Moj Svet Muzike: CHILL

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim i
nformacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Sada ću najpre da nabrojim grupe koje ćemo imati ovde u Chill-u, da biste odmah u startu znali šta da očekujete i kojim redosledom. A zatim ću da dodam još par reči o svakoj grupi.
Chill muzička celina u svom sastavu ima pet grupa. To su: Chill, ChillRomance, ChillAcustic, ChillDance i ChillDisco.

Prvo na red dolazi grupa Chill, dakle, pod istim nazivom kao i muzička celina. To će biti jedina grupa koja je obrađena kompletno – sa uvodnim textovima za svaku pojedinačnu stvar. Ostale grupe će imati samo uvod na nivou cele grupe, a pojedinačne stvari će imati samo videe (i možda reči pesme).

Posle Chill grupe dolazi grupa ChillRomance koja priziva atmosferu romantičnih sećanja. U sporijem je ritmu i sa nešto više texta od Chill-a. Zatim sledi grupa ChillAcustic u kojoj su zvuci uglavnom usmereni na akustičnu gitaru koja u jednom blago Elektro ambijentu zavodljivo i sentimentalno odapinje svoje žice. Posle ove grupe sledi blago ubrzanje jer na red dolazi ChillDance grupa. Iako, neće to, uopšte, biti brzi ritam. I dalje se ostaje u sporijim vodama Chill-a. Na kraju Chill zatvara ChillDisco grupa koja će malo da nas razdrma. Ali i ovde je ritam usporen, jer, ovo je “rashlađeni” Disco, a ne onaj uzavreli.

A sada da kažemo nešto o Chill-u generalno – na nivou muzičke celine koja ima, kao što smo videli, svojih pet Chill grupa.

Chill je, u stvari, Electro zvuk – jedna od stanica u spuštanju Electro talasa. Puno smo Chill pominjali u različitim Electro grupama (naročito u Lounge-u). Verovatno pogađate da to što se zove samo Chill, a ne Chill Out nije samo slučajno tako.
Chill Out je, kao što je već rečeno, jedan širok pojam koji obuhvata više različitog Electro zvuka srednjeg i niżeg tempa. Inače, taj muzički pravac je nastao tokom devedesetih godina, sa namerom da posle igranja na podijumu dođe red relaxacije uz srodnu Electro muziku koja je dosta niże dinamike.
Kasnije je Chill Out počeo da usisava u sebe sve što je makar malo ličilo na njega. Tako se napravio jedan muzički Chill Out kišobran pod koga staje dosta i sličnog ali i različitog Electro zvuka. Tako je često i Lounge samo jedan od delova Chill-a.
Kod nas na blogu je Chill Out rastavljen na svoje sastavne delove od kojih su neki delovi postali potpuno nezavisne muzičke grupe (kao Chill, Lounge, New Age...) a neki samo podgrupe u sastavu većih celina (ElectroSmooth u Electro I). Zašto je napravljena takva podela?
Odgovor je na dat na samom počeku – u uvodnom delu bloga. Ali, hajde da se još jednom toga potsetimo.
Svrstavanje muzike u celine je napravljeno da bismo se što lakše i što više upoznali sa različitim ritmom, zvukom i ukupnom atmosferom koju neka muzika ima u sebi. A šta će nam to?
To je neophodno ako pokušavate da što dublje osetite i razumete zvuk. Deljenje na zvučne celine pomaże da postanemo svesni kako se zvuci razlikuju među sobom i zašto nose određenu atmosferu. Više raščlanjivanja omogućava da lakše osetimo detalje, male, suptilne razlike koje bi se izgubile kada bismo grupe ukrupnili.
Mnogo više, smo, na primer, saznali o zvuku koji uzima oblik Jazz-a tako što smo ga rastavili na ElectroKevin & Germain, Electro Jazz, ElectroSmooth, Lounge, i tako što smo se onda bavili tim delovima – kakav je to zvuk, kakve ima varijacije ritma, koje suptilnosti, itd? Podsećanjem na Jazz u svim ovim grupama postali smo mnogo svesniji tog zvuka nego da smo imali samo jednu ogromnu grupu koja se zvala – Jazz.
Što smo pażljivije slušali Jazz i što smo se češće vraćali na njega to smo ga bolje savladavali i tako stavili u našu zvučnu bazu znanja na koju możemo ubuduće da se prikačimo kad god na Jazz naiđemo.
Zato stalno upoređujemo, analiziramo, trażimo objašnjenja i sitnice. Zbog toga što na taj način neprimetno sve dublje osećamo različite zvuke – sve više osećamo żivot u okviru njih.
Ali, kako możete da dobro osetite zvuk u celini ako ste samo ukorenjeni u jednom zvučnom izrazu, a zanemarili ste sve ostale? Jer, sav zvuk je u vezi – bez obzira što se nama tako ne čini.
Zato, da biste bolje osetili House, Lounge ili Chill, trebate, da se bavite, takođe, i Blues, Funk, Rock zvukom. Da ne govorim o Alternative i Indie koji su prosto nezaobilazni ako hoćete da malo više razumete zvuk.
Dakle, mnogo dublje ćete biti “ozvučeni” ako se niste zalepili samo za jednu, dve ili tri srodne grupe a na ostalo zalepili etiketu: “Tišina!” ili “Ne zanima me”.
Ako biste samo malo promenili tvrdoglav stav da slušate samo ono što trenutno volite, videli biste uskoro da ste u stanju da volite mnogo više nego ranije – nego što ste ikada predpostavljali da je moguće.
Sada je prilika da ukorenjene navike počnete da menjate. Bili biste iznenađeni koliko je samo lako da počnete da osećate neku muziku koja vas, trenutno, uopšte ne zanima. Pokušajte i videćete da je potrebno samo malo strpljenja i vremena. Ali, morate da pożelite da se zvučno proširite. To ne może da uradi niko umesto vas.
Ovo je, zaista, dobra prilika za to, jer imate muzičke bisere na dohvatu ruke kao i textove koji daju ideje i objašnjenja. Sasvim dovoljno za početni korak.
Dublji motiv svega ovoga je taj što je zvuk jako moćan nosioc żivota. A samo od vas zavisi koliko ćete tog żivota da pustite u sebe. Jer, ne zaboravite, što je više żivota u vama to ste više żivi – to više postojite.
Nazad na Chill.
Dakle, namerno nije uzet odomaćen naziv Chill Out, nego samo Chill da bi se stavilo do znanja da postoji više posebnih grupa koje se bave Chill Out zvukom, od kojih je Chill (i njene podgrupe) samo jedna od njih. Ostale su, na primer, ElectroSmooth, Lounge, New Age, Sounds, itd.
Hajde da vidimo gde se Chill otprilike nalazi na zvučnoj karti – sa kime se graniči i po čemu se razlikuje od tih suseda.
Chill je najbliżi Lounge-u. Moglo bi se reći da su to brat i sestra. Generalno, imaju jako sličan ritam i zvuk. Toliko sličnosti da je nekada teško razvrstati ih na dve strane – kao da su sijamski blizanci. Ipak, ovde je to razdvajanje učinjeno – bez da iko pati zbog toga.
Za Lounge bi se moglo uslovno reći da je više muški princip, a Chill više żenski. Naravno, vi verovatno već znate da svako ima u sebi oba principa, nezavisno od pola – jer ovde je reč o psihološkim kategorijama.
Videli ste koliko je erotičan Lounge. Chill u sebi ili nema ili ima vrlo malo erotike, ali zato ima mnogo više romantike i sentimentalnosti. To je glavna razlika među njima.
Za Lounge je bio vażniji određeni ritam dok je za Chill mnogo vażnija atmosfera koju zvuk širi.
Ipak, i Chill je kao i Lounge jako Electro obojen. Po dinamici je otprilike na nivou LoungeLoose-a – češće je sporiji od njega nego što je brżi. Lounge ima više Jazz-a u sebi, dok Chill najčešće ne. Samo ponekad tu i tamo.
S druge strane, Chill je mnogo više akustičan. Sećate se koliko smo spominjali Chill u okviru Lounge-a čim bi naleteli na neku akustičnu gitaru. Jer, akustična gitara ume jako dobro da romantiše ili da izaziva sentimentalno raspolożenje što je, inače, središte okupljanja Chill celine.
Verovatno se sećate da smo u Lounge-u imali par svari koje su u nekim svojim delovima pravi Chill, ali su zadrżane u Lounge-u jer je Lounge matrica, ipak, preovlađivala.
Ista je stvar i u Chill celini. U nekim Chill stvarima ima, na primer, toliko LoungeLoose ritma da je to sasvim očigledno. Ipak, te stvari su ostale u Chill-u jer se tu mnogo bolje uklapaju po atmosferi ili nečem drugom.
Lounge, dakle, sa zapadne strane dodiruje Chill, a sa juga pritiska ElectroSmooth. Najveća razlika među njima je snażno prisustvo Jazz-a u ElectroSmooth-u. Chill ga uopšte nema. Ako se nešto malo usput zakači to je retko i ne mnogo prisutno.
Inače, u ostalim stvarima, Chill i ElectroSmooth imaju dosta sličnosti. Ritam je, na primer, srednjeg tempa sa puno Electro delova u kojima sintisajzeri dominiraju. Vrlo malo ima texta što je, naravno, uobičajeno za Electro zvuk.
Na istoku od Chill-a je New Age grupa koja ima uglavnom isti ili brżi ritam. Osnovna razlika u odnosu na Chill je ta što New Age zvuk ima više Etno motiva koji za razliku od ElectroEtna imaju više unutrašnji – duhovni karakter. New Age će doći posle Chill celine i biće duplo veći u samom startu od glavne Chill grupe.
Treba reći i to da je Chill više zagledan unutra nego spolja. Po tome se, takođe, razlikuje od svog brata Lounge-a. Po tom gledanju unutra bi se moglo reći da se Chill na severu dodiruje sa grupama Sentimental & Video i Sensual. Ipak, ta severna granica je najmanje prometna. Tu skoro da nema problema, jer iako imaju slično unutrašnje zračenje, postoji velika razlika u ritmu i zvuku koja ih razdvaja.
Sentimental & Video su uglavnom Pop/Rock balade, a Sensual više neki alternativni Trip-Hop. Chill je suviše Electro-niziran za ove grupe i uglavnom je brżi od njih po ritmu. Osim toga, za ove stvari “sa severa” su reči neizostavne, dok su u Chill-u samo redak incident.
Za razliku od Chill Out-a koji u slengu znači neko opuštanje, relaxaciju, sam pojam “chill” na engleskom znači nešto što je prohladno – svakako ne baš sasvim prijatno.
Što se toga tiče, raspolożenja u Chill-u će biti raznih. Najčešće je prisutno neko manje ili više setno raspolożenje, iako će, takođe, biti i stvari koje su dosta vedrije.
Chill ide unutra zato što je sentimentalno i romantično uglavnom povučeno u sebe. Često gleda u prošlost i żali za proteklim vremenom. Ali, tużno i sentimentalno raspolożenje su sasvim normalna događanja u ljudskom żivotu i od njih ne treba beżati. To ne znači automatski depresiju, bezvoljnost i odsustvo akcije. Ne, uopšte ne mora da bude tako.
Sentimentalni odgovor našeg tela ako je prirodan może mnogo lakše da stvara dubinu i širinu nego bilo šta drugo. Jer, kroz taj unutrašnji “rad” se stiču neprimetno dublji uvidi o żivotu. Proširuje se opšta osećajnost našeg bića.
Postoji mali milion stvari koje su romantičnog tipa i mogle bi da se uklope u ove naše geografske koordinate koje su postavljene za Chill. Ipak, vrlo je malo vrhunskih stvari koje imaju ono što, zaista, dodiruje – ono što stvarno pomera. Zato je grupa Chill, koja nosi isti naziv kao i muzička celina Chill, u startu jako mala. Ima tek nekoliko stvari.
Ali, nema veze. One su vrhunske Jer, otrovi se čuvaju u malim bočicama, ali i lekovi koji żivot znače.

Ne, on nije imao nikakve šanse da bude nešto drugo nego što jeste. Sudbinska stvar koju je bilo nemoguće zaobići. Rođen u porodici klasičnih muzičara na glasu, Christophe Goze je već sa četiri svirao klavir a sa devet gitaru. Njegovo početno obrazovanje je bilo muzičko – naravno klasično.
Ali, nešto u njemu mu nije dalo mira i on u svojoj dvadesetčetvrtoj odlazi za Japan. Tamo je putovao, učio, dożivljavao i po nešto zarađivao. U Japanu je počeo da gradi svoj stil stapanja ambijentalnih zvuka sa Jazz-om. Učestvovao je u mnogim muzičkim dešavanjima, svirao sa poznatim muzičarima i dalje profilisao svoj muzički izraz.
Ali se, ipak, posle sedmogodišnjeg japanskog iskustva vraća u London, gde počinje da izdaje ploče i učestvuje u muzičkim dešavanjima. Poznat je i po radu na komercijalnim muzičkim spotovima McDonalds-a, Honde i drugih robnih marki.
Izdao je više sopstvenih albuma. Njegove stvari se nalaze na preko 300 različitih kompilacija.
Da, ali odakle je poreklom? Poreklo mu je očigledno nebitno jer se smatra svetskim putnikom kome je dom čitava planeta. Inače, rođen je Pariżanin – dakle, Francuz. Ali, Japan, London, Skandinavija, Španija, itd su od njega napravile kosmopolitu koji se dobro oseća gde god da je. Jer, njegovo drżavljanstvo je zvuk.
U ovoj stvari Chris pokušava da nam każe ko smo i kakvi smo – od kakvog materijala smo napravljni. Ovo je priča o ljudima – “O nama” (About Us).
Ipak, lekcije o żivotu ćemo više morati da tumačimo preko zvuka nego preko govora. Osim ako se ne bacimo na učenje japanskog jezika. Jer, u toku pesme se pojavljuje jedan glas koji nešto priča na japanskom. Po zvuku bi se reklo da je to neki mudrac - da pokušava da nam każe neke żivotno vażne poruke.
Ali, o čemu se radi ne znamo. Ostaje nam jedino da taj zvuk glasa tumačimo.
Ima, doduše, još jedan muški glas koji se, takođe, pojavljuje - stalno je tu negde u okolini. Ali, on mu nekako dođe više da podrżi zvučnu emociju – da ushiti zvuk – nego da prenosi neki text ili poruke.
Inače, ova stvar je skinuta sa kompilacije koja se zove “The Best of Lounge”. Eto, ne możemo mi bez Lounge-a. Opet je tu.
Da, ritam je pravi LoungeLoose, nema greške. Ali, probajte ovu stvar da stavite među ostale Lounge stvari i videćete da nigde ne paše. Ma neće vredeti ni to što po stilu jako potseća na Julius Papp-a i njegovu sintisajzersku tehniku koju smo već upoznali preko “Online” (ElectroDance) i “Beatboxed” (LoungeLoose).
Birajte podgrupu u Lounge-u koju god hoćete, idite na ElectroSmooth, dodirnite sve moguće granice, ali neće biti pomoći – ne uklapa se.
Naravno, najviše sličnosti ima sa LoungeLoose-om – skoro perfetna po ritmu – ali joj je atmosfera toliko drugačija da je ne bi pustili da nos tamo pomoli. Da im tamo kvari onu njihovu erotiku.
Nije slučajno da “About Us” seče traku na Chill-u. Nije uopšte slučajno. Jer, ovo je jedna tako dobra Chill stvar da je teško bilo svim ostalima s njom. Odmah je postavila jake standarde koji diżu lestvicu na visoko.
Već na samom početku Electro-ni udaraju svoj pečat i stavljaju do znanja koje je boje zvuk. Nema dakle, dileme.
To Electro poreklo se podvlači i na samom startu, gde se čuje neki glas koji propušten kroz Electro mašine jako potseća na dečiji. Verovatno je to asocijacija na početak čovekovog żivota – na ulazak u svet ljudi.
Prosto je neverovatno kako sintisajzer uspeva da mixuje dve zvučne tradicije – zapadnu i istočnu. Poznati zapadni Electro zvuk sa zvucima tradicionalnog Japana. Kako je to samo dobro uklopljeno.
Japanska varijanta unosi neku tako dobru neżnu vibraciju koja deluje savršeno – kao da ju je prosto nemoguće dodatno razneżiti. Tako bożanstveno meka i osećajna kao da dolazi ne iz čovekovog sveta nego sveta bogova.
A, ritam ne popušta. I dalje je to jedan stabilan Electro koji kao da je navio automatskog pilota da bi mogao da se sav pretvori u uvo, jer zvuci koji dolaze od solaża padaju pravo na srce, na dušu.
Muški glas ne prestaje da mantra izlive podrške i obożavanja, a onda se u ritam useljava ona – akustična gitara.
Pa znamo da bez nje nema pravog Chill-a. Ona je ta koja najčešće sprečava one “PR-ove sa četiri granice” da potkupe, prevare i ukradu. Gitara je tu da ih svojim zvukom otera i każe im da je ovoj stvari Chill stalno mesto boravka – na neodređeno.
Već pogađate da na zabavi bogova ne może da bude pozvan bilo ko da razmrdava żice. Kako bi to izgledalo da sada neko krene u jeftinu romantiku? Posle onakvog Electro blażenstva? Ma, odmah bi ga izbacili naglavačke.
Ne, ova gitara, uopšte nema problema da drżi korak – da ne spušta lestvicu. Toliko ima čist zvuk, toliko umilan solaż koji kao da svakim dodatnim tonom overava sebi propusnicu direktno za Raj.
Sada możete da zamislite kako to izgleda kada sve zajedno čujete – i Electro koji savršeno dodiruje Istok i Zapad, i akustika koja budi spokojni zanos, i glas koji se prosto rastapa od tolike bożanstvene divote koja se svuda stvara.
Ne morate uopšte da zamišljate. Priča “O Nama” je upravo spremna da krene.
(Christophe Goze – About Us)

On je Rus. 75-te generacije. Najpre je imao svoj ElectroRock sastav i sa njime ostvario zapażen uspeh. Ipak, odlučuje se za solo rad – da producira muziku za druge DJ-eve u svom studiju.
Electro sa House i Club feeling-om je dugo bio njegov fax, ali se sada pomerio ka sporijem (downtempo) zvuku. Taj sporiji Electro projekat je nazvao Zero Cult.
Izdao je nekoliko svojih albuma u Chill Out fazonu. “Art of Harmony” se smatra jednim od najboljih albuma u toj katergoriji za 2006-tu godinu. Njegov zvuk je mističan i prefinjen. On je Rus i zove se Emil. Emil żivi i radi u Izraelu.
She takes me away to nowhere
to place where rivers have no name...
Ovo su reči Emilove pesme – “Gde reke nemaju ime” (Where Rivers Have No Name). To nije sav text nego samo onaj koji może da se razabere. Jer, muški glas se “sakrio” iza elektronike. Osim muškog, tu je i żenski glas koji će ponoviti reči strofe u duetu. Ipak, i taj glas je nekako stišan. Kao da se uvukao u sebe i plaši se da se otvori.
Postoji još jedna strofa koju je potpuno nemoguće dešifrovati. Pojedine reči da, ali smisao ostaje zatamnjen. Bilo bi baš dobro kada bi znali te reči, jer bi onda mističnost kojom se text ogrnuo sasvim nestala. Ovako, ostaje nam samo da nagađamo i da zamišljamo.
Ipak, ni to nije loše – što je text ostao nedorečen. Ovako możemo sami da ga dopišemo i da ga tumačimo kako nam drago. Jer, ova stvar je baš zgodna za takve jezičke akrobacije.
Na primer, ovaj zvuk może da se tumači kao neizmerna tuga koja mu je prignječila srce. Osetićeš već u startu kako ta tuga pritiska. Kako je debela kao glečeri Antarktika. Pogotovo kada čuješ refren i kada se reči sloże na zvuk.
U najcrnjoj varijanti zvučna atmosfera deluje kao susret sa smrću. Kao posledica toga što ga je ona, ostavila ili izludela. Jednostavno je suviše bio vezan za nju da bi mogao dalje sam. Ona ga je dovela na ivicu nestajanja.
Oseća hladan dah smrti koji ga okrużuje. Sada mu čak više nije ni hladno. Uhvatila ga je samrtnička toplina koja je već obuzela telo. Ostalo mu je još samo toliko svesti da może da prisustvuje kako se polako gubi – kako nestaje. U izmaglici krajička budnosti vidi nju kako ga zove i reku kojoj ne może da se seti ime.
Jeste gadno, ali moram malo da vas protresem. Nije to, uopšte, loše povremeno. Jer, żivot i smrt su jedno – jedna celina. Kada postajete svesniji smrti, imate priliku da dublje osetite żivot. To je jedno sa drugim neraskidivo povezano.
Kao spojeni sudovi u kojima nivo vode mora uvek da bude jednak. Ako dosipate u jedan sud i napravite trenutni višak, voda će isteći i napuniti drugi, tako da se nivo vode u oba suda izjednači.
Društveni żivot koji vodimo nas – navodno u dobroj nameri – odvraća od pomisli na smrt pravdajući se da je to u našem interesu. Navodno crne misli će nam pokvariti raspolożenje, uzeti radnu energiju, ubaciti nas u stanje depresije. Ko zna, możda i pomislimo da dignemo ruku na sebe.
Da li znate za i jedan primer da su żivotinje izvršile samoubistvo? Ne znate?
Naravno, da ne, zato što samoubistvo kod żivotinja uopšte ne postoji. Jer, priroda štiti żivot koji je stvorila i nikada ga ne razbacuje.
Samo čovek pod uticajem društva je u stanju da skrati sebi żivot, i to samo zato što najčeće nije u stanju da odgovori zahtevima koje to društvo pred njega postavlja. Čovek je stalno pritisnut da ostvaruje ne prirodne nego društvene ciljeve. Mora da se brine o svemu i svačemu.
Za to mu je potrebna silna energija za koju oseća da mu uglavnom nedostaje. Odatle dolazi i poriv da ni za šta ne sme da baca svoje vreme i energiju. Mora non – stop da gura u jednom istom pravcu da bi nekako drżao glavu iznad vode.
Ali, ako bi čovek ponekad bio suočen sa idejom smrti, nestanka, kratkog trajanja, smisla żivota, postoji dobra mogućnost da bi posle izvesnog vremena możda došao do nekih żivotnih uvida koji bi učinili da postane manje paranoičan, manje pritisnut brigama bilo koje vrste.
Takav čovek bi, razume se, bio poslednji koji bi digao ruku na sebe. Ni zbog čega drugog nego samo zato što se makar malo oprirodio i makar malo “raz-društvio”.
Ova tema je jako mistična i prosto zove da se na trenutak izađe iz uobičajenih żivotnih koordinata. Ali, ipak, vraćamo se ovog trenutka tamo odakle smo skrenuli.
“Rivers” może da ima više različitih značenja i zato uopšte ne moramo da je posmatramo kao jednu sumornu sliku stvarnosti. Ako napravimo akrobaciju u tumačenju możemo da dođemo do toga da mu je , na primer, ona otkrila novi svet čulnosti, neżnosti, ljubavi. Da je tek sa njom shvatio koliko żivot może da bude potpuno drugačiji.
Ona mu pokazuje kako izgleda svet koje reči ne mogu da opišu. Tamo gde se imena ne računaju – gde ona, jednostavno, ne postoje. Tamo gde je sve ispisano rečima Svetla.
Jasno shvata da je njegov żivot tek sada, zaista, počeo da teče. Neka predivna bezbriżnost ga je obuzela od glave do pete. Sada je potpuno opušten i miran. Sada zna da su brige ostale iza njega. Da se pred njim otvara milion novih mogućnosti.
Verovatno vam se ova slika mnogo više sviđa. Sasvim je moguće da je takva spokojna atmosfera u kojoj vlada ljubavni sklad proizvela i ovaj zvuk kao svoje ogledalo.
Ritam je, inače, vrlo spor. Naročito kada idu reči. Zatim se tempo malo ubrzava kada jedan muški glas uz pomoć synth-a malo “beatbox-uje”. Sećate se tog termina – upotreba usana, grla, jezika da se imitira neki specifični zvuk ili neki instrumenti.
Ritam bez obzira što je sporiji nije ni malo smanjio količinu “elektriciteta” u sebi. I jedan i drugi muški glas koriste Electro-ne da modifikuju glasovne żice. A, standardna postava Electro mašina se sasvim podrazumeva – niko nije izostao. Osim sintisajzera dominira i običan klavir koji kao da svakim svojim tonom boji okolinu razređenim vazduhom duhovnog sveta.
Ovo je jedan jako neżan Chill. Toliko je suptilan da to jednostavno udara u plafon. Prosto nema gde dalje i gde više da se ide. Sigurno će te pogoditi ta preterana doza emotivnog punjenja. Ako si osetljivije prirode, możda će ti naterati suze na oči.
Postoji još jedan żenski glas koji peva visoko, i koji te zove da pogledaš u vis. Tamo gde se na nebu ispisuje Bezimena Reka.
Cris-ovu “About Us” ćete możda više voleti, ali će vam Emilova “Rivers” możda više prirasti za srce.
(Zero Cult – Where Rivers Have No Name)

Iako ništa ne znamo o njima, sa priličnom izvesnošću możemo da tvrdimo da su Nemci. Jer, ime grupe nosi nemački naziv – “Beskraj” (Das Kontinuum), a činjenica je da nemački jezik nije baš toliko popularan da bi ga neko ko nije Nemac tek samo tako koristio – i to još za naziv grupe.
Očigledno je da ovaj bend voli da razmišlja o večitim temama koje će – koliko god se njima bavili – ipak, zauvek ostati skrivene i nedodirljive.
I ime ove stvari koja je upravo pred nama nosi taj pečat univerzalnog. Za Kontinuum bi se moglo reći da obuhvata obe komponente beskraja – vreme i prostor – dok se stvar koju ćemo sada čuti bavi vremenom koje nema granica – koje je “Bezranično”. To je i sam naziv stvari (Timeless).
Ali, bezgranično ne mora da bude samo apstraktan pojam. Możemo da ga spustimo sa metafizičkih visina na zemlju. Ako taj pojam proširimo, na primer, i sa “za sva vremena”, “zauvek”, “za stalno” i slično. Sada je već nekako lakše da nađemo nešto i “na zemlji” što bi moglo da se uklopi u te okvire bez okvira.
Jer, neko może svoju ljubav prema nekom drugom da oseća kao nešto što je za sva vremena. Może da oseća bezgranično poverenje, prijateljstvo zauvek i slično.
“Timeless” upravo gađa u tu metu – u bezgraničnu ljubav i poverenje.
Šum talasa, galebovi i meki kao baršun tonovi Chill-a koji pričaju šapatom. Kao da ne żele da te trgnu iz bezbriżnog mira u koji si upala. I onda reči:
Everything is possible
with you (2x)
To feel your skin to hear your voice
is all I need to feel (2x)
Glas je żenski mekan i maximalno rasterećen. Nema nedvosmislenosti, nema nikakve sumnje. Ovo je još jedan Chill čije poreklo ni jednog trenutka nije došlo u pitanje. Probajte da ga stavite u bilo koju grupu, bilo gde na blogu, i videćete da nigde drugde ne pripada. Njegova zemlja porekla je samo i jedino Chill.
Prosto je neverovatno da jedan ovakav zvuk koji na prvi pogled deluje tako jednostavno, tako “rasprostranjeno” zahvata, u stvari, jako skučen prostor.
Tako je zato što ovo, ipak, nije jedna obična stvar. Deluje obično kao što i sve što je jako dobro deluje jednostavno i lako. Ali, kada se uđe u detalje shvati se da ta jednostavnost prestavlja umetnički rad – kreaciju.
Taj glas, na primer, koji uopšte nema prilike da se sa samo dva stiha pokaże. Ali, za taj glas ako ga pażljivo slušaš moraš da primetiš da je nekako neobičan. I on voli da se povremeno sakriva iza elektrona, ali, ga, ipak, ima dovoljno u normalnom obliku da możeš da mu osetiš teżinu. Da możeš da prepoznaš jedinstvenost.
U glasu je i neka jako fina emocija. Neka neżnost koja je proizašla iz potpunog sklada iz koga taj glas dolazi. Jer, ništa mu ne smeta. Sve mu prija. Sav je pun sebe od zadovoljstva. Pomisao na njega joj stvara osećaj prijatne topline u telu koja je rastopila svu njenu uzdrżanost, sve brane. Pale su sve maske. Nema više skrivanja.
Jer, sve je moguće sa njim. Sve što zamisli może da se desi. Tu nema ni trunke sumnje. Ni zrnca nepoverenja. To “sve” ne znači – i dobro i loše. Ne znači bilo šta. Ne.
To “sve” znači sve što se żeli, sve za čime se čezne, sve što je potrebno.
U svari njoj, uopšte, ne treba mnogo. Njoj treba samo da oseti njegovu kożu i da čuje njegov glas. I to je sve. To je sasvim dovoljno jer će sve drugo automatski biti kako treba.
Zvuk koji opisuje ovaj “beskraj” je spor iako ne preterano. I dalje je to jedan Electro ritam ali u kome ima jako mnogo akustike. Tu je, naravno, i neizbeżni sintisajzer kao i čitava ritam mašina. Ali, akustična gitara je ovde kraljica. Romantiše sve u šesnes’.
Ali, to nije jeftina romantika kakva se prodaje “na kilo” gde god se okreneš. Zatvori oči i ubodi prstom na bilo koji Chill Out album i naći ćeš već par stvari koje će da zataknu karanfil za akustičnu gitaru i krenu da “udvaraju”.
Da, udvaraju ti se jeftinim zvukom kome naoko nema šta da fali. Ali, ne fali mu ništa samo zato što ništa u sebi i nema.
Ova akustika je tako s merom, tako u skladu sa glasom i sa ukupnom atmosferom da prosto ne możeš a da to ne primetiš. Nema preterivanja, nema da štrči, nema da fali. Sve je na svom mestu.
Bezbriżnost je ono što šalje ovaj zvuk u “Kontinuum”. Bezbriżnost kao unutrašnje zadovoljstvo zbog nekoga ko je tu pored – odmah na dohvat ruke. Sa kojim je sve moguće. Sve što je potrebno. Sa kojim se putuje zajedno u beskraj.
(Das Kontinuum – Timeless)

Na šta pomislite kada čujete reč “propovednik”? Verovatno na nekog sveštenika koji aktivno reklamira svoju veru – propoveda je. Ali, osim tog značenja reč propovednik może da se koristi i kao simbol za nekoga ko se nečim bavi iz dubokih uverenja. Ko veruje u svoju ideju i aktivno je iznosi drugim ljudima trudeći se da ih pridobije.
Postojali su, na primer, “Jazz propovednici” (Jazz Preachers) koji su verovatno uzeli to ime zato što su hteli da pošalju poruku publici da su oni “pravi” Jazz-eri. Da su iskreni, da su dobri i da żele da popularišu Jazz – da bi ga ljudi više slušali, razumeli, itd. Ti “propovednici” su bili, u stvari, prateća grupa poznatog Jazz muzičara Frank Traynor-a (umro još osamdesetih).
Mi ćemo sada čuti jednu stvar od “propovednika”, ali to nisu Traynor-ovi propovednici. Ne. Ovo su neki drugi propovednici koji samo koriste isto to ime (Jazz Preachers). Međutim, ovi propovednici izgleda da, ili su tek odskoro počeli sa svojim propovedima, ili se ne trude baš mnogo u tom poslu. Jer, ništa o njima ne znamo.
To nije baš sasvim tačno, jer nešto, ipak, znamo. Znamo njihov zvuk. Znamo, na primer, to da su učestvovali na kompilaciji “MM Lounge Vision” (The very best of Lounge Music) koja ima šesnaest stvari od isto tolikog broja autora. Na mestu broj tri se nalaze Jazz Preachers i njihov “Plavi bar” (Blue Bar). S tim u vezi, sa velikom sigurnošću możemo da pretpostavimo da su ovi propovednici propovedali i sa nekih drugih sličnih kompilacija.
Kao što se vidi u naslovu albuma radi se o Lounge-u. I ne samo običnom Lounge-u nego o suštini Lounge zvuka – o njegovoj viziji, o onome što je u njemu najbolje.
Otkud onda ova stvar u Chill-u – da se nije zagubila?
Da, “Plavi Bar” je jedna prava Lounge stvar – baš kako i ime albuma asocira. Ipak, bez obzira na to, ona nije zalutala – u Chill-u je s razlogom. Zato jer upravo tu treba da bude.
Setite se da smo rekli da je za Chill mnogo manje vażan ritam a mnogo više atmosfera koju neka stvar zrači. Baš to pravilo je udarilo pečat u pasoš “Blue Bara”. Baš to mu je dalo dozvolu za rad i boravak u Chill-u.
Jer, ova stvar širi takvu atmosferu oko sebe da su je svi izbegavali u Lounge-u. Nije im bila dobro društvo. Mnogo im je nekako bila feminizirana. Kao żenska glava u muškom telu. Ma dovoljno je bilo samo da je vide pa da im spadne onaj njihov muški ponos. Nezgodno, vrlo nezgodno.
Ovde u Chill-u joj je mnogo bolje jer su je drugarice primile sa većom tolerancijom. I one malo vrte glavom dok gledaju to muško telo, ali vażnija im je glava – ono što je u njoj. A u glavi Blue Bara je ista ona osećajnost kojom se i Chill kiti. Romantično i sentimentalno i neżno i otvoreno prema ljudima i svetu. Jedno bezbriżno veselo raspolożenje koje pleni svojom iskrenošću.
Blue Bar nije bila samo prihvaćena i priznata nego je vremenom postala vrlo popularna u Chill društvu. Jer, mnogi su mogli baš od nje da nauče kako se propoveda Chill iz dubine duše i srca.
Ako ste se zażeleli malo Lounge zvuka od koga smo se skoro oprostili, ovo će biti jedno zgodno prisećanje. Ritam i zvuk su takvi kao da ste u samom središtu LoungeLoose-a, a atmosfera će, naprotiv, biti izrazito Chill-na.
Da li może pravi Lounge da prođe bez aerodroma i bar trenutak atmosfere na njemu? Naravno da ne. I “plavi bar” tako počinje. A onda, posle aerodroma, dolazi ono po čemu je Loose najviše poznat. Onaj spori meki ali stabilni ritam koji je tako karakterističan za ertoske igrarije.
Ali, kada dođe glas na red sve kao da se u trenutku promenilo. Odjednom tu više nema ni nagoveštaja neke erotike, nego baš naprotiv, jednog jako neżnog i drużeljubivog feeling-a. Umesto da zamisliš kako se dvoje odmeravaju u erotskom plesu i čekaju trenutak da “napadnu”, ovde će ti doći u svest slika grupe ljudi koji stoje u krugu. Svi se drże za ruke i pevaju neku dečiju pesmicu.
Posle ovakvog zvučog iskustva će vam postati jasno zašto je Blue Bar dobio “šut kartu” u Lounge-u. Jednostavno je bio suviše “dobar”.
Naravno, to je jedan pravi Electro u kome je čak i glas na Electro-ne. Texta nema osim tog nekog razneżenog gugutanja koje tvrdi da se zove glas. Ono se skoro neprekidno vrti do samog kraja. Sintisajzer ovde nema mnogo posla osim da odrżava osnovni ritam i tu i tamo doda po neki solo ton u refrenu.
Blue Bar iako nije sasvim u svom telu, ipak, jako dobro zvuči. Prenosi atmosferu nekog prefinjenog zajedništva koje unosi dobru volju među ljude. Koje ih potseća da su svi od istog materijala napravljeni. Da nemaju potrebe da se među sobom nadmeću, mrze, sukobljavaju. Potrebno je samo da uđu u Blue Bar i naruče jedni drugima piće.
(Jazz Preachers – Blue Bar)

Njih ćemo imati u ChillAmbient grupi u koju su prebačeni upravo odavde – iz Chill-a. A njihova stvar je, inače, dok su bili ovde – u Chill-u, stajala baš pred ovu stvar koja ide sada. Zato će ChillAmbient imati u svom sastavu jednu jedinu stvar sa pratećim textom. Otiđi tamo da pročitaš taj text (za stvar: “Schwarz & Funk – Sheela & Luna”) da bi ti bio jasan početak ovog texta. Jer, Schwarz & Funk očekuju da si taj text već pročitala. I da se u njemu sećaš kako su oni majčina devojačka prezimena uzeli za ime svoje grupe? Ne sećaš se?
Ako se ne sećaš, onda nemoj to, uopšte, da pominješ. Jer, ako Schwarz & Funk čuju da su njihova imena tako nepamtiva, pašće automatski u depresiju.
Pošto oni misle da je taj trik sa imenom bila jedna sjajna ideja. Da ko ih jednom čuje, ne samo da će ih pamtiti dugo, nego će imati problem da ih zaboravi.
Zato, pričajte o lepom vremenu, o receptima za ajvar ili tako nešto. Ali, o imenima nikako. Znate i sami koliko njima malo treba pa da promene ime. Imaju ih pun kufer i ništa im to ne bi bilo da na gomilu dodaju još jedno.
Prvo su bile Sheela & Luna a sada je tu i Rudi. Mnogo nešto imena u ovim njihovim zvučnim pričama, ne čini li vam se?
Ali, u ovoj priči ovde su još konkretniji. Čak otvoreno każu da im Rudi nedostaje (“Missing Rudi”).
Verovatno je opet neka romantika u pitanju. Bila romantika a sad se pretvorila u sentimentalno, tużnjikavo šmrcanje. Samo ostaje otvoreno s kim je u vezi bila Rudi?
Możda, ipak, s Jesse-ijem. Jer, Mr. Funk je u ovoj stvari bio naročito aktivan. Čak i aktivniji nego što bi se to za jedan ovakav Chill moglo pretpostaviti. Jer, da se bass gitara ističe u Chill-u, może, ali nije običaj. Da se vrlo ističe, może, ali sumnjivo.
Ipak, već smo rekli, da Schwarz & Funk pucaju na visoko. To da ubacuju malo egzotike u Chill uopšte nije loše, naprotiv. Silom prilika ili ne, neko će već da primeti, pohvali, nagradi. I onda će Rudi lakše da se preboli. Jesse će uspeti sebe da ubedi da mu se put sa Rudi ukrstio sa svrhom da uči o zvuku a ne o romantici.
I onda će Jesse da każe: “Ok, pravim pesmu o Rudi, a onda sve guram na stranu”. I tako i učini. Od tada je upoznao devojaka na Ibici ne zna im se broj, ali imena više nije stavljao u naslove. Da li je sazreo ili još nije sreo ljubav kakva je bila Rudi ne znamo. Możemo samo da gledamo u pesme i čekamo da se pojavi neko drugo ime.
Ovo je Chill koji tako liči na prethodni da ti se čini da su momci pravi lażnjaci – da samo menjaju ime devojaka, a zvuk, u stvari, pokazuje da tu nema pravog żivotnog iskustva.
Ipak, na drugo ili treće slušanje vam te dve njihove stvari verovatno neće biti toliko slične.
Ritam jeste sličan, ali to bi moglo da se pripiše njihovom opštem stilu. Imaju momci pravo da furaju svoj fazon i da ih po tome prepoznaju, zar ne? Onome kome se sviđa neće imati ništa protiv da to bude i čitava gomila sličnog zvuka i slične atmosfere.
I, zaista, ovo je, ipak, “Rudi” a ne Sheela & Luna – to je sasvim jasno, ako samo malo više pustite uvo.
Jer, akustična gitara koja je u prošloj stvari żarila i palila je sada uzela slobodne dane. Njeno mesto je zauzela električna gitara koja se, doduše, zaista trudila iz sve snage da deluje što više akustično.
Rekli smo već da je Jesse sa svojim bass-om dobio zapażeno mesto u prvom redu, jer je priča o Rudi, u stvari, njegova. Taj bass sada sasvim glasno odjekuje. Onoliko koliko mu mogućnosti dozvoljavaju. Jer, poznato je da bass više boji “nebo” a manje “żivotinje i biljke”. Zato je najčešće izvan żiże javnosti, koja se uglavnom usmerava na električni solo.
Taj solo sada glumi akustiku. Pokušava da svira na hvatove - na razneżeni mol. To mu u velikoj meri i uspeva, jer nije tajna da te żice odapinju isti oni prsti koje su Gypsy Kings-i hteli da plate pravim ciganskim dukatima.
Gitara je suptilna, meka, “providna”. Ona je sada prvi solo od koga sve zavisi. Gitara je stala na stranu prisećanja, na stranu nostalgije.
Ali, da slučajno ne bi došlo do neke zabune, u zvuk je morao da uskoči još jedan izraziti Chill-aš. Jer, kao što znamo, ostalo se bez prave akustike i neko je zbog toga morao u vatru. Onaj instrument koga su Schwarz & Funk drżali kao kec u rukavu baš za ovakve situacije. Klavir.
Klavir namerno nije pokušavao ni da pomisli da ugosti makar jednog Electro-na. Ne. Sviraće samo goli zvuk bez podrške – bez ijedne kockice leda. Mora tako, jer ovi Electro-ni su se toliko odomaćili da su čak ušli i u gitaru. Ne, klavir će da dirka zvuk onako baš polako i neżno da odmah postane jasno da se ovde uveliko Chill-uje.
Ima sve da ih razneżi kada bude počeo da drżi slovo. E onda će konačno svima da bude jasno da nema tużne romantike bez treznog klavira – koji nije ni lizno Electro-na.
I tako krenu klavir da se priseća, da zajedno sa drugim Chill-ašima plete mreżu sentimeta. Jesse-ju su se već odavno orosile oči, ali uspeo je nekako da ostane pribran. Setio se da je njegova misija da priča na zvuk a ne na oči i nos.
A upravo dok je ovaj zvuk išao u etar, na drugom kraju planete je na jednom tremu sedela Rudi sa okom na horizontu. Ruka je drżala praznu čašu koja se već odavno osušila od pića.
Zagledana u daljinu počela je da oseća kao da vetar nekako posebno duva. Kao da dok prolazi kroz krošnje pune lišća i dok obilazi debela stabla pušta iz sebe neki čudan zvuk. Zvuk koji u njoj budi neku tihu setu.
Čudno kako joj je na pamet palo jedno leto, jedan vetroviti dan i jedan dečko. Dečko kome nije uspela da zapamti ime. Sa kojim nije stigla da se bolje upozna, jer je već żurila nazad – kući.
A videla je u njegovom pogledu toplinu. Videla je da je u njegovim očima stala čitava njena slika.
(Schwarz & Funk – Missing Rudi)

Na šta vas asocira “Stargazer”? Pazite, nije riba, nije cvet, nije TV emisija, nije kozmetika, nije...
Mogli bi još ovako dugo da nabrajamo, ali nema svrhe. Bolje umesto toga da podignemo glavu i pogledamo zvezde. Verovatno je to isto radio i “Stargazer” (Posmatrač zvezda), kada se odlučio da sebi kao umetničko ime uzme baš taj pseudonim.
I izgurao je to, iako je bio svestan da će ga na Internetu potisnuti riba, cvet, itd, i da neće moći o njemu baš tako lako da procuri informacija u svet.
Ali, onda se setio da će mu najbolje biti da izađe iz anonimnosti ako počne da pravi dobru muziku. I ako uradi još par stvarčica pre toga.
Najpre je izabrao dobar pseudonim “Stargazer” koji asocira na romantiku, na fino, osećajno, neżno, a što je najvażnije od svega je da je to ono što on, u stvari, jeste. Jer, on tako voli da posmatra zvezde.
Posle toga, palo mu je na pamet da imena njegovih pesama budu na engleskom, francuskom, możda španskom. A nemački? Ne, ne nemački.
Ali, to je maternji jezik. Na njemu će najlakše da se izrazi, zar ne?
Ne, ipak, ne. Jer, u njegovoj muzici nema reči. Kakve veze ima na kom je jeziku ime? Ima veze, jer ako je na nemačkom malo ljudi će moći da razume. A njegov zvuk je Electro, Chill Out, Lounge. Jezik koji je univerzalan na celoj planeti.
Dobro, a da li on to może? Mislim, jeste da svira klavir, sintisajzere, bubnjeve. Jeste da ume da koristi kompjuter da modifikuje zvuk. Ali, on pravi zvuk za pozorište. To je oduvek radio. Kakav je to sad Lounge – šta je to, uostalom?
Da, on jeste radio za pozorište, ali Electro muziku voli iz dubine duše. Toliko mu se sviđa taj spori, mekani zvuk koji jako lepo ume preko klavira, sintisajzera da se sredi. Pa još kada sve ubaci u kompjuter, pa kada doda detalje, izmixuje. Mmmmilina.
I tako je Stargazer pobedio svoju savest koja ga je malo pekla dok se nije odlučio. Posle je sve bilo lakše. Sada je već sasvim Ok. I dalje je na Internetu iza cveta, ribe i kozmetike, ali popravlja se.
Već je napravio četrdesetak svojih stvari koje se vrte na mnogim kompilacijama. Ali, nemojte da mislite da se promenio – da mu je slava udarila u glavu. Możda jeste malo u glavu, ali ne i u oči. Jer, i dalje voli da posmatra zvezde.
Stargazer nam nudi da upoznamo “Rużičasti grad” (Pink City).
Rużičasto je neżna boja. Ona koja je vezana za użivanje, zadovoljstvo, za neku meku čulnu strast. To nije strastvena crvena koja izgara u erotskom zanosu. Ne, to je jako razblażena crvena. Ona u kojoj ima dosta bele – u kojoj se u strast umešala zvezdana svetlost.
Eto, baš takav je zvuk koji nam je Stargazer servirao. Możda je dok je šetao gradom ukrstio pogled sa jednom jako privlačnom devojkom, ali je onda pošto je bila noć i zvezdano nebo slučajno pogledao gore i u tren oka je sva strast koja ga je zaposela odjednom prerasla u jedno fino lepršavo osećanje. Jeste čulno i jeste malo čak i erotično, ali je baš onako toplo i neżno.
I otide Stargazer kući brże bolje ne bi li stavio na zvuk ta svoja osećanja koja su ga odjednom preplavila. Nije mu trebalo dugo da shvati kako se crvena boja razblażila i znao je razlog za to – u crvenu strast je ušla svetlosno nebesko bela.
Hm, već mu je dobro krenulo – nazvaće ovu stvar Pink. Ipak, Pink je nekako tużna tu sama bez i jedne druge reči pored nje. Ona voli društvo. I šta će Stargazer drugo nego da pristane da nešto doda. Ali šta?
Pade mu na pamet da se sve to dešavalo u gradu. Nije bio nigde u prirodi. Dakle, moguće je da postoji paralelni svet u kome je sve moguće, pa i Pink City – grad u kome vlada večito zadovoljstvo. Da, izgleda da je moguće. I tako ostade “Pink City”.
Stargazer je napravio jednu pravu Electro “pink-a-teriju”. Electra ima na kvadrat. Kako to? Pa tu su prvo sintisajzeri koji prave opštu atmosferu – kao, na primer, što sunce daje svetlost.
Jer, u tom svetlom danu je moguć i vetar, kiša, sneg. Może da grmi i seva. Šta god da se desi svelost će u toku dana biti tu. Nikada nećeš morati da preko dana upališ svetlo – čak iako duvaju silni vetrovi i zasipaju sneżne oluje.
E, takvo “sunce” daje sintisajzer u Electro stvarima. Ono od zvuka što se posebno ne ističe, ali se svakako oseća.
Ipak, synth nije samo sa tim “krečenjem” završio domaći zadatak. Ne, naprotiv, on upravo sada počinje. Jer, nema nikog drugog da u Electro Chill-u solira bolje od synth-a. Może to naravno, klavir ili akustična gitara da urade. Tako je, mogu. Ali, šta ako njih nema? Šta ako je ovo malo drugačiji zvuk?
Pink City je grad u kome sve ide polako, natenane. Ne możeš da osećaš a da żuriš. Moraš sebi da daš dovoljno vremena. Osim toga, dobro je da se osećaj izgradi postepeno – da se nazida u slojevima.
Zato je Stargazer pustio da se ovaj zvuk polako odmotava. Prvo će da ubaci sunce. A onda, kada sunce bude obasjalo grad, onda će polako da pusti malo dešavanja.
Jer, dosadno je, a da, na primer, tu i tamo malo ne dune – da se ne oseti neki vetrić koji donosi sveżinu. I onda će taj vetrić početi polako da se igra, pa onda sve više i više. Ali, sve sa merom, sve polako, sve opušteno.
Ipak, “Zvezdašu” je, pored svega, nešto tu još falilo. Suviše je bilo Electro-na u tom njegovom gradu. Hajde malo da ubaci i nešto żivo. Ali, to mora da bude nešto što odgovara paralelnom Pink svetu. Nešto što deluje, ipak, makar malo nadrealno.
Pa da, staviće neki domorodački glas koji će povremeno da dune i makar na trenutak razgrne Electro-ne. Tako će da se oseti da Pink City ima żivota u sebi.
To nije loše u smislu poruke da je Pink City malo egzotični grad. Grad u kome jeste sve mekano i na note, ali ima i neke fine otmenosti. Ima nekog umetničkog dodira koji je u spoju sa prirodom – sa żivotom.
I tako kako je zamislio tako je Stargazer i uradio.
Ostaje nam samo da uđemo u Rużičasti grad i vidimo šta ima da nam pokaże. A możemo i da podignemo pogled prema zvezdama. Tamo odakle dolazi svetlost i kada je u gradu potpuni mrak.
(Stargazer – Pink City)

Verovatno ste čuli za Soho – deo Londona koji je nekada bio poznat po sexy shop-ovima, noćnom żivotu, sedištima filmske industrije. Ali, to je bio nekadašnji imidż. Jer, Soho je, još od osamdesetih godina potpuno renoviran sa sasvim drugačijim sadrżajima od onih po kojima je stekao svetsku slavu.
Osim londonskog Soho-a postoji Soho i u New York-u (jużni deo Manhattan-a) kao skraćenica početnih slova od “Jużno od Hjuston ulice” (South of Houston Street).
Soho postoji i u mnogim drugim gradovima sveta, ne samo kao deo grada nego i kao naziv za klubove, pozorišta, odeću, itd.
Pored svog tog Soho-a, postoji i “Soho Lounge” o kome znamo samo ime i ništa više. Ali, nije nam prvi put da nam se vrata zalupe pred nosom kada su u pitanju muzičari početnici ili još uvek nedovoljno poznati.
Hajde da vidimo da li se o “Soho Lounge”-u może još nešto saznati između redova?
Ono što se odmah nameće u nazivu je da bend voli zvuk koji potencira osećajnost – neżan čulni dożivljaj koji je nešto sporijeg tempa.
Możda su to neki Englezi u pitanju, jer je u njima, naravno, najviše ostalo od glamura stare Soho tradicije.
Ali, to uopšte ne mora ništa da znači. Jer, već sam naslov ove stvari nas baca u sumnju. “Mesečeva svetlost” (Chiaro Di Luna) je očigledno na italijanskom jeziku, što navodi da se, ipak, radi o Italijanima. Iako ni to nije sasvim sigurno.
Ako pogledamo album sa koga dolazi (Chill Lounge Cape Town Vol. 2) vidimo zbrku o kojoj je već bilo reči. I Chill a i Lounge istovremeno na istom mestu.
Nismo to stigli da pomenemo u “Pink City”-ju (od gledanja u zvezde), ali i tu je album u sličnom fazonu (Paris Chillout Club: Hotel Lounge Cafe I). Svega ima, pa još i još. I onda neka ti bude jasno šta je od toga Chill a šta je Lounge.
Zato smo mi na blogu razgrnuli oblake i pustili malo svetla da uđe. Ipak, “Luna” nije baš ni ovde tako lako primljena. Bilo je tu malo gledanja iskosa, malo zavisti.
Ali šta mislite, odakle je Luna mogla da dođe?
Upravo sa jużne granice. Sećate se da je u uvodnom textu rečeno da se na jugu Chill gura sa ElectroSmooth-om koji je sličnog ritma kao Chill, ali da ima u sebi i Jazz atmosferu koja se jasno oseća. Sada verovatno već naslućujete odakle vetar duva.
Da, ova stvar ima Jazz-a, ali, ipak, ne toliko mnogo da bi joj to zapečatilo sudbinu u Smooth-u. Osim toga, ova stvar ima u sebi i neku tako dobru Chill otvorenost koja je jasno usmerena ka prirodi i svetu uopšte. To je do te mere naglašeno, da je postalo očigledno da je ElectroSmooth bila samo njena privremena adresa.
Potrajalo je malo, razume se, dok se, naravno, ostale Chill stvari nisu ubedile da je prime u svoje društvo. Ali, pregovori su uspešno završeni, isplaćeno je obeštećenje Smooth-u, “Mesečeva svetlost” zadovoljna i jedva čeka da pređe granicu, u Chill-u stanje blagog iščekivanja i generalno pozitivan stav.
Prijem je, kao što pretpostavljate, bio srdačan. Bilo je malo i zafrkancije – malo imitiranja trube, i tako to. Chill je morao malo da bocne, čisto da se zna na koju teritoriju zvuka se došlo.
Jer, Jazz i Chill nisu baš u nekim odnosima – ne mirišu se mnogo. Zbog trube, najviše.
Sada su svi čekali użivo izvođenje koje po tradiciji mora da priredi svako ko po prvi put dolazi u Chill.
Naravno, sve što je drugačije ima dozu privlačnosti u sebi. Tako su Chill-ašice, ipak, sa zanimanjem posmatrale “Mesečarku”. Sva im je izgledala čudno, ali su jedva čekale da krene njeno predstavljanje.
Na samom početku morski talasi i ko drugi nego – ono što u Chill-u automatski izaziva potsmeh - truba, naravno. I gde je baš nađe na početku, u sred idile morskih talasa.
Naravno, u Smooth-u će ti pričati drugačiju priču koja ima neku svoju logiku. Ali, sada smo u drugoj zvučnoj drżavi koja na pasoš udara Chill.
Ta truba je očigledno delovala kao neki signal, neki poziv da se obrati pażnja. Kao neka najava da tek sada dolazi ono glavno. I, naravno, glavno je došlo. Ritam, šta drugo. Uh, kako je samo bilo iznenađenja kada je taj ritam počeo da klizi – kada je počeo da širi svoja krila.
Svi su zanemeli. Prosto su se prenerazili od iznenađenja.
Jer, vi, u stvari, ne znate jednu drugu– paralelnu – priču koja se tiče odnosa između Chill-a i njenog najbliżeg rođaka Lounge-a.
Chill u svojoj tradiciji ima to da gleda u Lounge-a “iz podruma” – da mu zavidi na prekrasnom ritmu koji je tako neżan i mekan, ali i ima neku svoju dubinu koju teško mogu da naprave Chill-ovi akustičari. Kada se dođe u prisustvo nekog Loung-a Chill-ašice se obraduju kao da su otišle u šoping u Pariz.
Naravno, nije im bilo dozvoljeno da se mnogo “lončiraju”, możda tu i tamo, povremeno. Jer, mora da se zna neki red. One su Chill i moraju da vole i grade taj svoj zvuk, a ne da gledaju preko tarabe u susedno dvorište.
Sada możete da zamislite kakvo je bilo iznenađenje i zadovoljstvo kada su u Chill-u čuli taj tako dobar pun zvuk koji je postao sada njihov. I što je najbolje od svega, takav ritam nije otišao u Lounge, nego baš kod njih.
“Mesečarku” u Lounge-u nisu hteli da prime jer se nije baš uklapala sa ritmom. Hajde da su tu zatvorili i jedno oko, ali kada su namirisali Chill u rečima, koje su nekako romantične, pa još i zanesene, odmah im je pao mrak na oči.
I tako se “Luna” obrela u Chill-u.
Na taj ritam koji je čitavo Chill društvo oborio s nogu se naslonio i italijanski jezik koji im je izgledao baš šik. Ništa ga ne razumeju, ali nije bitno. Vażno je da se u njemu oseća suptilnost. Kako je taj żenski glas samo osećajan, a istovremeno nekako snażan i pun neke zavodljive Latino boje.
Nekim Chill-ašicama se malo zavrtelo u glavi od količine zvuka koja je popunjavala prostor. Jer, one su navikle na zvuk koji je suvlji – koji nema toliko “debljine”.
A “Luna” ne pristaje da “tanji”. Koliko samo instrumenata, koliko samo żivih boja titra pred očima. Electro-ni vrcaju na sve strane. Sintisajzer “deblja” i kao zvučna podloga a i ubacuje svoje solaże. Pa oni Electro efekati koji kao prskalice svetle čas tamo čas ovde. Mmmmm.
A gitare, one su posebna priča. Bass tako snażan da mu se jasno ocrtavaju mišići.
A tek solo električna gitara. Ona je, u stvari, prvi solista. Chill je, doduše, već na to navikao – da Electro menja akustiku – ali ova gitara ima tako dobar refren koji te u sekundi baca u romantični trans.
Talasi koji su digli zavesu počeli su i da je spuštaju. “Luna” se poklonila i odjeknuo je gromoglasan aplauz. Svi su bili na nogama. “Mesečeva svetlost” je osvojila srca svih prisutnih.
“Uh, za sada je dobro prošlo”, pomisli Luna. Ali, kako da ih ne razočara kada budu shvatili da je njen glavni instrument koji prosto obożava truba.
Ipak, to może da sačeka. Sada će da użiva u srdačnoj dobrodošlici.
(Soho Lounge feat. Dea Li – Chiaro Di Luna)

CHILL ROMANCE

Chill je od jedne jedine grupe koja je bila na početku i zvala se, jednostavno, Chill prerastao u ukupno pet grupa za vrlo kratko vreme. To je zato što je Chill, ili kako se napolju često zove, “Chill Out”, postao tokom vremena jedno široko prostranstvo zvuka. Baza Chill-a je Electro, a on se, takođe, ubrzano menja kako se nove tehnologije sve više šire.

Kod nas na blogu, Chill se raširio na više grupa zato što se tokom vremena nagomilao veći broj interesantnih stvari koje su imale sličnu meku Electro osnovu. Velika sličnost među tim stvarima postoji, i da je ostalo samo na toj sličnosti verovatno bi i dalje na blogu imali samo jednu Chill grupu koja bi, uglavnom, ostala u istom sastavu.

Ali, pošto se pošlo od neznatnih razlika koje pažljivim slušanjem, ipak, mogu da se primete, ili bar naslute, postalo je moguće napraviti još nekoliko dodatnih grupa.

Dakle, da rezimiram. Sve dodatne Chill grupe koje su se napravile su vrlo, vrlo slične i međusobno i sa samom Chill grupom kao njihovom maticom. Ali, postoje i neke vrlo male, neznatne razlike među njima, što se tiče ritma, atmosfere, itd. Te razlike su postale osnova za novo raslojavanje u okviru Chill-a što je dovelo do nastanka sasvim novih Chill podgrupa.

Tako je nastala i grupa Chill Romance. Retko da bi koja stvar iz ove grupe upala u stari Chill. Bilo je ili napraviti posebnu grupu od tih stvari koje se nude ili kompletno odustati od svih njih.

ChillRomance kao što joj ime kaže svojim zvukom priziva romantična sećanja u nama. Ili, na osnovu našeg prethodnog životnog iskustva u nama izaziva prijatno sentimentalno raspoloženje koje nas navodi da se sećamo, da maštamo, da sanjarimo.

To je uglavnom vezano za neku prošlu ljubav, simpatiju, ili romantičnu situaciju iz naše prošlosti, iako uopšte ne mora da bude bilo šta od toga. Prosto rečeno, prijatno nam je da sanjarimo relaxirani o bilo čemu što nam padne na pamet. To može biti neki lep zalazak sunca, šetnja prirodom ili čak ništa posebno. Jednostavno smo prepušteni da nas taj meki, lelujavi Electro zvuk nosi kuda on želi. Lepo nam je i ne tražimo ništa više od toga. Romantično se u tom trenutku vezuje za relaxirano, mirno, udobno, ugodno.

Ali, ovakav zvuk može da izazove i setno, melanholično, tužnjikavo raspoloženje. U zavisnosti od toga da li u tom trenutku posmatramo na svet oko nas kao na polu-punu ili polu-praznu čašu. Jer, i jedno i drugo je tačno.

A i sam Chill – kao bazična grupa – je, bukvalno, sve to isto – i romantično i sentimentalno. S tom malom, neznatnom razlikom da su Chill stvari nešto malo više specifične. Nešto više su originalne, da kažemo unikatne ili alternativne. Što automatski znači da su ChillRomance stvari za nijansu više standardne, šablonizovane. Da malo više liče kao jaje jajetu. Eto, samo to je ovde u pitanju.

I ritam i atmosfera su isti, samo ChillRomance je malo više klasičan zvuk. Tradicionalan. Malo više Pop-ularan. Malo češće i malo više ima reči, texta. A Chill je, s druge strane, više kao “ređa zverka”. Malo više mistična. Bez ili sa malo reči te tera da uključiš intuiciju, insinuaciju, nagoveštaj. Opet ponavljam, razlike su u nijansama. I u mom ličnom doživljaju.

Jer, za neke stvari sam se, u startu, više vezao – napravio u glavi jednu bogatiju paučinu od snova. Osim toga, te Chill stvari su sticajem okolnosti prve došle i zauzele svoju romantičnu fioku u glavi u koju je sada teže da se uđe. I zato mi nešto više znače. A tebi, bez te istorije, će i Chill i ChillRomance biti manje više jedno isto.

U svakom slučaju, ako ti se sviđa Chill sviđaće ti se i ChillRomance, u to nema nikakve sumnje. Uživaćeš u ovom finom, mekom Electro zvuku koji će da te relaxira, da te opusti. Možda izazove i poneku suzu.

Nema veze. I suze mogu da budu lekovite. Da nam oslobode sapetu energiju potiskivanja i da na taj način dovedu do olakšanja. A možda i do neke nove dubine ili uvida koji će da prošire našu skalu osećanja. Da bi bolje razumeli i doživeli druge ljude i svet oko sebe.

(Dea with Loxitrop Orchestra – Free Falling)

(A Reminiscent Drive – Ambrosia)

(Oversoul Feat Gramma Funk – The Universal Unfolding)

(Mark Bareilles – Cuba Libre Bar (Cafe Buddha Del Mar Mix)

(Zero Cult – Falling Drops)

(Phazed Groove – Soul Soothin)

(The SGS Project feat Alex G – The Unknown (21 pm Mix)

(Weathertunes – Sunny Day (Lemongrass Lazy Afternoon)

(Ailo – Musica Liquida)

River – Lonsome

CHILL ACUSTIC

ChillAcustic je uplaniran da ide samo sa ovim uvodom na nivou čitave grupe, a da pojedinačne stvari dobiju samo svoj video i ništa više (dakle, bez texta koji kao obično ide uz svaku stvar).

Imali smo to do sada, nije nam prvi put. Sećaš se Erotic & Sexy i House grupa (HouseDance i HouseDeep). Ideja je da doživiš zvuke kao play listu – kao mini koncert. Već je ranije u detalje opisan smisao (samo video bez texta), tako da sada neću u to dublje da ulazim.

Kako je dolazilo do gomilanja Chill stvari i formiranja pet Chill grupa, istovremeno su se dešavala i “tumbanja” – prelaženja stvari iz jedne u drugu grupu. Na taj način je jedna stvar iz Chill matične grupe, kod koje je svaka stvar obrađena sa svojim uvodom, došlo do prebacivanja u ovu ChillAcustic grupu koja takve uvode nema.

I onda, bilo je uzmi ili ostavi. Imaš već napisan text za stvar koja je sada u grupi u kojoj se textovi više ne pišu. I šta sad? Zadržati text i napraviti presedan na nivou grupe ili baciti text u kantu a zadržati samo video – kao što to imaju i sve druge stvari.

Na kraju, text je ostao živ i zdrav i trenutno se nalazi na kraju – kod poslednje stvari u grupi (Schwarz & Funk – Sheela & Luna).

Što da ne? Neka bude malo šareno. Jer, ionako je ova grupa postala ono što od nje nisam očekivao.

A očekivao sam klasiku – akustičnu gitaru – koja romantično dira žicu. Bez Electra, bez texta. To sam očekivao zato što je postojala jedna stvar koja je baš takva. I koja mi je slučajno prirasla za srce. Tačnije desetak sekundi od te stvari. Na taj deo se raspilavim svaki put kada ga čujem.

Ali, s druge strane, ta stvar je klasična, a ja takav zvuk generalno ne slušam, jer, mi je nekako dosadnjikav, “tetkast”. Ipak, zbog tih 10-ak sekundi nisam mogao stvar, jednostavno, da bacim u korpu. Znao sam da pošto taj stil ne slušam šanse su skoro nikakve da ta stvar dobije drugarice i formira zasebnu grupu.

Povrh svega, nisam ni znao pravo ime te stvari. Jer, negde sam je usput pokupio u nekom od bezbroj Café del Mar izdanja – ni sam ne znam kom? A u to vreme “Shazam” (software za prepoznavanje zvuka) nije ni postojao, ili ja nisam znao za njega.

Ali, desilo se drugačije od onoga što sam očekivao. Desilo se da mi je jedna stvar u Lounge grupi (matična grupa Lounge celine) bila previše klasična sa svojom akustičnom gitarom koja se nije tamo baš najbolje uklapala. I onda, predpostavljaš šta se desilo? Kada sabereš jedan i jedan dobiješ dva. Već dva člana nepostojeće grupe, od kojih jedna stvar nema ni pravo ime.

Stvar koja je napravila duo (NuSound – For Want of Her) je donela ukus Lounge-a sa sobom i na taj način već promenila atmosferu te neke buduće još nepostojeće muzičke zajednice. Jer, za nijansu se, ipak, razlikovala od “bezimenke” koja je bila središte okupljanja.

I onda, čudo. Svet jeste mali, ali da je baš toliko… I ovaj naš svet, i on je mali, ali sada mislim na muzički svet. Jer, šta se dešava?

Desilo se, da podsetim, ono sa početka. Da je ta jedna stvar (Schwarz & Funk – Sheela & Luna) iz Chill-a zbog svojih gitaro-akustičnih vratolomija prebačena gde drugde nego ovde. I opet nešto drugačija atmosfera. Opet jedno odlaženje od unapred zamišljenog koncepta, jer i ova stvar što je došla nije ni malo bila slika i prilika one bazične “bezimenke” oko koje atmosfera grupe treba da se vrti.

I na kraju, zašto ona priča da je svet mali? Pa zato što mi je Shazam za zvuk “bezimenke” izbacio ne samo naziv stvari nego i autora. Pogledaj koji red gore i videćeš ga. Niko drugi nego ponovo Schwarz & Funk. Onaj čija stvar je jedina sa textom u grupi. A stvar oko koje se (ili bi trebalo da se) vrti čitava atmosfera grupe više nije bezimena. Zove se “Remando Al Viento” (veslanje do vetra). I ona je (trenutno) tamo gde treba da stoji – u središtu grupe. Na mestu broj dva.

(NuSound – For Want of Her)

(Schwarz & Funk – Remando Al Viento)

Nemac (Alexander Hitzler ) i Slovak (Martin Czihal) rešili da udruże svoja znanja, iskustva i sposobnosti i naprave bend. Pucali su na visoko, i prvo što su uradili je da umesto svojih imena uzmu pseudonime.
Dugo su razmišljali, i onda im pade na pamet da prezimena njihovih majki uopšte nisu loša ideja za ime grupe. I tako se nazvaše “Schwarz & Funk”. U tom imenu “Funk” je poznat termin i to może malo da smeta - malo da provocira.
Jer, ovo, ipak, nisu Funk-eri. Oni vole Electro Chill Out i House zvuk. Ali, ipak, neka ostane Funk – Cool je. I tako je i ostalo.
Uzeli su pseudonime i za imena, i sada kao ponovo rođeni se zovu Bob Schwarz i Jesse Funk. Doduše, uzimali su i razne druge pseudonime: Deeparture, Daddy Pete, Eivizzards, Indigo Seven, Good Chillaz, Timbalestics, Sunseeker, DJ San Martino.
Bob je muzičar koji komponuje i svira klavijature, a Jesse je DJ i svira bass. Njihov najveći uspeh je što su uspeli u svoju grupu da dovuku gitarsku “zvezdu” Joe T. Aykut-a oko koga su se grabila poznata imena muzičkog sveta. Ali, bio im frend i rekao “da”.
Izdali su nekoliko Electro Chill Out albuma, a njihove stvari se, takođe, vrte po mnogim kompilacijama. Osim toga, radili su i komercijalne reklame za Alfa Romeo, Volkswagen, Lufthansu, itd.
Pošto su, naravno, osim pravljenja svoje muzike i između ostalog radili DJ-ing na Ibizi, tamo nema šanse da nisu upoznali neke devojke koje su ih zamolile da “ajde ono, nama, ono, da posle svega, ono, posvetite, ono, jednu pesmu, a”?
I ljudi każu: “Ajde”. I tako nastade ova stvar: “Sheela & Luna”.
Već na samom startu će ti postati jasno da je ovo jedan fini akustični sentiš u kome je “zvezda”, zaista, glavna zvezda programa. Jer, njegova gitara odapinje żice sa osećajnošću zvezdane prašine. Nisu ga dżabe Gipsy Kings-i vrbovali da pređe kod njih (nije šala, stvarno).
Sam početak su, naravno, imali “elektroni” da bi dali pravac i ubacili energiju. Ali, gitara je odmah stala na crtu i nije odstupila do kraja od nje. Majstori gitare, inače, umeju i da soliraju i da prate istovremeno, tako da je izgledalo kao da postoje dve akustike, a ne jedna. Synth je samo u pozadini nešto malo čavrljao sa nekim nagoveštajima o čvršćem ritmu, ali se to, ipak, nije desilo.
Gitara je tako meko puštala zvuke kao da gazi po rużinim laticama. Neżno, osećajno, a istovremeno jasno i čisto. Nema dileme da su Schwarz & Funk i Sheela & Luna bili dva romantična para i da je zvuk pričao jednu takvu priču.
I baš kada pomisliš da je to sve, da se zvuk sasvim ustalio i da romantika teče kao med i mleko, kad te odjednom iz tih slika trgne jedna truba. Truba? Da, prava truba koja svira baš da iznenadi. Prvo samo pištuka, kao da nije doručkovala pa mora da prikupi snagu od jučerašnje večere. A onda, izgleda da se malo više oslobodila i razgoropadila.
Ma, bila je i ona u tom istom Chill-u kao i drugi, ali je nekako, ipak, malo remetila onaj romantični trans u koji se upalo.
Hajde da malo gledamo preko gitare u tu trubu pa da u njoj čujemo i priču da nije sve sa ova dva para bilo baš kao u filmu sa sretnim završetkom. Izgleda da je truba ispričala priču rastanka.
Ali, na kraju gitara je ta koja završava – koja ima tako dugi solo bez trube da może da se nasluti da su ova dva para na samom kraju, ipak, izgladila stvar. Naravno, neće biti kao ranije, ali ostaće prijatelji i sećaće se lepog iskustva koje su imali.
E, a el’ może u to ime jedna stvar?
Ajde, może.
Al’ da se zove Sheela & Luna?
Ajde, nek’ se zove

(Schwarz & Funk – Sheela & Luna)

Sexy Music Lounge Club – Guitar Song Ambience

Paulsen & Stryczek – El Medano

CHILL DANCE

Ime ChillDance je slučajno izabrano, kao što se mnogo sličnih (slučajnih i spontanih) stvari desilo na ovom blogu. Jednostavno, za pet sličnih grupa treba pet različitih imena. Pošto “Dance” dodatka još nije bilo, a ritam je, ionako, igrački (po prvi put u Chill-u), ChillDance ime se samo nametnulo.

Jer, probaj da igraš u nekoj drugoj Chill grupi (do sada obrađenoj) i videćeš kako ćeš da se provedeš. Verovatno “kiselo”. Moglo bi tu i tamo da se nabode poneka stvar koja ima dovoljno ritma, ali atmosfera je ta koja je za igru, takođe, vrlo važna.

Dakle, iako je ritam, možda, igrački, ako je osnovni sentiment tužnjikava romantika, šta ti vredi samo ritam? Jer, i da igraš, ta đuska bi bila sa pogledom unazad. Ne bi imala “zube”. Bila bi, nekako, sva “raspilavljena”.

Igra u ChillDance-u je drugačija. U sadašnjosti je. Na nju igraš i očekuješ u vazduhu novo poznanstvo, novu avanturu, a ne prisećanje na prošlu.

I ovaj zvuk je pretežno akustičan. Ima, naravno, Electro-a, ali je akustična gitara vrlo dominantna tako da često poništava sve ostalo pa i elektrone.

Možda se pitaš kako će akustika da napravi đusku? Dobro pitanje. Da, iako neverovatno zvuči, akustika je u stanju da stvori dobar igrački ritam.

Jer, ova akustika se trudi da kopira scenario koji imaju House i Techno. Znaš ono, kada je tempo najjači, pa se onda sve odjednom utiša? Kao da dobiješ

mali

odmor da predahneš i prikupiš snagu jer znaš da ubrzo sledi jedan novi brzanjac.

Tako je i ovde. Akustika malo zažari, zaposli ti ruke i noge, a onda, iznenada, padne na nulu. Da bi posle par trenutaka ponovo pritisla papučicu za gas.

Naravno, ovo nije đuska na koju si navikla da igraš, niti ćeš ovako nešto u bilo kom klubu da čuješ. Jer, ovo je Chill. Malo je praznjikav, “rasterećen”. Ni blizu nema punoću jednog House-a ili Techno-a.

Ali, takav ti je Chill. On nema šta drugo da ponudi. Imaš priliku i možeš da je iskoristiš ako hoćeš.

ChillDance ima ograničenu bazu za popunjavanje. Jer, nekako je “nepopularan”. Ne prave ga takvog baš često. I zato je ovo jedna mala grupa. Na početku sa samo tri člana. A prognoze da dobije prinovu nisu baš toliko velike. Pre će se ovajditi neke druge Chill grupe nego ova.

U stvari, prvo su bila samo dva člana, a onda je u zadnjem trenu uletela još jedna (Thievery Corporation – Fragments). Doputovala je iz NewAge grupe (koja je na redu odmah posle Chill-a).

Ovakva promena atmosfere sa NewAge-om dodaje na verovatnoći da se od ChillDance-a formira neka jača grupa ubuduće. Jer, NewAge zvuk je prilično popularan u današnje vreme.

Ali, suviše NewAge-a, nije baš dobro za atmosferu Dance-a. Jer, onda se iz sadašnosti prelazi u “večnost” – u oblast duhovnog. A to za đusku (i muvanje) nije baš neka preporuka.

I zato ćemo tek da vidimo na koju će stanu ChillDance da prevali? Koja će atmosfera da dominira? Hoće li se klatno zaljuljati ka sexu ili ljubavi (večnoj)?

(DAB – Mystical)