?

Ne, naravno da ne, ali, to je tako lako, tako jednostavno, kada se prepustiš. Uh, kako je samo slatko da maštari o nekom neznancu. Nekome ko bi je poznavao i pre nego što bi je uopšte i video. S kim bi joj bilo tako dobro, tako slatko.

Ali, ne, ne i ne. Neće više o tome. Evo sada se pozdravlja, sada mu maše, iako se nada da će se możda ponovo videti. Jer, on zna da ga ona čeka. Zato, jer je ona baš za njega stvorena. A svetlost koju joj on baca nikada neće izbledeti. I niko i ništa na ovome svetu ne może da je spasi od njega.

E, sada ozbiljno. Sada zbogom slatki snovi. Ali, mmm…

Tired but I ain't sleeping
Thinking about some sad affair
Why I should be leaving
'Cause some of these thoughts only seem to take me outta here
Yeah, these habits are so hard to break
And they're so easy to make
Well these habits are so hard to break
And they're so easy to make
Thinking about tomorrow
Tired from all the time I spare
What I still believe in
When none of my talk ever seems to get me anywhere
Yeah, these habits are so hard to break
And they're so easy to make
Well these habits are so hard to break
And they're so easy to make
So easy
So long, bye my friend so long
So long, will it ever happen again
You know that I've been waiting for you
I've been created for you
So long
You know the light ain't fading from you
Nothing could save me from you
So long
Tired but I ain't dreaming
Falling into solid air
Why I must be leaving
'Cause one of these days I'm gonna pull out all my hair
Yeah, these habits are so hard to break
And they're so easy to make
Well these habits are so hard to make
And they're so easy to break
So easy
So long, bye my friend so long
So long, will it ever happen again
You know that I've been waiting for you
I've been created for you
So long
You know the light ain't fading from you
Nothing could save me from you
So long

Mmm…

(Beth Orton – Thinking About Tomorrow)

Kada se każe labud, na šta se prvo pomisli? Pa, svakako na nešto lepo, nešto prefinjeno, a istovremeno i nešto dostojanstveno, nešto od stila, nešto od jako dobrog ukusa. Jer, labudi baš tako izgledaju. Sa svojim dugim elegantnim vratovima i “gospodskim”, leżernim plivanjem.

Labudi su i po nekim svojim fizičkim karakteristikama jedinstveni. Na primer, to je jedna od retkih vrsta gde “bračni” partneri ostaju zajedno do kraja żivota. Zatim, jedna je od najteżih ptica koja może da leti (teżine i do 15 kilograma i raspona krila do 3 metra). Osim toga, ptice uglavnom nemaju zube, ali labudi imaju sitne male zubiće koji im pomażu dok love i dok se hrane. Labud je uglavnom beo ali może da bude i crn. U Australiji, na kontinentu na kome ima svega što nigde nema, ima, između ostalog, i crnih labuda.

O labudima je priča jer se ova stvar zove “Crni labud” (Black Swan). Ali, i labud i njegova boja ovde nemaju nikakve veze sa samim pticama, nego sa simbolima koje labud vezuje za sebe.

Jer, ako je biti labud nešto što je jako dobro, jako lepo i pożeljno, onda je biti crni labud u tom kontekstu nešto što je obrnuto. Nešto što je negativno, neprijatno i nepożeljno.

Możda je kod njega sve počelo od imena. Jer, kada nekome date ime koje se piše Thom umesto kao što u celom svetu stoji Tom ili Thomas, onda znači kao da ste ga nekako obeleżili. Kao da je proizvod sa greškom. Kao da je crni labud.

Jer, Thom je poznato u Škotskoj više kao prezime nego ime. A kao ime je vrlo retka skraćenica od imena Thomas, gde je, mnogo češće Tom. Naravno, sve je to Ok, samo malo čeprkamo i filozofiramo.

Ali, kakvo god da mu je ime Thom York je u muzičkom svetu poznat kao neko ko nije baš najljubaznija osoba na svetu, jer je prilično sklon skandalima u odnosima sa ljudima iz ShowBiza. Ipak, ono što se możda malo zna je da ga mnogi smatraju za jednog od najuticajnijih muzičara ikada (neki ga svrstavaju čak među prvih deset). Po tome se kotira mnogo bolje nego, na primer, njegov bend Radiohead (čiji je on pevač), koji je, inače, u široj javnosti mnogo poznatiji.

Sva ova priča je zato jer je ova stvar koja je sada na redu “Black Swan” baš takva kao da ju je Thom pravio. A on ju je, naravno, pravio jer ona dolazi upravo sa njegovog samostalnog, vrlo kontroverznog albuma “Eraser” (Brisač).

Puno je gneva u njemu. Puno buntovništva. I Rockeri su buntovni, ali ovaj ovde je, čini se, vrlo retka ptica. Pravi crni labud. Możda je i taj svoj album nazvao “Brisač” zato što je żeleo da njime izbriše čitavu istoriju ljudskog roda. Toliko mu se, izgleda, sve smučilo. Sve što se događa u ovakvom našem svetu.

I politička uverenja koja prkose ustajalim standardima i moralu su alternativa. Zato ova stvar samo zbog svog angażovanog texta może da nosi tu Alter etiketu. A zbog toga bi i naslov albuma ‘ladno mogao da umesto “Brisač” nosi ime “Brijač”. Jer, toliko ima oštrine u textu “Labuda”.

Ali, mi nismo ovde zbog politike. Nas zanima isključivo zvučna alternativa a ne politička. Mogao je text da bude bilo koji – da bude perfektna kritika društva i njegovog licimerja – ali to ništa ne bi vredelo. Ne bi se ni osvrnuli za njim. Jer, to nije naša misija ovde.

Ali, kako da se ne osvrnemo kada je i zvuk alternativan do neba. Kada svaki ton vrca od alternative. Kada bi pred tebe stavili gomilu alternativnih stvari i pitali te da izabereš, ako si u duši alternativac, ne bi mogla a da ne obratiš pażnju na “Labuda”. Nema šanse.

Jer, nivo alternative u nekoj stvari se meri po njenoj originalnosti. Po tome koliko je izraz kreativnog procesa koji dolazi iznutra. Iz dubine našeg bića. Zato jako alternativne, dobre stvari ne możeš da kopiraš. One su toliko jedinstvene da ne możeš da je “ukradeš”. Jer, to bi se odmah primetilo.

Jako dobra alternativa te često ostavlja bez reči. Prosto ne możeš da objasniš šta je tu tako posebno? Šta te toliko gura ka toj stvari? Nemaš reči kojima możeš da opišeš, zbog čega ta stvar ostavlja tako jak utisak? Šta ima u njoj da te tako vezuje za sebe?

E, ovo je baš takva jedna stvar. Zvuk je sušta alternativa, ali nemaš mnogo reči da bi to opisala. To jeste neki Electro zvuk, ali i nije nešto izrazito elektroniziran. Ima tu nekih udaraljki, bubnjeva koje prave neki ustreptali ritam koji ti odmah stavlja do znanja da se radi o nekoj jako ozbiljnoj stvari.

Onda, tu su i glasovni efekti koji alternativu diżu na kvadrat. Glas je sam po sebi ne nešto mnogo karakterističan. Ali, se odmah primećuje da je taj glas u jakoj emotivnoj vezi sa rečima. A onda ti efekti. Ti somnabulni parčići od iskidanih reči koje se povremeno ponavljaju kao u transu – kao da iz njih opijenost nekom drogom progovara. To je totalno čudno. Kao crni labud.

A tek reči.

Treba da znaš da ono što je kvarno u svojoj suštini ne możeš da napraviš na dobro, kao što ni stablo stogodišnjeg krivog drveta ne możeš da ispraviš. To je cena koju moraš da platiš. Da shvatiš da u ovom svetu neke stvari ne możeš, a i ne treba da menjaš.

Ostaje ti samo da se spakuješ, kupiš kartu i uskočiš u prvi voz. Jer, ono što ostavljaš iza sebe je sjebano, totalno sjebano i ti tu ništa ne możeš promeniti.

Zar ne vidiš kako ljude lome kao što se hrskavi keks drobi u ruci? Zar ih ne vidiš kako leże tamo dole u toj crnoj smoli? Kako se muče da pomeraju ruke i noge? A ti i pored svega i dalje imaš ideale. I dalje se toliko trudiš da svima ugodiš. A šta se dešava? Ništa se ne dešava, jer ljude ne możeš zadovoljiti. A zašto? Zato što su sjebani. Zato što su svi sjebani.

To je tvoja slaba tačka. Tvoja rak rana koja te izjeda. Trebalo bi da ti bude jasno. Jer, sve izgleda tako očigledno. Ali, nije ti jasno, jer očigledno još uvek to ne razumeš.

Ti još uvek veruješ da możeš mrtvog konja da nateraš u trk. Kako? Samo ćeš se istrošiti od silnih pokušaja i na kraju ćeš sigurno da odustaneš. Zato ja ne gledam u budućnost. Jer, gde je ona? Nema je još. A ja sam tu, sada i ovde. Dodirni me ako sumnjaš. Daj prst da se uveriš.

Jer, ja sam crni labud. Crn sam, a uspeo sam uprkos sve te beline oko mene. Zar te to ne brine? Zar ne vidiš da je sve sjebano i da si i ti sjeban.

Ja sam tvoj crni labud a šta si ti? Ja sam došao do vrha. Popeo sam se na vrh, iako sam crn. To je zato što je sve sjebano. Sve. A ja sam rastavljen na komade. Ja sam samo jedan rezervni deo.

What will grow crooked, you can't make straight
It's the price that you gotta pay
Do yourself a favour and pack you bags
Buy a ticket and get on the train
Buy a ticket and get on the train
Cause this is fucked up, fucked up
Cause this is fucked up, fucked up
People get crushed like biscuit crumbs
And laid down in the bitumen
You have tried your best to please everyone
But it just isn't happening
No, it just isn't happening
And it is fucked up, fucked up
And this is fucked up, fucked up
This is your blind spot, blind spot
It should be obvious, but it's not
But it isn't, but it isn't…
You cannot kickstart a dead horse
You just crush yourself and walk away
I don't care what the future holds
Cause I'm right in and out today
With your fingers you can touch me
I'm your black swan, black swan
But I made it to the top, but I made it to the top
This is fucked up, fucked up
But I made it to the top, but I made it to the top

Be your black swan, black swan
But I made it to the top, but I made it to the top

I'm for spare parts, broken up

But I made it to the top, but I made it to the top

You are fucked up, fucked up

This is fucked up, fucked up

Be a black swan, black swan

I'm for spare parts, broken up

(Thom Yorke – Black Swan)

Da li je u redu da radite pravu stvar na pogrešnom mestu? Teško pitanje. Filozofsko.

Ali, upravo imamo jedan praktičan slučaj koji dodiruje ovu temu. Jer, postoji nešto što treba reći o prethodnoj stvari (“Black Swan”), ovde, na mestu rezervisanom za jednu drugu stvar. To nije nimalo zgodno jer niko, naravno, ne voli da mu se priguravate i kradete prostor.

Zamisli da si stand up komičar, a taman kada se spremaš da započneš svoj show i predstaviš se publici uz neki zgodan uvod koji obavezno obara s nogu, kad, evo ti ga, kolega, koji samo što je pre tebe završio svoj show, odjednom uz ogromno izvinjenje uskoči u tvoje vreme, jer je, ni sam ne zna kako, zaboravio da stavi tačku.

Dobro, primer je malo drastičan, ali ukapirali ste smisao.

Jer, text za prethodnu stvar je napisan u jednom dahu. Celine i paragrafi su se nizali jedan za drugim na tako uzanom prostoru da nisi mogla da baciš ni zrnce od šibice.

Kasnije, kada sam shvatio da sam propustio još nešto da kažem o toj stvari bilo je kasno to da dodam jer nisam imao gde. Sve se tako lepo nadovezivalo da je naknadna izmena bila nemoguća. Cement se već stisnuo i sada više nisi u njega mogla ništa da dodaš.

Dakle, treba još reći da je “Crni labud” (u našem jeziku imamo termin “crna ovca”) zaista, kako mu ime kaže, neko ko se ne uklapa baš najbolje u zvuke AlterPopa. Ali, nije ni čudo. Jer ne uklapa se on ne samo ovde, nego nigde. Stvar je izuzetna, ali toliko posebna, da ne kažem alternativna, da se ponaša ne kao obični divlji konj koji, naravno, odbija poslušnost, nego ovaj izgleda kao da je kralj divljine. Konj koga, iako su mnogi pokušavali, još niko nije uspeo da zauzda.

E sad, bilo je ili, ili. Niko ga nije hteo a svi su mu zavideli. Da li je bilo pametno takvog mustanga sa snažnim prsima i gustom grivom gurnuti negde u stranu – jer je toliko poseban da se nigde ne uklapa? Naravno da ne. Ali, bilo je potrebno naći mu zgodne jasle da se izbegnu nepotrebne neprijatnosti.

Taj “labudov” ustreptao zvuk pun neke pritajene pretnje je, zaista, bilo teško uklopiti sa bilo čim. Ali, već smo rekli da je AlterPop najbazičnija grupa u okviru čitave alternative. Ona koja može pre nego bilo koja druga da se proširi u nekom pravcu. Ili da istražuje nepoznate teritorije.

Ako sam igde mogao da ubacim ovu “crnu” digresiju onda je to bilo ovde. Ovo je pravo mesto za to. Jer, ko će imati dovoljno tolerancije da istrpi uljeza? Ko? Pa onaj ko najviše ima, i ko može sebi da dozvoli da bude darežljiv. A ko je to? Pa, kraljica.

Da, ona je definitivno kraljica AlterPopa. Prvo nas je zvala da bacimo “Kocku” uz ono njeno “yeah, yeah, yeah”. A onda nam je održala lekciju kako ne treba da živimo u fantazijama – da mislimo o onome što nas čeka sutra. Jer, šta će nam, kada od toga ništa nemamo. Možemo samo da dobijemo glavobolju.

Ova stvar je stavlja na presto, jer od ukupno pet stvari koliko ih trenutno ima u ovoj grupi Beth je učestvovala u njih tri. Zašto je toliko ima?

Pa, izgleda da nam je bacila “Kosku”. Navukla nas je na taj njen malo promukli, tužnjikavi glas. Prosto nam fali kada ga nema svuda okolo.

Njene stvari imaju takvu melodiku koja predstavlja gravitacioni centar oko koga se ova grupa vrti. Atmosfera je alternativna najpre zbog tog specifičnog glasa a i same interpretacije – načina na koji glas pravi melodiju.

Osim toga, ritam ima i standardnog Pop-a u sebi, tako da skoro možeš da zamisliš da bi neka od ovih njenih stvari mogla da se pojavi na San Remu ili nekom sličnom festivalu. Možda ne baš ‘ladno, ali, “na mišiće”, možda. Jer, ovo jeste Pop-ularan zvuk, ali je malo i pomeren u alternativni univerzum. Malo je “anti”, ali, ipak, ne previše.

Baš tako je i kod ove stvari koja se zove “Anywhere” (svuda).  I popularno je, ali istovremeno i anti. Zvuk ima nešto Jazza u sebi, ali je zbog količine Popa, koji se dobrano raširio, taj Jazz toliko razvodnjen, da ti, uopšte ne bi palo na pamet da ga tim imenom nazoveš. A, uostalom, tu je i Bethin (anti) glas koji ni jedan jazzer na svetu ne bi baš dragovoljno potapšao po ramenu.

Ali, svi Jazz instrumenti su, zaista, tu. Gitare, trube, perkusije. Čak i violine. To je jedan mek, prijatan pun zvuk koji ćeš odmah da razumeš. Možeš čak na njega i da igraš. A tek kada dođe refren. Mmm, baš je zgodan taj refren. Baš onako, po meri. Oseća se da ima neku čudnu energiju koja pomera. Koja to radi prefinjeno, suptilno.

Ali, ne treba očekivati neki radostan, spokojan ambijent. Ne, ni bezbrižan, nehajan kao što je bio u “Thinking…”. Ne. Ovaj put se oseća neka pritajena patnja, neka melanholija, neka tiha seta. Što sve nije za čuđenje. Jer dosadašnje iskustvo jasno progovara da je ovaj glas sam po sebi takav. Da mu najviše leži da melanholiše. Radio je to i u prethodnoj stvari, samo sa malo manje tuge a malo više ravnodušja.

Ali, opet, s druge strane, ovaj glas, bez obzira na sve, ne može mnogo da potone – da raspevava očajanje. Ne, daleko od toga. Jer, to nije njegova priroda. A i zvuci instrumenata ne dozvoljavju atmosferi da sklizne u depresiju. Iako, reči u “Anywhere”  “saginju glavu” dok se kreću uskom stazom ljubavne patnje, one je, istovremeno, i dižu, jer je taj put osim straha od neizvesnosti popločan i rečima optimizma.

Ona ti poručuje da se više osloniš na iskustvo nego na ono što ti oko kaže. Hvala bogu da je srce jače od glave – da nada nadvladava razum. Ako znaš šta to znači biti u skladu, onda ti je potrebno ništa drugo nego da samo to postaneš – sklad koji prijanja kao cipela koja je taman.

On je njen sklad i ona bi učinila sve na svetu samo da ponovo čuje njegov smeh. Otišla bi na kraj sveta – bilo gde – samo da ne čuje tu njegovu patnju koja odzvanja. Uh kako čezne za tim da živi bezbrižan život bez nemira, bez strahova. Sposobna je da zaštiti ono što je njeno, ako zna sa čime treba da se bori. Ali, nije za nju svo to skrivanje, igranje igrica iza leđa, šaputanje sa rukom na ustima.

Ali, kako seješ, tako ćeš i da žanješ. Sve što uradiš ima svoj odbljesak u večnosti. Sve ima neku svoju zajedničku nit koja sve povezuje. Svaki i najmanji deo utiče na celinu. Kao neki nepregledni zid kome ako izvadiš jednu ciglu počinje ceo da se ruši. Hoće li izvađena jedna cigla našeg života srušiti čitav naš život? Hoće li nas povući sa sobom?

Kažeš da ti je potrebna ljubav? I jeste. Ali, nemoj mnogo da brineš za to jer ljubav uvek nalazi put.

Paint what you know, not what you see
Hope blinds reason thankfully
Know how it is when something fits
There's just a question of being it
I'd do anything to see you smile again
And I'd go anywhere so as not to feel your pain
I wanna live and the fear is all gone
Wanna protect that I know what it's from
I wasn't made for secrets like these
Chinese whispers, memory
Nothing is done without effect
There's nothing done that won't reflect
Pull one brick from an endless wall
Would it drown us all?
'Cause I'd do anything to see you smile again
And I'd go anywhere so as not to feel your pain
'Cause I wanna live where the fear is all gone
Wanna protect that I know what it's from
I wasn't made for secrets like these
Chinese whispers, memories
You just need love like you say you do
And there never be a time when it won't get through
Yeah you know how it is when something fits
Now there's just a question of being it
And I'd do anything to see you smile again
But I'd go anywhere so as not to feel your pain
'Cause I wanna live and the fear is all gone
Wanna protect that I know what it's from

I wasn't made for secrets like these
Chinese whispers, memories
Uh, uh, uh, uh, eh, eh, eh…

(Beth Orton – Anywhere)

ALTER NEW WAVE

Do sada ti je sigurno već jasno da se ovde na blogu ništa ne dešava slučajno. Mislim na to: zašto neka muzička grupa nosi neko određeno ime, ili zašto se nalazi baš tu gde jeste?

Ova grupa svojim imenom ukazuje da se radi o nekom “novom talasu” – o nečemu što pravi diskontinuitet sa starim i već poznatim. O nečemu što talasa neku novu zvučnu priču.

Ipak, imena se nekada ne drże slova i simbola koji ih opisuju. Nekada nova imena nastaju tako što se nešto dogodilo, ali još uvek nije jasno, niti šta to znači u suštini, niti kuda će to, konačno, da vodi. Onda, u neznanju da se bolje izraziš, tome nalepiš etiketu “nov” i dodaš još nešto što ti se učini zgodno. I to je to. Nastalo je novo ime. Możda se nešto slično dešavalo i sa muzičkim stilom koji je dobio ime New Wave.

Smatra se da je samo ime “New Wave” poteklo od Seymour Stein-a koji je podpredsednik velike muzičke kuće Warner Bros. Records a ima i svoju muzičku kuću Sire Records koja je svojevremeno pod svoje okrilje stavila zvezde New Wave-a kao što su: Ramones, Talking Heads, The Smits, Echo&The Bunnymen.

Želelo se da se pokaże da je na vidiku novi muzički talas da bi se napravila distanca sa Punk zvukom čije ime mnogim ušima nije baš najugodnije zvučalo. Novi talas (New Wave) francuskog filma iz 60-ih je bila direktna inspiracija da se isto ime preslika i na zvuk.

Zlatno doba New Wavea datira od kraja 70-ih pa do sredine 80-ih godina prošlog veka. Punk je bilo izvorište sa koga se krenulo u više različitih pravaca. A svi ti pravci su imali svoje pritoke koje su se međusobom razlikovale. Jedna New Wave priča se dešavala u Britaniji, a sasvim druga u Americi.

Dakle, New Wave je kao zvučni pojam vrlo mističan. Może i ovo, i ono, ali ne mora ni jedno od toga. Ili, może sve to u raznim verzijama i kombinacijama.

Ipak, bez obzira na svu tu zavrzlamu, ono što je bitno i konkretno je da, u stvari, tri muzička stila prave načelni okvir za New Wave zvuk. To su Punk, Pop i Rock. Različite varijante New Wave-a znače različite varijacije u okviru te tri muzičke grupe.

Osim gore pomenutih zvezda New Wave-a toj grupi se mogu priključiti i: Elvis Costello, Blondie, Duran Duran, Cars, The Pretenders, što je samo mali broj nekih od imena iz tog perioda. Kasnije tokom 2000-ih su se pojavile nove grupe koje su dalje pomerale granice (Interpol, The Killers, The Strokes, Yeah, Yeah, Yeahs, Franz Ferdinand, Kaiser Chiefs…itd).

Iako ovaj muzički stil nikada nije dostigao popularnost kao u zlatno doba njegovog nastajanja, uvek je odolevao vremenu i uspevao da osveżi svoju zvučnu ponudu.

Primetili ste da se priča o New Wave zvuku oslanja na standard – na ono što vażi u spoljnom svetu (van ovog bloga). Tako je, zato što se termini u oba sveta poklapaju. Drugim rečima, ono što vażi za New Wave napolju, vażi i ovde na blogu.

Isto je ime i isti je zvuk. Dobro, konkretno ime za grupu se na blogu malo razlikuje zato što su ovde napravljene dve New Wave celine. Jedna (AlterNewWave) koja se odnosi na alternativni zvuk i druga (IndieNewWave) koja se odnosi na Indie celinu (koja će doći na red posle Alter-a).

Najveću i najkonkretniju izmenu koju je NewWave uneo u zvuk je Electro. Sintisajzer je postao skoro nezaobilazan deo zvučne atmosfere. Ako zvuk vuče više na Rock stranu, onda je tu nešto manje (ili nimalo) sintija, ali je zato električna gitara poprimila neki malo čudan, zvonki zvuk koji izgleda kao da se trudi da imitira sinti elektrone.

U imidżu je bilo, takođe, velikih promena. Od “iznošenog i buđavog” Punk izgleda prelazi se na odela i kravate. Ne baš sa namerom promocije, nego više podsmeha i cinizma. Tu su i ogromne naočare i ostali odevni elementi koji ukazuju na ekcentričnost. Umesto Punk “dranja”, sada je cool biti izveštačen, sa svim mogućim glasovnim varijantama. Sada se pażnja privlači ne vikom, nego što čudnijim i što uvrnutijim performansom.

Ovaj – kako ga neki još zovu – Post Punk je izgubio sirovu rušilačku snagu izvornog Punka, ali je zadrżao textualnu angażovanost, akcenat na parodiji, na ismejavanju i osudi društvenih merila vrednosti.

Čuli ste sigurno kada neko każe: “Treba imati mere”. U smislu – treba pażljivo odmeriti. Treba dozirati. Treba naći pravi odnos, pravu proporciju. Ta mera je često u mnogim stvarima presudna.

Jer, ako, na primer, propustiš malo struje kroz svoje telo to może da bude terapija za tvoju bolesnu kičmu, kosti, itd. Dakle, u određenim količinama może blagotvorno da utiče na organizam. Ali, ako u sebe propustiš više struje, to może da te ubije – dakle, da ima potpuno suprotan efekat.

Interpol je američka PostPunk grupa koja se u ovom zvuku koji je sada pred nama bavi time kako naći pravu meru stvari? I zaključuje: “Pace Is The Trick” (Tempo je ključan). Jer, ako hoćeš da pretrčiš neku distancu do cilja, ali, i što je brże moguće, moraćeš svakako, da vodiš računa o tempu.

U sebi imaš samo određenu količinu energije na raspolaganju. Ne smeš ni da se preforsiraš, da se ne bi istrošio pre kraja, niti smeš da suviše kalkulišeš, jer će ti, na kraju, ostati neka energija neiskorišćena. A pomoću nje si mogao da ubrzaš i stigneš na cilj još ranije.

Ono što ćeš prvo da primetiš kod ove stvari je atmosfera. Odmah će ti biti jasno da su neke ozbiljne stvari u pitanju. Da se radi o nekim sudbinskim izazovima. O nečemu što je dignuto na najviši nivo ljudske egzistencije.

Ta dramatika nekako preteći zvuči. Kao da je po sredi neka velika kataklizma, a glas te obaveštava koje mere trebaš da preduzmeš radi svoje sigurnosti. Taj glas je nekako bezbojan, krut. Osećaš u njemu nemir, ali, opet, izgleda ti kao da glas sasvim jasno zna šta sa tim svojim nemirom treba da radi.

Jer, u glasu se oseća neka nepokolebljiva odlučnost. Neko samopouzdanje koje zna da może da izađe na kraj i sa uzrocima i sa posledicama. Może, zato što zna o čemu se tu radi. Šta je suština. Šta je prava mera stvari.

Zvuk i ritam su se u potpunosti stavili na stranu glasa. I oni “treniraju strogoću” koliko god su u stanju. Električna gitara dominira svojim karakterističnim zvukom koji te kao zvono za uzbunu opominje da budeš u pripravnosti. I zmija zvečarka će te isto tako opomenuti ako ne uspeš da nađeš pravu meru i primakneš joj se više nego što treba.

Ovo je jedan Rock zvuk koji nije preterano brz. Više se oslanja na teżinu nego na snagu. Drżi neki srednji ritam koji mora da pazi na tempo ukoliko żeli da napravi pravi ambijent i prenese prave poruke. Ne sme niti da brza niti mnogo da zastajkuje. Tu je kompletna ekipa Rock instrumenata koji ujedinjeni sa glasom ostavljaju utisak nekog pomerenog Rock zvuka.

Dakle, odmah se primećuje da to nije neki običan Rock koji “trese drvo” kao i svi ostali. Ne. Novi talas je ovaj Rock pomerio više u stranu nekog čudnog igračkog ritma, koji je, ipak, tako ozbiljan da ti ne pada na pamet da na to igraš. Kao što detetu ne pada na pamet da se smeje ciničnom humoru kada oseti da među odraslima vlada neka preteća tenzija u komunikaciji.

Ovaj Rock ima dosta Punk vetra u leđima, ali taj Punk je tu, nekako, drugačiji. Ne dere se iz sveg glasa da bi ga neko primetio, nego naprotiv, pokušava odlučnim glasom i oštrim pogledom da ostavi utisak.

On ne uspeva baš da nađe pravu meru stvari, pogotovo kada se radi o żenama. S jedne strane, joj zamera što je suviše stegnuta kada se radi o njenoj sigurnosti. Voleo bi kada bi bila leżernija i kada se ne bi drżala nekih stvari “k’o pijan plota”. To da, na primer, mora da se puši na terasi.

A, s druge strane, neshvatljivo je kako se samo smeška onom ljigavcu iz parka koji je očigledno zavodi. Tačno se, na kilometar, vidi šta mu je na umu. A koliko je samo jadan taj lik.

Pa zar je potpuno izgubila razum? Zar treba da pomisli za nju da je nezasita u nekim stvarima? I zar to i ptice na grani treba da mu każu? I anđeli? Očigledno je da on pojma nema šta se to dešava.

A ne może da pronađe ni pravi korak u vezi ljubavi. Prati je kao zvezda sjaj, a onda kada ga zaslepi svojim svetlom i kada se od toga skoro onesvesti, onda trażi od nje da uspori – da ga poštedi svoje beline.

Kako da pronađe pravi ritam kada smo kao ljudska vrsta osuđeni da grešimo? Kada smo pokvareni do srżi?

Kada mu njegova lavica pokaże ponos, on računa da nije pametno da pritiska i dalje. Ali, baš to njegovo uzdrżavanje je możda potpuno pogrešno. Możda baš ono nanosi više štete i njemu a i njoj.

U pravoj meri je suština. U prirodnom tempu kojim se stvari dešavaju. Ali, koji tempo da sledi? Njega i dalje privlači brzina. Brzina kojom se noć pod zvezdama pomera.

You can't hold it too tight
These matters of security
You don't have to be wound so tight
Smoking on the balcony
It's that sleaze in the park
Women you have no self-control
The angels remark outside
You were known for insatiable means
I don't know a thing
I've seen love, and I followed the speeding of starlight
I've seen love, and I followed the speeding of starswept night
Yeah pace is the trick
And to all the destruction in men
Well I see you as you take your pride, my lioness
Your defenses seem wise I cannot press
And detentions are demised, my lioness
Can't you hurt it some, think I hurt it
I've seen love, and I followed the speeding of starlight
I've seen love, and I followed the speeding of starswept night
And now I select you, slow down I let you
See how I stun, see how I stun
Now I select you, slow down I bet you
See how I stun, see how I stun
And to all the destruction in men
And to all the corruption in my hand
And now I select you, slow down I let you
See how I stun, see how I stun 

Now I select you, slow down I bet you
See how I stun, see how I stun

Now I select you, slow down I let you
See how I stun, see how I stun
Now I select you, slow down I let you
I always follow the speeding of starswept night
(Interpol – Pace Is The Trick)

1980 je bila epicentar New Wavea. Nove grupe, novi fanovi i Novi Poredak (New Order). Kako drugačije da nazoveš grupu, kada, gde god da se okreneš, oko sebe vidiš reč: “New”. I uz to osetiš energiju koja vrišti: “Promene”. Tako je to bilo tada kada se udarao kamen temeljac jednog novog muzičkog talasa od koga se očekivalo da unese “novi poredak” u zvuk.

New Order grupa je i sada, još uvek, aktivna. Iako, njihova popularnost nije ni blizu onoga što je bila. Onih dana kada je sve prštalo od New Wavea. Ali, nikad se ne zna koje seme će da pusti koji koren.

Jer, 2001 su neki momci – samo što su izašli iz teenagea – uhvatili New Order vibracije sa njihovog tadašnjeg singla “Crystal” i jednostavno se oduševili tim zvukom. Dali su sebi ime “The Killers” (Ubice) i čvrsto rešili da nastave lozu New Wave-a. Onu koja je bila u zenitu baš onda kada su se oni otprilike rodili.

Ali, zašto to ime: The Killers? Możda da pokażu kako su oni opasni PostPunkeri? Ili, da jasno svima stave do znanja da konačno prestanu da ih svrstavaju u britanski Pop. Bljak, i to njima, opasnim momcima iz toplog Las Vegasa – iz Nevade – da serviraju tako hladno predjelo.

Pa, mislim, čovek mora da iskoči iz koże kada ga tako pogrešno etiketiraju. Ili je możda sve tako zato što im lider benda ima “baby face”. A i ime mu je zamisli kako: Brandon Flowers. Ha, samo što se ne rascveta.

Mogli bi još mnogo da nabrajamo i da żivimo u nadi da smo negde uboli u centar. Ali, nismo, i nikada ne bi pogodili. Jer, ime je došlo na sasvim neuobičajen način.

Ajmo ponovo gore u već pomenutu stvar od New Ordera, “Crystal”, pa onda u njihov video sa nekim izmišljenim likovima (članovi benda ne učestvuju u videu, nego neki sasvim nepoznati klinci).

E tu, u tom videu, ta izmišljena grupa je na sceni i izvodi pesmu. U toku pevanja kamera se na trenutak pomeri na bubanj, a na njemu piše šta? Pa, “The Killers”. Eto, odatle ime.

Inače, “Ubice” su jako dobro predstavili novu mladu generaciju New Wave-a ili Post Punk-a, jer su se od 2001 kada su nastali prosto rascvetali. Prodali su oko 20 miliona ploča širom sveta.

Njihov zvuk je baš ono kako ga opisuju. Neka PopRock mešavina, koju neko może da interpretira i kao Alternativni Rock ili Indi Rock ili, naravno, NewWave-PostPunk.

U ovoj stvari ima nešto više Pop-a. Sladunjavi zvuk i sladunjavi refren. Taj tako dobar refren koji neprestano cirkuliše. Skoro čitava stvar se pretvorila u taj jedan isti refrenasti zvuk.

Glas ide uglavnom visoko. Čitava Rock instrumentalna podrška je tu. Naročito je interesantna diskretna sinti solaża koja je jako efektna. Samo je treba uhvatiti u gomili svih ostalih zvuka koji se roje. Za glas je zadużen Brandon. Osim što peva on svira i bass, klavijature, sintisajzer i piano.

Dakle, zvuk je pun, udrużen, snażnog ritma da što bolje opiše dramatiku reči. A glas predvodi tako što servira toplo-hladno. Tako što ide gore dole. Ume da bude snażan kada treba da pokaże koliko nabijenih emocija ima u njemu, ali i da bude na koji trenutak i mekan, neżan i plačljiv, kada je zbunjen, očajan i preplavljen protivrečnim osećanjima.

A tema je aktuelna – koja druga nego ljubavna. Situacija kada jedna ljubav prestaje da postoji jer je iz nje, ko zna kako, iščilelo njeno emotivno punjenje. Jednostavno se izgubilo i više ga nema. Ostala je samo maska, ljuštura, mehanizovana navika koja se, kao lutka na koncu, ponavlja. Bez naboja. Bez żivotne energije.

Alternativni umetnici dosta drże do reči. Dobro je naići na poetični text, ali nekada ga je nemoguće rastumačiti, jer je smisao često protivrečan. Prosto je nejasno šta je pisac imao na umu ili u srcu. Sa nekim textovima je nešto lakše izaći na kraj, što ne znači da i u njima nema izazova koji će pokušati da ti podmetnu nogu.

E, ovde, ovaj put, toga nema. Naprotiv. Jasne reči, jasan smisao i veliki efekat. Nejasno może da pokrene maštu i odatle raspali neku neočekivanu strast, ali to isto może i kada je nešto jasno i glasno. Kada je potpuno razumljivo. I ako je još duboko i emotivno, onda może da te potpuno oduva.

On żivi svoj uhodani żivot sa njom. Spakuje svoje stvari, proveri razdeljak i da li ima mrvica na licu od doručka koji je ona spremila. Tu je i poneka nova bora jer se ostarilo. Malo je čovek postao hladniji, beskrupulozniji. Svet je takav, šta ćeš. Od sve te borbe sa svakodnevicom moraš i ti da pokupiš malo cinizma i egoizma.

Ali, šta ćeš? Duboko udahneš i zakoračiš u novi dan. Biće tu nekih velikih odluka koje ćeš morati da doneseš. A nešto od toga će biti i uspešno. Pomeriće te bliże tvom cilju. Kom cilju? Ma šta znaš kom. Razlozi ti nisu uvek jasni, a ni potrebni. Radiš kao drugi i pokušavaš da budeš bolji od proseka.

On ne może da se pożali da mu sudbina nije bila naklonjena. Ne. Ima mirnu savest čime ne może baš svako da se pohvali.

Samo, ima nešto. Nešto što nije kako treba. Nešto što se u poslednje vreme sve više uvlači u srce. Jer, to njegovo srce više ne kuca na isti način kako je nekada kucalo. Ono više ne kuca za nju.

A njegove oči. Ni njegove oči više ne vide ono što su nekada videle. Ne vide nju. Ne prepoznaju je više.

Isto kao i njegove usne. Te njegove usne više ne ljube kao što su ljubile nekada. Sada te usne više ne vide njene usne. Više im se ne raduju. Više im ne trče u susret.

I pack my case

I check my face
I look a little bit older
I look a little bit colder
With one deep breath

One big step
I move a little bit closer

I move a little bit closer
For reasons unknown
I caught my stride

I flew and flied
I know if destiny's kind

I've got the rest on my mind
Well, my heart – it don't beat

It don't beat the way it used to
And my eyes – they don't see you no more
And my lips – they don't kiss

They don't kiss the way they used to
And my eyes don't recognize you no more
There was an open chair
We sat down in the open chair
I said, if destiny's kind

I've got the rest on my mind
But my heart – it don't beat

It don't beat the way it used to
And my eyes – they don't see you no more
And my lips – they don't kiss

They don't kiss the way they used to
And my eyes don't recognize you at all
Said, my heart – it don't beat

It don't beat the way it used to
And my eyes don't recognize you no more
And my lips – they don't kiss

They don't kiss the way they used to
And my eyes don't recognize you no more
Said, my heart – it don't beat

It don't beat the way it used to
And my eyes don't recognize you no more
And my lips – they don't kiss

They don't kiss the way they used to
And my eyes don't recognize you no more
(The Killers – For Reasons Unknown)

Możda mislite da je to što su The Killers dali sebi ime po natpisu na bubnju izolovan, redak slučaj, jer grupe, naravno, vrlo vode računa kako će da se zovu. Mnogi veruju da će im zvučno ime pojačati muzički utisak i zato daju sebi bombastična imena.

Ali, mnogi nemaju pojma kako da se nazovu, pa se, ne znajući šta da rade, povedu za nekim osećajem koji se ko zna kada uselio u njih. Emotivni pritisak ponekad izbaci na površinu ime koje postaje zaštitni znak raspoznavanja.

Baš to je slučaj i sa grupom Arcade Fire. Vođa grupe Win Butler je kao klinac čuo od jednog nešto starijeg klinca jednu priču. Inače, jako ga je poštovao jer, je, kako sam każe, od njega dobio prve batine.

I taj mu ispriča priču o jednom velikom pożaru u nekoj zgradi koja je bila poznata po svojim arkadnim lukovima. Puno mladih ljudi je tamo izgorelo. Win je u to vreme, naravno, poverovao u tu priču. Mora da se jako vezao za taj dożivljaj iz mladosti. Jer, iako je kasnije saznao da je to bila obična izmišljotina šibadżije sa bujnom maštom, ipak je svojoj grupi dao baš to ime – Arcade Fire. Još jedan dokaz da je srce jače od glave.

Inače, grupa Arcade Fire je jedna od jako uspešnih bendova kanadskog porekla. Dobili su, na primer, za svoj album “The Suburbs” silne nagrade, od kojih je najeminentnija Grammy nagrada za najbolji album 2011. Svrstavaju ih u Indie Rock ili (zamislite imena) Baroque Rock grupu. Ipak, ovu stvar koja sada ide “Ready To Start” su krstili sa Post Punk Revival što je, u suštini, isto što i New Wave.

Za razliku od The Killers koji su jasni kao dan u svojim rečima, ovi ovde kao da su svi pričali dečije priče iz rane mladosti, kojih se nisu baš najbolje sećali, da bi ih onda na kraju sve zajedno pomešali. Możda će vama smisleno da zvuči bukvalni prevod (Poslovni ljudi mi piju krv kao što deca u umetničkoj školi każu da hoće). Ok, umetnička sloboda, razume se. Probaćemo, naravno, i to nekako da ispeglamo.

Arcade Fire je poznat po tome da mnogo instrumenata pravi njihov zvuk. Możda nećeš primetiti francuski rog, ali gitaru sigurno hoćeš. Jer, taj metalni, rezonantni zvuk smo već imali u “Pace Is The Trick”. I ovde te gitara zove da obratiš pażnju jer su vażne stvari u pitanju. I ostali Rock instrumenti su tu, a i obavezni New Wave zaštitni znak – sintisajzer. Ritam je najbrżi koji smo do sada imali. Iako nije mnogo teżak i snażan. Ovo je stvar koja możda na najbolji način prikazuje PostPunk atmosferu. “Pace…” je bila malo više Rock obojena, a “For Reasons…” je imala nešto više Popa. “Ready To Start” je nekako u sredini. Ima od svega po malo, ali to plasira na nešto brżi način. Autentično i alternativno. Na ovu stvar bi mogla i da igraš tako da se brzo njišeš na jednu i na drugu stranu što może da potseća na Twist.

Glas je tipičan “Indie” glas, nekako mek, neżan, feminiziran. Ali, prijatno ti je da čuješ taj glas koji ne “grgolji” k’o slavuj, ali ti je jasno da ume dobro da ubaci osećaje u zvuk. I da ume da stvori dinamiku. Da naglašava bitne momente koji imaju poseban emotivni naboj.

Reči su jako bitne u ovoj stvari. Umesto da ritam dobija na snazi i pravi atmosferu koja vodi ka kulminaciji, ovde tu ulogu preuzimaju reči. Jer, postoji refren koji se ponavlja do skoro pred kraj, a onda, iznenada, uleće potpuno novi text sa rečima koje su nabijene najjačim emocijama. To su trenutci u kojima se drama razrešava. U kojima se šalje konačna poruka. Naravno, i instrumenti su pripomogli. A i glas je dodao gas.

Ovaj sistem ga pritiska na svakom koraku. Pa i mala deca to znaju. Nije ni čudo da na svom likovnom času crtaju čoveka sa kravatom koji kao pijavica sisa krv.

Ipak, on bi da pokuša ponovo. Da krene iz početka. A, ona ga pita da i pored svega ostanu prijatelji. Pristao bi na to kada bi bio uplašen. Pristao bi i kada bi bio usamljen – izjeden dosadom. Pristao bi i kada bi bio njen. Ali više nije.

Iako svi podanici jako dobro znaju da je kralj go, niko to ne sme da pomene. Zato će lepo da saviju kičmu i da se duboko naklone. Jer, šta drugo da se radi. Svet je takav kakav je. Mi smo njegova deca, nemamo drugi. Ili bi ti możda bilo bolje da si sama? Da si van kraljevstva?

I on bi pristao na to kada bi bio uplašen. Pristao bi i kada bi bio usamljen – izjeden dosadom. Pristao bi i kada bi bio njen. Ali više nije.

Ona mu kuca na vrata i zove ga da izađe sa njima. Njemu se ne da više da glumi. Radije će da ostane sam nego da se pretvara da je sve u redu.

Jer, sada prikuplja snagu za novi početak. Sada već oseća kako ga ta snaga obuzima. Sada zna da više ne mora da pristane – da ne treba da pristane. Da, sada sme da se usudi da krene sam. I ako bude grešio biće mu draże to nego da ostane da żivi u njenoj senci. U senci u kojoj se ne vide njegove konture.

Sada ide napred otvorenog uma, jer oseća da je došlo vreme. Ona nije sigurna. Ona je otvorila vrata. Zakoračila je u mrak i sklonila se sa njegovog vidika. A on je osetio da je spreman. Sada je spreman. Spreman za novi početak.

Businessmen drink my blood
Like the kids in art school said they would
Then I guess I'll just begin again
You say: "Can we still be friends? "
If I was scared... I would
And if I was bored... you know I would
And if I was yours... but I'm not
All the kids have always known
That the emperor wears no clothes
But they bow down to him anyway
'Cause it's better than being alone
If I was scared... I would
And if I was bored... you know I would
And if I was yours... but I'm not
Now you're knocking at my door
Saying please come out with us tonight
But I would rather be alone
Than pretend I feel alright
If the businessmen drink my blood
Like the kids in art school said they would
Then I guess I'll just begin again
You say: "Can we still be friends? "
If I was scared... I would
And if I was pure... you know I would
And if I was yours... but I'm not
Now I'm ready to start
If I was scared... I would
And if I was pure... you know I would
And if I was yours... but I'm not
Now I'm ready to start
Now I'm ready to start
I would rather be wrong
Than live in the shadows of your song
My mind is open wide
And now I'm ready to start
Now I'm ready to start
My mind is open wide
And now I'm ready to start
You're not sure
You open the door
And step out into the dark
Now I'm ready

(Arcade Fire – Ready To Start)

Ona Jenny (Lewis), on Blake (Sennett) stoje u prvoj liniji grupe Rilo Kiley. Opet jedan čudan naziv za ime benda. I opet unutrašnji svet koji meša svoje prste. Ovaj put se san pretvorio u javu.

Kada su Blakea u jednom intervjuu pitali za ime grupe, odgovorio je da je ime Rilo Kiley, u stvari, lik iz jednog njegovog sna koji je prognozirao datum smrti od Jenny Lewis.

Još samo da mu poverujemo da je bilo baš tako. I da Jenny lepo pristane da datum njene navodne smrti postane glavni simbol raspoznavanja za grupu. Da ga gleda na svakom koraku, da ga sluša kad god to neko pomene. I da to stoji odštampano na svim njihovim albumima.

Teško da je tako. Biće pre da je Blake hteo da pusti malo intrige u javnost ne bi li se brże pokrenula marketing mašina. Malo više publiciteta ne może da škodi. A što se tiče umiranja, svakoga od nas, ionako, čeka neki datum.

Ali, rezervisane datume nemaju samo ljudi nego i grupe. Nekada po neki skandal ili intriga mogu da unesu dodatan żivot u bend i da na neko vreme odloże njegov datum. Kraj će doći kad tad, ali neka dobro upakovana iluzija ponekad może sudbinu da nagovori da izabere neki drugi termin.

Još nešto čudno što treba reći. Videćete u textu (-ing) znak na početku nekih redova. Šta je to? Pojma nemam. Na Internetu sam na jednom mestu našao to što, inače, nigde drugde nema. A u pesmi ćete baš to da čujete. Ko zna šta to sve może da znači. Możda neki Rilo interni fazon koji će ostati misterija dok ga jednom sami ne objasne. Alternativci su to. Ući u njihovu glavu je nemoguća misija.

Rilo smo već jednom imali na blogu (Silver Lining) u Sentimental & Video grupi. I ovde text pobuđuje sličnu atmosferu kao i tamo. Nekako melanholičnu, pesimističnu. U Silver Liningu, na primer, ona beżi u trenutku kada bračni prsten treba da joj se stavi na prst. Tako i ovde, u “Dreamworldu” (svetu snova), negativni simbolizam vodi glavnu reč. U Silveru je krajnja poruka ipak bila pozitvna – da kada zatvoriš jedna vrata istovremeno otvoraš neka druga, możda još i bolja. Bila si od srebra, a sada postaješ zlato.

U Dreamworldu je čitava priča sumornija. Kao kada gledaš film spiker ti priča jednu neuspelu ljubavnu priču, da bi se preko nje nadovezao na svoj slučaj koji je isti takav. I onda zaključuje kako smo pogrešni ne samo zato što smo pohlepni, nego i zato što nam malo treba da počnemo da maštamo o bajkama koje se u realnom żivotu nikada neće ostvariti. Ukratko, ljudski svet permanentno żivi u svetu snova.

Sasvim je logično da text bude ovakav, jer setite se gde smo – u AlterNewWave-u. U grupi koja je poznata po svojim angażovanim textovima koji se obračunavaju sa svetom u kome żivimo. Sa njegovim uverenjima i moralom. Otuda i naziv PostPunk.

Ali, nije redak slučaj da ritam i zvuk ne prate reči i njihov smisao. Da nekako vode neki svoj samostalan żivot. Tako je i ovde.

Jer, ako kojim slučajem ne bi znala reči ili bi ih slušala tako da na jedno uvo uđe a na drugo izađe – bez da se u glavi stvaraju simboli i slike – onda bi ti ova stvar što se tiče ritma i zvuka budila inspiraciju i stvarala dobro raspolożenje.

Već na samom početku kreće jedan pravi Dance ritam koji do sada u okviru Alter celina još nikada nismo imali. Ovaj ritam nije tamo neki koji potseća i kome kleštima moraš da vadiš igračke taktove. Ne. Ovde od starta możeš da đuskaš. Da pustiš telo da se njiše na jedan topli, prijatan Pop zvuk.

Ritam je osrednji, bez pretenzija da se nameće, da nešto provocira ili trażi. Ne. Ovaj zvuk se jednostavno odmotava i u koji god kutak da je dospeo preneo je atmosferu nekog prijatnog sklada koji svojom umerenošću i skromnošću razorużava.

Čini ti se da je ovaj zvuk savršeno svestan svog kvaliteta i da zato nema potrebe da se busa u prsa. Opet je tu onaj zvonki gitarski zvuk kao i skromni sintisajzer, što treba da nas potseti da smo i dalje u svetu New Wave-a. Bez obzira što je ovaj Pop obukao svoje Funky cipelice a ne Rock čizme.

Baš zbog toga je Dreamworld tu gde jeste. Poslednja je stvar u grupi da bi se time pokazalo svo bogatstvo i razuđenost NewWave-a. Da njega ima i tamo gde ga, inače, niko ne bi trażio. A i da nas poveże sa AlterDance grupom koja je sledeća na redu i kojoj će glavno obeleżje biti kako joj ime każe – alternativni igrački pokret.

I glas od Jenny Lewis se pridrużuje optimizmu koji kreira ritam i zvuk. Kako samo dobro leżi taj glas na taj zvuk. Iako upravo taj glas kao da poništava igrački kapacitet zvuka. Kao da ga razvodnjuje. Ali, to je żrtva koja mora da se podnese da bi se na Dreamworld nalepila etiketa NewWave a ne, recimo, Pop.

Ipak, ne brini se za to da će glas da ti pokvari żurku – neće. On će samo zvuk da učini malo više posebnim, drugačijim – alternativnim. A u vazduhu će i dalje da ostane dovoljno elektrona koje će da podrżi tvoje igračko raspolożenje.

A taj glas je ovde zaista maestralan. Ne pokazuje svoj kvalitet jačinom, nego bojom – “pogledom”. Kao da ima jako oštar vid. Kao da je jako fokusiran na to što radi. I jako odlučan da reči pretvori u delo.

A kada każem glas mislim na dva glasa – muški i żenski – koja su postala jedno. Kako je to samo skladna kombinacija. Możeš da čuješ posebnost svakog od njih a i njihov duet istovremeno. Shvataš da su sami za sebe izuzetni, a još kada se spoje – fantastično.

Taj odlučni glas, uopšte, ne zrači negativno. Ne. Osećaš, doduše, da se radi o bitnim stvarima, ali dobijaš poruku da glas to sasvim normalno prihvata. Neće da paniči zato što je rečima palo na pamet da pesimišu.

Dakle, zvuk i ritam koji stvaraju instrumenati i glas šalje različitu poruku od one koju šalju reči. Zato, kod ove stvari reči i smisao możeš da staviš u drugi plan. Ili, da iz reči izvadiš neki interesantan deo koji sa svojim simbolima i slikama neće da ti kvari zabavu. Meni je interesantna prva strofa koja dobro vizuelno opisuje njihovu situaciju (devojka sa ogrlicom oko vrata, dečko koji może da da samo manje od toga, bilo bi joj bolje da je naučila da ne očekuje…).

Da, baš tako. Glas je spiker koji nam prvo priča priču o nekoj njoj i nekom njemu. A onda pošto tu priču završi, onda će u prvom licu da priča o sebi i svojoj situaciji.

Dakle, u priči, ona je devojka sa većim očekivanjima od onih koje on może da joj priušti. Mnogo bi joj bilo lakše da je naučila da se prostre koliko joj je pokrivač dug. Ali, začas je tu osim njega, nje još i beba. Svadbena zvona neće da zazvone za njih, ali je njoj svejedno. Ono što je samo vażno je nekako opstati.

A, on? Njemu je u mladosti kravlje mleko bila osnovna hrana. Jer, imalo ga je dosta. Otac njegovog oca, pa još tako unazad, su se brinuli da njihova farma opstane i razvija se kroz generacije. A onda mu je rat uzeo obe noge i on je morao da ide preko okeana da se leči da mu osim nogu ne ode i glava.

Uh, dosta više sa ovakvim pričama. Sve su iste i šire se k’o kuga. I to sve izmišljene. I samo bujaju. Tu nema zaustavljanja. Kao što malu decu uče azbuku, tako nas kljukaju tim izmišljenim pričama kojih uvek ima dvaput, triput, ko zna koliko puta više nego ranije.

A te priče su tu samo da zamaskiraju pravo stanje stvari. To da smo pohlepni. Da smo svašta u stanju da uradimo zbog novca. Da stalno hoćemo još i još. Pohlepa i ljubomora postaju naše svakodnevne potrebe. Uselile su nam se u glavu.

Ja sam čovek koji svojim rukama żeli da stvori. Ali, kada moja ruka dodirne tvoju, ja osećam da te nema. Ti si devojka koja trażi više od onoga što ja mogu da ti dam.

I ova naša priča je kao i svaka druga. Ljubavna svetlost se polako gasi i pretvara u laż.

A ti se i dalje hraniš iluzimama o detelini sa četiri lista, o zvezdi padalici.

Ti ljudi pod tvojim nogama su meteori čiji sjaj će brzo da nestane. Jer, svi oni żive u zemlji snova. I ti żiviš u zemlji snova. U zemlji u kojoj nikada nećeš naći detelinu sa četiri lista.

She was the girl with the string around her neck
-Ing with the boy who could only give her less
It could be more if she learned to never expect
-Ing now it's she, it’s her and him and then a baby next
The wedding bells won't ring but she could care less
How you exist
He grew up drinking the milk from the cow from the farm
-Ing was the trade his father's father's father's father
Made him go and give back to his country
He gave his both knees

He's overseas to fight the disease
It's spreading fast over maps

And it don't look back
It is a lie out of science fiction
Reads just like a child, a to z or zero, one, two, three
Times the size of the people that came before
Me and you and what we'd do for money
This greed and jealousy turn to need
(jealously turn to need, jealousy turn to need)
See, I'm a man with a plan to use my hands
They're touching yours

You're the girl who wanted more
Like every story'll fade from love to lie
The clover under your feet, a shooting star in the night
The people under your feet are shooting stars in the night
The people, all that you meet, they're living in a dreamworld
(dreamworld)
Living in a dreamworld
(dreamworld)
You're living in a dreamworld
(dreamworld)
Living in a dreamworld
(dreamworld)

Uh, uh, uh, uh, uh

Uh, uh, uh, uh, uh

Uh, uh, uh, uh, uh

Uh, uh, uh, uh, uh

See, I'm a man with a plan to use my hands
They're touching yours

You're the girl who wanted more
Like every story'll fade from love to lie
The clover under your feet, a shooting star in the night
The people under your feet are shooting stars in the night
The people, all that you meet, they're living in a dreamworld
(dreamworld)

(Rilo Kiley – Dreamworld)

Kažu da je sve u porodici. Da ona krije odgovore na sva pitanja. Kažu i to da u prvih nekoliko meseci dobijemo sve ono karakterno što ćemo nositi sa sobom čitav život. I da će tu malo toga tokom života moći da se menja. Ok, ako nije baš u prvih nekoliko meseci, onda je u prvih nekoliko godina, kako neki drugi kažu.

Jedan Amer od 28 izgleda kao da želi da testira ovu tezu, jer je i sam imao problematičan odnos sa svojim ocem. I onda, desi se da nađe pismo koje je njegov otac napisao svom ocu (dakle, dedi od dečka) ali ga nikada nije poslao. Pismo je adresirano na Dansku, na Kopenhagen.

I sada tip uvrti sebi u glavu da je njegov odnos sa ocem slika i prilika odnosa njegovog oca sa svojim ocem i da je to zapravo uzrok njegovog porodičnog problema. I dečko odlazi na mesto gde njegov deda živi u pokušaju da ga nađe, preda mu neposlato pismo od svog oca i da tu možda nešto izburgija o tragičnoj očinskoj figuri koja se provlači kroz generacije.

Tamo, u Kopenhagenu, dečko upoznaje ribu koju zaintrigira čitava priča. Ona počne da igra ulogu vodiča i detektiva istovremeno. Oboje počinju da doživljavaju različita iskustva u tom svom tragalaštvu, ali se i polako zaljubljuju jedno u drugo.

Na kraju potraga polako prelazi u drugi plan, a njihov odnos izbija na površinu i počinje da usmerava radnju filma.

Naravno, kao što možda znaš, film se zove Copenhagen. Interesantan ljubić, sa puno lepih slika Danske i samog grada Kopenhagena. I sa dobrom muzikom. Naročito ova glavnu stvar koja se vezuje za film i koja se zove “Vi To Er Smeltet Sammen” (dvoje stopljenih u jedno).

A momci koji su napravili stvar su, u stvari, reperi koji sviraju i mixuju Electro i Hip-Hop. I kojima, očigledno, nije bilo blam da odlepršaju malo u NewWave ili Post Punk vode.

Ali, pravi reperi ne mogu a da ne ostave svoj pečat na bilo čemu što rade. Makar minimalno, kao potpis, kao znak da su i dalje ono što jesu – samo svoji. I u ovoj stvari su to pokazali u desetak sekundi kada su u refrenu reperski zaljuljali zvuk.
Ono što će te možda iznenaditi je da je stvar na danskom. Ne brini zbog toga. Zvuk je univerzalan jezik koji svako razume – i ti ćeš. A ako hoćeš da znaš šta govore reči u originalu imaš ih dole ispod ovog uvoda na engleskom.

Inače, klasična priča o dvoje koji su se u trenutku našli i zaljubili. I činilo se da ih ništa ne može rastaviti. Ali, kako to često biva ona se vremenom promenila a i on. Nisu više zajedno. Ali on često, prečesto ne može da prestane da misli o njoj, o njima. Ona mu i dalje diže pritisak i ubrzava puls kada se seti šta su sve zajedno imali.

I čini mu se, oseća, kao da i ona misli isto to. Kao da i dalje žive slepljeni zajedno iako su fizički rastavljeni.

Kada mu je teško, ona je njegovo utočište. On je i dalje drži u svojim mislima. Svakog trena, svakog otkucaja srca. U mislima i sećanjima, kao onda kada mu je rekla da za njih više nema nazad – da su prešli granicu.

A i on sam to isto misli. To da su spojeni. Da su nevidljivim nitima i dalje povezani. I da za njih više rastavljanja nema.

Da li treba da ti kažem da ova simpatična pričica u textu kao i sam film, ipak, konačno, nisu uticali da se ova stvar ovde nađe? Tako je, naravno, da nisu. To će ti biti jasno kada i sama čuješ zvuk. Kada shvatiš da je ovo jedan pravi, “ortodoxni” NewWave. Baš onako pravi. Onakav kakav nam treba, ovde, u ovoj grupi.

Reči ima na kilo. Usta se prosto ne zaustavljaju dok ne dođu skoro do polovine. A imamo dva glasa koji zajedno i istovremeno izbacuju reči. Jedan vokal se čini kao da je ženski. Verovatno namerno mutira, da bi se osetila glasovna razlika i da bi bilo interesantnije. I da bi se možda ostavio utisak muško-ženskog odnosa gde oboje isto misle i isto govore. Jer su spojeni – stopljeni zajedno.

A ti glasovi fini, urbani, meki. U početku polako ulaze u priču, a onda mu ga postepeno daju sve više na tempu da bi na kraju kulminirali.

Zatim mali odmor da se uzme vazduh, pa opet onaj zavodljivi emotivni refren koji srce para na komade. Pa onda, opet, smirenje, tišina, posle koje počinje nova runda ubrzanja. Ovakav scenario jasno pokazuje da su tipovi iz Dance branše, jer je takav “cik-cak” ritam tipičan za Techno i Electro fazon.

A zvuk? Bombona. Original NewWave sa ritmom na koji možeš da se baciš u nesvest od đuske. Uz sve to cimanje brzo-sporo. Jer, tu su dva boli glava refrena, a i sredina je jako dobro pokrivena. Emocija je na vrhuncu. Dinamika je sjajna.

A tek gitara. Onaj poznati NewWave zaštitini znak. Onaj metalni zvuk koji odjekuje na daleko. A tu je i klavir, pa organi, i svo ostalo društvo potrebno da skroji jedan pun, raskošni zvuk.

Ali, ovo je i jedna jako romantična stvar. Možda će tebi baš to najviše da se svidi. To da uz ovaj fenomenalan zvuk zamišljaš neku romansu u kojoj si ti glavni akter filma. U kome nalaziš svoju srodnu dušu sa kojom ćeš da špartaš ulicama grada i radiš ko zna kakve gluposti. I možda da mu budeš vodič u neke nepoznate, samo tebi znane tajne.

The two of us have melted into one

We can no longer separate

But we were let down and betrayed by my thoughts

You were changed into another than before

In my thoughts we'll change until the day we die

We are melted into one

We can no longer separate

Cause even though my thoughts have changed

And we no longer exist

My thoughts will change until the day we die

You are my pulse heavily throbbing

That makes my blood circulate

With every beat of every second

You'll follow the rhythm of my heart around

You are the centre of gravity of my thoughts

My lightness when I feel heavy

And if I float for no reason

You'll pound the rhythm of my heart around

You are my pulse heavily throbbing

That makes my blood circulate

With every beat of every second

We can never go back

We can never go back

You whispered to me and said

You whispered to me and said

All alone and without a day

All alone and without a day

Cause we will never go back

Cause we will never go back

(Stoffer Og Maskinen – Vi To Er Smeltet Sammen)

Nekada tako poželimo da se vratimo. Da odemo nazad. Jer, u glavi nam je ostao taj poseban osećaj koji vučemo sa sobom ko zna odkad. Nekada kada smo boravili na mestu koje je bilo važan deo našeg života. Mesto koje smo zvali naša kuća – naš dom.

U početku je to bio roditeljski dom, naravno, ali kasnije kada smo odrasli, shvatili smo da postoje različite “kuće” i različiti “domovi”.

Shvatili smo da kuća ne mora da se veže za neki poseban prostor, nego za ljude sa kojima nešto imamo ili smo imali. Sa kojima smo gradili zajedničku budućnost. Nekada, negde.

Kuća je tamo gde smo se zajedno smestili – gde smo se zatekli. Kuća smo mi, naš odnos, naša veza. Koja može da postoji a da uopšte ne bude niti bračna niti porodična.

I zato, nekada, kada nekome kažemo: “Odvedi me kući”, u stvari, mislimo, “povedi me sa sobom”. Ma gde god to bilo. Biće mi drago, biće mi prijatno. Samo me povedi.

Sada ćemo čuti jednu takvu priču. Zove se “Home” (kuća, dom). A izvodi je “Daughter” (ćerka). Ko? Pa nije to valjda ime benda? Pa, jeste.

Iako, sve je moglo drugačije da ispadne. Jer, ona je srce grupe: peva, piše, svira gitaru i bas. I mogla je grupu, ‘ladno da nazove, recimo, svojim prezimenom. I bilo bi kul. Da se zovu “Tonra”, što je zapravo njeno prezime. Što da ne? Zvuči dobro, intrigantno.

A ovako, za devojku Elenu (Tonra) možeš da se zapitaš, kako to da od svih mogućih imena na ovom svetu ona svoj bend nazove “Ćerka”?

Pa, verovatno zato što ima neki nerešeni emotivni konflikt sa svojom kevom. To je prvo na šta ćeš da pomisliš.

Možda u tome stvarno nešto ima, iako, za sada, ništa ne ukazuje na to. Tonra ćuti kao zalivena o poreklu imena grupe, a ova stvar “Home”, koja je sada pred nama, baš ništa ne nagoveštava u tom smeru.

Zvuk je, onaj pravi, NewWave. Baš ono što nam treba ovde. Nešto je drugačija nego prošla (“Vi To Er Smeltet Sammen”) koja nekome može da miriše malo više na komercijalu, na “pop-ulizam”.

Jer, NewWave je alternativa. Pa on se drugim imenom zove Post Punk, zar ne? A Punk je zna se šta? Revolucija pomešana sa gorčinom, a ne zašećerena romantična vodica. To možeš da pomisliš. I u pravu si, tako je.

I možeš da nastaviš u tom pravcu da misliš (u vezi one prethodne stvari): “Čekaj, pa šta je sad ovo? To nisam ja. Ja nosim crne pocepane čarape, crnu kožnu jaknu i Martinke. I šta, ja kao nemam osećanja? Meni kao niko i ništa ne treba? Pa, naravno, da itekako osećam i itekako patim. I zato, molim te, nemoj mi tu šećerlemu. Pusti emociju, nema frke, al daj nešto onako, realno, “punk-tastično”.”

Ok, ako tako misliš, onda će “Home” da bude prava stvar za tebe. Jer, ovde ima onog jako dobrog NewWave Punk Alternative zvuka, koji će baš da ti zagolica čula. Naravno, ovo nije mesto za žestoki Punk, ti to znaš, jer NewWave je, ipak, drugačija zverka.

Ali, već na startu, će te prijatno iznenaditi onaj poznati “NovoTalasni” bas koji će čitavo telo da ti “izrešeta”. Pa kada se na to zalepi bubanj toliko snažan da može u trenu da te baci na noge. Da ti zapali vatru u telu.

Jer, pazi, ovo je Remix, a ne osnovna verzija. Ovde ima dovoljno ritma da na njega možeš da đuskaš ako želiš. I to onako otkačeno – u Alter fazonu. Onako da možeš da pokažeš sve svoje boje.

Tu ćeš, naravno, da primetiš onu poznatu NewWave električnu gitaru. Ali, i ta gitara, a i svi ostali koji prate, shvataju da oni nisu ti koji ovde vode glavnu reč. I da, zbog toga, ne treba da se guraju u prvi plan.

A da o tome ne treba mnogo trošiti reči videćeš i sama. Jer, čim ti se glas bude prvi put obratio, za tebe će sve drugo da se utiša. Nećeš više da čuješ ni bubanj, ni električnu ni bas gitaru, ništa. Glas će toliko da izdominira da će da ti se učini da ničega drugog osim njega nema.

Jer, ovo je glas koji kao da je rođen sa velikim “A” – da bude Alternativan. Ne, ne u tom smislu da te oduševi svojim kvalitetom, da može da ide visoko i nisko. Čak se može reći da je “prljav” – da ima malo “peska” u sebi. Da ne daje čist zvuk nego malo grub i hrapav.

Ipak, ono što je vanserijsko u ovom glasu nije pesak (koji profi, inače, veoma cene) nego neka posebna sposobnost glasa da prenese emociju. Malo će da vrdne u jednu ili drugu stranu i ti ćeš po tome moći da rastumačiš, ne samo šta je glas hteo da kaže, nego i kako se oseća dok ti to govori.

I osetićeš, tako, kroz tu reč koja iz njega izlazi, koliko je taj glas nestabilan. Koliko je ranjiv. Koliko je nezreo. Ne, neće to uopšte da ti krije. Ispričaće ti, otvoreno, koliko mu je teško da se suoči sa rastankom, i koliko pati dok se sada zbog toga oseća kao da se peče na tihoj vatrici.

Jer, ona sama zna da, na primer, voli da popije i da, onda, pravi sranja, ali on, on se, uopšte, nije pokazao kao prijatelj. Zato što je on ništa – ništa za nju.

A ipak, sve bi bilo drugačije kada bi imala malo više samopouzdanja. Kada bi više verovala sebi. Kada bi se malo bolje osetila u svojoj koži.

Toliko želi da mu kaže da je povede sa sobom. Da je povede kući. Jer, ne zna kako će da izađe na kraj sa samom sobom u ova svoja četiri zida.

Sve to kaže, iako zna da to nikako ne bi izašlo na dobro. Jer, poznata je stvar da jednom porušene mostove nikada ne treba popravljati. Nepopravljivi su i treba da stoje takvi kakvi jesu – porušeni.

Da, zna ona dobro sve to, ali, ipak, ga treba. Ipak ga toliko želi. Da je odvede. Ali, kako da je odvede? Ma gde? Pa dobro zna da je verovatno više ne bi ni prepoznao. Ipak, bilo bi joj drago, nije da ne bi, kada bi on hteo. Kada bi pokušao. Mislim, to sa “mostom”. Kada bi je, recimo, pozvao kod sebe kući.

I evo, sada joj se približava. A njeno srce se popelo u grlo i ne da mu da prozbori ni reč. A, njemu ne treba ništa da se priča, jer on već sve jako dobro zna – toliko je poznaje. Zna da nije oka sklopila odkada je one večeri otišao od nje. Zna to on, zna to njegovo telo koje je bilo u njenom.

Kada bi samo mogao da je oslobodi ovih košmara koji je opsedaju. Kada bi mogao da joj da prvu pomoć koja joj je toliko potrebna. Da, baš ta prva pomoć – usta na usta – bi joj značilo da se vrati među žive. Jer, oseća da bez njega ne može – da je polumrtva.

A samo treba da je odvede. Da je odvede kod sebe. U svoju kuću. Da je odvede. Kući.

I was drunk again, causing accidents
Oh, you're not a friend
No, you're nothing
I think I should be a little more confident
In myself, in my skin
Take me, take me, home, home
Take me, take me, home, home
Cause I don't stand a chance in these four walls
And he don't recognise me anymore
Burned out flames should never re-ignite
But I thought you might
Take me, take me, home, home
Take me, take me, home, home
Home
Now he's moving close
My heart in my throat
I won't say a word
But I think he knows
That I've hardly slept
Since the night he left
His body always kept
Mine inside of it
Keep the nightmares out
Give me mouth to mouth
I can't live without ya
Take me to your house
Take me, take me, home, home
Take me, take me, home, home
Take me, take me, home, home
Take me, take me, home, home
But I thought you might
Take me, take me, home, home
Take me, take me, home, home

Home

(Daughter – Home (Tapeboy Remix)

ALTER DANCE

Za spoljni svet Alternative Dance je isto što i Indie Dance ili Underground Dance. Više se koristi kao zbirno ime – kišobran – pod koji se stavljaju određeni muzički pravci, nego što je to zaseban muzički stil.

Każe se da je Alternative Dance mešavina različitih Rock varijanti (Alternative Rock, Indie Rock, New Wave…) i Electro Dance muzike. Za perjanice Alternative Dance-a se u 80-tim uzima grupa New Order, 90-tim The Prodigy i The Chemical Brothers. Od 2000-te pa nadalje, pod uticajem snażnije elektronske muzike, nastaju novi pravci Alternative Dance-a: Electroclash i New Rave sa bendovima kao što su: Fischerspooner i Klaxons.

Kod nas ovde na blogu stvari stoje nešto drugačije.

Prvo, naziv je skraćen AlterDance, a ne Alternative Dance. Iako je to samo neznatna razlika, na Internetu, na primer, trenutno pod Alter Dance (iako se piše odvojeno) nećete moći da nađete ništa drugo izuzev Alter Ega. Očigledno je da se kod pretrażivača termin Alter ne vezuje za muziku nego psihologiju.

Sledeća stvar je ta da mi ovde pravimo razliku imeđu AlterDance i IndieDance. To su dve potpuno različite grupe sa različitim ritmovima i drugačijim smislom koji je u njihovoj osnovi.

Osim toga, ovde AlterDance nije zbirni termin, nego ravnopravna grupa kao i sve ostale. AlterRock, IndieRock, AlterNewWave, IndieNewWave su, takođe, potpuno zasebne, samostalne grupe. Dakle, niko ne staje pod ničiji kišobran.

Ono što je gore rečeno kao definicija za Alternative Dance (da je spoj żanrova Rock-a i Electro-a) postoji u sličnom obliku ovde na blogu u vidu grupe ElectroAlternative. Kao što se vidi, ta grupa nema skraćenicu Alter zato što ne pripada Alternativnoj celini nego Electro celini. Zbog toga Electro prefix dolazi napred, a Alternative stoji nazad u punom nazivu a ne skraćenom. Time se pokazuje da je to primarno Electro grupa a manje Alternativna.

Naravno, sva ova priča oko organizacije nije mnogo bitna. Ona je samo posledica koja se sama oblikovala oko suštine – oko zvuka. Dakle, grupe i nazivi su nastajali kao odgovor na zvuk koji se prirodno sabirao na određeni način. Kao alternativni odgovor koji je sasvim ličan.

Jer, neko drugi bi mogao da napravi neku sasvim drugačiju šemu grupa i imena koja bi mogla da ima neki potpuno različiti smisao u okviru sebe. To je alternativni pristup. Dozvoljava svakome da se lično izrazi i dopušta da svi budu u pravu.

Da vidimo sada kakav ritam i zvuk ima ovaj naš AlterDance?

Pa, kao prvo, to bi, naravno, moralo da bude nešto što svaka stvar u svakoj grupi ovde mora da ispuni. Moralo bi da bude nešto što mi se mnogo sviđa – što me oduševljava. Dalje, iz imena vidimo da je to neki alternativni zvuk. Onaj koji nije uobičajen, standardan. Dakle, u njemu postoje neki kreativni momenti koji ga izdvajaju iz obične zvučne mase.

Osim toga, igra je ono što dominira – što se podrazumeva. Ovaj zvuk te zove na podijum. Od tebe se očekuje da na njega igraš, a ne da samo sediš i da ga slušaš (naravno, możeš i to ako ti baš nije do igre). U svakom slučaju, ritam će biti jasno, nedvosmisleno igrački.

Ali, koliko samo postoji igračkih grupa na blogu. Ne moraju uopšte da nose ime Alter ili Indie, a da opet imaju neku posebnost – neku interesantnu kreaciju u sebi. Setite se, na primer, LoungeDance-a koji je izrazito kreativan.

Dakle, AlterDance, hteo ne hteo mora u sebi da ima nešto posebno. Nešto što niko drugi nema. Inače, ne bi uopšte postojala svrha da se ta grupa napravi. Šta je to što čini AlterDance specifičnim? Koja je njegova lična boja?

Odgovor leżi u malopre pomenutoj rečenici “nešto što niko drugi nema”. Jer, neku stvar możeš da objasniš tako što ćeš opisati ono što ta stvar jeste, ili da kreneš obrnuto, od toga šta ona sve nije.

U formiranju AlterDance grupe se pošlo od ovog drugog. Dakle, to nije grupa koja ima neku svoju određenu specifičnost, nego je više to zvuk koji popunjava slobodan prostor koji niko drugi nije zauzeo.

Ali, da ne bude zabune, to nije prostor koji drugi nisu żeleli da uzmu, nego je prostor koji drugima ne pripada. Nisu ga hteli jer to nije njihov izraz. Što znači da AlterDance, ipak, ima nešto lično. Neku svoju autentičnu teritoriju. Dakle, nije samo neki besmisleni “rupokrpač”.

Naravno, nije lako opisati koja je to teritorija, jer je ova grupa zamišljena da prihvati dosta različitih zvuka u sebe. Ako su alternativni i igrački u nekoj kombinaciji Rock-a, Pop-a i Electro-a, to je već sasvim dovoljno.

Ali, zar se sada ne vraćamo na onu standardnu definiciju u kojoj je AlterDance jedna neodređena mućkalica? Ne. Możda za spoljni svet jeste, ali, za nas ovde na blogu, svakako, nije.

Jer, ovde su grupe prilično jasno definisane iako, naravno, uvek mora da ima nekih preklapanja ili izlażenja van gravitacionog polja koje grupi pripada.

Na primer, u odnosu na AlterNewWave AlterDance ima mnogo više igračkog ritma u sebi. AlterNewWave, iako może da ima neki sličan ritma, taj ritam, u suštini, nije samom sebi cilj, nego više slużi kao podrška angażovanom textu koji preko svojih simbola (a ne preko ritma) stvara energetski naboj.

Dreamworld je, na primer, bila na granici da pređe u AlterDance, ali nije, zato što joj je falilo još dinamike u igračkom ritmu, i zato što su glasovi sa porukama taj ritam još više gušili.

AlterNewWave ima, uglavnom, snażniji Rock i više texta u sebi. Sa onim specifičnim gitarskim zvonkim zvukom uz čestu podršku sintisajzera. AlterDance, s druge strane, ima, uglavnom, mekši Rock sa više Pop-a. Ako ima Electra onda ga ima još više, i u drugačijem je obliku nego kod AlterNewWave-a. To je Electro koji je više House, Chill ili tako neki mekši zvuk, a ne neki robotizovan, mehanički, techno zvuk koji više leżi NewWave-u.

Dakle, iako nije baš lako naći razliku između ovih grupa, vidimo da ona, ipak, postoji. Ista alnaliza bi se mogla napraviti i sa ostalim srodnim grupama. Ali, nećemo to raditi. Objasnili smo razliku u odnosu na prethodnu grupu i to je dovoljno. Możemo samo još ukratko, u odnosu na srodnu AlterPop grupu, reći da AlterDance zvuk ima mnogo jači igrački ritam, koji je mekši i više “Funky” nego u AlterPop-u, gde igračkog ritma često i nema, ili ako ga ima onda je vrlo specifičan – alternativan.

U praksi se ispostavilo da stanovnici AlterDance teritorije pripadaju nekim starim PopRock hitovima koji ničega nemaju baš previše da bi bili deo neke posebne celine. Ili, tu spadaju i remixi nekih stvari koji nemaju mnogo elektrona u sebi i zato više vuku na neki klasični dens. Ili je tu neki otkačeni igrački ritam koji je toliko specifičan da ga niko drugi neće.

Na kraju, treba reći, da je AlterDance jedna vrlo sretna “višenacionalna” sredina. Ima raznih nacionalnosti, i biće ih sigurno još i više, ali se svi dobro razumeju i zabavljaju jer ih spaja jedna stvar koja im je svima zajednička – igra.

Nedavno smo pričali o čudnim imenima muzičkih grupa i čudnim načinima na koje se dolazi do njih. Pošto nam je to još uvek sveża tema (sećate se The Killers i Arcade Fire), hajde da dodamo u taj klub i “Vrata”. Čuli ste sigurno za “The Doors”.

E, oni su, na primer, dali sebi ime po knjizi Aldousa Huxsley-a: “The Doors of Perception”, koja se odnosi na citat William Blake-a: “Kada bi se uklonila vrata (naše normalne) percepcije, svaka stvar bi čoveku izgledala baš onakva kakva, zaista, jeste – beskrajna”.

Nastavljamo sa čudima. “Strange Days” (čudni dani) od The Doors. U originalu se ova stvar svakako ne bi pojavila na blogu da nije bilo nekoga da je obradi i napravi baš takvu da bude idealna za našu AlterDance grupu. Ko je taj koji se “drznuo” da Doorse gura u Dance?

Neko ko bi morao da bude jako, jako dobar u tome. Neko ko to, inače, i sa drugima često radi, i to ne bilo kako nego fantastično.

To je i neko koga sigurno dobro znate ako ste malo pratili ovaj blog. Jer, teško je promašiti Thievery Corporation, pogotovo kada (zajedno sa Strange Days) oni imaju trenutno osam svojih stvari raštrkanih u tri različite grupe.

Pa, kakvi su to, onda, “čudni dani”?

To je jedna mračna, depresivna, zlokobna slika sveta kroz reči i glas Jim Morrisona. Nije ni čudo da je slika takva, s obzirom na Jimov lik i delo. On je, s jedne strane, jedan od najinspirativnijih i najkarizmatičnijih poeta čitave Rock generacije tokom šezdesetih godna prošlog veka. Njegove psihodelične legendarne stvari su oblikovale generacije i umetnika i “običnih” ljudi. Istovremeno, to je i jedan od najkontroverznijih umetnika ikada. Pogotovo što se tiče njegovih javnih nastupa od kojih je nekima nalepljena etiketa: nemoralno, skaradno, skandalozno.

Njegov glas u dlaku preslikava njegove reči. To je glas pun ogorčenja. Pun negativnog cinizma. On svet dożivljava kao mračno mesto u kome ljudi żive kao progonjena divljač. U kome je svako ugrożen iako toga uglavnom nije svestan. Ljudi spavaju svoje żivote gušeći se u grehu koji je jedino sredstvo koje imaju da bi izašli na kraj sa sumornom svakodnevicom.

Taj glas je odlučan, siguran u ono što govori kao što guru projektuje svoju volju na sledbenike. Ali, u tom glasu ima i umora. Nekog lenjog “spoticanja” o reči. Iako je sasvim jasno da tu usnulost u glasu ne proizvodi pomanjakanje odlučnosti i vere u svoja ubeđenja. Jer, za njega sumnja i bojażljivost jednostavno ne postoji.

Ne, njegova volja je ostala netaknuta, ali je telo moralo da se “savije” kada ga opojna hemija uzme pod svoje. Telo je izguralo 27 godina posle čega je bilo prisiljeno da se preda.

Umro je kao što je i żiveo. Pod mističnim, nerazjašnjenim okolnostima. Verovatno je imao jedan od svojih “čudnih dana”. Onih koje opisuje u ovoj svojoj pesmi.

Ali, u svetu dublje realnosti je sve relativno i sve moguće. Tu činjenicu możeš i ti da iskoristiš tako što ćeš da “pozajmiš” Jimovu odlučnost i samopouzdanje i da ih projektuješ na sebe. Da osetiš kako ti snażna volja cirkuliše telom. Kako si u stanju da uradiš šta god pożeliš. Kako za tebe nema nemogućeg. Kako tvoja volja prolazi kao oštri noż kroz rastopljeni puter. Kako pred tobom padaju sve prepreke na putu koji si zauzela za svoj żivotni smisao. Evo i tvoje telo sada kroz taj snażni odlučni pokret pokazuje koliko je samopouzdanja u tebi.

Da, na sve to możeš da se nakačiš kod “Strange Days”. Jer, zvuk će te maximalno podrżati u tome. Thievery je to besprekorno uradila. Elektroni su sabijeni na tesan prostor i sve vrca od dinamike. Ritam nije suviše brz i dozvoljava ti da “nagaziš” na pokret. Da mu se jasno vide konture. Da ga ne zbrzaš. Jer, teżina u zvuku je ovde upisana u svakom milimetru prostora.

Zvuk jeste teżak zato što ga je glas uozbiljio. Ali i zato što su i instrumenti zalegli na njegovu stranu. Zato što su stvorili punoću koja je zauzela čitav prostor. Ipak, ako reči propustiš kroz sebe samo kao zvučnu vibraciju, a ne kao neko značenje i smisao, onda je ta teżina postala tvoj saveznik. Ona te onda ne pritiska i sabija u zemlju, nego ti, naprotiv, pomaże da u sebi osetiš “infinite”-nu silu koja gura napred bez obzira na prepreke. Da osetiš onaj beskraj o kome je William Blake govorio, a o kome je Jim Morrison sanjao.

Ovo je zvuk sa dosta Electro-a u sebi, ali je on zbog tog specifičnog glasa nekako uštopovan. Nekako je skrenut s puta. Zato se odmah oseća da ovoj stvari neka već postojeća Electro grupa na blogu ne może da obezbedi smeštaj. Taj dinamički igrački zvuk je suviše zarażen individualnim i alternativnim da bi mogao da prođe kao neki ElectroDance, čak ni kao ElectroAlternative.

Osim moćnih sinitsajzera koji i soliraju i prave ritmičnu osnovu, tu su i bubnjevi i perkusije koje taj ritam još više potvrđuju. Pa gitare koje umeju osim da prate i da za trenutak iskoče u prvi plan sa svojim brzim rifovima u stilu HardRocka.

I da ne zaboravim trube koje u grupi tako dobro zvuče kada treba neki zgodan zvučni refren da izsoliraju. Sve je tako dobro uklopljeno da će ti biti teško da zagospodariš svojim telom koje će prosto da čezne da se stavi u pogon.

Čudni dani, čudno vreme. Sve nas je to sustiglo. Nećeš uspeti da pobegneš. Da od njih sakriješ i najmanji trag użivanja i zadovoljstva. Oni će ga naći i uništiti ma koliko ti terala po svome i pravila se da se ništa ne događa. Możeš da pokušaš da pronađeš iskrice zadovoljstva negde drugde, ali oni će ga pronaći u bilo kom gradu u koji si pobegla.

Jer, njihove čudne oči su u svakoj sobi, u svakom umornom glasu. U iscerenom licu domaćice koja je dobro ušuškala svoje goste omamljene od razvrata. Poslušaj ovu priču o čovekovom grehu. O grehu koji svi osećaju. Koji svi dobro poznaju.

Osuđeni smo da lebdimo u osami sa telom koje nije naše. Sa ispranim sećanjima. Dok tako beżimo iz jednog dana u drugi, sačekuje nas noć. Čudna noć. Noć hladnija od kamena.

Strange days have found us
Strange days have tracked us down
They're going to destroy
Our casual joys
We shall go on playing
Or find a new town
Yeah
Strange eyes fill strange rooms
Voices will signal their tired end
The hostess is grinning
Her guests sleep from sinning
Hear me talk of sin
And you know this is it
Yeah
Strange days have found us
And through their strange hours
We linger alone
Bodies confused, memories misused
As we run from the day
To a strange night of stone

Strange days have found us
Strange days have tracked us down

Strange days have found us
Strange days have tracked us down

Strange days have found us
Strange days have tracked us down

Strange days have found us
Strange days have tracked us down

Strange days have found us

(Thievery Corporation – Strange Days)

Oni su bili perjanica britanskog Hip-Hopa. Prvi su uspeli da taj britanski zvuk katapultiraju preko bare – u Ameriku. Oni su Stereo MC’s.

Rekli smo već u uvodnom textu za AlterDance da ovu grupu vole stari hitovi – ili kao originali, ili u nekom remix ili maxi single pakovanju. Tako smo već imali jedan maxi single hit od Briana Ferry-ja (“Kiss And Tell”), pa onda remix obrada Doorsovog hita “Strange Days”.

Sada imamo hit single od Stereo MC’s “Step It Up” (“nagazi”) iz 1992 godine.

“Nagazi” je, naravno, slobodan prevod koji, u stvari, znači pojačaj, ubrzaj, dodaj gas. I ova stvar kao i prethodne ima vrlo angażovan text koji se bavi osnovnim pitanjima naših żivota. Ali, dok su prethodne dve sumornog, pesimističkog raspolożenja, Step It Up je potpuno drugačija. Nabijena je pozitivnom energijom, sa koje god strane da je pogledaš. Jer, i glas i ritam i zvuk i reči. Sve je udrużeno na zajedničkom zadatku promocije żivotnog optimizma.

Stereo MC’s svrstavaju u Hip-Hop, Electronic, House, ali niko ne pominje Punk, PostPunk ili NewWave. Iako oni to, zaista, nisu u osnovi, ali sasvim jasno se oseća to buntovništvo koje u sebi nose Punkovci. Taj specifičan glas koji je na granici da se nazove prkosan. Jer, kao što je “Dreamworld” bila drugačija od ostalih u AlterNewWave grupi po svom više PopDance-u, tako bi i Step It Up mogao tamo, u krajnjoj liniji, da se priključi, kada baš ne bi imao gde.

Ipak, AlterDance grupa je idealna za ovu stvar, jer je ona kao i njene prethodnice nastala dosta ranije (1992), što je sigurno uticalo na to da ne może nigde drugde da se uklopi. Ovo jeste Dance ritam, bez svake sumnje, ali je u odnosu na današnji ili jučerašnji Electro, House ili Techno to, ipak, nešto sasvim drugo.

Mnogo više reči ima u odnosu na njih, a mnogo manje elektrona. S, druge strane, od Rocka ga deli igrački ritam koji Rock nema u tom obliku. Isto to vażi i za prethodne stvari u okviru AlterDance-a. Możeš da igraš i na njih kao i na današnji Dance, ali je odmah uočljivo da je klasika u pitanju.

Isto tako, i što se savremenog Hip-Hop-a tiče, ovde postoji razlika, jer kod Stereo Mc’s nema baš toliko mnogo reči koje današnji hoperi ispaljuju kao iz mitraljeza. Ne, Stereosima je na umu i to da te totalno ne izbombarduju rečima, jer će onda tvoja igra da pati. Samo ćeš da se klimaš levo-desno, jer će ti u glavi biti jedino text. Sa MC’s je drugačije jer je napravljen veći balans. Moći ćeš da reaguješ na reči i poruke, ali ćeš to moći i da izraziš svojim ličnim plesnim kreacijama.

Zvuk je u ovoj stvari, takođe, pun kao do sada. Ali, ono što je interesantno je to da se instrumenti ne guraju – da se ne laktaju za prvenstvo. Ne, svi kao dobri đaci stoje postrojeni u jednoj koloni, tako da iako je zvuk pun, mogu da se osete i praznine.

Sve deluje kao jedan jako skladan Jazz orkestar pod vodstvom dirigenta koji čvrsto drżi svoju palicu u ruci. I koji tačno zna kako da je upotrebi da bi umirio nestašne i probudio uspavane. Da bi se ritam odvijao tako glatko i nesputano kao kada zarolani tepih gurneš a on počne da se ravnomerno odmotava.

Tu je, naravno, i sintisajzer koji stvara vodeću solażu – onu koja umnogome daje boju čitavoj stvari. Pa onda, su tu razni udarački instrumenti koji prave snażnu igračku atmosferu. Ritam je tako jasan i upečatljiv da bi na njega proigrao i onaj kome bi to bilo prvi put u żivotu.

A tek duvači – saxofoni i trube – šta oni tek rade. Ko zna koliko ih ima. I svi su naoštreni da se ludo provedu. Iako se to ne vidi, sigurno je da se i oni njišu u ovom ritmu koji je u stanju da zapali i mokru travu bez šibice. Naravno, i gitare su tu – bez njih zabava ne ide. I kao solo podrška, i kao back up varijanta koja je zadużena za širu priču.

Kao hip-hoperi u srcu i duši Stereo’s vole mnogo reči. Jer, oni hoće da dobro razumeš šta imaju da ti każu. Stvarnost je komplikovana, pa oni moraju da ti je rastave na sastavne delove. A onda, opet, moraju sve to da ti ponove, da bi tu lekciju dobro zapamtila. Jer, glupo ti je da neke żivotne lekcije stalno padaš na ispitu. Oni imaju recept koji će ti pomoći da ne budeš večiti ponavljač.

Kreni na levo, pa na desno. Sasvim je ok da malo pritisneš – da malo dodaš gas. Skeniraj ovaj novi move, daj se u pokret, jer to je sasvim ok. Da si mirna ko bubica nije trenutno u modi. Jer, nema koristi od toga da sediš skrštenih ruku i patiš.

Zato, pazi mene. Vidi kako mi usta rade, kako ne mogu da zaustavim dah. Jel vidiš ono što ja vidim. Razna mesta za totalnu zabavu – čista poezija na delu. Pazi kako mi skače temperatura na samu pomisao. Kako mi se menja anatomija.

Da, prosto sam nezaustavljiv. Jer, ja ciljam pravo na vrh. Do poslednje kapi i znoja i krvi Tome, jednostavno, ne możeš da staneš na put.

Ja sam prošao put zrelosti i zato sada poslušaj moju poruku. Ne moraš, uopšte, da budeš sama. Jer, dani se smenjuju a ti polako postaješ i slepa i gluva. Ali, ako pokażeš volju i żelju da vidiš onda će ti se samo pokazati. Primetićeš ko je oko tebe.

Zato, samo nastavi dalje da guraš, dodaj gas, pritisni, nagazi, nema stajanja. Idi na snagu, dodaj teżinu, ubrzaj pokret.

Prvo baci na zemlju da vidiš gde će da odskoči i šta ide gde. A onda nema vrdanja. Moraš da radiš prave stvari. Ja sam se dobro pripremio. U tebi sam od početka. Glava uz glavu, kuk uz kuk. Samo nebo nam je granica. Nebo i zvezde.

Zato nagazi, dodaj gas. Mrdni levo, mrdni desno. To je sasvim u redu. Sasvim Ok.

To the left, to the right
Step it up, step it up, it’s alright
To the left, and to the right
Check the new ride out, it’s alright
Silence ain’t in season
Cos there ain’t no good in grief 
Can’t stop my mouth from breathin’
Or seein’ what I see
Curves with destinations, poetic symmetry
Ya cause an inflammation
In my anatomy – don’t you see, oh
Yeah yeah yeah – you can’t send a forget-me-not
Yeah yeah yeah – but I’ll still reach up to the top
Yeah yeah yeah – until the last day that I drop
Yeah yeah yeah – this is something you can’t stop
From infancy I’ve grown
The message that I’m givin’
You don’t have to be alone – no you don’t
Cos days may come and go – come and go
You’ll see no sight or sound
But when your mind is willing
You’ll find that I’ll be around
Hear me sayin’, hear me sayin’, oh
Yeah yeah yeah – you can’t send a forget-me-not
Yeah yeah yeah – but I’ll still reach up to the top
Yeah yeah yeah – until the last day that I drop
Yeah yeah yeah
To the left, to the right
Keep it goin’, keep it goin’, it’s alright
To the left, and to the right
Step it up, step it up, it’s alright
We want flesh, we want flesh,we want flesh
Ah ah ah
All you gotta do is bounce it
To see just what goes where
There ain’t no way around it
So I have come well prepared
Don’t you know
I’m in you from the outset
Hip to hip and dome to dome
We reach the outer limits
Bring the boogie boogie home, back home, ah
Yeah yeah yeah – you can’t send a forget-me-not
Yeah yeah yeah – but I’ll still reach out to the top
Yeah yeah yeah – we’re goin’ right around the clock
Yeah yeah yeah
To the left, and to the right
Step it up, step it up, it’s alright
To the left, and to the right
Check the new ride out, it’s alright
See how we are livin’ (8x)
You’ll hear me sayin’
Yeah yeah yeah – you can’t send a forget-me-not
Yeah yeah yeah – but I’ll still reach up to the top
Yeah yeah yeah – until the last day that I drop
Yeah yeah yeah – this is something you can’t stop
Yeah yeah yeah, yeah yeah yeah
To the left, to the right
Keep it goin’, keep it goin’, it’s alright
To the left, and to the right
Step it up, step it up, it’s alright
It's alright (5x)

(Stereo MC's – Step It Up)

Oni izgleda baš nisu voleli svoja imena. Ili, voleli su ih, ali su, ipak, još više voleli neka koja su sami sebi mogli da daju. Brian Joseph Burton-u nisu bila dovoljna tri imena pa da od njih napravi neku cool kombinaciju, nego je sebe više voleo da nazove Danger Mouse (“miš opasnost”).

A ista stvar sa Thomas DeCarlo Callaway-om koji je sebe umetnički prozvao Cee Lo Green. Izgleda kao da ih je spojila ta čudna imenomanija.

Ipak, ima i drugih verovatno boljih razloga da se nađu zajedno. Jedan od njih je da su bili pojedinačno jako nagrađivani kao muzičari. Svako je osvojio po nekoliko prestiżnih Grammy nagrada i raznih drugih zvučnih priznanja.

Spojili su se u grupu Gnarls Barkley. “Šta je sad ovo”, pitate se możda?

Opet jedno ime koje ima vrlo interesantnu pozadinu. Naravno, nikada tu pozdinu ne biste sami dešifrovali, jer kada društvo koje visi na nekom ćošku, počne iz dosade da proziva, imitira, i glupira, onda tome nemaš nikakve šanse da staneš na rep.

Očigledno su bili u dobrom tripu kad su se dokačili Princa Čarlsa i u żaru parodije proglasili ga za Prince Gnarls. Posle im je, ko zna zašto i kako u oko upao Bob Marley koji je brzopotezno prekršten u Bob Gnarley. Na kraju je stigao na red i jedan od najboljih američkih košarkaša svih vremena Charles Barkley koji je tako postao Gnarles Barkley.

I eto imena za grupu čiji je album St. Elsewhere dobio Grammy nagradu za najbolji Alternativni album 2007. godine. Sa tog albuma smo skinuli singl Gone Daddy Gone.

Iako, verovatno znate da reč Daddy znači tata po srpski, ono što możda ne znate je da se ovaj termin često koristi u slengu u muško-żenskim odnosima. Tamo gde postoji velika razlika u godinama.

Jača strana kao Daddy ili Sugar Daddy u smislu “sponzor” a slabija żenska strana kao Sugar Baby. Iako postoji po tom principu i Sugar Mamma, dama u godinama koja voli mlađe muškarce.

S tim u vezi jedno ineteresantno pravilo koje je neko proglasio negde u Americi tokom pedesetih godina, koje se odnosi na razliku u godinama između muškarca i żene koji su zajedno. To zlatno pravilo glasi: “duplo mlađa plus sedam” je bila gornja granica za muškarca dobrog ukusa.

Koliko je imao momak ili muškarac iz ove pesme możemo samo da nagađamo. Ali, da je bio “Daddy” u to nema sumnje.

Inače, ova stvar nije u originalu od Gnarlsa. Ne. Napisao ju je Gordon Gano 1984. godine koji je, takođe, imao grupu čudnog imena “Violent Femmes” (nasilne żene, gde je reč żene na francuskom jeziku).

Gnarlsi su alternativci koje je teško svrstati bilo gde. Mogu kada hoće da budu Electronci, AlterRockeri, Funkeri, Hip-Hoperi i još mnogo toga. Već verovatno nagađate da kada je u uvodnom textu za AlterDance rečeno da ta grupa prima u sebe i “otpadnike” koje niko neće, da se tada mislilo baš na Gnarlse. Tako je, mislilo se baš na njih.

Videli smo da su prethodne stvari, iako različite, bile međusobno nekako i srodne po svom AlterElectroPopRockNewWave ritmu. Svako je tu imao neku svoju internu šemu, ali su svi, kako god da ih okreneš, umeli iz sebe da izbace neki interesantni igrački ritam koji bi ‘ladno mogao da se igra i u savremenim klubovima. Dobro, bio bi malo više retro, razume se, ali bi, ipak, mogao da prođe u pauzi dok se Electroni ne odmore.

Nasuprot tome, ova stvar vuče na potpuno drugu stranu. Ka BluesRock-u u koji je ubačen Electro sa namerom da gurne stvar u još dublju alternativu. Tako čudan spoj koji bi se retko ko usudio da kopira.

Ritam je brz, energičan. Podseća na Twist. Na AlterTwist preciznije. Takav brz ritam możeš samo da twistuješ i ništa više. Nema u njemu mnogo Pop-a koji daje mekoću, gipkost, pokretu. Ako su prošle stvari bile limuzine u kojima samo ploviš dok se voziš, onda je ova grubi traktor u kome osetiš svaku rupu na koju naiđeš.

Ali, neka te ne zavara ovo poređenje. Jer, u muzici kao i u sexu, neko voli meko, fino mażenje, a neko “grubu i prljavu” igru.

Dakle, nema mnogo instrumenata, ali su vrlo “napaljeni” i orni za partijanje, pa zvuk deluje pun k’o oko. Sav se narogušio koliko je ponosan što ima priliku da se pokaże. Zna da nema mnogo varijanti koje su mu pri ruci, ali računa na surovu snagu, na żelju, na adrenalin koji prosto pršti na sve strane. Drugi imaju bolje uslove, ali on ima veću veru u sebe. Ima veću iskrenost koja obara s nogu. Ima veću spremnost da polożi srce na sto.

Sintisajzer je prva violina ovde. A uz njega rame uz rame električna i bass gitara. Malo čudan spoj. Pogotovo u delu kada se sve povuče u zadnje redove, a na sceni počne bass da odapinje żice. Pa se onda stušti ceo orkestar kao kada gladna ajkula namiriše krv.

A glas. E tek je to prava alternativa. Kada budeš prvi put čula ovaj glas mislićeš da ima 99 a ne 39. Toliko potseća na stare majstore koji su već u godinama. Sa stomacima do brade i podbradcima do stomaka.

To je glas koji definitivno ima karakter. Koji je svestan svoje vrednosti. Koji ne da prati ritam nego ga vuče za nos. Koji se sav naduvao od samopouzdanja. Koji je i lud i bezobrazan. Do te mere da może da “puca” i na srednjoškolke. Jeste da je već “Daddy” ali opasno se ne da.

U ovoj stvari nema mnogo mesta za neku tvrdo skockanu igru kao što je House, Electro ili slično. Gde se tačno zna šta s rukama i nogama. Ne, ovde ne. Ovde je drugi tip igre na sceni. Ovde je glavni igrački stil “zezanje”. Sve ti je dozvoljeno samo ako si otkačena, ako se blesaviš, ludiraš. Możeš da igraš kuda te srce vuče.

Reči su jednostavne i vrte se u krug. Możeš u tren oka da se użiviš u njih i da ih valjaš preko usana. I da onda izgleda kako ti je glas opako besan – kao kod Daddy-ja.

Slatka devojčica u slatkoj haljini. To je ono čega se on najviše seća. I da, srednjoškoski osmeh je baš umela da razvuče preko lica. Kada bi samo znao gde je sada?

Da, ona je otišla. Otišla je, otišla. Napustila je “taticu”. Uh, koliko mu samo nedostaje. Kada bi znala da njegov jedan pogled na nju może svako oko da pretvori u plavo. Ne jedno oko nego njih hiljadu.

To što nije njegova mu ne smeta. Jer, on vidi po njoj kako “menja” dok hoda. Vidi po tome šta mu radi – kako mu se reči sudaraju u glavi zbog nje. Vidi po tome kakva je prema svom dečku. Vidi po svemu tome da je odlepio za njom. Da je to krimiiiminalno.

Ali, ona je otišla. Otišla je. Ljubav je otišla.

A onaj njen osmeh boje nikotina. Brrrrrrrr.

Beautiful girl, lovely dress
High school smiles, oh yes
Beautiful girl, lovely dress
Where she is now I can only guess
'Cause it's gone daddy gone
Love is gone
Yeah it's gone daddy gone
The love is gone
Gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
Love is gone away
When I see you
Eyes will turn blue
When I see you
Thousand eyes turning blue
'Cause it's gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
The love is gone
It's gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
The love is gone away
And I can tell by the way that you
Switch and walk
And I can see by the way
That you make me talk
And I can know by the way that you
Treat your man
I can love you baby, 'til it's a crime
It's gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
The love is gone
Gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
Love is gone away
(Gone daddy gone)
Beautiful girl, lovely dress
(Gone daddy gone)
Nicotine smiles, oh yes
(Gone daddy gone)
Beautiful girl, lovely dress
(Gone daddy gone)
Where she is now I can only guess
'Cause it's gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
The love is gone
Gone daddy gone
The love is gone
Yeah it's gone daddy gone
The love is gone away
Goin’ away (7x)
(Gnarls Barkley – Gone Daddy Gone)

Vreme je za još nešto što je drugačije. Drugačije jeste ali, mu je mesto, ipak, baš ovde. Za to “drugačije” se pobrinuo jedan lik koji je i sam takav kakva je i ova stvar – čudan. Čudan, ali na jedan interesantan i originalan način.
Već njegovo ime govori u prilog tome. Ime koje izgleda sasvim obično, ali koje mnogo “nečega” ima da kaže ako umete da čitate “između redova”. Jer, u ovom slučaju to nije ime nego pseudonim – umetničko ime.
Šta, inače, rade umetnici – ili DJ-ejevi – kada uzimaju neki pseudonim? Trude se da taj pseudonim bude ili što više “bombastičan” – da bi što lakše skrenuo pažnju na sebe – ili je to neki jasan i upečatljiv simbol koji treba da vam pokaže kako umetnik generalno pristupa svojoj umetnosti ili kako gleda na život uopšte.
Ovde, kod ovog lika, toga, uopšte, nema. Na primer, zoveš se Markus Fureder a onda ti se to ime ne dopadne pa daš sebi umetnički pseudonim Parov Stelar. Glupo, na prvi pogled, zar ne? Imena, ipak, često o nečemu govore ili nagoveštavaju – na primer, Milica, Dragana, Miodrag ili Mili-vojević. Ali, to je sasvim uobičajena stvar, ništa čudno. Na isti način i ime ovog umetnika nešto može da nagovesti – “zvezdani”, na primer, jer engleska reč “stellar” baš to znači. Ali, kao što vidite, drugačije se piše. Pa šta je onda čudno u ovom pseudonimu?
Baš to što je sasvim običan. Pa kako, nešto što je obično može da bude čudno? Zar to nije protivrečno? Nije, ako to što je obično krije u sebi neobične motive. Pa, kakav motiv bi mogao da postoji u ovom slučaju?
Recimo taj da je umetnik ne iz šou-biz motiva promenio ime nego iz dubokih ličnih uverenja. Možda ta uverenja dolaze iz njegovih snova, razmišljanja, impresija koje je ko zna gde pokupio. Na ime koje je dobio rođenjem nije mogao da utiče. Jer prezime je dobio po pripadnosti određenoj porodici a ime možda od kuma svog oca ili od neke tetke koju je video dva puta u životu. Zašto bi ceo život nosio ime koje ne oseća kao svoje? Ili, zašto bi ga kao “klaun” sebi nalepio samo zato da bi se dodvorio medijima i javnosti. Ne, uzeće ime koje oseća da njemu pripada bez potrebe da bilo kome bilo šta u vezi toga objašnjava.
Da li je sve to baš tako u vezi Parova ne znam, ali ima nagoveštaja da možda jeste. Jer, osim imena, radi se, zaista, o jednom umetniku koji na svakom koraku pokazuje svoju originalnost koja se ne dodvorava nikome, ne preza od izazova i ne osvrće se na standarde. Naprotiv, trudi se da ustajale šablone ruši i da uvodi neka svoja dugačija pravila.
Tako je Parov već na početku svoje umetničke karijere kada je bio DJ unosio u svoje mixeve čudne kombinacije koje su odmah privukle pažnju javnosti svojom kreativnošću. Njegov elektronski zvuk je ušao u reklame, filmove, itd. Zatim je otvorio svoju producentsku i izdavačku kuću koja je gurala umetnike ka kreativnim izrazima. Sada, između ostalog, ima i svoju muzičku grupu u kojoj oblikuje elektronski zvuk.
Ipak, vrhunac njegove kreativnosti je to što se baš on smatra začetnikom jednog novog muzičkog pravca – ElectroSwing-a. To je spoj elektronske muzike i čarlstona, swinga i slične muzike koja je nastala tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Ali, to nije neki ustajali, dosadni ritam. Ne, ništa od toga. To je dinamična muzika na koju, takođe, možeš da igraš – jer ima svoju House osnovu. Ali, osim te House baze, u toj muzici ima i jako interesantnih “čudnih” zvukova i ritmova koji deluju osvežavajuće u odnosu na klasične elektronske i House standarde.
Ova stvar koju ćete sada čuti baš priliči Parovu i svemu što je o njemu rečeno. Dakle, jedna “čudna” stvar. Probajte da joj definišete precizno mesto što se tiče stila i bićete na mukama. Jer, ova stvar kombinuje sve i svašta, ali da istovremeno nije baš potpuno ni jedno od njih. To je i Trance i Dance, i House, i Electronica. Sve zavisi iz kog ugla je gledate. Ako budete vrlo pažljivi primetićete da je tu čak umixano i par sekundi ElectroSwing-a. Ima li kraja ovom nabrajanju? Ne, ako ga ne zaustavim. Ukratko: I čudno je, i svašta je i igrački je. Dakle, alternativno je. I zato je tu – u AlterDance-u.

Jer, vrednost ove stvari je baš u tome što je vrhunski uspela da uskladi sve to što je u njoj. Sve je neobično i čudno, ali vam je istovremeno baš sve to izuzetno interesantno – jako prija vašim čulima.
Na primer, glas ostavlja utisak da je od nekog crnačkog domorodca koji ili ima govornu manu ili ne zna dobro jezik na kome govori. Ali, posle nekog slušanja ove stvari shvatićete da je taj glas baš takav trebao da bude, jer je takav kakav jeste odlična podloga za ritam koji ostavlja utisak univerzalnosti. One univerzalnosti koja ne pripada samo ovom našem civilizovanom svetu nego pripada čovekovom svetu uopšte – gde god da se taj svet nalazi i na kom god stupnju razvoja da jeste. Mogao bi da zamislim i da afrička udaljena plemena, i Pigmeji ili Eskimi razumeju ovu muziku.
Ne samo da razumeju muziku nego i da se pokreću na nju. Jer, ritam, a ne reč, je osnova koja kod ove stvari proizvodi pokret. Postoji samo jedna rečenica koju uopšte nećete razumeti. Ona se automatski ponavlja tokom cele pesme kao neko “mantranje” koje treba da te ubaci u stanje muzičkog transa. Jedino ono što ćeš od reči uspeti da prepoznaš je “Ooh, Yeah, Fanky”.
Instrumenti – bas, solo gitara i elektronika – jako dobro od početka do kraja održavaju tu muzičku “mantrologiju”. Moći ćeš da igraš i da se prepustiš da te nosi ovaj neobični zvučni talas na kome će biti mesta za sve i za svakoga.
Ono što zaokružuje utisak neuobičajenog je i to da je po prvi put na ovoj listi jedan video koji za razliku od mrtve sličice ima živu video radnju. Da li je potrebno da vam govorim kakav je to video? Da li on može biti drugačiji od njegovog autora ili od onoga što ritam i ukupna atmosfera ove stvari nose u sebi? Pogledajte, poslušajte, pa zaključite sami.
(Parov Stelar – Love (Club Version)

On je kao pevač i textopisac 1971. zajedno sa jednim basistom formirao grupu kojoj je dao ime Roxy Music. 1976. su se razišli, da bi se ponovo aktivirali 1978. i trajali do 1983. kada su ponovo otišli na “mali odmor” koji je trajao “samo” 17 godina. Okupili su se ponovo 2001. Od tada pa sve do danas zajedno sviraju i promovišu svoje stvari. Pitanje je: “Kako se zove osnivač Roxy-ja”?

Pa, Brian Ferry, naravno. Njega i njegovu Roxy smatraju za legendu koja je donela neke nove stvari u zvuk toga doba. Prvi su počeli da se oblače drugačije – da se lickaju. Odela, frizure i čitav imidż je doneo novu muzičku vrstu pod imenom Glam Rock ili Glitter Rock. Smatra se da je Roxy, između ostalih, uticala na formiranje Punk zvuka u Britaniji.

Njihov Rock je i PopRock, a takođe i Art Rock – novi pravac u to vreme koji je hteo da istakne da je na zvuk uticalo obrazovanje koje su članovi pojedinih bendova sticali na umetničkim školama.

Stvar koju ćemo sada čuti se zove “Kiss and Tell” (poljubi i reci) i iz 1987. je godine. Ali, ovo je Maxi singl. Istog je ritma i zvuka kao i original, samo je produżen za par minuta dance efektima. Postoji i zgodan video gde zvuk nije u Max-u nego normalnog trajanja (oko četiri minute), pa zato nije stavljen na blog, jer Max verzija više naglašava igrački karakter koji AlterDance-u još bolje leżi.

Zato na blogu nema video radnje za ovu stvar, ali tu je link preko koga możete i to da vidite.

Kiss and Tell napolju svrstavaju u SynthPop ili NewWave. Mi smo sa NewWave-om upravo završili, ali ova stvar dobro dođe da se sa tom prethodnom grupom napravi prirodna veza – kontinuitet sličnog zvuka.

Ovo je, dakle, jedna vrlo jaka Dance stvar koja sasvim jasno reklamira svoj igrački karakter. Naravno, ne u smislu House ili Electro zvuka, nego u stilu nekog mekog alternativnog Rock-a ili PopRock-a koji je mutirao tako što se na neki svoj poseban način razigrao.

To je, inače, jedan savremeni igrački zvuk koga vreme uopšte nije pregazilo. Samo mu je dalo na šarmu i mističnosti. Jer, ovaj ritam może da se dożivi na različite načine. Jedan od njih je onaj koji ti dozvoljava da telo baciš u zavodljiv, sexy pokret.

Gitare, i solo i bass, drże snażan ritam koji prate i svi ostali. Električna gitara kao da je učila školu kod one iz NewWavea, zavija i odjekuje, iako joj osnovni igrački ritam pravi senku i ne dozvoljava joj da se suviše udalji od centra oko koga se sve vrti. Bubnjevi, perkusije i ostali ne oklevaju da se otkače i prepuste maximalnom użivanju.

Posebno mesto pripada sintisajzeru, koji vodi računa da malo doda Electro boje i ne dozvoli ostalima da skrenu u klasiku ili standard koji bi mogao da potisne alternativu.

Glas je posebno interesantan. Oseća se u njemu ta neka specifična crta za koju ti fale reči da je opišeš. To je, u stvari, buntovan glas koji je pankerski u duši, ali pošto se došlo u godine, ima i dozu ozbiljnosti, realnosti u sebi. Što sve u zajedništvu sa zvukom może da zvuči vrlo sexy. Da te navede da otvoriš tu ladicu tvoje čulnosti. Ali, tu “żicu” moraš da osetiš, da joj se prepustiš. Da joj dozvoliš da u tebi nešto pokrene i pobudi.

Kada se to desi, onda će tvoje telo samo da počne da se uvija. Počeće da pokazuje svoju čulnu prirodu koja je ubrzo spremna da u svojoj okolini potrażi neku sličnu energiju sa kojom će da se spoji.

Iako reči uopšte nisu u sexy fazonu, ukupna atmosfera vrca od erotskog naboja. Može da se đuska u nešto sporijem ali naglašenom pokretu koji dočarava ljubavnu ekstazu. Neće ti trebati mnogo da se ušaltuješ u ovaj zvuk. Jer, ova stvar, zaista, nosi svojim ritmom i jakim emotivnim punjenjem koje izbija tokom cele pesme.
Inače, stvar je o “lutki sa naslovne strane”, o “novcu koji govori i nikada ne laže” o uzimanju – davanju gde važe pravila “oko za oko” i “krv na rukama”. Zato: “Daj poljubac i każi (cenu)”.

Njeno jedino svetlo koje vidi je blic fotoaparata. Njene usne se pomeraju, ali on nikada neće znati šta je stvarno na njima. Ljubav je jako jeftina roba, za koju ne vredi dati više od nekoliko centi, jer je ljubav ovde na stalnoj rasprodaji. Adam i Eva su davno istrošena priča. Sada se ide ulicom u jednom pravcu. Sada se trażi blic u magazinu prigušenog svetla. Tamo gde nema tajne koju możeš da sakriješ. Gde je groznica gorivo koje noć pozajmljuje da bi mogla da potraje. Tamo gde iluzija krade realnost i pretvara je u sapunicu snova.
Video odlično prikazuje atmosferu jedne zvezde šou – biza koja, okićena ogrlicom i bundom, deli poljubce oko sebe. Ali, ne dozvoli da ti sumorne reči pokvare raspoloženje. Jer, ako se sluša samo muzika bez poruka o tome kako je svet okrutan, licemeran i loš, onda zvuk pobuđuje strast i pokret koji zavodi. Probaj da osetiš tu strast i taj naboj i dopusti im da te ponesu. Slobodno odvrni malo ovu stvar na glasnije. Neće se ljutiti.
(Hey hey, hey hey hey hey, hey hey, hey hey hey hey)

Ten cents a dance, it´s the only price to pay
Why give´em more when it´s only love for sale
Adam and Eve, it´s the oldest game in town
Just a one way street to a faded magazine
Kiss and tell, money talks, it never lies
Kiss and tell, give and take, eye for an eye
Fever – the heat of the night

Dreamer – stealer of sighs
One public face in a private limousine
Flash photograph, it´s the only light you see
No secret life, there´s no secret you can steel
Your lips are moving, but I will never know what they mean
Kiss and tell, money talks, and love it burns
Kiss and tell, give and take, we live and learn
Fever – the heat of the night

Dreamer – stealer of sighs
Kiss and tell, kiss and tell

Fever – the heat of the night

Dreamer – stealer of sighs

Fever – the heat of the night

Dreamer – stealer of sighs

Kiss and tell, we never lie
Kiss and tell, eye for an eye
(Hey, hey) Kiss and tell, (Hey, hey) blood on a nail
(Hey, hey) Kiss and tell, (Hey, hey) kiss me again
(Ah) Kiss and tell (Ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Ah) Kiss and tell (Ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Ah, ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Ah) Kiss and tell (Ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Ah) Kiss and tell (Ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Ah) Kiss and tell (Ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Hey hey, hey hey hey hey, hey hey, hey hey hey hey)

(Ah) Kiss and tell (Ah ah ah, ah ah ah, ah ah ah)

(Hey hey) Kiss and tell (Hey, hey, hey heeeyyy)

(Brian Ferry – Kiss And Tell)

PLAYLIST ALTER INSPIRION (6 Songs)

PLAYLIST ALTER POP (5 Songs)

PLAYLIST ALTER NEW WAVE (6 Songs)

PLAYLIST ALTER DANCE (5 Songs)