INDIE III

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

U okviru Indie III celine se nalaze četiri grupe i to po sledećem redosledu: IndieTeenAcoustic, IndieTeenPop, IndieTeenPopRock i IndieTeenRock.

Ali, ako ste se našli na ovoj strani a da niste prethodno posetili stranu Indie I, onda je potrebno da to sada učinite. Jer, Indie I u svom uvodnom textu dodiruje sve četiri Indie celine. Dakle, odnosi se na ukupan Indie zvuk. Tamo se, na samom početku, nalazi i spisak svih Indie celina (I, II, III, IV) i naziva svih grupa u okviru njih. Samo Indie I uvodni text sadrżi taj opšti osvrt koji je potreban da biste na određeni način pristupili Indie zvuku.

Osim tog zajedničkog uvodnog dela, odlazak na Indie I je neophodan jer su Indie celine pravljene – ne slučajno nego namerno – po jednom utvrđenom smislu koji je potrebno pratiti onako kako sledi. Isto to vażi i za pojedinačne grupe u okviru celina. I one su poređane sa određenom namerom da budu baš tu gde jesu i da se čitaju po tom redosledu. Naravno, i sami textovi za pojedinačne stvari prate tu istu filozofiju.

Zato je preporuka da se vratiš na Indie I i ostaneš tamo dok god ne pređeš sve grupe i pojedinačne stvari u okviru njih. Na taj način ćeš izvući najviše iz Indie grupa i celina koje upravo slede.

Inače, Indie III je jedna potpuno posebna priča – drugačija od svih ostalih. Na neki način to je celina “koje nema” – koja je virtuelna. Naravno, nije ona kao “carevo novo odelo” koga, u stvari, zaista, nema i mora da se zamišlja. Ne, ne u tom smislu.

Ono što sam hteo da każem je da su sve ostale grupe i celine na blogu pravljene prema nekom opštem okviru koji vażi i za zvuk koji je napolju – koji nije na blogu. Neke dodirne tačke sa spoljnim svetom uglavnom postoje – nekada ih je manje, nekada više.

Ali, ono što postoji u okviru Indie III celine je bukvalno umotvorina specifična baš za ovaj blog. Šta je to što je drugačije, i o čemu se tu, zapravo, radi?

Ne, ne radi se o zvuku nego o nazivima, o imenima grupa. Ta (nova) imena, takođe, u većoj meri podsećaju na ostale grupe na blogu jer su i one po svom sastavu slożenice sastavljene od skraćenica nekoliko imena (kao, na primer, IndiePopRock, AlterFolkRock, itd). Ono što je ovde drugačije je to da se u okviru slożenica nalazi jedno potpuno atipično ime – i što se tiče bloga kao i spoljnog sveta. To ime ili naziv je “Teen” (tinejdżer). I to Teen se, kao što vidiš, nalazi u imenu svake grupe u Indie III.

Ako staviš imena grupa iz Indie III u Google pretrażivač dobićeš skup nepovezanih pretraga koje ponekad dodiruju ove termine, ali ne u smislu onako kako je to na blogu.

Interesantno je da ćeš u startu natrčati na termin Indie Teen Pop Rock kao naziv albuma jedne grupe, što, iako może biti interesantno, čini mi se da je malo bezveze.

Teen Pop izraza ima dosta često, ali ne kao muzički pravac nego samo da ukaże na Pop muziku za koju se misli da je slušaju teenager-i.

Isto tako Indie Teen je prisutan, ali se tu misli na stvari koje su nezavisne (independent). Za koje ne postoje autorska prava pa svako może da ih iskoristi u svom radu. A ujedno je i to muzika koju slušaju jako mladi.

Trenutno je tako na Google-u (April 2016). Videćemo šta će biti kasnije. Możda će u budućnosti teenageri dobiti svoje ime u skraćenici za neki muzički pravac.

Moglo je sve to drugačije da se napravi na blogu. Da umesto četiri grupe budu dve ili čak jedna. I da se sve to smesti u okviru neke druge celine. Tada celine Indie III ne bi, uopšte, ni bilo.

Moglo je, ali, ipak, ne bi dobro leglo gde god da je otišlo, jer je ovaj zvuk, ipak, nekako poseban, specifičan. Kao kada bi kapi ulja sipala u vodu, a one se razlile po površini odbijajući da se pomešaju i rastope.

Dakle, pretegnuo je stav da se ide ne u sużavanje nego u širenje na više grupa polazeći od toga da je Indie kao zvučni pravac jako mlad. Njegovo vreme tek dolazi, i u budućnosti će sigurno ovde biti još novih stvari. Zato je bolje da se razgraničenje napravi sada nego kasnije kada sve postane prebukirano uz istovremeno očigledne razlike unutar grupa.

Kao što je rečeno, Indie III celina se bavi teenage zvukom. Kakav je to zvuk?

To je zvuk za koji bi se na prvo slušanje moglo reći da je mlad. Da ga izvode mladi glasovi za koje se predpostavlja da su teenageri. To, naravno, mogu biti i starije osobe, ako pevanjem pokušavaju da oponašaju tu generaciju. Ako żele da ih slušaoci od 13 do 19 baš tako dożive – kao svoje drugare.

Inače, da ne bi bilo zabune, ja nisam birao ove stvari da bih na blogu imao i nešto što se teenagerima sviđa. Ne, nikako. Kao i u vezi svega ostalog na blogu, ja nisam trażio i nalazio stvari da bi ih, onda, trpao u fioke, nego su stvari pronalazile mene, a onda sam se ja češkao po glavi misleći se u koju fioku da ih strpam.

Tako je bilo i ovde. Ovo su, jednostavno, stvari koje mi se veoma sviđaju. Mogao sam da ih stavim bilo gde, u grupu bilo kog imena, to ništa ne bi promenilo. Imao bi ih kod sebe i kada bloga ne bi bilo i kada ni reč ne bih napisao o njima. Što naravno, isto vażi i za sve ostale stvari na blogu. One nisu ovde da popune neku prazninu, da zadovolje neku formu, ili da naprave sebi neku prezentaciju. Ne. Ne zbog toga.

Kao što se da lako primetiti i redosled po kome su grupe postavljene, takođe, ima nekog smisla. Najpre se pošlo od akustičnog zvuka koji je, u stvari, Folk po svom karakteru. Moglo bi se reći da je najsporije i najmlađe preseklo traku od Indie III.

Zatim se sa Pop-om i PopRock-om stvari polako ubrzavaju, da bi sa Rock-om dostigle svoj vrhunac. I po ritmu i po brzini i po snazi.

Biće interesantno da se vidi šta će biti za koju godinu, kada teenageri porastu? Hoće li posaditi još neko zeleno drvo u svojoj mladoj šumici ili će zelenilo porasti, prorediti se i promeniti boju?

INDIE TEEN ACOUSTIC

Zeleno może da ima mnogo svojih nijansi, ali ova je najzelenija od svih. Ovo su teen-ovi koji tek što su prevalili prvu deseticu. Koji bi da rastu triput brże na dan, jer još uvek ne mogu da se pohvale da su dorasli petnaestu ili šesnaestu. Sada su tu zarobljeni u svom nerazvijenom telu koje im se nimalo ne dopada. Sa glavom u kojoj se vrzma hiljadu użasnih pitanja bez odgovora. Za koju godinu će im, ionako, sve što je sada tako żivotno vażno biti totalno bezveze, nebitno.

Ovo je grupa ili grupica koja je dobila luksuz da bude među najmanjim na blogu. Jer, ima trenutno samo tri stvari. Pa, dobro, neka, učinićemo im to, razume se. Kome ako ne njima? Kada ako ne upravo sada?

Nije slučajno i to da najmlađim teen-ovima pripada i najednostavniji zvuk koji bi i da su stariji u pitanju uvek došao na početak, jer i po tempu i po snazi i po ukupnoj atmosferi je odmah vidljivo da mu je baš tu mesto – da nam otvori vrata i uvede nas u čitavu priču.

Samo glas i gitara. I ništa više. Gitara je akustična – ona najjednostavnija. Ona koja nije tu zbog sebe nego zbog glasa. A glas, hajde da ne każem dečiji da se teen-ci ne naljute. Glas je mlad, toliko mlad da je i njemu samom jasno da to ne może da se sakrije. Pa zato to i ne pokušava.

Kada zvuka ima toliko malo da na prste możeš da ih brojiš onda reč izbija u prvi plan. Iako je meni zvuk uvek preči od reči, u IndieTeenAcoustic mogu samo da odam priznanje gospođici “reč”. Jer, bez reči bi, u ovakvoj situaciji, sve bilo, zaista, drugačije. Čitava atmosfera, čitav dożivljaj.

Ne treba ispustiti iz vida da je ovo Indie zvuk. Da je to po definiciji najveća moguća alternativa koja postoji na blogu. Pa kako, onda, pomiriti tu mladost, neiskustvo i ostalo što ide u vezi sa tim sa kreativnošću, kvalitetom itd., koji se traże u alternativi kakva je Indie?

Mladost jeste możda najjači adut u ovom periodu żivota. Ispred sposobnosti, kvaliteta, snage, veštine. Ali, bez obzira na to, ono što demonstriraju stvari iz ove grupe je, zaista, na nivou. I po kriterijumima koji vaże za starije. Kako to? Pa, tajna je u jednostavnosti, u spontanosti. Tajna je u igri.

Postavlja se pitanje zašto? Zašto se ova kategorija nije preskočila?

Prvo zato što je dala ono isto što i ostali daju – kvalitet, šarm, sveżinu, kreativnost. Najpre zbog toga. Jednostavno osećaš da je to dobra stvar i ne gledaš joj u zube. Kapiraš u startu da je to sve zeleno, da se takmiči u posebnoj kategoriji, ali to ti, uopšte ne smeta ako je sve drugo ok. Kao što i “crtane” možeš da gledaš sa svojom decom i da, ako su zaista, dobri, u njima beskrajno uživaš.

Osim toga, postoje i neki psihološki faktori koji ovde deluju iz pozadine. Koji su na sceni u situaciji kada nam je, na primer, jedan jako mladi pas ušao u kadar. Sa sve onim svojim nesrazmerno velikim ušima, širokim šapama i dugim slabašnim nożicama na kojima ako se ne tetura onda se svakako o njih sapliće.

Ne możemo a da ne obratimo pażnju na tu gomilu nespretnosti koja nam je izmamila iskren osmeh. Osmeh koji se sa lica spontano preneo na čitavo telo. Prosto smo očarani prizorom koji, ako bi se iz nekog drugog ugla posmatrao – recimo strogo racionalnog – uopšte ne bi trebao da izazove bilo šta slično.

Da, to je magija żivota kome pripada i sva ta nespretnost i nesavršenost. Kako starimo sve više smo pod uticajem kalupa po kojem se sve što radimo podvrgava merilu opšteprihvaćenih pravila i normi tako da počinjemo da podsećamo na neku veliku i komplikovanu spravu u kojoj sve otkucava tika-taka. Sve odmereno, sve po pravilu, sve onako kako treba da bude. Onako kako rade i svi drugi oko nas.

Deca još uvek nisu naučila ta pravila ili ih nisu naučila u dovoljnoj meri. Kao što im je i telo nesrazmerno, takvo je i njihovo kretanje i ponašanje. Ali, bez obzira na svu tu nesavršenost našem oku izgleda da to više prija nego dosadna predvidivost koja je svuda oko nas u svetu odraslih. Koju gledamo a uopšte joj ne pridajemo važnost dok god ne iskoči iz te svoje dobro nauljene satnice.

Razlog zašto nam se dečija nesavršenost sviđa je zato što je ona spontanija nego naša sopstvena spretnost i preciznost. Zato što u sebi ima više żivota. Zato što njom rukovodi sveżina Prirode, a ne uglancani mehanizam čovekovih pravila i principa.

Jeste da je mehanizam sposobniji, ali zato ima manje żivota u sebi. Jer, żivot se pod dejstvom te hipnotičke savršene rutine uspavao. Te odrasle, zrele, iskusne rutine koja decu još uvek nije uspela potpuno da zarazi.

Potreban nam je, s vremena na vreme, taj dodir prirodne nesavršenosti. Ako ne da nas podseti u šta smo se pretvorili, a ono bar da nas iskreno obraduje. Jer, możda će na podsvesnom planu i taj mali dodir da napravi neku promenu ka generalno većem otvaranju za żivot. Ka našem buđenju a ne uspavljivanju.

Zato i devojka koja je prevalila dvadeset petu ume ponekad da drżi u ruci svoju omiljenu “Mini”, junakinju iz crtane serije koju je obożavala kada je bila mala. Naročito kada joj je teško u duši. Sada joj ta igračka izgleda kao minijatura jer su se, u međuvremenu, neke veličine promenile.

Ali, postoji nešto što se nije promenilo. Potreba da budemo u kontaktu sa żivotom. Sa onim żivotom koji se između ostalog krije i u nesavršenom dečijem svetu.

Zato i odrastao čovek może da użiva u programu za decu. U bilo kojim godinama. I da to użivanje ne bude ni malo lošije od użivanja u odličnom programu za odrasle.

To, dakle, uopšte nije stvar mogućnosti – ona svakako postoji. Da li će do toga, zaista, i doći zavisi isključivo od pojedinca – hoće li pokazati volju i żelju da se otvori za takvo jedno iskustvo.

Posebno je interesantno kada se susretnu na istom mestu mladost i starost. Kada se dodirnu te dve potpuno različite żivotne perspektive. Jedna koja tek treba da kroči u svet odraslih. Koja je još uvek sirova, neobrađena i nezrela za taj svet koji je pred njom. I ona druga perspektiva koja je toliko iskusna da joj je muka od svog tog iskustva. Koja dahće pod teretom svoje zrelosti. Koja često u nemogućnosti da nađe smirenje počinje spas da trażi u obrnutom smeru – onom koji vodi unazad. Onom za koji odrasli każu da je podetinjio.

Gledali ste to sto puta na filmu, u pozorištu, čitali u knjigama, videli u običnom svakodnevnom żivotu. I uvek je to fascinantno. Kao i sav ostali żivot oko nas,

koji je tu bez obzira koje ćemo ime da mu damo. Sada je to ime IndieTeenAcoustic.

Bizarno, bizarno. A šta to? Pa oni.

Dobro, što se tiče imena nije baš ne znam kakva bizzarija, jer svašta smo već ovde viđali, ali nije ni da nije. Proceni sama.

Uzeli su ime Freinte! Što uključuje reči forehead (čelo) i front (prednja strana), ali ne na engleskom, nego onako kako to zvuči na španskom. Ali, zašto je sve to uzeto baš tako? Zato što slično zvuči kao engleska izreka “heaven-sent-eh” što po naški znači “dar s neba” ili da je nešto “došlo k’o poručeno”. Verovatno hoće time da każu da je njihova muzika baš ono što nam treba. Da je “frentastična”.

A uzvičnik nikada zvanično nije pripadao imenu nego je stajao na CD omotu radi dekoracije. Ljudima se to svidelo i tako je na kraju i ostalo.

Ako bi trebalo da se izabere kontinent koji je nekako najbizarniji od svih verovatno bi to bila Australia. Sa svim tim żivim svetom od koga mnoge čudne vrste jedino tamo egzistiraju. Freinte! dolazi baš odatle – iz Australije.

1989 su nastali a 1997 su se raspali. Prvi album (Marvin the Album) iz 1992 je imao ogroman uspeh (platinasti tiraż u Aus). Posle su izdali još samo jedan album.

Dva člana benda (Simon Austin i Angie Hart) su i kasnije nešto malo radili zajedno, ali da li je bizrano to što su 2014 krenuli na turneju da proslave 21 godišnjicu izdavanja njihovog albuma prvenca?

Pa, możda i nije baš bizarno, ali ovo sigurno jeste.

1994 god za turneju po Americi su napravili izdanje tog svog prvog albuma, ali za američko trżište i tu onako usput naprave obradu jedne stvari od New Order (stvar iz ’86). New Order je, inače, svetski poznata grupa (za razliku od Freinte!) koja je sa tom svojom najpoznatijom stvari jedva upala na američki Billboard Hot 100 listu (98 mesto).

A Freinte! je obradio tu stvar akustički (samo gitara i glas) i naprave svoj najveći hit ikada, koji je dospeo na 49 mesto Billboard-a. Bizarno, zar ne? Nije? Da, zaboravih da każem da se pesmica zove “Bizzare Love Triangle” (bizarni ljubavni trougao).

To je stvar koja je sada na redu. Bilo bi bizarno kada bih rekao da nije i da sam sve ovo pričao samo tako – bezzvezze.

Ne, toliko bizarni ovde nismo. Idemo odmah na Bizzare.

Możeš da ga zoveš zeleni (kao trava) ili żuti (kao żutokljunac) i u oba slučaja bićeš savršeno u pravu. Jer, ovo je najmlađi zvuk na čitavom blogu.

Ali, ne treba ga potceniti ni sekundu. Ja ne bih, a ni američki Billboard nije. Ako, recimo, uporediš ovu obradu od Freinte!, sa originalom od New Order-a, videćeš šta znači nebo, a šta zemlja. Velika razlika u korist żutokljunca.

Ova razlika uopšte ne bi trebalo da čudi. Ako kreativnost, inspiraciju..itd, shvatimo kao żivot sam, onda se svakako może reći da je żivotu sasvim sve jedno gde će da se useli. On nikada ne pita za krštenicu.

Mi odrasli imamo predrasude da je mlado inferiorno u svakom pogledu. U nekom jeste, što se tiče sposobnosti, razumevanja, itd. Ali, u oblastima koje se tiču żivota, to uopšte ne mora da znači. To mladalačko nesvesno i spontano może u sebi nekada da ima više żivotne kreativnosti i nadahnuća od onoga što je odraslo i sazrelo a samim tim i više pod uticajem kontrole, predrasuda, racionalizacije.

Rekli smo da ovoj grupi pripada zvuk koji izvode teenage glasovi. Bilo da su oni mladi sami po sebi ili da se neki stariji glas utegao u tesno dečije odelo. Ovde imamo baš takav slučaj, jer je Angie Hart kada je otpevala ovu stvar morala da izmutira jedno desetak godina razlike s obzirom da je imala dvadeset dve kada je snimila ovu stvar.

I uspelo joj je fantastično. Jer, ovo je jedan, zaista, vrlo mlad glas. Sa svim ograničenjima koja postoje u tom uzrastu. Nema sumnje da bi taj glas svakako bio jedan od solista đačkog hora, iako ga ova stvar baš i ne gura na ivicu svojih limita. Jer, niti mora da se penje na tavan, niti da silazi u podrum. Niti da pokazuje svoj vibrato niti neke posebne ukrase – trilere.

Ali, bez obzira na sve to, ovaj glas ima neku svoju magiju, neku misteriju. Ima neku posebnu specifičnost, neku nedokučivu detinju emotivnost.

Nema sumnje da ovaj glas nosi čitavu pesmu. Bez njega, takvog kakav jeste, sva čarolija bi jednostavno nestala. Glas nosi reč koja ovde bukvalno zaseda na tron. Jer, da su reči drugačije – manje inspirativne i maštovite – i taj glas bi se drugačije dożivljavao. Ne bi imao toliku moć da te dodirne, da ti se toliko nametne.

Ovako, sve se jako lepo slożilo. Glas i reč zajedno u simbiozi koja čini fantastičnu kreaciju punu żivota, iako atmosfera sama po sebi nije radosna nego upravo suprotno. Tużna je i nespokojna. Ispunjena nemirom i brigom. Zbunjena je i zaplašena.

Ali sve je to sastavni deo żivota. To je ono naličje – ona tamnija strana koju baš i ne volimo. Ipak, baš ta strana je puna sokova żivota koji su u stanju da nas uzdignu. Da nas oplemene. Da nam stvore unutrašnju dubinu i širinu.

Osim glasa tu je i akustična gitara koja dodatno boji zvuk. Ona je ovde potpuno u slużbi glasa. Nema solaże niti neke efekte koji bi je makar za trenutak gurnuli u prvi red. Ne, glas od početka pa do kraja drżi slovo, a gitara je tu da mu pomogne da ostane ritmički tačan. Da mu da podršku svojom toplom bojom. Da ga svojim preciznim i odlučnim tonovima ohrabri ako je izgubio odlučnost. A trebaće i hrabrosti i odlučnosti tom glasu s obziram na to s čime se uhvatio u koštac.

Jer, ona je jako zaljubljena u njega. Onako kako samo to może jedna devojčica. I ludo i slepo i beznadeżno. Ma dovoljno je samo da pomisli na njega i da je u trenutku nešto preseče u grudima. Jer, teško joj je da sve te bolne stvari koje je pritiskaju ne może jednostavno da precrta gumicom i ostavi ih iza sebe. To što sebi govori da joj mudrost budale neće ništa dobro doneti je uopšte ne smiruje. Naprotiv, čini to da svakoga dana postaje sve više i više zbunjena.

Svaki put kada vidi njega na kolenima, ona padne na svoja kolena i moli se. Koliko će još dugo morati da čeka momenat kada će joj on konačno uputiti prave reči? One koje ona sama nije u stanju da izgovori.

Ona je uglavnom u redu, ali to sa njim nikako ne może da razume. Zašto se sve to događa? Zašto ne może da bude kao nekada? Kada je sve bilo tako jasno i jednostavno.

A šta bi bilo kada bi došao neko drugi umesto njega? Da uđe u ljubavni trougao?

Ne, sigurno ne bi żelela tog nekog drugog da povredi. Jer, ne bi mogla da bude na miru sa njim dok god gaji nade u vezi sadašnje ljubavi. Biti sa nekim drugim bi značilo da nikada ne bi mogla da sazna šta bi bilo sa sadašnjim dečkom? Koji su njihovi krajnji dometi? Šta je sudbina spremila za njih?

Every time I think of you
I get a shot right through
Into a bolt of blue
It's no problem of mine
But it's a problem I find
Living the life that I can't leave behind
There's no sense in telling me
The wisdom of a fool won't set you free
But that's the way that it goes
And it's what nobody knows
And every day my confusion grows
Every time I see you falling
I get down on my knees and pray
I'm waiting for the final moment
You say the words that I can't say
I feel fine and I feel good
I feel like I never should
Whenever I get this way
I just don't know what to say
Why can't we be ourselves
Like we were yesterday
I'm not sure what this could mean
I don't think you're what you seem
I do admit to myself
That if I hurt someone else
Then I'll never see
Just what we're meant to be
Every time I see you falling
I get down on my knees and pray
I'm waiting for the final moment
You'll say the words that I can't say
Every time I see you falling
I'll get down on my knees and pray
I'm waiting for the final moment
You'll say the words that I can't say

(Frente! – Bizarre Love Triangle)

A sada jedna prava Indie-janka. Prava da pravija ne może ni da bude. Dankinja Agnes Obel. Iako se muzikom bavila i ranije, zvanična muzička karijera joj počinje 2009 (i traje do danas). Već posle godinu dana izdaje svoj prvi album Philharmonics (filharmonija) koji je dożiveo uspeh i kod kritike i kod publike. Vezano za njega prima u Danskoj pet muzičkih priznanja, za najbolji album, najbolje pop izdanje, najboljeg żenskog umetnika i najboljeg umetnika početnika i textopisca.

Da ti se glava zavrti. Ali, njoj se glava očigledno nije zavrtela. Jer, ostala je skromna, dosledna sebi i svojoj muzičkoj viziji. “Muzika je ono što sam ja, i ono gde sam ja” każe Agnes.

Ali, zašto je Indie-janka? Pa zato što sve u vezi svoje muzike radi bukvalno sama. Sama piše tekstove za svoje pesme, sama pravi muziku (svira klavir), peva, snima i producira.

Każe da ne voli orkestarsku muziku, nego baš naprotiv, drażi joj je pojedinačan glas i sasvim jednostavan zvuk. Svesna je da zbog toga njena muzika čak ponekad dečije zvuči. Ali, to joj, uopšte, ne smeta. To je njen način da najbolje izrazi svoj unutrašnji svet.

Ipak, ona stalno istrażuje sebe i sklona je kao pravi umetnik slobodnjak da menja pristup, da eksperimentiše. Da izvlači uvide iz neočekivanog i neplaniranog.

Recimo, na prvom albumu joj je zvuk bio u fokusu. Želela je da ga što manje opterećuje rečima, textom. A opet, na drugom albumu (Aventine) reči su je fascinirale. Pokušala je preko njih da stvori podlogu za maštu i za dożivljaj slušaoca.

Mi se drżimo prvog albuma i sa njega slušamo stvar Just So (upravo tako). Ova stvar nije udarna sa albuma iako vidim da joj je po broju obrada (instrumental, użivo) bila jako vażna.

Porasli smo sada malo i glas više nije tako detinji kao u Bizzare... Iako smo i dalje ostali u društvu teen-ova. Agnes je imala trideset kada je snimila ovu stvar (2010), ali glas je sabila u bar desetak godina manji broj.

Da li joj je i u stvarnosti glas baš takav ne bih smeo da se zakunem. Ako i jeste, ipak, je malo izafektiran. Mislim na situaciju kada se obraćaš maloj deci pa onda malo promeniš glas, delom da im tepaš, a delom jer misliš da bi te tako bolje razumeli jer ti se čini da si sada bliżi njihovom nivou.

Ali, nema te glasovne mimikrije u većoj meri. Ne. I nema veze sa decom uopšte. Čini mi se da je to više zbog toga da bi se jednoj ozbiljnoj temi dao malo šaljiv prizvuk. A możda je to neko zrnce ironije kojim se pokušava samo malo zagrebati površina neke neprijatne stvari, bez żelje da se dublje ulazi u nju. Ili je u pitanju nešto sasvim deseto, što nam nikada ne bi palo na pamet. Ko zna? Kad je Agnes u pitanju…?

Bez obzira na te spekulacije utisak je da je ovo jedan mladi teenage glas i upravo to je ono što je otvorilo vrata IndieTeenAcoustic-a. Możda samo malo ostavlja neprijatan utisak to da Just So neodoljivo podseća na Bizzare Love Triangle.

Što praktično znači da se zbog malo stvari u grupi napravio šablon u koji je sada teže uklopiti nekoga sa strane. Takav “klan” bi mogao da predstavlja problem za širenje grupe, jer sve što je i malo drugačije će da štrči kao strano telo kojem tu nije mesto. Ali, otom potom. Da se vratimo na Agnes.

Njen glas je solo, osim u zadnjoj strofi gde mu pravi društvo jedan muški glas. Čini se da je to namerno urađeno tako da bi se time poslala poruka. Da bi se nešto istaklo. Šta? Videćemo za koji trenutak.

Zvuk je kao i u Bizzare…jednostavan. Akustična gitara na sličan način naglašava svaki ton kao da żeli da ti odjekuje u glavi i kada prestane da se čuje. Gitara i ovde ima sporednu ulogu, čak i manju, jer ovde osim glasa gospodari jedan drugi instrument – klavir.

Agnes je, inače, u ranoj mladosti imala učitelja klavira koji je učio da nikada ne svira nešto što joj se ne sviđa. Tu lekciju je očigledno dobro naučila jer se ne ustručava da sledi svoj unutrašnji glas koga se drżi i u vezi njenog sviranja i pevanja i komponovanja.

Za klavir treba reći da je baš dominantan. Da je obogatio zvučni prostor koji izgleda kao da je baš zbog njega nekako “porastao”. Gitara se pojavljuje na samom početku, a kasnije povremeno, dok klavir kada se jednom upali ne gasi se do kraja.

Inače, i ovo je stvar “iz jednog cuga” kao i prethodna. Zvuk neće imati svoju samostalnu solo deonicu u kojoj se glas odmara. Osim na samom kraju kada će glas, onako u stilu primadone, da se prvi povuče sa scene, a zvuk će i dalje još malo podanički da istrajava ne bi li zabavljao svog odlazećeg gospodara dok god ovaj bude bio u stanju da ga čuje.

Što se tiče texta Agnes priznaje da voli da se simbolično izrażava. Da sledi svoju intuiciju i prati tok emocija. Zbog toga je smisao texta vrlo “besmislen”. Nepristupačan je i “nedruštven” i pored sve te svoje navodne detinje zbunjenosti koja kao da se trudi da ostavi utisak otvorenosti za saradnju. Ali te čudne reči i njihov smisao koji se u trenu gubi, kao da ti govori da je sve to samo dobro napravljena maska koja će ti sakriti ono najbitnije što bi żelela da vidiš.

Tako da mogu samo da se igram pogađanja o čemu se zapravo ovde radi? Koliko god mi se čini da kapiram nit koja sve povezuje, svestan sam da je to sigurno tako baš kao i nit o kojoj se čitava konstrukcija drżi. Nit je tanka, a suština je, ako sam u pravu, teška da teża ne może biti.

Agnes na simboličan i malo ironičan način pokušava da nam każe kako nas ovaj svet u kome żivimo mehanizuje. Kako od nas trażi da budemo sve brżi, sve bolji. Da sve manje odmaramo i sve više radimo. Kako je neko sve to lepo već smislio za nas i mi se tu ništa ne pitamo.

Ako nam treba ohrabrenje na tom putu, dobićemo ga, i ono je deo plana. Eto već możda danas će nam se neko obratiti i reći: “Trebamo baš tebe. Zato se potrudi, pokreni. Trebamo te potpuno budnog. Hajde pożuri, šta čekaš, limun? Ma nije vreme ni za čaj ni za limunadu. Na pola smo puta čoveče, ti nam trebaš”.

Sada sledi objašnjenje za zadnju strofu u kojoj se čuje i muški glas. Meni se čini da se taj glas ne pojavljuje slučajno tu, na kraju. Nego, da je ta zadnja strofa, u stvari, poruka za kraj. U smislu, ranije sam ti objasnila kako stvari stoje, a sada da svedemo račune. Ovo je ono što ja stvarno mislim na tu temu.

A ona misli da za razliku od sve te mehanizacije i napetosti treba da uradimo suprotno – da se opustimo. Da, na primer, nazdravimo suncu i svim onim lepim stvarima u żivotu koje su večne i iznad ove grozničave svakodnevnice. Koje nam obično ne dolaze, ali ih je lepo imati kao ikone pred očima.

I zato, opusti se i napravi pauzu. Oslobodi svoje telo i svoj um od svega što te ograničava i pritiska. Użivaj u tom trenuku ispunjena radošću i spokojstvom. Upravo tako (Just So).

Black turns beamy bright
Turning on the light
Today is gonna be the day
You hear somebody say
We need you wide awake
Tiptoe over the floor
What are you waiting for?
So so and no more
That's all to be sorry for
Today is gonna be the day
You hear somebody say
We need you wide awake
You hear the minutes kick and play
The order of the day
Is hollering your way
The window shade
The nursing aid
To let it all just work the way
From head to toe
A shadow grows
Since forever and a day
Quiet moments hum
But some do you wrong
Today is gonna be the day
You hear somebody say
We need you wide awake
No time for tea or lemonade
Someone has set the date
We're only half the way
Drink a toast to the sun
To the things that never come
To the break of the day
That is all I say

(Agnes Obel – Just So)

Stalno nam govore da tajna leži u malim stvarima. Da su sitne radosti koje se u njima kriju neprocenjive i, u stvari, jedino važne ako želimo da budemo istinski srećni. Jer, tih malih stvari je “mali milion”, i onda, ako se ložimo na njih, to znači da imamo milion srećica u rukavu.

Kad god nam zatreba malo zadovoljstva koje život znači mi protresemo rukav, a odatle nam ispadne neka mala stvar – i mi srećni. Jel’ to tako ide?

Pa, izgleda tako nekako. Kako god, nekome možda i uspe da tu nešto iščeprka. Ili, bar ako ništa drugo, onda može makar u to da veruje.

Eto, oni su, recimo, nazvali svoj prvi album baš tako “Little Joy” (mala radost). A kada pogledaš taj njihov album da vidiš ko su oni, opet naletiš na isto ime – “Little Joy”. Čekaj, pa to je ime albuma, ali kako se zove bend? Pa tako isto – Little Joy.

Znači nije im bilo dovoljno da se nazovu “malo zadovoljstvo” kao bend, nego su hteli to zadovoljstvo još da dupliraju na svom prvom albumu.

Možda im je to trebalo jer su, inače, mali, skroman, bend od samo 3 člana. Iako kad pogledaš sa kime sve sarađuju na svojim projektima, vidiš da mogu da se prošire na ekipu od neskromnih dvadesetak.

Mogli su i “Unattainable” (nedostižno), stvar koju sada slušamo, da nazovu ‘ladno nekim “malim imenom” jer je za nju bilo stvarno nedostižno da uhvati makar tri minuta. Ma kakva tri, na jedvide jade je nekako iskamčila skromnih dva minuta sa jednom sekundom preko.

Ipak, sve to nije smetalo da prestižni kritičari iznahvaljuju “Malo Zadovoljstvo” kao jedan od “najslađih, najslušanijih, najgotivnijih”, albuma iz te 2008.

Jer, ono što je, zaista, važno je da se zvuk sviđa ljudima, zar ne? A to da se ime benda vezuje za ime koktel bara koji je bio u blizini njihovog stana u kome su snimali muziku je manje važno. Jeste da je manje romantično i da nam je nekako draža ona iluzijica sa početka o njima kao ljubiteljima “malenkosti”, ali preživećemo. Naviknuti smo već na to da je ovaj svet surovo neromantičan.

A, tako nešto će nam reći i u “Unattainable” jedna fina, mala teen-ka. Izbrbljaće ti već na početku jednu svoju intimnu tajnu koju, inače, niko na ovom svetu ne zna. I malo će da se raspriča na tu temu. Da ti kaže koliko je zbog te svoje situacije žalosna?

A onda će da uzme ne jednu gitaru nego još jednu da bi zvuk delovao ozbiljnije. Da ga slučajno ne bi uzela zdravo za gotovo. Jer, inače, sem gitara, ništa drugo nema.

Ma šta će joj. Jedna gitara će da glumi bas, a druga čistu akustiku, i to je to. Jednostavno i skromno, ali sasvim dovoljno da se na to nasloni jedan fini meki mlad glas koji nehajno pevuši. Ali, samo onoliko koliko je dovoljno da ga ne proglase da je suviše lenj. Da više priča nego što peva.

A kada u textu, ne moram da ti pričam koliko je romantičan, dođe trenutak gde emociji treba još malo podrške, uskočiće jedan ženski hor glasova. Čisto kao moralna podrška. Da teen-ka zna da je sve u redu i da može mirno da nastavi dalje.

Dobro, nastaviće dalje, ali ne baš tako mirno. Jer, muči je to, kako, na primer, da izađe na kraj sa nečim što žarko želi, a ne može da ima? Jednostavno shvata da joj je to apsolutno nedostižno.

E, a ko zna šta ti sada misliš da ona želi? Jer, hiljadu stvari jedna teen-ka može da poželi kada raspali svoju maštu.

Dobro, da te više ne muči, reći će ti da ona, u stvari, jako želi njega. Samo što je problem u tome što on deluje tako nedostižno. Ma zna, sasvim sigurno zna, da nema ama baš nikakve šanse sa njim.

I kako sada da se ponaša? Prosto iskače iz kože kada na njega pomisli. Izgubi se načisto.

I tu tajnu drži duboko zaključanu u sebi. Još je nijednom nije ni izgovorila. Jer, čim tajnu izgovoriš, onda to više nije tajna, zar ne? I zato će da je drži tamo duboko u sebi gde su, uostalom, i druge njene tajne i tajnice.

Šta da radi, ne može da ga prisili? Zna da to tako ne ide. Jedino što joj je preostalo je da ga ljubomorno čuva kao svoju simpatiju. Kada ode u krevet i kada zatvori oči, slova njegovog imena će joj doći u misli, a ona će da ih izgovori u sebi. I to će joj biti jedno malo zadovoljstvo koje od njega ima.

A šta bi drugo? Prihvatiće umesto “nedostižnog” nekoga koga ne voli. Lakše je tako. A ovu pesmu peva da pomogne onima koje su kao i ona, u sličnom problemu. Kada nešto imaš a to ti nije dovoljno dobro. Jer, ono što želiš ne možeš da dohvatiš koliko god na prste da se protegneš.

A ako za sebe pomisliš kako si najusamljenija duša, jedna jedina, koja postoji na čitavom svetu, onda će te dočekati širom raširenih ruku, jer te potpuno razume. Jer sada nisi sama nego vas je dve.

Only when the goal is unattainable
Do I start to feel like I'm losing myself
And this deep secret that hasn't come out yet
Is buried down deep with the rest
I can't coerce you into this one
Jealousy lay all your spells to bed
I'll choose unloved instead
If only songs were sung to guide the doubtful ones
Beyond the rough where not as much is good enough
Or if you find yourself amongst the lonely ones
I will be awaiting you with open arms
I can't coerce you into this one
Jealousy, lay all your spells to bed
I'll choose unloved instead

(Little Joy – Unattainable)

INDIE TEEN POP

Ako bi trebalo da se izabere jedna grupa koja najbolje predstavlja Teen zvuk onda bi to bez ikakve sumnje bila IndieTeenPop. Jer, ona je istinska Teen baza. Od nje je sve krenulo i u nju bi sve moglo da se vrati.

Kada ne bi cepali dlaku na šesnaest delova, kao što to radimo ovde na blogu, onda bi ‘ladno mogla da postoji samo jedna Teen grupa. Jedna a ne četiri. Jer, sve se nekako u vezi Teen zvuka manje ili više vrti oko Pop-a. Možda malo vrdne na levo ili na desno, ali u celini gledano Pop je središte koje bi, ako bi mu samo to dozvolili, u sebe, k’o od šale, moglo da usisa čitav Teen.

Za razliku od prethodne IndieTeenAcoustic grupe teen-ci nisu više klinci, nego Teen-ovi. Što znači da godine više nisu toliko važan faktor raspoznavanja. Naravno, to su i dalje mladi glasovi, i baš zbog te mladosti su tu gde jesu i nose ime koje nose, ali sada to nije ugrađeno u ime grupe.

Jer, za IndieTeenAcoustic je bilo važno istaći da se radi o teen pionirima – najmlađoj generaciji teen-ova. Svaka nova stvar koja pretenduje da uđe u tu grupu će morati da izmutira glas na najmlađe.

Sada, kod IndieTeenPop-a, se godine ne guraju u prvi plan. Sada se Teen-ovi posmatraju kao jedna celina. Sada im se nekako ukazuje više poštovanja. Jer, ranije je moglo da izgleda da im gledamo kroz prste baš zbog njihove mladosti. U stilu: “Joj vidi kako su mladi a već nešto umeju da rade. Hajde da ih podržimo da bi nastavili da se trude”.

Ne, u IndieTeenPop-u Teen-ovi se tretiraju kao odrasli a ne kao deca – sa velikim “T”. Sada će znati da ako ih pohvalimo to znači da su zaista dobri i da vrede po kriterijumima kvaliteta koji su isti za sve – za bilo koju generaciju.

Što se tiče zvuka i on je evoluirao u odnosu na IndieTeenAcoustic. Sada je to bogatiji zvuk. Sa više instrumenata i više efekata koji će da ti zapnu za oko, odnosno uvo. Ipak, bez obzira na sve to, najvažnija zvučna promena se tiče samog ritma – tempa kojim se zvuci kreću kroz prostor. Dok je ranije to bio spori, lagani hod, sada je to već kaskanje.

Inače, da nema određenog tempa Pop ne bi mogao da se nazove tim imenom. Ako nešto hoće da bude Pop-ularno, da bude primećeno i prihvaćeno od najšire publike, onda će morati da se Po-trudi, što znači da Po-skoči malo. Da bude zvuk koji će te zabaviti. Koji će ti dati priliku da igraš, da se krećeš, da pokazuješ svoje boje kroz pokret.

Mladi glasovi će teško moći da zvuče ozbiljno, opasno i zrelo što se često traži u Rock-u, Punk-u i sličnim zvučnim paketima, ali u Pop-u će se sasvim lepo snaći. Zato je Pop istinska odskočna daska Teen zvuka. Mesto na kome se Teen-ovi osećaju odlično i sa koga će izvršiti definitivni proboj u svet odraslih.

Sve je lakše kada imaš ime. Ime? Pa, da, kada ti je ime dovoljno interesantno da ne moraš da izmišljaš neki nadimak, pseudonim ili ko zna koje zvučne simbole da bi te lakše upamtili tokom karijere.

Kada se zoveš, recimo, Regina Spektor. U startu nisi siguran šta to znači? Da li je to baš njeno ime ili možda neki junak iz serije za decu ili odrasle? Možda junakinja nekog SF filma, neka poznata heroina iz neke filmovane bajke za odrasle?

U svakom slučaju, ime nije mnogo čudno da ga precrtaš u startu, jer te po malo iritira, niti ti je dosadno jer je tako predvidivo i uobičajeno. Ne, ovo ime ima u sebi dovoljno tajne da te privuče da ga malo onjušiš. Da mu daš malo kredita dok pališ svoju mašinu podešenu na maštanje.

Regina Ilyinichna Spektor je rođena 1980 u Rusiji, u Moskvi, kao ćerka ruskog Jevreja. Sa svojom porodicom emigrira za Ameriku u periodu Perestrojke ’89 kada je bilo dozvoljeno da se Rusija napusti zbog političkih, verskih i drugih uverenja.

Od 2001 počinje da se bavi muzikom. U to vreme bila je poznata u New York-u u krugovima Anti-folk muzike. Tada nastaju njena prva dva albuma. Nastupala je po lokalnim koledžima, kao predgrupa na turnejama nekih poznatih bendova (The Strokes, Kings Of Leon). Tada se palila na Rock, Punk, Blues.

Njena prava karijera počinje 2006 kada izdaje svoj četvrti album “Begin To Hope” (Početak nade, početi da se nadaš…) koji je dostigao zlatni tiraž. Sledeća dva albuma beleže fantastičan uspeh (mesto 3 na američkoj Billboard 200 top listi).

U tom periodu se okreće ka nešto mekšoj muzici: Indie Pop, Baroque Pop, Indie Folk…

Svira klavir, gitaru, flautu. Tekstopisac je i pevač svojih pesama.

Stvar koju slušamo je sa albuma Begin To Hope i zove se “On The Radio” (na radiju).

U oficijelnom videu za ovu stvar Regina glumi učiteljicu koja se igra sa decom u jednoj muzičkoj školi. Video se sjajno uklapa u pesmu jer je Reginin glas (tada 26 god) izmutiran na Teen-ski glas od 14, 15 godina. Isti fazon smo već imali u

IndieTeenAcoustic-u, sećaš se?

Baš zato što je jednom nogom u IndieTeenAcoustic-u, a drugom u IndieTeenPop-u, On The Radio je presekla traku i stala na čelo ove grupe.

Bez obzira što je glas malo izafektiran na mlađe nego što jeste, odmah ti je jasno da je to jedan kvalitetan glas koji je u stanju da izvede mnogo više nego što trenutno pokazuje. Jer sa lakoćom menja i visinu i boju i igra se sa zvucima bez imalo napora.

Atmosfera podseća baš na decu koja se igraju bezbrižno, radosno. Regina se dodatno trudi da taj utisak još više podrži svojim načinom pevanja. Tako što povremeno jako naglašava slova, tako što ti nekad nešto kaže tiho u poverenju, ili tako što na trenutak klikće od ushićenja.

Klavir dominira s razlogom. Jer to je Reginin instrument broj jedan, s kojim se druži još odmalena. Tu su i violine, gitara i ostali instrumenti koji grade ovaj neobičan ritam koji će te u momentu baciti na noge da igraš da bi te već u sledećoj sekundi zakucao za pod, jer će da spadne skoro na nulu. Dobro, moći ćeš i na njega malo da se njišeš – niko ti neće zameriti zbog toga.

Bez obzira što je tempo naštelovan na cimanje – čas stani čas kreni – odmah se jasno vidi da je ovo brži ritam u odnosu na IndieTeenAcoustic. I da je zvuk dosta više obojen. Da je soba u kojoj ova stvar odjekuje mnogo više popunjena zvukom. Ako pažljivo slušaš, onda ćeš uspeti da primetiš i to da pored klasike koja dominira u jednom ćošku zvučne sobe postoji i fina struja elektrona.

Text je veoma važan u ovoj stvari. Ima ga “na kilo”. Kao i kod drugih Teen stvari. Ako ne mogu da ti priđu nekim posebnim zvukom kome još nisu dorasli, Teen-ovi će ti prići preko reči i njihovih emotivnih poruka. Preko sveta mašte i snova. Jer mašta i sanjarenje  su nešto sa čime odrasli teško mogu da se takmiče.

Tako je i ovde. Veliki text i simbolizam. Text kao da je podeljen u dva dela. Prvi deo je sav sastavljen baš od mašte i od snova. Sav je čudan, neobjašnjiv. Pun slika, pun svakakvih neverovatnih fantazija.

Tu je mrtvačka kočija koja prolazi kroz gomilu koja vrišti, pa oluja koja je toliko jaka da će te ogoleti do kosti, a ti se ipak smeješ jer ne znaš kako da se rashladiš od te silne toplote od koje niko ne može da spava. I od koje je stiropor počeo da se topi.

A ti da mu pomogneš, u tom raspadanju, nikako da nađeš zgodne crve, koji su, gle čuda, izbegli iz svojih katakombi. Ali, zato su tu milioni pčela koji su iskoristili priliku da nas bockaju svijim žaokama dok klečimo i molimo se da ova bolest, ova pošast zaobiđe naše najmilije i dabogda ode u nepoznatom pravcu bez traga i glasa.

A ono što nas u međuvremenu zabavlja je “November Rain” (novembarska kiša od Guns ‘N Roses) koju slušamo dvaput jer je DJ slučajno zaspao.

Za razliku od prvog, drugi deo texta je sav realističan, filozofski i tiče se toga ko smo, kakvi smo i kakav je taj naš svet u kome živimo.

Jer, mlad si dok god nisi, voliš dok god ne voliš, možeš da pokušavaš dok god više ne možeš, smeješ se dok god ne plačeš i plačeš dok god se ne smeješ, i svako će da diše dok god ga poslednji dah smrti ne zaustavi.

I gledaš sebe iznutra, i uzimaš stvari koje voliš, a onda pokušavaš da zavoliš to što si uzeo. Pa onda uzmeš tu ljubav koju si stvorio i zariješ je u nečije srce. U srce koje pumpa nečiju krv. I tako dok šetaš ruku pod ruku nadaš se da to srce neće biti povređeno. A ako i bude, uradićeš to ponovo. Dok se na radiju vrti “novembarska kiša”, koju slušaš duplo jer je DJ zaspao.

I prvi a i drugi textualni deo započinu sa istom frazom “This is how it works” (evo kako stoje stvari). Samo, za razliku od prvog dela u drugom nam se pokazuje šta je, zapravo, Regini na umu. Da ona, u stvari, želi da nam ispriča pesmicu o životu i o smrti – o dubokoj misteriji nastajanja i nestajanja. O našim odnosima u kojima ima toliko nerazumevanja, sebičnosti i lažnog morala.

Gde se pod onim što zovemo ljubav krije naš egoizam koji nas tera da uzimamo bezobzirno, da povređujemo, da pravimo haos od tuđih života. I sve to pokušavamo da prikrijemo dobrim namerama “držanja ruku pod ruku”. I ništa nećemo naučiti iz naših grešaka baš zato što se toliko plašimo da pogledamo istini u oči.

A to što Regina koristi šaljiv ton i Teen glas nam govori da život, koliko god izgledao strašan, okrutan i nerazumljiv, treba shvatiti kao igru – kao životnu igru u kojoj se sa životom treba igrati. Na svaki način pa i kroz pesmu (na radiju) – kroz njen zvuk, njen glas, njenu reč. Tada će se život poigrati sa nama na jedan fantastičan način. I tada će svet izgledati kao manje strašno mesto nego što izgleda. I tada će sve naći svoju meru i svoj smisao. Eto tako stoje stvari.

This is how it works
It feels a little worse
Than when we drove our hearse
Right through that screaming crowd
While laughing up a storm
Until we were just bone
Until it got so warm
That none of us could sleep
And all the styrofoam
Began to melt away
We tried to find some worms
To aid in the decay
But none of them were home
Inside their catacomb
A million ancient bees
Began to sting our knees
While we were on our knees
Praying that disease
Would leave the ones we love
And never come again
On the radio
We heard November Rain
That solo's really long
But it's a pretty song
We listened to it twice
'Cause the DJ was asleep
This is how it works
You're young until you're not
You love until you don't
You try until you can't
You laugh until you cry
You cry until you laugh
And everyone must breathe
Until their dying breath
No, this is how it works
You peer inside yourself
You take the things you like
And try to love the things you took
And then you take that love you made
And stick it into some
Someone else's heart
Pumping someone else's blood
And walking arm in arm
You hope it don't get harmed
But even if it does
You'll just do it all again
And on the radio
You hear November Rain
That solo's awful long
But it's a good refrain
You listen to it twice
'Cause the DJ is asleep
On the radio
(oh oh oh)
On the radio
On the radio – uh oh
On the radio – uh oh
On the radio – uh oh
On the radio…

(Regina Spector – On The Radio)

Njeno ime jeste drugačije, ali ne na način na koji je ime Regine Spektor. Nije tako tajanstveno, čudno, interesantno. Ne, to je jedno malezijsko ime koje ako želiš da uspeš na zapadu ne bi bilo loše da promeniš nekim zgodnijim pseudonimom. Uporedi Izyan Alirahman sa KokoKaina ili Zee Avi. Kapiraš u startu da su oba poslednja njena umetnička imena. Sviđa mi se izbor. Razlika, očigledna.

Zee pripada, da tako kažem, YouTube generaciji, jer je svoju muziku prvi put pustila u javnost baš preko YouTube-a. Tokom 2007 i 2008 je nekoliko njenih stvari sa YouTube-a privuklo pažnju nekih muzičara i muzičkih producenata i ona 2009 izdaje svoj prvi debitantski album pod nazivom njenog umetničkog imena (Zee Avi).

Album je Associated Press proglasio za album koji ulazi u top deset najboljih za 2009 godinu (na devetom mestu). Na toj listi su Zee pravili društvo i Mariah Carey, Norah Jones, Jay Z. Zee je bila prva Maležanka koja je dospela na prestižnu američku Billbard 200 listu.

Najpoznatija pesma sa tog njenog prvog albuma je “Bitter Heart” (ogorčeno srce). To je stvar koja je sada na redu da je čujemo. A otkud ona u IndieTeenPop-u?

Pa, kao što sam rekao već ranije, da bi neka stvar imala bilo kakve veze sa Teen-ovima, glasovi bi morali da budu jako mladi. Ili da ih izvode sami Teen-ovi, ili da su stariji glasovi uspeli da ih verno iskopiraju.

Postoji i situacija koja se ne tiče isključivo glasa nego ukupne atmosfere koja uzima u obzir više stvari (takođe i glas). Bitan je, dakle, utisak. Ako je taj utisak takav da se jasno oseća da se radi o muzici namenjenoj mladoj generaciji onda glas ni ne mora da bude posebno mladolik.

A da Zee Avi ima neki poseban odnos prema mladima je pokazala u svom poslednjem, trećem albumu “Nightlight” (noćna svetlost) koji je sav sastavljen od obrada poznatih autora. Obrade su napravljene za decu. Taj album je iTunes proglasio za najbolji album za decu u 2014 godini.

Zee, inače, ima jako interesantan glas. Ona toliko peva sa lakoćom da je to prosto neverovatno. Nije ni čudo da ju je neko prozvao poslednjim pravim klasičnim bisernim glasom.

Kada taj glas peva tebi se čini kao da govori – kao da mu pevanje ne predstavlja ni najmanji napor. To je jedan kristalno jasan glas sa perfektnom dikcijom. Prosto osećaš kako neka čudesna magija izbija iz tog glasa. Kako te opkoljava i obuzima. Ali to radi tako bezbrižno i tako suptilno da ti se čini da ne bi imao ništa protiv da te taj glas drži u večitom zarobljeništvu.

Čini ti se da osećaš vazduh ispunjen nekom posebnom čednošću, nekom čistom nevinom energijom koja kao da pripada Princezi na zrnu graška ili Pepeljugi. Možda su ove bajke za neki mlađi uzrast, s obzirom da Teen-ovi naročito na Zapadu već žive uveliko životom odraslih. Ipak, oni su i dalje u godinama koje nisu potpuno zaboravile maštanje i snove kao iz bajki. Mnogi (pogotovo devojke) se i dalje ponekad druže sa svojim ljubimcima iz ranije mladosti.

Što se tiče zvuka Bitter Heart je neka mešavina Pop-a, Swing-a, možda i Folk-a. Ali to nije prosta mešavina klasičnih muzičkih stilova. Ne, nikako. Postoji neka neobjašnjiva kreativnost u vezi ove stvari. Neki poseban utisak koji ostaje iza nje. Nešto što bi svakako mogli nazvati imenom – alternativa. A zbog suptilnosti i mekoće koja isparava iz svake njene sekunde ne možemo a da je ne prebacimo u tabor Indie-ja.

Inače, ovo je prva stvar koja je rečima rekla: “Stop, odmorite malo”. Dakle, imamo klasiku koja kaže: prvo text sa refrenom, pa malo soliranja, pa onda opet refren. Toga do sada nije bilo. Reči su toliko dominirale da solaža nije smela da pomoli glavu dok god reči ne izbrbljaju svoje.

U kratkoj solaži imamo dve trube koje su malo više zaparale zvuk i možda probudile nekog macho mužjaka kome sve ove detinjarije nekako dosadnjikavo zvuče.

I ova stvar se čvrsto drži za reč. Ima ih – čitava mala pričica. I nažalost, mora se priznati da je potpuno u skladu sa zvukom, glasom i atmosferom. A zašto nažalost? Pa saznaćemo upravo sad.

Već smo rekli da je ukupan zvučni ambijent toliko osećajan, suptilan i “nevin” da ti uopšte nije potrebno da čuješ reč da bi te ona uverila u to. Ne. Kakva god da je reč, tebi će utisak biti potpuno jednak – utisak jedne dobre, predobre duše. A onda, kada čuješ reč i kada shvatiš o čemu se, zapravo, ovde radi, postane ti jasno da se karakter devojke “gorkog srca” potpuno uklapa u sliku koju boji zvuk.

Jer, u današnjem svetu, vrlo lako možemo da zamislimo neku devojku koja, zaista, na sve pristaje samo da bude sa svojim voljenim. On joj je možda prvi i jedini muškarac u životu. A ona je jedna dobrica, tihe naravi, trpeljiva i spremna sve da razume. On je u stanju da je u sve ubedi, čak ne mora ni mnogo da se trudi.

A ona sve trpi i gura u svoje ogorčeno srce. Tiho u sebi pati i prihvata svoju sudbinu. Sve vidi a kao da ne vidi. Sve zna a kao da ne zna. I to samo zato što je dobra duša. Možemo da zamislimo da, recimo, nije ni glupa, nije ni slaba, nije ni nezrela. Jednostavno je od finog materijala skrojena. Bezuslovno voli i zato pristaje na sve. To je karakter koji je u skladu sa zvukom, glasom i atmosferom. Takva osećajnost, takva suptilnost, takvo savršenstvo. Dobro, da je savršena, ipak, nije, jer da jeste, ne bi osećala gorčinu u srcu. Tako je, ali oprostićemo joj tu malu srčanu manu.

A to što je ritam veseo upravo potvrđuje sve ovo gore rečeno. Ta veselost pokazuje da je njena ljubav prema njemu bez obzira na sve – neokrnjena. Da je i dalje razigrana.

Sunčevi zraci ostavljaju svoj trag na zemlji narušeni dečijom nemirnom igrom. Deca koju bi ona tako volela da ima s njim.

Ona ga čeka već evo dva sata, a on je ko zna gde u gradu. Uvek kasni i zato njegova večera nije nikada dovoljno dobro podgrejana. On dobro zna koliko ona ne voli da tako čeka i samo čeka. A onda kada on konačno stigne govori joj iste izgovore kao i one od juče. Sve joj govori samo ne i ime devojke kod koje je bio. A njeno ogorčeno srce pokušava sve da sakrije u sebi. Pomalo je od toga već postalo slomljeno.

Sun rays come down
as seen when they hit the ground
Children spinning around
Til' they fall down down down
I wait for you
It's been two hours now
You're still somewhere in town
Your dinner's getting cold
I rest my case
You are always this late
And you know how much I hate
waiting around, round, round
Bitter heart, bitter heart
tries to keep it all inside
Bitter heart, bitter heart
shadows will help you try to hide
Bitter heart, my bitter heart
is getting just a little fragile
Bitter heart, bitter heart of mine
And then you come
and tell me the same reason
as you did yesterday
So tell me what's her name
Du du du du…

Bitter heart, bitter heart
tries to keep it all inside
Bitter heart, bitter heart
shadows will help you try to hide
Bitter heart my bitter heart
is getting just a little fragile
Bitter heart, bitter heart of mine
Of mine, of mine, of mine, of mine

Of mine

(Zee Avi – Bitter Heart)

Retka je prilika da muzičari više rade nezvanično nego zvanično. Na šta mislim? Mislim na Frou Frou. A šta je sad pa to? To je francuski izraz iz 19 veka koji znači zvuk koji pravi żenska haljina u pokretu ili igranju. Dobro, ali…? Evo, evo sad će.

On je Guy Sigsworth i povremeno je angażovao nju (Imogen Heap), odnosno njen glas, da učestvuje u nastupu njegove grupe. To se dešavalo sredinom devedesetih. A onda je ona trebala njega da joj pomogne kod svog debi albuma iz ‘98.

Konačno su 2002 odlučili da rade zajedno kao elektro duet (britanski). U to vreme Guy je radio na projektu Frou Frou i predlożio je Imogen da nazovu grupu po tom imenu, što je kao što vidimo prihvaćeno.

Napravili su jedan jedini album (“Details”) i već 2003 se razišli. Onda su opet radili nezvanično zajedno na raznim projektima. Recimo, muzika za animirani film Šrek, pa za Britney Spears, itd.

U ovoj njihovoj stvari (“Hear Me Out” – saslušaj me) Teen-ovi konačno uzimaju stvar u svoje ruke. Njihov glas postaje sada samo njihov. Nema potrebe da ga neki odrasli glas imitira. Da se uvlači u vitko Teen odelo koje mu se zateże po šavovima.

Osim toga, ovde imamo i drugačiji Teen zvuk nego što je to bilo do sada. Kada nalepiš etiketu IndieTeenAcoustic ili IndieTeenPop treba da imaš na umu da je to samo ime, jedan poseban ugao posmatranja.

Teen znači da se radi o mladom zvuku za mlade. Indie da je reč o alternativi koja je laka i lepršava, a Acoustic ili Pop se odnosi na punoću zvuka i ritam. Dakle, ovde se ništa ne govori o samoj vrsti zvuka. O onome što ostane kada se uklone sve te etikete koje smo nalepili.

Ono što ostane je izvorni zvuk, koji je do sada dok se bavimo Teen-ovima bio uglavnom na bazi Folk-a. Dakle, da smo ovaj dosadašnji Teen zvuk tretirali bez obzira na uzrast on bi se našao u nekoj Folk ekipi. Mogao bi ‘ladno da ode i u Alter umesto što je u Indie-ju. Po samom zvuku bi możda čak logično bilo da je tamo završio. A zašto nije? Zbog ugla. Ugla? Da, zbog ugla posmatranja.

Zato što se pošlo od predpostavke da je Indie alternativa zgodnije mesto za Teen-ove nego što je to Alter alternativa. Kao prvo, Indie je mlađi od Altera. Više je blesav, otkačen, nesputan. Lakši je i osećajniji, što su sve simboli vezani za mladost, za nezrelost, za Teen uzrast. Eto zato. Eto zbog takvog ugla gledanja na stvari.

Da, odlepršao sam malo od teme. Evo, vraćam se. Znači umesto Folk osnove sada po prvi put u Teen-u imamo Elektro. Zašto da ne?

Jer, glavno središte okupljanja u Indie III je mladost a onda sve drugo. Ovo je Pop a ne Folk grupa zato što je Folk ili malo više arhaičan ako je vezan za “zemlju” ili je suviše individualiziran ako stremi ka “nebu”. (Vidi to u opisima za Folk u Alter-u i Indie-ju).

Teen-ovi, ipak, ne idu na tu stranu. Oni su jednostavniji – dakle više Pop-ularni. U tom Pop-u će se i Elektro mnogo bolje osećati. Neće, na primer, lupiti šakom o sto i trażiti posebno ime za sebe (IndieTeenElectro). Zna da bi to bilo suviše. Zna da je Pop mnogo širi pojam i da će on lakše objediniti u jednoj grupi zvuke koji pripadaju različitim osnovama (Folk, Electro i ko zna šta još).

Dakle, “Hear Me Out” je konačno uselila elektrone među Teen-ove. Nije ni čudo jer i Guy i Imogen sviraju klavijature i sintisajzere. Ritam na početku izgleda prilično brz. Skoro da teško możeš da zamisliš da igraš na njega. Međutim, uskoro će se izduvati njegov tempo i moći ćeš lakše da se snađeš, ako ti uopšte i bude do đuske. Videćemo malo kasnije i zašto.

Znači, ceo zvučni prostor je ispunjen elektronima, ali oni uopšte nisu nametljivi. Dovoljno im je da daju opšti ton, da prave atmosferu, da ne budu glavni akter nego pozadina. Što ne znači da neće non-stop da ubacuju, diskretno, razno-razne efekte koji prate tempo, ili dramatizuju zvuk kada to čine i reči.

A u tom moru elektrona plivaju električne gitare koje ili vešto boje zvuk u pozadini ili soliraju da bi malo ostavili ukus metala koji dodaje čvrstine i karaktera u čitavu priču.

Inače, Imogen ima vrlo interesantan glas. Ne ističe se taj glas nekim posebnim kvalitetom da, na primer, ide visoko ili nisko. Ili da pravi vibrato ili trilere. Ne, ova stvar to, uopšte, ne zahteva od njega.

Ono što ovaj glas ima je to da je nekako poseban, da je specifičan. Da je rođen takav da bude alternativan. Ne treba ništa posebno da radi, niti da se trudi. Nema potrebe, već je takav. Sličan glas ima i Beth Orton (sećaš se, imali smo je u tri stvari u AlterPop-u).

Taj ne”običan” glas od Imogen je idealan za Teen zvuk. Teen-ovi će se jako lako identifikovati sa njim. Jer baš sa tom svojom običnjikavošću glas deluje vrlo pristupačno.

Lako ti je da ga razumeš i pomisliš da ti je blizak – da i ti możeš tako kao i on. To je, takođe, i jako mlad glas i vrlo je osećajan. Sve ono što Teen-ovi jako dobro razumeju.

Uh, a kada tom glasu od emotivnog naboja nestane vazduha na “depend” (of you), pa kad počne da šlajfuje kao točkovi od automobila kada se nađu na zaleđenom putu. To je ono što je svaki Teen iskusio u svom napaćenom żivotu punom emotivnih bura i oluja. A to tako dobro zvuči. Tako dodaje na autentičnosti, na iskrenosti. Tako te opčinjuje. Tako te uvlači u svoj dramatični svet.

Pričica je jednostavna. Ispričana jasnim jezikom. Onako da je svaki Teen razume. Jer, koja Teen-ka još nije patila zbog ljubavi? Koja se nije osetila odbačenom, izneverenom? Koja nije imala problem da sastavi deliće svakodnevnice jer joj se stvarnost raspršila u hiljadu različitih pravaca. Retko koja da nije. Kao i ova iz naše priče.

Kako da se ne oseća mizerno kada mora da čeka da njena glasovna poruka dođe na red u njegovom telefonu? Dok ona zadrżava dah od uzbuđenja, on neće da podigne slušalicu iako je tamo. Iako dobro zna da je ona van sebe.

Ma, čak i da joj lażi prodaje bilo bi joj lakše. I neku običnu reč, bilo šta. Jer, njegov glas je njoj sve na svetu. Jer, on zna da konačno sve zavisi samo od njega.

Za nju sunce njihove ljubavi još nije zašlo. I ona odbija da poveruje da je samo ona ta koja oseća za njih. I zato neka je posluša i neka zna da ona još nije završila sa njim. Iz nje govori ljubav i pitanje je samo da li on może da se izbori sa tim?

Ona pokušava da se ponaša normalno, da se ne primeti taj lażni osmeh na usnama, koji potseća na onaj od spikera na televiziji dok navodno gleda u kameru, a u stvari čita text koji mu pokazuju. Sva je usporena, trapava, izgubljena. Samo pije kafu i gleda u šolju. Pokušava da u tim tragovima ili otisku svog prsta nađe neku utehu, neki znak. Uh, kako bi volela da ne oseća ništa. Ali ne może. Jer, sve je ponovo vraća na njega.

You, you, you, you

I join the queue on your answerphone
And all I am is holding breath
Just pick up I know you're there
Can't you hear, I'm not myself
Oh go ahead and lie to me
You could say anything
Small talk will be just fine
Your voice is everything
We owe it to love
And it all depends on you
So listen up, this sun hasn't set
(I refuse to believe that it's only me feeling)
Just hear me out I'm not over you yet
(It's love on the line can you handle it?)
So how do I do normal
The smile I fake the permanent wave of
Cue cards and fix it kits
Can't you tell I'm not myself
I'm a slow motion accident
Lost in coffee rings and fingerprints
I don't wanna feel anything
But I do
And it all comes back to you
So listen up, this sun hasn't set
(I refuse to believe that it's only me feeling)
Just hear me out, I'm not over you yet
(It's love on the line can you handle it?)
I join the queue on your answerphone
And all I am is holding breath

Just pick up I know you're there...
So listen up, this sun hasn't set
(I refuse to believe that it's only me feeling)
Just hear me out, I'm not over you yet
(It's love on the line can you handle it?)

So listen up, this sun hasn't set
(I refuse to believe that it's only me feeling)
Just hear me out, I'm not over you yet
(It's love on the line can you handle it?)

So listen up, this sun hasn't set
(I refuse to believe that it's only me feeling)
Just hear me out, I'm not over you yet
(It's love on the line can you handle it?)

(Frou Frou – Hear Me Out)

Ovaj put nam se poklopilo. A šta to? Pa to, da, eto, jednom, slučajno idemo ruku pod ruku sa njima. Sa kim? Pa, sa ovima napolju. Ovaj naš, mikro muzički svet na blogu je progovorio istim imenom sa zvaničnim muzičkim etiketama. Susreli smo se baš na ovoj stvari.

Dakle, oni każu za njih da su Folk-eri, a mi ovde, takođe, klimamo glavom. Jer, seti se u prošloj stvari kada je išla priča o tome da su Teen-ovi uglavnom do sada koristili Folk osnovu, koja se u nazivu, uopšte, nije spominjala. Drugim rečima, umesto TeenFolk mi na blogu imamo TeenAcoustic i TeenPop iako su to, u suštini, uglavnom Folk zvuci.

E, onda je Frou Frou sa svojom “Hear Me Out” malo Folk-u pomrsio račune tako što ga je elektronizirao. Posle tog kratkotrajnog elektrošoka Folk se sada ponovo vraća na scenu.

Osim Folk-a, za njihovu muziku każu da je i Indie Pop. I tu se savršeno slażemo. Ako nemaju ništa protiv da samo između umetnemo jedno “Teen” i hop, eto nas u našem IndieTeenPop-u.

Ma, nije samo zbog ovog poklapanja sa imenima, nego nekako sa njima je sve tako lako, tako jednostavno. Recimo, neko mozga šesnaest dana da bi smislio pravo ime za grupu, a oni, jednostavno, ostave samo svoja imena – Angus & Julia Stone. I to izgleda baš onako cool. Šta će im tamo neke dżiża-bidże.

Ne nisu muż i żena, brat i sestra su. Najbolja moguća kombinacija. Ona je starija, ali je on probio led. Oduvek je pisao pesme i svirao, i tek što je počeo da gradi neku karijericu, kada mu se ona pridrużila. Naravno, morao je prvo bratski da je nauči da svira gitaru i da je ohrabri da i ona może da sastavi par slova u pesmicu.

Od 2006 zajedno voze. Izdali su tri studijska albuma, šest żivih albuma, tri kompilacijska, 15 siglova. Osim Australije odakle su poreklom popularni su i u Americi i Evropi. Primili su dosta što nagrada što nominacija za nagrade.

Jesu rod ali nisu sijamski. Jer, svako od njih ima izdata po dva albuma kroz lične projekte nezavisno od grupe. Očigledno se dobro razumeju, jer nemaju potrebe da se razilaze kada hoće nešto svoje da rade.

“Just A Boy” (jednostavno dečko) je singl koji sada slušamo. Inače, nije nešto posebno bio u fokusu, osim što je u Australiji dobio nagradu za najbolji muzički video iz 2011. Ali, nama je ovde zbog zvuka interesantan. Eto i naslov nam daje za pravo što smo ga ugurali među Teen-ove. Dobro, ne baš ugurali, jer je “Just A Boy”, što se toga tiče, starosedelac, koji se baš načekao dok mu nije kanulo društvo.

Ako se pitaš, “a čime je zaslużio” da se nađe tu gde jeste, odgovorio bih ti zbog “just”. Zbog neke neobične jednostavnosti. Nekog tako posebnog sklada koji możda u startu nećeš ni da primetiš. Jer, sve je nekako tako lepo upakovano, da bi ‘ladno mogla da prespavaš ovu stvar ako bi je slušala posle jednog dobrog ručka.

Sva je nekako zaokrużena, “pravilna”, “šablonska”. Ipak, ako malo zagrebeš površinu tog zvuka, postaće ti jasno da to nije prosta mehanizacija nego kreacija, umetnost. Da je to sklad, harmonija. Da je to tako dobro urađeno da ti samo deluje jako prosto i lako. Kao kada gledaš nekog dobrog sportistu pa ti se čini da to što on radi i nije neko posebno savršenstvo. Iako, u stvari jeste, samo što ti treba da malo dublje uđeš u suštinu da bi ti to konačno postalo jasno.

Pričam o ritmu koji se valja spokojno “bez osvrtanja”. Nema neočekivanih obrta, nema čas visoko, pa duboko, pa pauza, pa juriš. Ne, sve je u maniru finih Folk balada koje drże maštarenje podešeno na lagani kas. Da budeš u nekoj vrsti snoviđenja, ali ne da potpuno izgubiš kontrolu. Jer, pravi kvalitet ćeš konačno bolje da osetiš ako ga prepustiš svojoj budnosti a ne svojoj mašti.

Ovo je prva “odrasla” Teen stvar što se tiče forme – načina kako se zvuci gibaju dok kaskaju od starta do cilja. Sada imamo pune dve pauze i refren da ga zapečati na kraju. Ranije je sve to bilo “nedoraslo”. Sa premnogo texta i sve u jednom dahu bez brejka.

Kao i svaki pristojan Folk i ovaj je morao da startuje sa akustičnom gitarom. A onda klavir, kao opomena da staviš prst na čelo ako ti padne na pamet da “Boy-a” degradiraš u jedan običan amerovski narodnjak. A kada reči umuknu i odu na zaslużeni odmor pojavljuje se ona – a šta drugo, nego usna...

Sve ovo jeste da jeste i Indie-astično i Altern-astično, ali, ipak, Angusov glas je alfa i omega – da możeš mirne duše da każeš i Indie i alternativa. Glas je, dakle, onaj iks faktor, ona čudna esencija, čiju formulu ne możeš da napipaš, da je matematički dokażeš, ali nekim tajnim čulom, ipak, je sasvim jasno osećaš. Jednostavno znaš da je tu.

Ovo je glas sličan onome koji smo imali kod Frou Frou – bez posebnih zvaničnih kvaliteta. Onih koji vaże u ovom našem svetu koji ocenjuje i procenjuje. Svet je u pravu, samo što to nije jedini svet koji postoji, a onda, i nije jedini kvalitet.

Za ovu situaciju se idealno uklapa izreka Van Goga u kojoj każe da je popločan put lakši za hodanje, ali, ipak, cveće ne raste na njemu.

Da bi mogla da vidiš “cveće” u ovom glasu moraćeš malo da se opustiš – da se prikačiš na nevidljivi svet suptilnijih vibracija. Da osetiš da to nije samo sanjivi glas zaljubljenog Teen-a, nego da je to glas koji ti ne govori reči. On ti ih oseća.

To su osećanja koja su zarobila glas do te mere da on više ne może ni da se raduje. Eksplodirao bi od zadovoljstva samo kada bi mogao. Ali, ne może. Sve što może je da zbunjeno mumla, da unezvereno bunca. I njegov glas i njegov jezik više nisu njegovi. Njegovo srce ih pokreće a ne njegov razum. A kako ih srce pokreće se vidi jasno kao na dlanu. Teturaju se, batrgaju kao da su pijani.

Jer toliko mu je puta došlo da se ugrize za jezik a da nema pojma, zašto – šta mu se to događa? Ne zna, jednostavno ne zna kako je moguće da ju je sreo samo jednom i da je već sva njegova pamet izašla kroz prozor a njegova vera u nju je postala absolutno slepa? Zaronio bi na dno okeana kada bi mu rekla da je tamo izgubljeno blago, toliko joj veruje. A on je, u stvari, samo jedan običan dečko. I możeš da se kladiš da je baš tako kako ti każe. Samo dečko.

Jedan poljubac je bio dovoljan i evo ga, već je opijen njenim čarobnim napitkom. Njenim osmehom koji razorużava. Njena pojava čini to da po prvi put u svom żivotu żeli da oseti stvari koje nije nikada ranije.

Zašto bi neke usamljene ruke żelele njega, on to ne bi mogao da każe? Taj njegov kofer u kome je jedno veliko ništa. On ne razume zašto bi nekome to bilo vażno? Zašto? Ne zna zašto? Jer, on je samo jedan dečko. Zar ti to nije rekao? Da, to je on. Możeš mu potpuno verovati na reč.

I bit my tongue in the ark of conversation
I don't know why
I don't know why
I met you once and I'd fallen for your notions
I don't know why
I don't know why
Do you believe that there's treasures in the ocean
Did I say I'm just a boy?
One kiss from you and I'm drunk up on your potion
That big old smile is all you wore
Girl you make me want to feel
The things I've never felt before
Girl you make me want to feel
Did I say I'm just a boy
Did I say I'm just a boy
You can hold me to that
No lonely hands grab my suitcase full of nothing
I don't know why
I don't know why
You took me in, gave me something to believe in
That big old smile is all you wore
Girl you make me want to feel
The things I’ve never felt before
Girl you make me want to feel
Did I say I'm just a boy
Did I say I'm just a boy
You can hold me to that

Girl you make me want to feel
The things I’ve never felt before
Girl you make me want to feel
Did I say I'm just a boy
Did I say I'm just a boy
You can hold me to that

(Angus & Julia Stone – Just A Boy)

Ja kažem Klementina, a ti kažeš …? Ništa? A da napišem ovako: “Clementine”? Teško?

Pa, s obzirom da se nalazimo tu gde smo, uglavnom u nekom alternativnom Folk zvuku (pod imenom IndieTeenPop) jasno je da je poreklo tog zvuka vezano teritorijalno uglavnom za USA.

E, a ako tamo kažeš ime “Clementine”, onda sigurno nećeš da pomisliš na ženu od Čerčila koja se baš tako zvala. A verovatno ne ni na Clementine Hunter američku slikarku. Pogotovo ako u zvuku osetiš miris prerije – trave sasušene od užarenog sunca američkog Zapada.

Pa još ako je autorka ove stvari iz Texasa, onda Clementine ne može da znači ništa drugo nego žensko ime koje se pominje u možda najpoznatijoj pesmi iz vremena Divljeg Zapada “My Darling Clementine” (moja draga Klementina).

Otkud sad to? Nemam pojma. Jer, tako je to sa umetnicima. Mogu sve. Mogu šta god im padne na pamet. Ili što im padne na “feeling”. I to je sasvim Ok, jer da je drugačije ne bi valjalo. Pogotovo ovde u Indie-ju.

Sarah Jaffe je napravila stvar “Clementine” (Klementina) koju sada slušamo. A tamo, u textu, između ostalog, se kaže kako bi volela da se zove Klementina. Zašto? Bog sveti zna.

Osim ako…? Ma teško da je to? Ili, ako…? Pa, ni u to se ne bih kladio. Mislim, uvek može nešto da se kaže, ali glavno pitanje je, da li je umetnik pravio pesmu za nekoga ili za sebe?

Dakle, da li, da bi nekome preneo neku svoju konkretnu priču, ili, suprotno od toga, da priču sakrije – zadrži je za sebe – a da pošalje samo emociju? Ili čak ni to. Nego, da ti neobavezno pruži samo dobar ritam i zgodan zvuk, koji će da te dodirnu sami po sebi, bez da o njihovom poreklu išta znaš.

Ovo, sa zvukom verovatno nije, jer zašto bi, inače, Sara, pominjala ime Clementine? Zašto bi nazvala pesmu po tom imenu? Da nas provocira? Da nam pokrene maštu i levo i desno? Možda?

Ajmo, samo par reči koje mi padaju na pamet. Da krenemo od onoga što znamo. Očigledno je da ona žali zbog nekih svojih postupaka u prošlosti. I žali što se u ovakvom našem svetu nije baš najbolje snašla. I sada se kaje, jer misli da je trebala da uradi sve drugačije.

Pa kad’ te zaskoči 50 frajera, koji ti izbrbljaju 50 laži i kada promeniš 50 gradova i 50 ulica, šta da radiš? Možeš li da ostaneš trezvene glave? Možeš li da uradiš pravu stvar? Ona sada drugačije misli, ali šta vredi sada kada nije onda? Sada oseća drugačije, ali ni od toga nema nikakve koristi kada onda kada je trebala da oseća drugačije, nije.

Ali, tako ti je to kada si mlad. Kada si još zelen, a u glavi ti je haos. I ti taj haos moraš nekako da rešiš. A i svi oko tebe su, takođe, kao i ti i ne mogu da ti pomognu. I onda, boli te dupe za bilo šta. Radiš kako moraš, i trudiš se da zatrpaš brljotinu od prošlog minuta što pre nečim drugim – nekom novom opsesijom.

Naravno da ona sada zna da je trebala da bude taktičnija. Da shvati da su neke stvari prilično delikatne. Osetljive su i treba im pristupiti kao da gaziš po jajima, ili bolje reći po minskom polju.

Jer, na explozivnom si terenu. Mlada emocija ima jako kratak fitilj i explodiraće ti još u ruci. Smiriće se brzo spolja, ali će iznutra da tinja i tinja. I da proizvodi ko zna koliko nepotrebnog đubreta.

Ona sada zna šta bi sa tim, jer misli i oseća drugačije, ali je grize što tada nije bila u stanju. I što je tako protraćila gomilu vremena na gluposti. A da je bila samo malo tolerantnija. Da je samo malo bolje razumela da ne možeš uvek glavom kroz zid.

Ali, 50 frajera i 50 laži, pa 50…Da, nije lako nositi se sa svim tim.

I sada, sada kada misli i oseća drugačije, ona kaže kako žali što se ne zove Klementina.

Dobro, a šta bi to, onda, promenilo?

Pa možda to što je život one Kementine na Divljem Zapadu, u to vreme, pored toga što je bio težak bio i mnogo jednostavniji. Nemaš 50 frajera nego 5 pa biraj. Ne promeniš 50 gradova nego si u tom svom jednom jedinom u kojem si se rodila.

Stvari su mnogo manje komplikovane i čini ti se da bi ti bilo svakako bolje.

Da, poznata je stvar da nam se uvek čini nekako da je ono što je bilo nekada drugačije i bolje nego ovo sada. Često se tu docrta i neka romantična šara i onda čovek zapadne u sentimentalno maštarenje o tome kako je sadašnjost pakao bez premca.

Ali, ako Sarah nije baš na to mislila, možda jeste na jednu usputnu situaciju koja se pominje u pesmi o Klementini. To da je Klementina nosila obuću broj 9 što je (po sadašnjim merilima broj 43) za devojku malo previše i metaforički ukazuje na to, da Sarah možda misli, da je fizički manje atraktivna, da bi joj ljubavni život bio mnogo manje komplikovan jer bi je frajeri manje opsedali. Dakle, ne bi ih bilo 50 kao sada.

Ovo sa brojem cipela 9 nije, uopšte, provereno, niti se, nešto posebno vezuje za lik Klementine iz pesme. Ali, ono što se svakako zna i što je glavna stvar u vezi tog lika je da je Klementina tragično završila tako što se udavila.

Nadam se da Sarah ne misli ovde kako joj je život tako nesrećan da bi bolje bilo da je nisu rano naučili da pliva i da je kojim slučajem kao i Klementina nastradala u vodi. Jer, šta će joj ovaj “glupi, kretenski” život koji živi? Kada je sve tako “sjebano”.

Ne, ne, ne, naravno, da ovo nije, jer kao što kaže, ona je sada pametnija. Misli i oseća drugačije. Shvata delikatnost nekih situacija koje se dešavaju u životu. Dakle, ipak, je sazrela toliko da je iznad Klementininog slučaja od pre sto godina.

I, onda, gde smo stigli? Pa tamo gde smo i morali. Džaba nam ovolika priča kada smo jednu bitnu stvar ispustili. Najvažniju stvar. Koju? Pa tu da je u pitanju jedna Teen-ka.

Ma šta nju briga tamo neka ćerka rudara od pre dva veka za koju je nešto malo načula. Da budemo realni, nije joj bitno, ne zanima je.

Ono što se, u stvari, ovde dešava je to da je ovoj Teen-ki, zapravo, krivo, što nije kao njena drugarica. Koja jako dobro ume sa frajerima. Vrti ih oko malog prsta samo tako. Ma na čiviluku ih ima bar petoricu.

I sve to mrtva ‘ladna. Samo nabaci osmeh i kulira. I nije baš nešto ni lepa. Ma sva prosečna. Čak ni sise nije kupila. A oni se samo lepe.

Da, baš ume to sa muškima, ta njena drugarica Klementina.

50 states, 50 lines

50 crying all the times
50 boys, 50 lies
50 I'm gonna change my mind
Change my mind
I change my mind
Now I’m feelin’ different
We were young, we were young
We were young we didn't care
Is it gone, is it gone
Is it floating in the air?
Change my mind
I change my mind
Now I feelin’ different
All that time, wasted
I wish I was a little more delicate
I wish my, I wish my
I wish my, I wish my
I wish my name was Clementine
50 states, 50 lines
50 cryin’ all the times
50 boys, 50 lies
50 I'm gonna change my mind
Change my mind
I Change my mind
Now I feelin’ different
We were young, we were young
We were young we didn't care
Is it goin’, is it goin’
Or it’s floating in the air
Change my mind
I change my mind
Now I feelin’ different
All that time, wasted
I wish I was a little more delicate
I wish my, I wish my
I wish my, I wish my
I wish my name was Clementine
Oh, all that time, wasted
I wish I was a little more delicate
I wish my, I wish my
I wish my, I wish my
I wish my name was Clementine

(Sarah Jaffe – Clementine)

INDIE TEEN POP ROCK

Teen-ovi sada mogu da se pohvale da imaju jednog rekordera među sobom. Takvog kakvog nema na čitavom blogu. Ne samo da ga nema nego ga verovatno više nikada neće ni biti.

Šta misliš o čemu je reč? Ne znaš?

Dovoljno je da samo baciš pogled na ime grupe i biće ti sigurno jasno da se takva kobasica od naslova ne sreće baš na svakom koraku. Jer, ono što se uglavnom vrti na blogu je dvoslożno ili maximum troslożno ime za grupe. Ali kao što vidiš Teen-ovi su napravili malu naslovnu pometnju pa ovde imamo jednu rekordnu četvoroslożenicu.

Hajde da vidimo u par reči šta svaka od tih slożenica znači – da ne bude da je ovde samo kao ikebana.

Indie je naše obeleżje za alternativni zvuk – za meku, lepršavu alternativu. Teen znači da se ovde bavimo mladim glasovima i zvucima za mlade. Mi u srpskom nemamo adekvatan izraz za ovu starosnu grupu. Englezi imaju: to su mladi od trinaeste do devetnaeste godine (thirteen-nineteen). Dvanaest još uvek nije Teen i piše se i izgovara drugačije (twelve), zbog čega i dvadeset više nije Teen (twenty). Toliko od ove male škole engleskog za slučaj da nekome do sada to nije bilo jasno.

Pop je kod nas ovde simbol za široko Pop-ularnu zabavnu (zapadnu) muziku osrednjeg ritma na koji może da se igra. Koja je uglavnom prijatna za uvo i laka za razumevanje. A Rock je, šta da ti kažem. Seti se Beatles-a i Rolling Stones-a i svih ostalih za koje je Rock pokret – muzika koja menja svet.

Da li je sve ovo baš bilo potrebno? Ovo kobasičarenje sa imenima? Pa, i jeste i nije.

Mislim, nije moralo. Moglo je svih tih trinaest stvari da se zalepi u jednu Teen-ku i zdravo. Moglo je, ali kao što znaš to nije baš naš manir ovde na blogu. Mi više volimo da zvuke delimo na sitnije bukete. Da bi svaki mirisao svojim autentičnim mirisom. Jer, tako ćemo moći da ga lakše osetimo – da ga dublje dożivimo. I onda, da mu se zbog toga više obradujemo.

Naravno, sve to ima svoju cenu – u ovom slučaju porođajne muke. Porađali smo se, bogami, dugo i mukotrpno. Šta drugo kad’ su u stomaku četvorke.

Ali, pravi problem nije bio samo u ovoj grupi nego u Teen-u kao celini. Jer, kako odrediti grupe kada ti je u njima sve nekako slično i nejasno. Ako gledaš iz jednog ugla dobiješ jedan raspored, a iz drugog nešto sasvim suprotno. A onda kada si, ipak, nekako uspeo da, na jedvite jade, iskamčiš te četiri grupe, ukapiraš da još nisi ni do pola porođaja došao.

Jer tek sada slede muke, kako pojedinačne stvari da razvrstaš? Kako kada ti se čini da neke od njih mogu da budu u dve ili tri grupe istovremeno?

Na kraju nekako ipak to sve uradiš, ali shvatiš da nisi baš posle tog porođaja izašao sa širokim osmehom preko lica. Olakšanje da, ali zadovoljstvo…? Kako kada kapiraš da si sve mogao još na tri načina da spojiš i da svaki od njih może da bude ni bolji ni lošiji od ovoga koji sad imaš.

Dakle, nemoj mnogo da prosuđuješ i upoređuješ. Ne pitaj se zašto ovde a ne tamo? Jer nekoga je već bolela glava zbog toga (i zato toliko kukumavči).

Što ne znači da ne treba da ti każem još par reči u vezi toga kako je konkretno došlo do: ti tamo a ti ovde, ne tamo vrati se, a zovi onog, on ne może gde je krenuo, on mora da se vrati i pređe ovde, a ti ne możeš ovamo, pa dobro rekao sam, ali sada se ispravljam, ti moraš preko puta, ma ne levo, ideš preko desno. Jel jasno?

Ne zna se šta je bio veći izazov – da li onaj između IndieTeenPop-a i IndieTeenPopRock-a ili onaj između IndieTeenPopRock-a i IndieTeenRock-a? Ali, dobro, bilo pa prošlo.

Hajde da vidimo šta imamo ovde u IndieTeenPopRock-u?

Kao prvo, Teen glasovi, kao i u ranijim Teen grupama, igraju neku ulogu, ali ne preveliku. Jer, već u prošloj grupi (IndieTeenPop) smo imali Teen glasove koji zvuče odraslo (naročito pri kraju). Ovde je to još više došlo do izrażaja – već od samog početka.

I drugo, ti glasovi su sada postali malo “opasniji”, da ne każem drčniji. To je ono što priliči Rock-u, zar ne? Naravno, toga nema ni mnogo, ni često, jer ovaj Rock glas je ublażen Pop glasom koji ovde, ipak, dominira. Ali, ne może da se każe da razlike u odnosu na prethodni čisti Pop ne postoje. Dakle, iako glas više Pop-uje, čućeš ga na trenutke kako sasvim solidno Rock-a.

Glas, naravno, ne bi mogao da se goropadi da nema pomoć u zvuku. Ritam je nešto brżi nego do sada, a kod nekih stvari i prilično brżi, što ćeš odmah da primetiš. Teen-ovi su, dakle, krenuli u akciju. Nema nazad, nema stajanja.

I sam zvuk je sada nešto čvršći. Akustike ima, nije da je nema, ali električna gitara polako preuzima primat. Teen-ovi su ovde i dalje svesni gde im je mesto, ali dobili su nešto više samopouzdanja. Već mogu da zamisle kako će za koju godinu da praše kao pravi matorci. Pa što, onda, ne bi malo već sada osetili kako to izgleda. Da malo imitiraju ako ništa drugo.

Ovi Irci se nišu baš naizdavali. Samo dva albuma od 2007. Skromni brojevi, ali ako ih merkaš po kvalitetu, onda su mnogo bolji. Prvi album 2010 album godine u Irskoj, a drugi isto to samo 2012 i još na drugom mestu britanske top liste što uopšte nije šala mala.

Sa tog prvog albuma (“Tourist History” – turistička istorija) slušamo stvar “Something Good Can Work” (nešto dobro bi moglo da (pro)-radi). Inače ta stvarčica je solidno rabljena kao zvučna podrška u ponekom filmu, seriji, reklami, ili video igrici. Izdali su je i u instrumentalnoj i remix verziji. Inače, kuriozitet je da je video te stvari (do 2013) imao preko 14 miliona pregleda na YouTube-u. Nije loše, nije loše.

Uuu, pa ti Irci imaju valjda neko ime, ili? Ma, naravno, da imaju. I to ime u znaku četvorke. I čudno neko ime, al’ ajd’ da ne każem da je preterano. Jer, ovo ime je mali Teen (da ne każem mala beba) kakvih smo se sve ovde imena nagledali. Zamisli bioskop. Ali, taj bioskop je više kao neki klub lepih veština, umetničkih. I onda, taj klub, naravno, ima vrata. I to ne samo jedna vrata nego dvoja.

Eto, nije bilo strašno, niti mnogo neobično. Pogotovo ovo sa vratima. Klub ima dvoja vrata i to je sasvim normalna stvar. Na jedna vrata ljudi izlaze a na druga ulaze. A onda, kada su već tu u klubu, możda razmene neku straru ploču, pogledaju neku izlożbicu starih filmskih kamera, popiju neki sokić i odgledaju film. I onda, naravno, to slatko mestašce im tako priraslo k srcu i eto, kako drugačije da se nazovu nego “Two Door Cinema Club” (bioskopski klub sa dvoja vrata)? Sasvim normalno.

Da li klub, zaista, postoji u nekom zabačenom Irskom seocetu u kome su prodali tri karte dok su još bili nepoznati, ili je to samo neka fix ideja ili maštarija nekoga od njih, nikada nećemo saznati. Możda i hoćemo, ako se pojave ovde kod nas na koncertu pa ih zaskočimo u Back Stage-u sa pitanjem od milion dolara.

Inače, njihov zvuk su napolju krstili kao Indi Pop, Indie Rock. Nemamo ništa protiv. Samo da uglavimo Teen između i ne moš’ bit’ bolje. Savršena četvorka. Iako, osim ovoga, za njihov zvuk se vezuje i Post Punk. Za to ime mi ovde na blogu koristimo drugačiji naziv – NewWave. Da potsetim, na blogu imamo dve NewWave grupe - AlterNewWave i IndieNewWave. Dobro, a čemu sad ove nabrajalice? Pa zato, što ima smisla.

Znaš onu priču od nedavno koja każe da je zvučna osnova u dosadašnjim Teen grupama (Acoustic i Pop) bila uglavnom Folk ili Pop (i nešto malo Electro). Sada ovde po prvi put imamo to da je zvučna osnova NewWave. Otkuda sad pa taj NewWave?

Pa, eto desilo se, ali nije baš preterano čudno jer, taj Post Punk ili NewWave może ponekad da izgleda kao neka malo ekcentrična vrsta Pop-a. Możeš na njega da igraš, ali kapiraš da je to malo nekako pomereno, drugačije. Iako, uopšte ne zvuči loše. Interesantno ti je, baš zato što nije klasika i predvidiva dosada kako Pop često ume da izgleda.

Takva je i atmosfera, neobična, vesela – neobično vesela. A opet, sasvim ok, cool. Samo ti je malo čudno, jer nisi navikla na taj muzički izraz koji viče “originalno, originalno”. Sve što je novo je neobično i trażi vreme da mu priđeš i navikneš se na njega. Tako je i ovde. S tim da su ove NewWave note u maniru Pop-a, što ih čini prilično lake za varenje. Ako ne uspeš da ih svariš na prvo slušanje, na drugo ili treće hoćeš ‘ladno.

To što je drugačije ovde je što sve izgleda po malo nadrealno. Ta veselost kao da se ne dešava na planeti Zemlji nego negde drugde – możda u raju…ili?

Naravno, sve su ovo samo nijanse, samo tragovi koji ostaju kada ti se zvuk uvuče pod kożu. Ali, ne radi se samo o toj veseloj atmosferi. I taj glas je, nekako, u sličnom maniru. Tako čist, mladalački. Kao da se kupa petnaest puta dnevno. Ne bi se za njega moglo reći da je nešto kvalitetan, ali, opet je na svoj način prilično originalan. Kao kada ti se svidi nečije lice, a u trenutku ti je jasno da to lice nema “kvalitet” koji se prepoznaje. Ali, ima nešto posebno, nešto nesvakidašnje što uočavaš i što ti se čini tako jedinstvenim. Eto takav je ovaj glas.

Što sve możda nije ni malo slučajno. Jer, kad pogledaš njihove slike ukapiraš da su hipsteri. Doterani, ulickani, neko bi rekao, do bola. Golobradi, jer bi ih możda u tim godinama bilo blam da puštaju bradu od šesnaest dlaka. Sve to potseća na NewWave, ali je drugačije, jer je manje radikalno. Nema tu ekcentričnog ulickavanja i preterivanja. Ne, njihov imidż više potseća na čistog, mirišljavog momka sa pedigreom koga bi svaka majka ili baka pożelela za svoju ćeru ili unuku. Dakle, Pop-ulizirani NewWave što bi rekli.

Što se tiče zvuka i on je nekako mirišljav, precizan. Kao lepo upakovan poklon u maloj kutijici.

Na početku stvari kreće neki američki bendżo – da ne każem po naški, tamburica, gde pomisliš, šta je sad pa ovo? Iz kog seoceta na zapadu dolaze ovi seljačići? Ali, to traje toliko kratko, da ti misao još nije stigla da osuši. A onda, jak bubanj počinje kao precizna ritam mašina da ukiva zvuke bez milosti. I baš kad pomisliš da će biti grubo i tvrdo, a ono evo gitarice koja ćućori nešto sitno kao stidljiva Teen-ka.

Ali, to je dobro, kako god da je. Jeste da je malo feminizirano, da je malo “ha-ha vidi ove”, što je delimično zasluga i Teen-skog puberteta. Ipak, oni nastavljaju da teraju po svom bez obaziranja. A ako pażljivo slušaš ovaj zvuk nema dileme – uzeće te pod svoje. Jer dobri su, nema šta. Oprostićeš im i ovo i ono, i onda ćeš početi da ih poštuješ baš takve kakvi jesu.

Interesantno je i to da taj glas repuje Pop. Toliko brzo izgovara reči da nema šanse da stigneš okom da pratiš glas. Munjevito, baš kao što pravi Rap treba da izgleda.

A onda kada glas utihne i krene pauza, onda čuješ u pozadini neku mešavinu muških glasova koji (valjda) nešto repuju. Ne čuje se jasno, da li je to możda neka gużvica – da ne każem frkica u pitanju. Ali, šta god bilo kapa dole na originalnosti. Sasvim dobar efekat Teen-ci.

Osim gitare, u zvuk se mešaju i klavijature, neki sintisajzer możda. Ali, njega teško możeš da provališ kao solo. Toliko je dobro umixovan u zvuk da moraš dobro da se načuljiš ako hoćeš da ga uhvatiš za rep.

NewWave je inače jako poznat po angażovanim textovima. To im je isto toliko vażno ako ne i vażnije od ekcentričnog imidża. Textovi koji zadiru u srż iskvarenosti društva i njegovih političkih i religioznih satelita.

Pošto “bioskopski klub” nije pravi NewWave-ac, nego mladi TeenPopWave-ić, on je zadrżao to da bude angażovan, ali, umesto da se bavi sistemom on se okrenuo, kome drugom, nego najboljoj drugarici koja je u krizi mladih godina i sada treba konačno da se pokaże na żivotnoj seceni.

Pretpostavljam da je drugarica u pitanju, jer u ovom textu nema ni “i’ od intimiziranja. Niti jedne reči gde bi mogli da zaključimo da su oni u vezi. Dakle, idemo sa drugaricom.

Ona treba da zna da se mehanički ključ stalno okreće i da mora da ubrza ritam ako hoće da stigne do vrha. Treba da zna da je sada u sasvim drugoj priči. Ako ne veruje neka okrene malo glavu u stranu i osetiće za vratom vreli dah konkurencije. A neće više moći da se osloni na svoje bezbriżno porodično gnezdo. Jer, sada počinje da żivi svoj żivot. Moraće da se izbori sa tom novom situacijom u żivotu. Moraće da pokaże da u njoj ima štofa za neke dobre stvari. I da to może sama da izgura. Da uspe u tome. Da veruje u sebe.

I zato treba da se pokrene upravo sad. Da krene tamo gde joj je mesto – ka vrhu. Biće promena u njenom żivotu, ali samo neka gura napred i dobiće to što żeli. Trebaće joj malo vremena i moraće da bude strpljiva dok se kreće malim koracima napred. Ali, uspeće, jer i sama zna da je vredna toga. Da na kraju uvek dobije ono što żeli.

There's a spanner in the works, you know
You gotta step up your game to make it to the top
So go

Gotta little competition now
You're going to find it hard to cope with living on your own now
Oh oh, oh oh
Let's make this happen, girl
You gotta show the world that something good can work
And it can work for you
And you know that it will
Let's get this started girl
We're moving up, we're moving up
It's been a lot to change
But you will always get what you want
Took a little time to make it a little better
It's only going out, just one thing and another
You know, you know
Took a little time to make it a little better,
It's only going out, just one thing and another
You know, you know
Let's make this happen, girl
You gotta show the world that something good can work
And it can work for you
And you know that it will
Let's get this started girl
We're moving up, we're moving up
It's been a lot to change
But you will always get what you want
Let's make this happen, girl
You gotta show the world that something good can work
And it can work for you
And you know that it will
Let's get this started girl
We're moving up, we're moving up
It's been a lot to change
But you will always get what you want
Let's make this happen, girl
You gotta show the world that something good can work
And it can work for you
And you know that it will
Let's get this started girl
We're moving up, we're moving up
It's been a lot to change
But you will always get what you want

(Two Door Cinema Club – Something Good Can Work)

Dan je sunčan i zove te da izađeš napolje. A gde to? Pa gde drugde nego na peskovitu plażu koja ti je pred nosom – samo sto metara iza ugla. Sunce, okean i preplanule żenske guze utegnute u oskudne tange. Mmm, kakvo iskušenje.

Eto kako se osećao Mark Foster jednog letnjeg dana 2009 godine dok se spremao za još jedan interesantan plażni dan. Ali, baš tada je u glavi proradio “klik” koji ga je naterao da stane i odluči šta u tom trenutku da uradi? Da li da se prepusti użivanju, ili da sledi glas svoje intuicije koji mu šapuće da jedna dobra stvarčica trażi njegovu pażnju i to sad i odma’?

I Mark je ostao da se posveti pesmi koja mu je bila na vrhu jezika. Za nekoliko sati je sve bilo gotovo. Na njegovu radost i na radost njegovih milionskih fanova.

Jer “Pumped Up Kicks” je postala jedna od najprodavanijih i najslušanijih stvari u 2011 godini. To potvrđuje skoro četiri miliona prodatih ploča i preko dvesta miliona pregleda na YouTube-u. Pozitivne kritike su pljuštale sa svih strana a radio stanice su se utrkivale koja će pre da vrti “Napumpane Patike”.

Ali, ništa ti sve to ne vredi ako “tata” Billboard to ne potvrdi nekim mestom u prvoj desetici svoje popularne muzičke top liste. I Billboard je potvrdio. “Patike” su se zakucale na mesto broj tri i tamo ostale u nizu od osam nedelja. Tamo se našao i album prvenac “Torches” kome je planetarni hit postao zlatna koka komercijalnog uspeha.

Čekaj, a o čijem albumu to pričamo? Pa, od grupe Foster The People, razume se. Mark Foster-u su se priključili još jedan Mark (Pontius ) i Cubbie Fink i eto ti bend-a. Naravno, Mark je tu bio “i glava i ruka”. Jer, u njegovoj glavi su nastale “Patike” a i sve druge kasnije stvari. Sam je sa svoje dve ruke izneo čitavu pesmu (u demo snimku), jer je osim vokala otsvirao i sve instrumente: gitara, klavijature, sintisajzer, perkusije, programiranje, piano. U maniru pravog Indie-janca, što je na samom startu i bio.

Kasnije su, naravno, uletele krupne ribe i od jednog anonimnog kreatora muzičkih dżinglova za reklame napravile pravo iznenađenje alternativne muzičke scene 2011 godine.

Foster The People napolju svrstavaju u Indie Pop, u Indietronica, u Alternative Rock, u Alternative Dance. Kod nas ovde na blogu je dobio sličnu etiketu, s tom razlikom da mu je ovde status i dalje maloletan – tinejdżerski.

Stvar “Pumped Up Kicks” je, inače, dobila u javnosti oreol kontroverze jer joj je tema bila vrlo delikatna. Priča se odnosi na trend porasta maloletničkog kriminala i nasilničkog ponašanja, čiji obračuni postaju sve brutalniji i često uključuju vatreno orużje.

Mark je i sam bio żrtva zlostavljanja tokom svojih učeničkih dana, a ta ista tema je teško pogodila i drugog člana grupe, čija je rođaka bila direktno prisutna kada se dogodio masakr dvanaest učenika i jednog učitelja srednje škole (Columbine) koji su 1999 godine počinila dva đaka te iste škole.

Jedan deo javnosti nije dobro razumeo poruku, pa je Mark morao da ulożi mnogo truda i  objasni da pesma nije nikakav hvalospev buntovništvu, nego upravo suprotno: kritika i javni poziv svima da osveste to pitanje u društvu i da preduzmu nešto u vezi sa tim.

Możda je Mark zato i nazvao svoju grupu tako kako ju je nazvao (Foster The People). Jer, njegovo prezime je isto kao i glagol “foster” koji na enegleskom jeziku znači podrżati, ohrabriti, potstaći, što kada se primeni na ime grupe dobija značenje “podrżati narod”, odnosno pomoći ljudima….da shvate.

Inače, simbol te mlade generacije o kojoj Mark govori su “Kicks” (patike u slengu) a “pumped up” znači bukvalno kao i kod nas “napumpano, ono što se hvali” ili ono što je “nabudżeno”.

E sad, neki besni i izgubljeni Teen će kada mu dođe żuta minuta zbog takvih patika, odnosno zavisti prema onima koji imaju više ili prema onima koji se pumpaju onim što imaju, da stavi metke u pištolj, zavrti burence i saspe šarżer u nečije ruke i noge. A oni neka se pobrinu da te njihove patike budu brże od njegovog pištolja i njegovih metaka. Taj deo texta je na nekim stanicama (MTV) jedno vreme bio cenzurisan.

U textu je to priča o nekom Robertu koji je brz na okidaču. Njemu je dosadno dok zavija cigaretu koja će uskoro da mu nemarno visi iz usta. Dok mu pogled polako premerava stvari u sobi a u glavi mu se roje misli o kojima ti sigurno neće reći ni reč.

Voli da ga zovu Kauboj Kid. Pronašao je u očevom ormaru pištolj sa šest metaka i zato se pripazi, jer će krenuti za tobom. Otac će da kasni s posla što mu se ni malo ne sviđa. Jer, večera je još uvek zaleđena, a on očekuje od oca neko slatko iznenađenje. Ako ga ne dobije możda mu prst na obaraču postane suviše nervozan.

I zato svi vi sa tim vašim napumpanim patikama treba da beżite…Tako to priča Mark.

Inače, ritam i zvuk deluju u totalnom neskladu sa textom. Kao kada bi, recimo, naše dete pevalo neku veselu pesmicu u kojoj ima i dosta zviżdukanja a reči su: “Spremte se spremte četnici…”.

Ovo je još jezivije jer je Markov glas propušten kroz kompjuter i deluje malo sablasno. Kao neki dečački glas koji se čuje ravno, bez boje. Kao da govori iz nekog jeftinog primerka Toki-Vokija. Više kao da recituje nego da peva. To nekoga może da potseti na horor filmove u kojima ubica, mentalno poremećena osoba, pre samog ubistva pušta neku dečiju pesmicu koja se čuje iz mehanizma neke lutke ili igračke.

O neee, ne, ne. Ipak, sam preterao. Ne, nije baš tako. Moglo bi da bude, ali nije zbog ostatka pesme. Jer, refren je jedna potpuno druga stvar. Jedna zgodna, razdragana strofa koja će svakom naterati osmeh na lice. To je takav zvuk zbog koga bi ti ruka ako bi drżala neku zastavicu odmah počela njom da maše. Jer, ritam je onako u pravom hitićkom maniru – jeftinjikavo zarazan. Prosto te tera da veselo pocupkuješ i zvużdućeš. Što upravo i rade Foster And…Za poskakivanje baš i ne znam, ali da zviżduću i to sva trojica to je fakat.

Ali, zvuk. Uopšte nije za potcenjivanje. Pogotovo oni delovi u kojima reči potpuno umuknu. Tada čuješ bogatstvo i punoću kojoj ćeš, ako je pażljivo saslušaš očas da skineš kapu. Već na početku imaš priliku da se uveriš u to.

Kako su samo jasni tonovi te bas gitare. Kako samo lepo vibrira taj duboki bariton. A onda električna gitara, pa klavijature, sintisajzer, pa kompjuterski efekti svih mogućih boja. A sve skladno, idealno uklopljeno u jednu celinu. Fantazija. Primeti to na samom početku i biće ti jasno mnogo više nego što stane u ovih par reči.

Samo zbog toga onaj glas iz kutije ne może da ti zvuči sablasno, jer te je već ovaj početak otopio i pripremio za jedan sasvim drugačiji dożivljaj. A i sam glas iz kutije nije baš tako mehanizovan. U stvari, on se više trudi da ti ostavi utisak neke jednolične dosade a ne neke tihe jeze.

Kad sve to uzmeš u obzir dobiješ jedan hipsteraj. Znaš one hipstere koji se čudno oblače i imaju kritiku prema svemu što je standard. Nekako ulickani, ali često i u starinsku odeću, sa bradom i brkovima, čudnim đozlama, pantalonama sa tregerima, leptir mašnicom, możda nekim šeširićem. Nenabildovani, čisti, doterani, edukovani, sa podlakticama koje mogu biti iscrtane tetovażama. Eto baš tako čudna je i ova stvar. Baš onakva kakvi su i Foster The People.

Robert's got a quick hand
He'll look around the room,
he wont tell you his plan
He's got a rolled cigarette
hanging out his mouth
He's a cowboy kid

Yeah! He found a six-shooter gun
in his dad's closet, with the box of fun things
I don't even know what
but he's coming for you. Yeah, He's coming for you!

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

Daddy works a long day
He be coming home late, and he's coming home late
And he's bringing me a surprise
'cause dinner's in the kitchen and it's packed in ice

I've waited for a long time
Yeah the sleight of my hand is now a quick-pull trigger
I reason with my cigarette
Then say, "Your hair's on fire, you must have lost your wits, yeah?"

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

Run, Run, Run, Run, R-Run, R-Run…

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, outrun my gun
All the other kids with the pumped up kicks
You better run, better run, faster than my bullet

(Foster The People – Pumped Up Kicks)

Kada je u drevnom Babilonu po jevrejskoj religiji jedan kralj priredio veliku gozbu za mnogo zvanica, odjednom se na jednom zidu pojavila ruka koja je ispisala neka tajanstvena slova. Kasnije su kralju najučeniji rastumačili da poruka na zidu znači da uskoro sledi propast kraljevstva jer se kralj ogrešio o Boga.

Odatle potiče izraz u engleskom jeziku “The Writing On The Wall” (pisanje na zidu) i znači neku zlub kob, neko negativno znamenje, nešto loše što se sprema.

Pomenuti kralj nije imao Plan B i zato je propao. Ali, mi ovde sada imamo Benjamin Paul Ballance-Drew-a koji se samonazvao umetničkim imenom Plan B i koji je, ne na zidu, nego na notnom papiru, napisao pesmu i dao joj ime baš po gore pomenutom mističnom nazivu “The Writing’s On The Wall”.

Mislio sam da je umetničko ime Plan B izvučeno iz imena Paul Balance, ali, ispostavilo se, da to nije tačno, jer je Drew izjavio da ime znači, u stvari, njegov prestanak da kako każe “pravi slatka sranja u stilu Justin Timberlake-a” u kojima se nikada nije dobro osećao. A onda je prešao na Rap i osetio se fantastično. To je bio njegov Plan B.

Dakle, ovde sada imamo jednog repera koji je napravio tri studijska albuma iz kojih je izvukao desetak singlova. Osim toga, glumio je u osam filmova (i pored velikog Michael-a Caine-a), a nekoliko filmova je i sam reżirao.

Sa njegovog drugog albuma “The Defamation of Strickland Banks” slušamo već pomenutu stvar “The Writing’s On The Wall”.

Malo je čudno to što u ovoj stvari nema ama baš nikakvog Rap-a. Ma ni da primiriše. Više potseća na ona pomenuta Justinova nja nja, nego na bilo šta drugo. Możda se Plan B kod ove stvari na trenutak ponovo vratio na Plan A. A możda mu se samo malo omaklo. Jer, niti ovu stvar nešto pominje, a taman posla da se njom i hvali. Ipak, taj njegov drugi album je čim je izašao odmah pikirao na prvo mesto britanske top liste.

Dobro, a šta će, onda, ta njegova stvar ovde kod nas? Pa, interesantna je. Na svoj način. Ima neke veze sa simbolikom a i sa Teen-ovima.

Često może da se desi da kada vidimo nešto što je nerazvijeno, dobijemo utisak da je to nešto mlađe nego što je u stvari. Możda zato što nam u startu deluje nezrelo, još neformirano, pa ga zbog toga etiketiramo kao mlado.

Tako je i sa glasom. Ovim glasom koji je sada pred nama. Za njega bi mogli da każemo da je desetak godina mlađi nego što jeste. Baš zbog te njegove nesazrelosti. Jer, deluje kao glas tamo nekog klinca tinejdżera kome su onako bezveze dali mikrofon i rekli: “Ajde probaj malo i ti”.

I tako, muči se taj glas, pokušava da da sve od sebe, a i dalje izgleda kao totalan amater. Ali, ono što taj glas nema u kvalitetu ima itekako u osećajnosti. Iz njega izbijaju tako jake emocije, da potpuno zaboraviš da od njega trebaš mnogo više da trażiš. Dakle, ne da ti ne smeta što nije na nekom profesionalnom nivou, nego te baš briga za to. Sasvim ti je dobro dok slušaš kako taj glasić grca pod teretom emocija koje su ga ščepale za grlo. Ma prosto si se użiveo u situaciju i baš ti ga je nekako żao. Pomogao bi mu samo da ikako możeš.

Dakle, sve u svemu, glas je potpuno na svom mestu i čini ti se da ni jedan drugi glas, kakav god da je, ne bi mogao to da uradi a da ukupan utisak bude bolji. Jedino što posle svega ostaje, a da se glasu możda ne bi svidelo, je to što smo ga svrstali u kategoriju – mlađi omladinci. Ali, da toga Teen-ovanja nije bilo, ni glas, niti njegova pesma ne bi dobili ulaznicu na blog.

Što se tiče zvuka on je baš pravi onaj staro Rock-erski. Kao da slušaš neku meku Rock stvar iz šezdesetih. Električne gitare odjekuju. Tu je i čitav Rock orkestar. Čak se i u pozadini povremeno čuju prateći żenski vokali. Sve u maniru nekog sladunjavog Rock hitića koji bi se możda više svideo devojčicama.

Dakle, zvuk jeste pravi Rock, ali je nekako ublażen tim mekanim Teen glasom a i raskošnim baladnim textom. Zbog svega toga, čitava priča dosta vuče ka Pop-u. Upravo tamo gde smo ga i mi smestili – u IndiTeenPopRock.

E sad, a zašto Indie? Prvo zato što je ovo, i pored svega, jedan alternativni zvuk. Możda baš zbog tog specifičnog glasa. Inače, ova stvar je ladno mogla da ode u Alter umesto u Indie. Ali, naravno, da nije tamo otišla, zato što bi onda u Alteru morali da pravimo novu Teen koloniju, a to bi i ovako rascepkanu i slabašnu Indie Teen drużinu još više degradiralo. I zato je jedina opcija bila ili u In-Die ili u Out.

Nekada su se zabavljali żiveći zajedno a sada se svađaju. Oboje znaju da to ništa nije dobro, ali ipak i dalje pokušavaju da bi na kraju sebi mogli da każu da su dali sve od sebe. Još sve nije gotovo ali ih “znakovi na zidu” jasno opominju da ih već sledeće godine u isto vreme više neće  biti.

Ne mogu više da pričaju ni o budućnosti, jer se kao i obično sve završi u suzama. Žive na pozajmljenom vremenu. Mrdnu se malo levo, pa malo desno. Sve u svemu, ne kreću se nigde. Tapkaju u mestu.

Nekada su pričali, a sada viču. Pokušavaju da poprave stvari, a oboje dobro znaju da tu nema pomoći. Da je to samo bacanje vremena. I da promena kojoj se nadaju nikada neće doći.

We used to have fun
Now all we do is fight
We know something's wrong
It's clear something hear ain't right
We ain't over but the writing's on the wall
We keep trying just so we can say we gave it all
We ain't over but the writing's on the wall
This time next year, we'll be no more, oh, yeah
Talk about tomorrow, girl
It's only gonna end in tears, baby yeah
Our time is borrowed, girl
All we got left's right here
We used to talk
Now all we do is shout, oh yeah
Our heads full of thoughts
We could both do without, oh, oh
We ain't over but the writing's on the wall
We keep trying just so we can say we gave it all
We ain't over but the writing's on the wall
This time next year, we'll be no more, oh yeah
Talk about tomorrow, girl
It's only gonna end in tears, baby yeah
Our time is borrowed, girl
All we got left's right here, mm mm yeah
All we do is try
Try to make it all okay, baby yeah
We both know it's a waste of time
Things are never gonna change, mm mm
We both know we're hanging on here
But no one's gonna say it
So we'll just carry on like always
Acting like nothing's wrong, yeah
We ain't over but the writing's on the wall
We keep trying just so we can say we gave it all
We ain't over but the writing's on the wall
This time next year, we'll be no more, oh, yeah
Talk about tomorrow, girl
It's only gonna end in tears, baby yeah
Our time is borrowed, girl
All we got left's right here, mm mm yeah
All we do is try
Try to make it all okay, baby yeah
We both know it's a waste of time
Things are never gonna change, uh, uh, uh
They ain't gonna change
No no no
We ain't over but the writing's on the wall
We keep trying just so we can say we gave it all
We ain't over but the writing's on the wall
This time next year, we'll be no more

(Plan B – Writing's On the Wall)

Ako bend ima herca da za sebe u javnosti każe da su “whores” (kurve), kojim imenom, onda, możeš da očekuješ da će da se krste? Pa, “The Kooks” i nije tako loše kako je moglo da bude. Ako pogledaš u rečnik naći ćeš da su to: budale, ludaci, bitange, propalice. U američkom slengu to ime pripisuju sebi i vatrene pristalice snowboarda i jahanja na talasima. U našem jeziku se nekada koristio izraz “stare kuke” da opiše one koji imaju iskustva ili staża u nečemu (na, primer, vojnici kojima je još malo ostalo do skidanja uniforme).

Za njih każu da sviraju BritPop, IndieRock, IndiPop, itd. Ima i onih koji ih zbog njihovog malo drčnog stava i angażovanih textova guraju u Post Punk klub. Kod nas ovde na blogu ima ih “i vamo i tamo”. I ovde su u IndieTeenPopRock-u a sa još jednom svojom stvari u IndieTeenRock-u koji nam upravo sada kuca na vrata.

Inače, za The Kooks se uopšte ne bi moglo reći da su Indie-janci – da su u “uradi sam” fazonu. Jer, samo tri meseca pošto su izašli iz pelena 2004 godine, a već ih je moćna šapa Virgin muzičke kompanije pomilovala po kosici. Odmah su postali puleni krupnih riba koje su u neprekidnom traganju za mladim talentima.

Njihov prvi album Inside In/Inside Out je prodat u nekoliko platinastih tiraża, i vrlo brzo je dospeo na drugo mesto britanske top liste. Drugi album (Konk) se već u startu zakucao na mesto broj jedan u zlatnom tirażu. Posle toga su izdali još dva albuma, od kojih je poslednji (“Listen”) za pojedine kritičare bio veliko razočarenje.

Sa njihovog prvog albuma (Inside In/Inside Out) sa koga su izbacili nekoliko singlova slušamo stvar “Ooh La” koja je dostigla solidnu popularnost. Bila je i singl nedelje na iTunes-u, a korištena je i u više serija i filmova kao muzička podloga.

Inače, Ooh La je stvar koja je posvećena mladoj Audrey Lindvall koja je u 23-oj godini żivota tragično preminula u saobraćajnoj nesreći. Bila je poznati fotomodel pred kojim je bila blistava karijera.

Uopšte se ne zna zašto je lider i textopisac grupe Luke Pritchard posvetio ovu pesmu toj devojci. Możda su bili u tajnoj vezi za koju javnost uopšte nije znala. Ili, mu je njena tragična smrt samo bila okidač da napiše pesmu posvećenu devojkama čije su oče uprte u jarka svetla pozornice.

Mlada Audrey nije bila baš tipična manekenka sa iluzijama i mehurima od sapunice koji obično prolaze kroz glavu devojaka iz šou biz-a. Jer, Audrey je nameravala da završi fakultet i imala je planove koji nisu imali nikakve veze sa modelingom. Osim toga, sviđao joj se pokret za zaštitu čovekove okoline i htela je da učestvuje u dizajniranju projekta ekološkog doma. Obożavala je da vozi bicikl, na kome je i tragično završila svoj żivot.

Luke u svojoj pesmi savetuje devojku, objašnjavajući joj kakav je to svet u kome se iznenada našla. Kako devojke u očima lovaca na mlado isplativo meso pronalaze mesto koje počinje da ih privlači svojim svetlucanjem. Svidja im se tamo. Kao da osete da ih nešto svrbucka na toj njihovoj jednostavnoj haljinici. One vide samo ono što se nalazi iznad vode, neshvatajući da se ispod vode, van domašaja njihovog oka nalazi veći deo tog sveta. Kao i koren iz koga sve to dolazi. Jer, treba oploditi novac, a mlada żenska lepota je karta na koju organizacija stavlja svoj ulog.

Ona se njemu tako sviđa i żao mu je da prizna da je i nju taj truli svet pozornice sażvakao i ispljunuo.  Ali svet nas plaši svojom veličinom. Treba se snaći na tom ogromnom prostranstvu. Glasovi te zovu da slediš tradiciju i voliš toga koga imaš (muża ili dečka), ali Holivud te zove. Znaš, platićeš cenu, ali moraš da se oprobaš.

Ne ne moraš i ne trebaš. Jer biti zvezda je jedna velika gnjavaża. Pobrini se za sebe, nemoj da se zanosiš i da zaostaješ. Život je teżak. Zato, napravi da to bude jedan dobar żivot. A on će joj biti prijatelj. I to ne onaj lażni. Jer on je zna. Zna je u raznim situacijama. I zato mu je dobra takva kakva je. Sa svom tom njenom jednostavnom haljinicom.

Lukov glas je kao i u prošloj stvari kod Plan B-a, glas koji više żari nego što pali. Više igra na osećajnost i emociju nego na kvalitet. Ali, prijatan je to Teen glas. Glas koji se dopada. Koji ti se uvlači pod kożu tom svojom mladalačkom senzibilnošću. Glas koji će da pravi razne face i grimase ne bi li mu bilo lakše da iznese tu svoju u čvor zavezanu Neo Punk emociju. Nema nikakve sumnje da je to glas za kojim će Teen-ke ko od šale da odlepe.

Što se tiče zvuka, on je pravi Rock-erski. Osim glasa tu su i dve akustične gitare koje su toliko zażarile, samo što ne počnu da grizu. A električna, ne bi da se meša, ali ne może a da ne uskoči tu i tamo. Klavijature ko pritajeni tigar vrebaju u pozadini, a onda kada treba napraviti neki efekat, eto ih u punom sjaju.

Čitav bend deluje kao anonimna Rock grupa iz komšiluka koja je puna entuzijazma i rużičastih očekivanja. Ritam i zvuk imaju svoje prirodne uspone i padove u dinamici što uspeva da ti privuče pażnju i da te uvuče u taj svoj buntovni zvučni vihor.

Ipak, bez obzira na svu tu energiju, to je jedan pitki PopRock koji nema nameru da ti skače po ganglijama. Ne, pre će da te uhvati pod ruku i da te povede da, zajedno, puna srca, bez obzira na pomalo setan, melanholičan zvuk, osetite nadu u jedan bolji i lepši svet.

In their eyes is a place that you finally discovered
That you love it here, you've got to stay
On the bottom of the rock, an island
On which you find you love it when you twitch
You feel that itch in you pettycoat
Your pretty pretty pettycoat
Then you smiled, he got wild
You didn't understand that there's money to be made
Beauty is a card that must get played
By organisation
But ooh la, she was such a good girl to me
But ooh la, world just chewed her up and spat her out
But ooh la, she was such a good girl to me
And ooh la, world just chewed her up and spat her out
The world can be a very big place
So be yourself don't get out of place
Love your man and love him twice
Go to Hollywood and pay the price
Oh go to Hollywood
Don't be a star, it's such a drag
Take care of yourself, don't begin to lag
It's a hard life to live, so live it well
I'll be your friend not in pretend
I know you girl
In all situations
But ooh la, she was such a good girl to me
But ooh la, the world just chewed her up and spat her out
But ooh la, she was such a good girl to me
And ooh la, the world just chewed her up and spat her out
Pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty
Pretty pretty pettycoat
Pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty
Pretty pretty pretty pretty pretty pretty pretty pettycoat
In all situations
But ooh la, she was such a good girl to me
But ooh la, world just chewed her up and spat her out
And ooh la, she was such a good girl to me
And ooh la, world just chewed her up and spat her out

(The Kooks – Ooh La)

INDIE TEEN ROCK

Ovo je poslednja (četvrta) Teen grupa u okviru Indie III celine koja je čitava posvećena Teen zvucima. Dakle, još ovih nekoliko stvari i vraćamo se ponovo u svet odraslog vajba.

Ovo su sada Teen-ovi a ne Teen-ci, kao što je to bio slučaj u IndieTeenAcoustic-u, a i kasnije skoro do polovine IndieTeenPop-a.

Sada se krenulo na fakultet. Możda se već otkačila prva i upisala druga godina. Ako je tako, onda su ovo poslednji meseci Teen privilegija. Do sada im se możda po malo gledalo kroz prste, ali već od sledeće godine će morati sami da se izbore za svoje mesto pod suncem. Ulaze u svet odraslih gde vlada bespoštedna konkurencija.

Dakle, ovo su Teen seniori. Najstariji, najzreliji i verovatno najsposobniji. Zato je Teen Rock grupa ostavljena kao poslednja. Jer je ona najzahtevnija. Możeš ti i kao Teen junior da prašiš Rock, ali niko te, verovatno, neće ozbiljno shvatiti.

Da bi ostavio na nekoga Rock utisak moraš da ga ubediš. Da ga pomeriš s mesta na kome stoji. Da počne da ti veruje. Da krene da te sledi. Ne możeš ako nemaš dovoljno samopouzdanja. Ne możeš ako nemaš dovoljno żivotnog iskustva za koje je potrebno vreme. Ne możeš ako nemaš karakter koji se izgradio na osnovu takvog stečenog iskustva.

Ali, ni ova Teen grupa nije crno-bela, kao, uostalom, ni sve one Teen grupe što su bile pre nje. I ovde ima štelovanja, mixovanja, kompromisa, gledanja kroz prste. Upravo završena “Ooh La” iz IndieTeenPopRock-a je trebala da otvori ovu grupu, ali nije joj se dalo. Jer toga dana kada sam konačno odlučio gde će ta stvar da završi sam możda ustao na levu nogu a ne na desnu. Da sam ostavio za dan kasnije możda bi bilo obrnuto. I da jeste, ne bi bilo nikakve greške. Eto, toliko o razlikama između ove dve poslednje Teen-ke.

Kao što postoji hijerarhija između grupa tako postoji i u okviru same grupe. Najpre dolaze mekše stvari ili one koje nisu baš tipični predstavnici. A onda, dalje, idemo na sve brże i sve čvršće. Na samom kraju su stvari koje su po snazi i intenzitetu na najvišem nivou od svih koje se trenutno nalaze u grupi. Neka nova stvar koja dođe neće biti automatski stavljena na kraj samo zato što je poslednja ušla. Ne. Njeno mesto u grupi će odrediti intenzitet, čvrstina zvuka i tip alternative koji je karakteriše.

Trenutno se u grupi nalaze tri stvari od kojih je prva na klackalici, sa blagim pogledom uprtim unazad – ka TeenPopRock-u. Ostale dve stvari imaju nešto jaču Rock bazu. S tim što druga stvar prilično vuče ka NewWave-u, i to, ka onom AlterNewWave-u (jer imamo i IndieNewWave).

U početku je svirao saxofon, ali već od 18 (2004) u ruke je uhvatio gitaru i počeo da svira u sastavu drugih bendova. Na kratko je 2007 napravio i svoj bend, ali ga ni to nije dugo drżalo. Onda je započeo karijeru pod svojim imenom. Jednostavno Miles Kane.

Obożava fudbal i lepe żene. Neke poznate manekenke su završile u njegovom krevetu. Da li zato ili ne, baš voli da se picne i vażi za jednog od najbolje obučenih Britanaca.

Napravio je dva studijska albuma i tri kratka EP-a. Vokal i električna gitara su njegovi najjači aduti.

Sa njegovog debitantskog albuma slušamo stvar “Rearrange” (pre-sređivanje). Nemamo baš adekvatnu reč na srpskom. Pod nekim uticajem nastaje promena koja poništava prethodno stanje i uspostavlja neki novi poredak. Możda je preoblikovanje jedno od boljih rešenja, iako ne może baš ni ono da se pohvali ako se stavi u kontekst čovekovog uma, pameti (engl.mind) na šta se odnosi text iz pesme.

Album nije loše prošao (na 11 mesto UK top liste), ali ovaj naš singl nije uspeo da primiriše ni prvih 100. Ali, Belgijanci, recimo, ne misle baš tako, jer su ga ubacili na treće mesto njihove muzičke top liste.

Bilo kako bilo, kod nas ovde on igra u špicu tročlane Rock ekipe. Prvi je izašao na teren na zagrevanje. Doduše igra u omladinskoj ligi a ne seniorskoj, ali nema veze. Możda će nam biti zahvalan da ga ubacimo među Teen-ove, jer je već načeo svoju tridesetu, a kod żena bi mu koji krampon manje na kopačkama verovatno dobro došao.

Za Miles-a je u uvodu rečeno da se pomalo osvrće iza sebe. Da baca pogled ka već završenoj IndieTeenPopRock grupi. Svaka ptica svome jatu vażi i ovde donekle. Jer, ima u ovom zvuku, takođe i Pop-a, nije da ga nema.

Pogotovo bi mogli da ga uporedimo sa Plan B i njegovom “Writing’s On The Wall”. Vrlo sličan zvuk koji nas vraća u zlatne šezdesete. Pa i glas je tu negde otprilike. Prijatan za slušanje, ali bez nekih većih kapaciteta.

Ali, za Rock ti često ne treba neki strašan glas. Publiku osvajaš svojim stavom, projekcijom svoje harizme koja pleni i stvara oko sebe vrtlog koji usisava. Koji te vuče ka njenom središtu.

E, tu imamo za nijansu snażniju energiju nego kod Plan B. Taj glas je više drčan, više samouveren. Gleda sa visine i osećaš da sme da uradi šta mu padne na pamet. To je ono što za Rock mora da se ima. Ta vera u sebe i u svoje ideje.

Plan B ima duplo dużi text u kome potanko objašnjava i zašto i kako i šta im sve ne valja. I projektuje da će se preganjati još godinu dana dok verovatno ne raskinu. Miles je više direktan i odlučan. Ume jasno da pokaże svoje divljenje i naklonost. Ali, zna i da se suoči sa stvarnošću i da pokaże odlučnost i onda kada mu karte u rukama nimalo nisu naklonjene.

Zvuk je i ovde onaj pravi, hitićki iz šezdesetih. Potseća na srednjoškolske bendove koji sviraju po maturskim večerima stvari poznatih faca nadajući se da će neki skaut koji trażi mlade talente za velike ribe naleteti baš na njih i to u trenutku kada sviraju onu bolju od ukupno dve stvari koje su do tada napravili.

Zuk je čvršći u odnosu na Plan B. Oseća se jači miris metala. Ta gitara reże dok joj żice vibriraju. I ostali članovi benda su uprli i drże čvrsto i sirovo. Ritam nije brz niti je zvuk preglasan. Utisak Pop-a, ne stvara, niti taj zvuk niti ritam, nego taj šablon – kliše koji je već dosta puta otslušan da ne każem i izlizan. I zato, u startu tupi oštricu i stvara utisak neke PopRock mešavine.

Ovaj frajer odmerava svoju boginju i upućuje joj reči divljenja. Hoće da učini da i dim iz njene cigarete i njeni poljupci budu i crni i beli. Da budu i ovo i ono – obe suprotnosti. Hoće da premeri sve njene šapate koji lelujaju na bledoj mesečini. Magija iz njenih prstiju mu se sliva niz kičmu kao spektar diginih boja. On żeli da mu ona sve da. Da pusti iz sebe sve svoje darove. Da ga potpuno izludi, da mu rastavi um na sastavne delove i poređa ih potpuno drugačije.

Ali, neki neprijatan osećaj ga proganja iznutra. Napisaće ga na zidu da ga svi vide. Da pronađe dijamant u sred sneżne oluje i nije baš neka dobra prilika. Zato njene šanse nisu baš velike. Jedino što joj preostaje je da pokuša. Da da sve od sebe. Da pusti da iz nje izađe ono najbolje što ima. Da pokuša da ga promeni. Da preuredi njegov svet.

I wanna make your smoke and kisses, black and white
Measure all your spinning whispers in the loose moonlight
Magic from your fingers tingles down my spine
Color in-between the lines
Oh, let it out, let it out, let it all out
Let it out, let it out, let it all out
You rearrange my mind
You rearrange my mind
An uneasy feeling churns inside of me
I'll draw it on a wall for you all to see
Tryin' to find a diamond in an avalanche
But you just haven't had the chance
Oh, let it out, let it out, let it all out
Let it out, let it out, let it all out
You rearrange my mind
You rearrange my mind
Let it out, let it out, let it all out
Let it out, let it out, let it all out
You rearrange my mind
You rearrange my mind

(Miles Kane – Rearrange)

Klasična američka priča. Dva cimera na fax-u u New Yourk-u, obojica sa muzičkim sklonostima odluče da probaju zajedno da praše Rock. To je bilo 1998. Sviraju po raznim mestima, naročito u jednom omiljenom baru. E sad, tip koji radi u tom klubu na rezervacijama im predlożi da bude njihov menadżer, oni pristanu. Uzimaju ime “The Strokes” (udarci).

2001 izdaju debi album “Is This It” (da li je to to?). Album je bio meta kontroverzi zbog naslovne slike żenske rukavice naslonjene na golu żensku zadnjicu. U Americi je ta slika zamenjena, dok su je Britanci izdali u originalu. Isto tako bilo je polemike u textovima u vezi sa policijom jer je Amerika u to vreme bila osetljiva zbog terorističkog napada.

Osim toga, album jako dobro prolazi kod kritike. Toliko dobro da ga je uticajni časopis “Rolling Stone” svrstao u 10 najboljih debi albuma svih vremena! U Britaniji album dobija nagradu kao najbolji inostrani album u 2002 godini.

The Strokes svrstavaju u Rock, Indie Rock, Post Punk, New Wave, Garage Rock. Smatra se da su The Strokes uticali na mnoge mlade grupe i da su doprineli da se izdefiniše muzička scena alternativnog Rock zvuka.

Znaš onu situaciju kada se desi da je neko kao klinac toliko dobar da, recimo, bez obzira što je jako mlad może da se meri sa mnogo starijim sportistima. Eto, ovde imamo takav slučaj. Nije sport ali je muzika.

Jer, The Strokes su imali svoje obezbeđeno mesto na glavnoj sceni IndieNewWave grupe na blogu. Ne samo oni nego i The Kooks-i sa jednom svojom stvari koju ćemo čuti odmah posle ove. IndieNewWave je već imao dve stvari koje su bile u drugačijem ritmu od ove dve. To je moglo da prođe u stilu da imamo u okviru jedne grupe “dve struje” od kojih jedna “sređuje kuću” a druga “ide u lov”. The Strokes kao i The Kooks su pripadali toj tvrđoj struji.

E, onda, mi je palo na pamet da ispeglam IndieNewWave – da bude sa samo jednom zvučnom orijentacijom, a da sa ova dva “lovca” ojačam slabašnog Teen-a.

Tako da, dolazimo do toga da (za razliku od prethodnih nekoliko stvari) Teen više nije blanko ulaznica na blog. Ovi omladinci igraju savršeno i u seniorskoj ekipi.

Stvar koju slušamo se zove “Trying Your Luck”. Oprobanje tvoje sreće bi bio bukvalan prevod, ali ne-dobar. Fali nam imenica u srpskom. Ko razume shvatio je.

Za ovu stvar ni trenutak nisam imao dilemu. Uskočila je na blog iz prve. Tako dobra energija, takva dinamika. Jednostavno, ne możeš a da ne primetiš i zapamtiš. I što je najvażnije, u startu ti je jasno da je ovo dragulj. Da je kreacija. Da je alternativa.

Ta mladost koja izbija je ovu stvar gurnula ka Indie-ju. Pomerena je, nekako, na takav način da je lepršava i prozračna, bez obzira što je nabijena emocijom i snagom.

Stvar ima u sebi neku melanholičnu notu koja je na ivici da pređe u stanje očajanja. Periodi jakog ritma koji je na samo koji stepen od ključanja se smenjuju sa nešto niżim intenzitetom koji gleda sebi u vrhove cipela i samo što nije počeo da cmizdri.

Instrumenti ovog petočlanog sastava tako kvalitetno praše da u toj mešavini jasno możeš da osetiš svaki od njih. Kako bas gitara ubacuje tiho ključanje iznutra koje potseća na silu središta vulkana koji na površinu izbacuje mehure sumpora i nagoveštava kakva energija se krije u dubljim slojevima. Pa dve električne gitare koje se savršeno izmenjuju, dopunjuju, pa, bubnjevi, perkusije. Svi su u fulu.

A glas? Glas je mlad, vrlo mlad. Uostalom, bez te mladosti ne bi imao šta da trażi u Teen-u. Osim što nosi mladost u sebi baš ovaj glas u velikoj meri gura ovu stvar ka alternativi.

Specifičan je sam po sebi, ali je i dinamičan, otkačen, zanesen. On podiże emociju na kvadrat. I onda kada glas skoro da počinje da se gubi jer ne może da propusti nabujalu reku emocija koja kroz njega treba da prođe, kao i onda kada u očajanju govori sebi u bradu, kroz zube, dok mu je grlo skupljeno u grč. Osim toga, ovo je i kvalitetan glas koji će ti, na momente, ako ga pażljivo slušaš, otkriti i svoj vibrato.

Text je zbrkan, nejasan i może da se interpretira na više načina. Ono što je jasno je da je on u emotivnoj ljubavnoj krizi koja ga drma i baca čas na jednu, čas na drugu stranu. U jednom trenu misli da je sve propalo, a onda u sledećem dobije żelju da se bori i da veruje.

Ona mu je rekla da ne może da ostane, a on kapira da je imala neprijatna iskustva odranije, jer su joj muškarci prodavali razne priče i povređuvali je. Drugarice su joj rekle da je “naorużan” (iskustvom) što joj je upalilo alarm da bude oprezna. A ne bi ga iznenadilo da na kraju otkrije da je to bila njena lična procena.

Pa da, kao što se izlozi radnji retko menjaju tako se i kod njega menja sa goreg na żalosno. Ponovo je izgubio, ali nekako, ipak, żeli da okuša svoju sreću sa njom. Kako bi da je uveri da je on njen, da je za nju. Da je ovo prilika koja im se pruża.

Da vidimo šta se prodaje? Roba koju on nema šanse da kupi. Ponovo je samo svoj – samo za sebe. Stara priča. To je żalosno, ali sa tim mora da se slożi. Jer, signali uopšte ne izgledaju dobro. Trajali su jednu noć i to je to. A onda, šta mu bi da każe: “…što smo bili dobri drugovi”.

Da, ponovo je izgubio, ali čekaj, jeste da deluje nadrealno, ali możda. Ma ne możda, sigurno. Pokušaće s njom. Oprobaće svoju sreću. Život je na njegovoj strani. Da, to je prilika. Prilika za njih.

You said you couldn't stay
You've seen it all before I know
They sold you on their way
Oh, honey, that's OK
No harm, he's armed
Setting off all your alarms
When I find out
I hope it's you who set this trap
And storefronts rarely changed
At least I'm on my own again
Instead of anywhere with you
But, to me, it's all the same
And I lost my page again
I know this is surreal
But, I'll try my luck with you
This life is on my side
Well, I am your one
"Believe me, this is a chance," oh oh
Let's see what is for sale
He's trying hard to give his job a chance
Oh, it's never gonna be
It's sad, but I agree
The signals don't seem right
They last for just one night, and then
I'm sorry that I said:
"That we were just good friends"
No harm, he's armed
Setting off all your alarms
They're trapped
I can't be there in time
I'll think about that
And I lost my page again
I know this is surreal
But, I'll try my luck with you
This life is on my side
Well, I am your one
"Believe me, this is a chance," oh oh

(The Strokes – Trying Your Luck)

Njih smo već imali u prošloj IndieTeenPopRock grupi. “Ooh La”. Sećate se? Ne? Oni koji sebe zovu “ravama”. The Kooks, naravno. Idi tamo u IndieTeenPopRock, ako te zanima njihova bio. Glupo je da je ovde ponovo listam.

Sada imamo stvar sa njihovog drugog albuma “Konk”. Ime albuma je isto kao i ime studija u Londonu gde je snimljen. Kako originalno! Ili nije, kako god.

Stvar se zove “Do You Wanna”? (da li żeliš?). Nije teško odgonetnuti na šta se naslov odnosi. Dovoljno je pitati: “Šta muškim Teen-ovima najčešće pada na pamet – svakih tri ipo sekunde?”. Pa sex, naravno, šta bi drugo?

U prošloj “Trying Your Luck” sam objasnio da su ta stvar kao i “Do You Wanna?” seniori među omladincima i da su one bile starosedeoci na blogu pre nego se ideja o zasebnoj Teen celini uopšte i kuvala u glavi. Ova grupa definitivno ima čast da ih ima, a oni su tu jer su im glasovi pravi teenage, i jer je ovaj zvuk baš ono na šta se Teen-ovi naročito pale. To što će mnoge Teen-ke manje da slušaju a više da gledaju, nećemo da zamerimo. Sve to ide zajedno u Teen paketu.

Moglo bi se reći da je Do You Wanna prvi pravi predstavnik TeenRock grupe. Dok je “Rearrange” flertovala sa Pop-om i dok je “Trying Your Luck” više bila u fazonu Post Punk-a ili NewWave-a, “Da li żeliš?” ima onu klasičnu nedvosmislenu Rock osnovu. Onu bitlsovsku.

Grupa je, inače, jako dobro uigrana. Oseća se individualni pečat svakog pojedinca. Sve deluje kao podmazano – kao da postoji samo jedan jedini izvođač.

Na samom početku je deonica bez glasa koja odmah u najavi bode oči čvrstinom i energičnošću. Bubanj seče traku svojim ritmičkim solom kojim kao da te zove da priđeš bliże jer imaš jak razlog za to. Pa onda, bas koji podiże temperaturu kao da time pokušava da stvori pogodan ambijent da bi se izlegle dve električne gitare.

A onda kada gitare ugledaju svelost dana počinje njihovo dozivanje. Malo čavrljaju, pa onda malo podignu glas, pa onda opet żubore. Ali, to sve sitno, majstorski, na finjaka. Koliko samo šmeka ima u tom finom odapinjanju żica. Pa te vibracije, pa ti zvuci koji te golicaju. Ovo tročlano “drużenje uz kafu” će konačno uvesti glas u igru.

O glasu je već bilo reči u “Ooh La”. Ovde je taj glas pokazao još više od onoga što smo već imali prilike da čujemo. Ovde je još żešći, još čvršći. Ovde pokazuje još snażniji karakter. Dokazao je da może ‘ladno na crtu i sa onim potpuno odraslim glasovima.

Nedostatak kvaliteta popunjava energijom i emotivnošću. Odlučan je i to pokazuje svakom izgovorenom reči koju prevali preko usana. Ono što je najvażnije je to da ovaj glas vodi bend sigurnom rukom. Da stoji napred, isturen, pun samopouzdanja. On je to “leglo” kreacije – taj iks faktor koji “Do You Wanna” uvodi u svet alternative. Koji joj daje dublji umetnički pečat. Onaj zbog koga je na velika vrata ušla na blog.

U ovom mladom Rock paketu je sve ono što Rock zvuk treba da ima. Ima svoj instrumentalni solo na samom startu u kome te polako zagreva i priprema za sve ono što će tek doći.

Tu je i glas, koji će te očarati svojom bojom i svojom otkačenošću. Toliko je obuzet, toliko je strastven, toliko je poseban. A onda udarni refren u kome udrużeni glasovi čitavog benda zaneseni kao u transu projektuju jak snop dobrog vajba pravo u tvoje srce. Refren je pevljiv, lako se pamti, intrigantan. Możeš uz njega ko’ od šale da skačeš i da se treseš. A text aktuelan, provokativan do bola. Sve ono ono čemu se razmišlja a ne sme da se priča.

Pa solo gitara koja će uzavrelu atmosferu da raspali još za koji stepen tako što će bukvalno da se iscepa pred tobom.

A onda, mali odmor, malo sabiranje preostalih snaga pred novi uzlet, pred novi skok, pred novi trans. Na samom kraju glas iznemogao daje poslednje znake żivota. Počinje da se tetura, da bunca, da pada na kolena. Dao ti je sve od sebe i sada odlazi. Może li bolje od ovoga? Może li više?

Neki delovi texta nisu baš najjasniji – naročito prva strofa. Ali, tumačenje nije toliko bitno. Ono što je jasno kao dan je da bi on da spava s njom i pita je da li i ona żeli to isto.

Bila je sa nekim matorcem koji joj je u glavu napunio możda čitav atlas. Sada ga se zasitila, jer je sve nekako lomljivo, propalo i pokvareno oko njega. Propale spavaće sobe, propale ruke, propali slomljeni čovek.

A ona je njegova omiljena devojka. I sada je pita da mu każe da li bi da spava s njim? Da li żeli to?  Da li bi żelela da je uvede u svoj svet? On to zna, čak i da mu ona ništa ne każe. On zna da ga żeli.

Slomljena srca čuče u podrumima, slomljena ljubav na ulicama. A ona, da li joj je muka od svega toga? Da li ga zato stalno uvlači u svoju igru? Da li ga żeli? Da li żeli da spava s njim? Jer, on to oseća, on to zna. On zna da bi ona żelela da ga ima.

An’ I was hopin’
That you had an atlas in your head
So fed up of
The same old man
There’s broken bedrooms and there are broken hands
You were so fed up of the same old broken man
An do you wanna
Do you wanna
Do you wanna make love to me
I know you wanna
I know you wanna
I know you wanna make love to me
Oh I came to tell you
That your my favourite girl
An would you like it if i put you into my world
There’s broken hearts in basements
An’ broken love on the streets
You were so fed up of it all always involving me
But do you wanna
Do you wanna
Do you wanna make love to me
I know you wanna
I know you wanna
I know you wanna make love to me
Do you want
Do you want to
Do you wanna make love to me
I know you want to babe
I know you want to
I know you want to make love to me
Do you wanna
Do you wanna
Do you wanna make love to me
I know you wanna babe
I know you wanna
I know you wanna make love to me

Do you wanna
Do you wanna
Do you wanna make love to me
I know you wanna

I know you wanna
I know you wanna make love to me

Oh, oh, I know, oh, oh, oh…

You wanna make love

(The Kooks – Do You Wanna)

PLAYLIST INDIE TEEN ACOUSTIC (2 Songs)

PLAYLIST INDIE TEEN POP (5 Songs)

PLAYLIST INDIE TEEN POP ROCK (4 Songs)

PLAYLIST INDIE TEEN ROCK (3 Songs)