ELECTRO IV

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Zbog toga što Electro grupa ima toliko mnogo podgrupa – što je čini veoma glomaznom – podeljena je na četiri dela (Electro I, II, III, IV). Na taj način je omogućeno jednostavnije snalaženje (traženje pojedinačnih videa, na primer), a i lakše učitavanje stranice preko Interneta.
Delovi Electro grupe su poređani po određenom redosledu. Dakle, prvi je na redu Electro I, a poslednji Electro IV. Potrebno je da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen radi postepenog uvoda u Electro priču.
Osim toga, samo u Electro I, na početku strane, se nalazi uvod koji se odnosi na celokupan Electro zvuk.
Electro IV ima u svom sastavu grupe: ElectroAlternative, ElectroEtno i ElectroSwing.

ELECTRO ALTERNATIVE

Nije House a nije ni Techno, ali je tu negde, skoro isto. Daje sličan igrački ritam koji uduvavaju elektronske mašine (sintizajzeri, kompjuteri, klavijature). “Tegleći je konj” na blogu jer je njegovo ime rastegnuto na četiri puta više grupa nego ime “House”. Ko bi to drugi mogao da bude nego naš dobri stari Electro?

Electro ima kapacitet da bude “brašno” od koga se prave razna zvučna peciva, jer electroni mogu da se jako lako saberu i oduzmu. Da se u tren oka pregrupišu na jednu ili drugu stranu. Da se umnože i podele u bezbroj različitih kombinacija.

Ipak, kada electroni naprave jedan određeni kalup, onda se uglavnom njega drže. Svaka stvar u okviru tog kalupa ima, naravno, svoj specifični lični potpis, ali je ritam za čitavu grupu vrlo sličan i prepoznatljiv.

To isto važi i za ElectroAlternative, s tim što se ovde nešto malo više “iza brda valja”. Jer, kada kažeš “Alternative” to bi trebalo da znači nešto što je drugačije nego inače, zar ne? Pa, da, ovde i jeste drugačije. A šta to?

Kao što si do sada verovatno primetila, Electro bije glas da obožava da dominira kroz zvuk a ne kroz glas i reč. Glasa u nekim Electro grupama ima tu i tamo ali najčešće kao “na-na-na” efekat koji treba da ti kaže koliko puno tu ima emocije da je čak i progovorila. Ili da ti malo razbije monotoniju od elektronskog zasićenja. Da ti pruži ljudski dodir koji će glas u nekim trenutcima da uspostavi bolje nego zvuk.

Ili, ako glasa ima u nekoj većoj meri, onda on uglavnom klizi niz zvuk. Glas će da ti priča priču i da se uklopi tako da se mnogo ne ističe. Da ne gura prst u oko.

ElectroAlternative neće imati toliko obzira prema zvuku. Saviće ga, možda čak i vezati u čvor, ako mu to odgovara. To će često biti takav Electro zvuk koji se ne uklapa u standardne Electro šeme. Kada ga čuješ odmah će ti biti jasno da tu nešto ne štima. Bilo da je ritam u pitanju, bilo da je atmosfera ili sam osnovni zvuk. A možda i zbog svega toga zajedno.

S druge strane, ono što se još češće dešava u ElectroAlternative je to da je Electro zvuk manje-više ok. Da on, dakle, uopšte nije nosilac alternative, nego da je to reč. Što znači da, ili je glas skrenuo u alternativu tako što je sam po sebi čudan i neuobičajen, ili je i glas ok, ali je sama igra reči ta koja dominira. Bilo zato što postoji šuma reči koja te, jednostavno, zatrpava ili, zbog toga što, na primer, na scenu stupe umesto jednog više različitih refrena koji obožavaju da te iznenade nečim neočekivanim.

A što je najbolje od svega, ništa od tog Alter lepršanja neće da smeta igračkom ritmu da dođe na svoje. Drugim rečima, okreni, obrni, đuska ti je zagarantovana. Čvrst, jasan ritam će ti neprekidno davati vetar u leđa. A čudne reči i refreni koji će ti igrati na usnama mogu jako dobro da posluže kao odskočna daska za još vatreniji dens.

Naravno, sve ovo gore rečeno je u domenu suptilnog dešavanja koje nećeš možda ni da primetiš ako ne obratiš pažnju. Ali, ako se uneseš malo dublje u čitavu priču biće ti jasno da je Electro ovde prosto izleteo iz svog uobičajenog rečnog korita. I da je jako dobro što je baš tako. Osetićeš kako kreativne iskre pršte na sve strane i možda ćeš i ti doći na to da za ovaj zvuk ne postoji bolje ime nego baš ElectroAlternative.

Beatport je svetski poznata Online prodavnica elektronske muzike, mesto okupljanja za poznate DJ-eve i one koji će to tek postati, za fanove Electro zvuka, za kupce i prodavce, za festivale.

E, ako se zna da je na tom svetskom sajmu Electra on drugi najprodavaniji svih vremena sa osam velikih hitova, onda će ti biti otprilike jasno kolika faca je Mark Knight u tom svetu. Kao DJ, producent i vlasnik prestižne muzičke etikete “Toolroom”. Producira grupe kao što su Faithless i Underworld između ostalih. Osim studija za snimanje Toolroom je i radio etiketa sa oko 14 miliona slušalaca iz 60 zemalja.

Dean Marriott, baš lepo ime, ali njemu nedovoljno dobro. Više mu se svidelo da se zove D. Ramirez. Pod tim imenom je poznat u krugovima Electro House Dance ritmova. Jedan je od šampiona svetskog Electro House zvuka. U poslednje vreme se okreće ka Techno Underground-u. Jer, kako kaže, ne voli da od sebe daje očekivano. Kada to oseti okreće ploču na drugu stranu.

Karl Hyde i Rick Smith  su još od 1980 zajedno u Electro muzičkim poduhvatima. Ali od 1987 su ime grupe ozvaničili sa “Underworld” (podzemni svet). Bilo je tu i drugih muzičara (ukupno 10) koji su se izmenjivali u grupi. Ali, samo je dvojac Karl i Rick bez prekida ostao od početka pa do danas.

Toliko dugo su prisutni na Electro sceni da su uticali na čitave generacije muzičara tog žanra. Njihovog zvuka je bilo u filmovima, serijama, šou programima – bukvalno svuda. 2012 im je pripala čast da režiraju muziku za otvaranje Olimpijskih igara u Londonu. Od ukupno 36 stvari sa otvaranja njihovih je bilo 11.

I sad, Mark Knight i D. Ramirez na jednoj strani a Underworld na drugoj izvode Electro Mix stvar koja se zove “Downpipe” (oluk).

ElectroAlternative kao što je već pomenuto u uvodu ima problem da definiše svoju osnovu. Electro je tu, nema sumnje, ali šta je baza tog Electra je već druga priča. U jednom delu je to, svakako, House. HouseDance, HouseMix ili HouseDeep, kako god to nazvali mi ovde na blogu. Ali, pošto ovde u ElectroAlternative-u od House-a ne možeš da pročitaš ni “H” u imenu, postaje jasno da je ovde na sceni neki House “hibrid”. House koji je toliko isciman levo-desno, sa toliko kreni-stani, da sam sebe više ne prepoznaje.

A onda, povrh svega i reči – tona reči. Toliko mnogo texta koji je ugušio svaku pomisao na House zvuk. Jer, još samo malo je falilo pa da ova stvar bude jedan pravi pravcati Rap. A opet, s druge strane, ima dosta momenata gde zvuk jako lepo teče. Ipak, onda, u momentu postaješ svestan, da je sve malo pomereno u stranu. Da te klavijature, na primer, više podsećaju na neki NewWave nego na Electro. Eto to ti je “Downpipe”.

Dakle, sve je stilski i ritmički izmešano i zgužvano. Ipak, kada slušaš ovu stvar verovatno nećeš uspeti da joj nađeš zamerku. Jer, koliko god je ovaj “oluk” propustio kroz sebe raznorazne elektronske mešavine, sve je to nekako jako dobro zaleglo zajedno.

Kao što će i tebi da legne ova đuska. Opasno, baš onako, opasno dobro. Ritam je oprezan, ne brza. Kao neka puma koja stalno nešto odmerava. I zato ćeš imati prilike malo i da odmoriš. Malo da isponavljaš neke zgodne fraze. Malo možda da se ubaciš u neku poetiku ili filozofiju.

A text će ti pružiti priliku za to. Jer mrsi li mrsi. Sve sama simbolika i metafore. A stil, drčan, buntovan, nabrijan.

On to o muzici padajuće vode koja nije kiša. Ali, nemoj samo da ga smaraš, da ga “ćoškariš” sa tamo nekom poetikom. Jer, on sedi na kamenu, na ivici sveta. Ispod njega su i crvena planeta zemlja i okean. Stavi stenu na njega jer je toliko lagan da će odlepršati. Ali, ne podcenjuj ga jer će učiniti da zadrhtiš – da ti se ruka zatrese.

Njegov telefon zvoni, u glavi mu je Las Vegas a na pameti tetovaže. Dan mu je dobar, ali pazi, na kratkom je fitilju. I ako si žensko i obratiš mu se, zamoliš ga da izađe s tobom na kafu, negde, nekad i nekako, onda pođi s njim, samo pođi. Jer, izgleda da je shvatio, da je pronašao svoju grešku. Ali, ne umišljaj da nešto znaš, jer će, dok pukne prstom, učiniti da zadrhtiš – da ti se ruka zatrese.

To the music of falling water
and I don't mean rain
Don't give me that pain
Don't corner me with that poetry thing
I'm sitting on a rock at the edge of the world
The red earth and ocean are below me
Locked in a distance of erosion
Put a rock on me to stop me blowin' away
I'm gonna make you shake
I'm gonna make your hand shake (4X)
It's a new day, it's a new day
and my bass vibrates with anticipation (2X)
I'm gonna make you shake
I'm gonna make your hand shake (4X)
And the sky comes down to the ground
Letting go with love
And a cell phone rings, rings, rings
Las Vegas in my head, tattoo on my mind
Black brick, black brick, walls slide
past your, past your tired eyes
I'm on a short fuse
I'm on a good day, but
I'm on a short fuse,
I'm sure that you could guess see me
Woman with a small vise saying
shall we have a coffee

somewhere, sometime, somehow
When you come, come, come, come with me
Sounds like I, sounds like I found my mistake
I'm gonna make you shake
I'm gonna make your hand shake (4X)
(D Ramirez & Mark Knight vs. Underworld – Downpipe (Original Club Mix)

Kažu da su ime uzeli po Baeka Buick-u, underground umetniku iz sedamdesetih. Oni su Baeka, švedski trio. Krenuli su 1998 na zvučno putovanje sa ciljem da stvore svoj sopstveni brend psihodeličnog House zvuka. Do sada su izdali nekoliko albuma. Stvar koju sada slušamo se zove “5 Long Years” (pet dugih godina).

Da, da, da, jako dobra psihodelija. I jeste House a i nije. Po tempu koji brzo “otkiva” kapiraš da je to, to, ili da samo što nije to, ali opet, s druge strane, istovremeno ti je jasno da je ovo nešto što izlazi iz okvira standardnog House zvuka. A opet, nije ti jasno kako nešto što je tako jednostavno može da ostavlja takav utisak alternative – da, ipak, iskače iz standarda.

Zvuk je sav sastavljen od Electra. Efekata na sve strane. Na primer, jedan koji uključuje i isključuje zvuk kao kada tražiš stanice na radiju. Pa onda kao neke sirene zujalice koje prolaze kroz svoje različite zvučne faze dok se sasvim ne izgube. Pa eho glasa koji se postepeno gubi.

Osim toga, ovaj Electro se potrudio da ti napravi zbrku u glavi tako što će osnovni bas ritam da “dehausizuje”, odnosno da izađe iz okvira savremenog House-a i ubaci se u klasiku – u neki standardni Dens ritam. Iako sve ostaje i dalje u domenu Electra. Taj utisak koji se ovom priliikom stvara je, takođe, ono što uvodi ovaj Electro u alternativu.

Kakvo god ime da mu daš ovo je, svakako, jedan jako dobar Dens zvuk. Ako voliš dobru đusku, onda nemaš o čemu da brineš. Ritam tako dobro valja da će telo samo da proigra na prvu. Nećeš morati da mu daješ nikakve instrukcije. Samo će da se našteluje bez greške na ovaj vajb. Ovo je i prilika koju možeš da iskoristiš ako ti dens baš i nije jača strana. Videćeš kako će ovaj ritam da te pogura da uradiš ono što treba. Ako se dovoljno opustiš i prepustiš možda ćeš biti iznenađena kakve sve dens varijante ćeš moći da izvučeš iz svog tela.

U jedan mah ti se čini da si ovo sigurno već negde čula, jer je prosto nemoguće da ovako jednostavan ritam neko drugi nije sastavio zajedno. A onda, opet, u drugom trenutku shvataš da u ovom zvuku ima toliko toga što u njega ulazi i što iz njega izlazi da ti postaje sasvim normalno da ovo stvarno po prvi put čuješ. Extremno je jednostavno, a opet nekako drugačije.

Možda je baš ta pomenuta psihodelija ključ koji objašnjava alternativu sa kojom se ovde susrećemo. Jer, koliko god da ovaj tempo drži snažan čvrst takt, ipak se oseća neka “psiho-lenjost” u zvuku. Neka blaga ravnodušnost koju kao da treba stalno bockati da bi ostala budna. Čini ti se kao da je zvuk pravljen za one koji dodiruju neku drugačiju stvarnost. Onu koja je malo omamljena – somnabulna.

I glas kao da podržava zvuk u toj nameri da odleprša u neke druge svetove. Jer, taj glas će neprekidno da mantra samo tri ili četiri proste rečenice. Čak mu je pri kraju i to mnogo pa će da izabere samo jednu – “for five long years” koju će da troši i troši. A onda će da se uhvati za “oh yeah….” na kome će da nastavi da jaše u istom stilu. Da ponavlja glasom koji izgleda kao da više samog sebe ne prepoznaje. Jer se već otisnuo negde daleko, daleko.

For five long years…

Oh, yeah…

(Baeka – 5 Long Years)

Uzmeš od imena prvo slovo a od prezimena dva i onda shvatiš da je čitav svet tvoj. Da možeš sa tim prvim slovima da napraviš šta god poželiš. Tebi, verovatno, nije pala ta ideja na pamet, ali Justin Bolandu jeste. Pošto je muzika njegov život i njegov svet on nije imao dilemu – prekrstiće se u J Boogie.

J Boogie je sinonim za vanserijskog DJ-a i muzičkog producenta koji brusi svoj umetnički izraz preko dvadeset godina. Om Records je njegova izdavačka kuća sa kojom je izdao tri albuma i nekoliko remixovanih CD-ova.

Njegova linija zvuka je Downtempo, Hip-Hop, Funk, Soul, Dub, Afrobeat, Electronic

Sarađivao je sa mnogim poznatim imenima svetske Electro scene, otvarao je mnoge čuvene koncerte, učestvovao na najvećim muzičkim festivalima i radio za mnoge poznate muzičke kuće (trenutno Pandora Media).

Uz sve to, on ima i svoj bend koji osim njega čine neki manje ili više standardni članovi. I ovde, u nazivu grupe, ime nosi simbolični pečat njegovih zvučnih afiniteta – “J Boogie Dubtronic Science”.

 Sa njegovog “kratkog” albuma “Rainfall + Movin' to My Beat EP” slušamo stvar “Rainfall (Kaskade Mix)”. Verzija ove stvari sa albuma je, takođe, jako dobra. U njoj ima čak i više Alter kerefeka. Ipak, odlučio sam se za Mix verziju koja je mekša i ima malo više Electro (a malo manje Hip-Hop) naboja.

Ritam od početka mu ga daje, onako baš, skoro pa “hausovski”. Samo za nijansu sporije od tipičnog Housa. To je takav tempo koji može da se uglavi u kakvu god hoćeš zvučnu priču. U jednom trenu je neki Alter House, a u već sledećem prava pravcata Samba. Baš onaj brzi, temperamentni Latino zvuk koji očarava. Kome ne možeš da kažeš “ne” kada te uhvati za ruku i povuče u svoj urnebesni vrtlog strasti.

S druge strane, ovo je i tipični Electro zvuk koji ima svoje ustaljene prepoznatljive varijante. Koji rasipa pred tebe svoju riznicu Electro efekata. Ali, ti efekti kao da su se malo postideli. Ne samo da ne bodu oči nego se još i trude da što više budu u senci – da budu “under cover”. Ali, ipak, ne toliko da ti ne ostave utisak da je ovo, i pored svega, jedna prava Electro stvar.

Dakle, ovaj Mix nije samo potvrda da je tu neko nešto kratio, dužio i premeštao (odnosno mixovao), nego je ovaj Mix i sudar stilova koji, koliko god bili različiti, uspevaju nekako da iznedre jednu specifičnu liniju spajanja. Liniju koja se tako fino giba da nećeš primetiti da je sva sastavljena od štepova koji povezuju različite zvučne svetove.

U svoj toj Electro papazjaniji će se naći mesta i za trube koje nisu odolele a da malo ne jazziraju. Ne mnogo, samo u tragovima. Ipak, dovoljno da ih prepoznaš i osetiš.

Ali, sva ova priča o ritmu i zvuku važi samo ako se baš udubiš u nju. Ako je skeniraš iz jednog posebnog ugla. Iz onog koji je usmeren i budan. Koji kao da je u lovu na elektrone. U suprotnom, nećeš ništa posebno da primetiš.

U uvodu za ElectroAlternative je rečeno na koje sve načine kreacija dolazi do izražaja u okviru ove grupe. Odnosno, šta je to što je nosilac alternative?

Što se tiče Rainfall zvuk jeste važan faktor, ali reč, ipak, ovde dominira. Ona je ta koja je ovu stvar obojila alternativnim bojama.

Jer, to je reč koja pre svega nije uobičajena u Electro stvarima. Kao prvo, ovde reči ima toliko da prelivaju – da pršte na sve strane. A osim toga, stalno si u zbunju šta je ovde osnovni text a šta refren. To nije problem sam po sebi (šta te briga šta je šta), nego se time još više unosi konfuzija u čitavu priču.

Jer, standardni Electro je jedna sasvim drugačija zverka. Ona koja uglavnom nema dovoljno reči ni da sastavi jednu prostu rečenicu, a kamoli da se bori sa strofama i refrenima. A ovde rečima možeš da se grudvaš ceo dan a da ih ostane dovoljno još i za sneška. Eto to je situacija koju ovaj Electro mora da istrpi. Dakle, čista alternativa.

A glas koji nosi reč je, takođe, vrlo interesantan. Emcee Aima the Dreamer (Aima Paule) je glas jedne od najpoznatijih ženskih MC-jeva. Taj glas ne pokušava da se osloni na snagu svojih poruka kao što hip-hoperi to nekada čine, da prikriju slabost svojih vokalnih kapaciteta. Ne, ovde nema nikakve potrebe za tim. Jer, ovo je jedan moćan glas koji dobro zna ko je i šta je. I zato te on neće fascinirati svojom snagom nego lakoćom kojom peva. Vidi se iz aviona da radi na pola takta i da bi mogao da ubaci i u dve više brzine ako bi samo to poželeo.

Istovremeno, glas je i mek, fin i osećajan. Baš onakav kakav je potreban za jedan pitak alternativni Electro. U kome iako ima mnogo, premnogo reči, glas je učinio to da zvuk a i tvoj dens doživljaj budu neokrnjeni. Da ih reč čak i stimuliše na nove kreativne izazove.

Reči bi bilo još i više da se na vreme nisam umešao i stavio prst na usta. Morao sam malo da zauzdam tu bujicu slova da bi zvuk mogao lakše da diše. Ali, time sam napravio štetu na drugoj strani. Malo sam okrnjio text a i njegov smisao.

Jer, u ovom textu koji je preostao ti nije baš najjasnije o čemu se tu zapravo radi. Ima tu malo neke kiše koja pada, malo neke ljubavne čežnje, pa malo “oh”, malo “eh”. Iz reči koje su malo seckane pa malo lepljene, ne možeš  baš sve to da povežeš u neku precizniju sliku u glavi. Tome umnogome doprinosi i glas koji u sebi ima jednu dozu onog bezbojnog haus akcenta koji na momente deluje malo poslovno i ravnodušno. Ni malo ti ne pomaže da ukapiraš u kom grmu leži ovaj zec.

Ipak, ako preslušaš verziju sa albuma, u kojoj ima još više reči nego u ovoj verziji, postaje ti jasno da ovaj vazduh ovde (bez obzira što tako baš i ne izgleda) pulsira jednim jakim nabojem erotike.

Jer, kako reči (iz one druge verzije) kažu, ženska iz ove priče je vrlo napaljena za njega. Toliko da je, uopšte, nije blam da mu se otvoreno nabacuje. Granice su joj popustile i ona se sada oblizuje kao mačka koja se sprema da mazne svoj omiljeni zalogaj.

Govori mu kako “zna stvari” koje će da ga raspamete. Zove ga da je “lansira u nebo”, da pusti da tela preuzmu kontrolu. Da se ne nećka nego da pređe na stvar.

E, onda, kada sve to znamo, kiša o kojoj se ovde priča ne može da bude ništa drugo nego ljubavna relaxacija koju ona očekuje da rashladi njeno uzavrelo telo. Tada i “oh” i “eh” jasno govore da se ovde radi o stvarima na koje se lepi etiketa “samo za odrasle”. Tada i udarna rečenica iz texta koja se ponavlja milion puta: “Jel’ bi ti uradio meni, ako bih ja uradila tebi” ne treba posebno da se objašnjava. Onima preko osamnaest.

Would you do it for me If I did it for you (8X)

Let the rain fall down, rain fall down

Let rain fall down on me

Let the rain fall down, rain fall down

Rain fall down on me

Would you do it for me If I did it for you (8X)

I don’t want nothing but for you to be right here with me

I don’t see nothing but this tricky possibility

I don’t feel nothing but this rain is falling down on me

I don’t feel nothing baby till your love’s inside of me

Oh, oh, oh, eh, eh, eh, oh, oh, oh, eh (2X)

Eh…

Let the rain fall down, rain fall down

Let rain fall down on me

Let the rain fall down, rain fall down

Rain fall down on me

What it is, what it is, what it is, what it is

What it is you want to say, hey

If it’s all, if it’s all, if it’s all in your mind

then let’s just play

Would you do it for me If I did it for you (8X)

Meeeee, I just want your mind to be free

Open to the moments energy

I just want somebody round me

Filled with light so melody

I don’t care if night or day

In the rain we can play come around my way and say

I don’t want no kind of games

If you know what you want can you give what you have

Let the rain fall down, rain fall down

Let rain fall down on me

Let the rain fall down, rain fall down

Rain fall down on me (2X)

I don’t want nothing but for you to be right here with me

I don’t see nothing but this tricky possibility

I don’t feel nothing but this rain is falling down on me

I don’t feel nothing baby till your love’s inside of me

Oh, oh, oh, eh, eh, eh, oh, oh, oh, eh (2X)

Eh, eh, oh, oh, oh, oh, oh

Would you do it for me If I did it for you (8X)

Oh, oh, oh, eh, eh, eh, oh, oh, oh, eh (4X)

(J-Boogie's Dubtronic Science – Rainfall (Kaskade Remix)

Još od 88-e pa do danas irski dvojac roni po dubokom Irskom moru. Tumara u toj pomračini u potrazi za nekim ulovom. Za nekom dobrom ribom. Ali riba voli duboko i nije joj baš tako lako stati na rep. Ipak, uspeo je “Fish Go Deep” da u svojoj dugogodišnjoj karijeri ostvari solidan ulov. Da navata dva studijska albuma i jedno dvadesetak kratkih EP-a koji su svi, razume se, u Electro i House fazonu.

Stvar kojom su skrenuli pažnju na sebe je iz 2005 “The Cure & The Cause” (lek i “otrov”).

Reči ove stvari a i glavni vokal daje njihova zemljakinja Tracey K, a remix je napravio Dennis Ferrer – jedna od legendi electro scene. Kada je reizdata (2006), pod okriljem velike britanske muzičke kuće (Defected), “The Cure..” je dospela na prvo mesto engleske Indie i Dance liste.

Naravno, to je stvarčica koju sada slušamo. Riba iz duboke vode je uhvaćena u mrežu i izdvučena na suvo. Sada otvara usta u pokušaju da obezbedi svom telu ono na šta je naviklo. Ono što mu je neophodno za život.

Eto, otprilike tako se oseća ovaj ženski lik dok ti priča svoju životnu priču. Dok izbacuje te sumorne reči iz svoje zbrkane glave. Ni malo ne liči na ženu “amazonku” iz prethodne “Rainfall”, koja traži, zahteva i uzima ono što joj drago.

Ne, ova žena je dovedena na ivicu svojih snaga. Izmučena je, obeshrabrena. Njena volja se drži o tankom koncu da ne bude potpuno slomljena. U glasu više nema očekivanja, nema vere koja bi iznedrila makar tračak nade. Glas kao da se pomirio sa svojom zlom sudbinom. Gorčina i pomalo žalosti je sve što mu je ostalo.

Zvuk je dobro ispratio ovo hodanje po ivici svojim klasičnim House tempom koji unosi dinamiku u ritam, ali istovremeno i neko oklevanje, neki zlokoban oprez, neku pritajenu ozbiljnu notu.

U ovom Electru nema puno efekata. Ono što ima je sve stalo na “sivu” stranu. Onu koja boji stvarnost sumornim bojama. Tu su, na primer, Electro sirene koje kao da upozoravaju na blisku opasnost koja samo što nije nastupila. Pa onda, neka zlokobna dubina kontrabasa koja iz prikrajka već postojećim sivim tonovima dodaje svoje pramenove crne. A onda i violine, koje kao da iskaču iz zasede sa namerom da te izbace iz ravnoteže. Da te drže u uverenju da treba da nastaviš da se bojiš.

A House, bez obizra na svo to cimanje, otkiva bez pardona, svoju notu. Ne dozvoljava da bilo šta zastane, da predahne, da se opusti

Ali glas ne pita za dozvolu. On je umoran i usporen. Njega ne zanima da igra kako House svira. Taj glas se valja umornim korakom. Jedina nada mu je da nikako ne prestaje. Da samo ima na umu sledeću reč koju će da prevali preko usana. Jer, zaustaviti reč znači totalno se predati. Uspavati se i nestati.

Baš taj zvuk koji trči i reč koja koči ostavljaju utisak neke posebne drame koja ti se odigrava pred očima. Koju ne doživljavaš kao nešto obično. Nešto što se događa svaki dan.

Ne, odmah ti je jasno da ovaj vajb naginje na onu drugu stranu. Na onu ređu, alternativnu. Na onu stranu koja se nadahnjuje iz dubine duše. Koja crpe svoju snagu iz jedinstva i borbe suprotnosti. Koja odapinje svoje strele čas sa jedne, čas sa druge strane.

Eto, baš tako se ona oseća. Razapeta između ljubavi prema dragoj osobi i bolnog saznanja da je istovremeno taj njen odnos i njena tamnica. Njen poligon mučenja i patnje.

Jer, on joj pruža tu slatkoću, tu slast koju ona prepoznaje. Njegov dodir se kao med sliva niz njenu kožu. Nežan i mekan ostaje tu, na njoj da traje, da odmara. To je njen lek ali i otrov za nju. Lek kome se sva preda, koji je obori s nogu. Koji je natera da kleči, da puzi. A to je i otrov koji prodire u svaku njenu poru. Koji ostavlja za sobom pečat, znak za koji ona zna da je njena najveća greška u životu.

Jer, njegovo more ume da bude tako ledeno. Ona se lažno uveravala da će moći da pluta na površini te naizgled mirne vode. Da će moći da se održava – da balansira. Ali, kako se samo zavaravala, kakva je budala bila. Samo je tonula još dublje, još “plavlje”. U još mračnije plavetnilo. Tone zarobljena, potpuno usisana u njegov univerzum.

I dalje je luda što veruje da neće biti uhvaćena u spiralu opadajućeg toka. Onog koji ponire u bezdan. Iz koga nema povratka nazad.

A kada je takva, kada je izbačena iz svoje tačke oslonca, kada je sama, čemu, onda, život, čemu divan dan? Čemu?

A on, i njen tužilac i advokat. I njena zvezda vodilja, a i njen usud, kazna, zla kob. Kaže da mu stalno treba, da ne može bez nje. Čuje ga kako je doziva i kroz zatvorena vrata. Čak i ako se izgubi, on joj i dalje svetli pred očima. Može da ga vidi. Može da ga oseti. Njegova senka joj govori više od njegovog lika. On je za nju lekovit.

Neka je leči. Samo neka je ne ostavi bez svoje ljubavi. Samo neka je ne napusti.

On je i lek a i otrov za nju, ona to zna. Ali, neka ne ide, neka ne otkida tu ljubav od nje. Neka je samo ne odnese. Jer, treba joj njegov lek. Toliko joj treba. I zato neka nastavi da je leči. Samo neka nastavi. Neka je leči.

You give sweet and how easily, I, I fall deep
Your touch pours like honey on my skin

Smooth it lingers, you

Cure and the cause

Of my blues, my only flaw

Your sea it can be freezing

I thought I'd float
I sink deeper blue, by you I'm consumed
I'm such a fool thinking

I won't get caught in your downhill flow
Swept away, what good is a beautiful day

I'm alone
And yooou, cure and the cause
Of my blues, my only flaw

You keep needing, keep calling
Cure and the cause…
You keep needing, keep calling
Even from a shut door
You step from view
Can still see you, your shadow tells me more

Don't take your love away, your love away...

And you, cure and the cause
Of my blues, my only flaw

Cure me

Don't take your love away, your love away

Cure me, cure me
Cure (Help) me, please cure me…

(Fish Go Deep feat. Tracey K. – The Cure & The Cause (Dennis Ferrer Remix)

Izgleda da nisu baš mnogo pričljivi ovi Norveži. Iako po slikama koje razbacuju okolo bi se reklo da su baš cool. “Ost & Kjex” da odgonetnemo šta znači, nema šansi? A još manje koji su razlozi naveli ovaj elekronski duo mix da sebi nalepi baš tu etiketu? Samo da im vidiš imena (Tore ”Jazztobakk” Gjedrem i Petter ”Hi-Fi” Haavik) i biće ti jasno koliko bi bio težak zadatak upustiti se u vezi njih u neke pretpostavke.

Ali, nema veze, dok god prave dobru mjuzu mogu i nikako da se zovu, sve je savršeno Ok. Inače, o njima se zna još i to da su napravili tri studijska albuma koja kao da su laserski precizno odmerili da budu u razmaku od po pet godina.

Sada slušamo stvar “Mosambique Travelplan” (mozambijski plan putovanja) sa njihovog drugog albuma “Cajun Lunch”.

Uh, kako je ovo samo dobra stvar. Jer, ima bukvalno sve – od glave do pete. A još i simbolizam koji pomera s mesta koliko je originalan. Pa sve to upakovano sa toliko stila i kreativnog dara da ti ne ostaje ništa drugo nego da kažeš: kapa dole majstori.

Znam, znam da smaram i da hoćeš detalje a ne zatrpavanje opštim mestima. Izvini ali oprosti, morao sam malo da reklamiram jer, zaista, vredno je svakog slovceta. “Mosambique…” svakako ne treba da vadi ličnu kartu da bi ti dokazala svoje alternativno poreklo. Ne, nema nikakve potrebe za tim. Jer, odakle, god da kreneš u vezi nje, ili se začudiš jer ti treba vremena da vidiš gde da svrstaš to sa čime si se susreo, ili se razduševiš kreacijom koja te zapljusne u sekundi.

Recimo, zvuk. Rekao bih da je ovo jedan baš onako dobar dens sa elementima House-a, iako, u stvari, nije u čistoj formi ni jedno a ni drugo. Jer, ima toliko efekata, toliko neke posebne boje koja se razliva na sve strane, da ti je teško da sve to pohvataš ako nisi baš onako, totalno fokusirana.

Osim toga, i ti efekti, nisu standardni efekti Electro zvuka, nego neka čudna papazjanija u kojoj se House mixuje sa elementima Jazza, a i sa onim što se zove World ili Fusion zvuk. Tu su, takođe, i ritmovi koji nose pečat ambijentalne muzike koja se povremeno prepliće i sa zvucima afričkog folklora. Mozambično, zar ne?

A tek glas, čudan, čudan, čudan. Peva visoko, izveštačeno visoko. Onako kako se u Electru ili Housu nikada ne peva. Kao da si u nekom kabareu koji svoj sarkazam namerno projektuje i na zvuk znajući da ovoga baš to iritira. Jer, koji mačo House bi tek tako dozvolio ovakvu glasovnu sprdnju, koji? Kao da mu guraš prst u oko tim svojim providnim femino trikovima.

Ali, baš ta “out of the box” igrarija kojom se glas služi je meni beskrajno interesantna. To je tako jedan cooool fazon koji je ovu stvar još dodatno uneozbiljio što, naravno, ne treba da ti objašnjavam koliko obožavam.

A pogotovo kada postane jasno da ovakav fazon pevanja glas uopšte ne koristi u svrhu samopromocije. Kao time bi da prikrije neke svoje vokalne nedostatke. Ne, ne, ne, jer je baš obrnuto tačno. To da glasu takvo pevanje uopšte ne ide u prilog jer on nema potrebe bilo šta da sakriva. Naprotiv. I pored svega glas će uspeti da ti pokaže da ima jako dobru žicu.

Pa dobro, a odakle onda takvo pevanje? Da se zabavi, da unese još malo neke kreativne iskre u čitavu priču? Da postane još interesantiji i tako ti privuče pažnju da ga bolje čuješ? Je li zato?

Da, da, od svega po malo, ali po meni najpre zato da ti skrene pažnju da ovde nije sve baš onako kako izgleda. Da ti pomogne da shvatiš da je sve to samo jedna zvučna parodija. Da posumnjaš da se iza tih reči u naslovu i na samom početku krije nešto sasvim drugo. Nešto mnogo dublje nego što to izgleda na prvi pogled. A upravo to je ono što je mene prosto oduševilo na koji je način prikazano.

Pa dobro, o čemu se, onda, tu zapravo radi? O životu.

O onome što se upravo u ovom trenutku dešava na milione različitih mesta na planeti. O rastanku.

Svaki rastanak je, naravno, drugačiji, ali postoje nekoliko šablona u koje možemo većinu tih različitih priča da svrstamo. Ova priča ovde pripada šablonu u kome je devojka dominantnija strana – psihološki snažnija nego što je dečko.

On je u polju jačeg zračenja nego što je sam u stanju da proizvede, što devojka očigledno koristi. Ona dominira, ona isteruje svoju volju, ona komanduje. Naravno, i on se tu nešto pita, ali kada zagusti u svađama, odlukama i kritičnim trenutcima zna se ko uvek dobija bitku – ona.

Možda ga i vređa, ponižava, manje ili više suptilno, možda ga čak i vara. U svakom slučaju drži ga na čiviluku i koristi na svaki mogući način. A možda ga i voli, možda ga uopšte i ne vara nego je jednostavno takva – egoistična, tvrdoglava, teška za dogovor i zajednički život.

Strani koja sedi na “nižoj stolici” u vezi je nekada teško i da shvati da ta veza ništa ne valja jer “dominanta” će lako učiniti da ti nabije krivicu i učini da se osećaš kao jedina trula jabuka u korpi zdravih. Da ti usadi uverenje da, u stvari, ti svojim pogrešnim činjenjem ili nečinjenjem, jer si “lenj, neodgovoran i baš te briga”, narušavaš stabilnost veze.

Nekada je potrebno dosta vremena a i modrica na duši da paćenik shvati da mu veza ne prija i da više ne želi da bude u njoj.

Jer, čitava situacija nije ni malo jednostavna. Ako ostaneš i bez toga što imaš, kako ćeš onda, ponovo nazad, na crtu? Izašao si iz forme, ostario u međuvremenu, izgubio društvo. Hoćeš li se snaći tamo na ulici? Tamo gde ni u svojim najboljim danima nisi blistao?

A i ovde, u ovoj vezi, je bilo momenata, pravih. Pa nije možda baš sve sjajno, ali eto, potrudiće se više, jer je očigledno da je on glavni krivac. Ni ona nije cvećka, ali, ipak, je on taj koji bi trebao više da povuče. Pa muško je, pobogu.

Eto, tako uglavnom razmišlja paćenik u vezi. Taman je malo skupio snage da digne glavu i prizna sebi da živi u promašenoj vezi i da želi napolje, kada ga je sumnja ponovo sustigla. U svemu tome ima ulogu i potsvesno saznanje da mu neće biti lako da se izvuče čak iako se čvršće odluči za to. Jer, u frontalnom sukobu sa jačom stranom već unapred zna da će doživeti poraz.

Jer, kada bude ugrožena “sisaljka na koju mu  dominanta pije krv” može da očekuje razjarenu zver protiv sebe. Koja će se služiti svim i svačim ne bi li ga pokolebala. I optuživaće ga besno, i pretiti mu, nabijati mu krivicu za sve i svašta, glumeće žrtvu, paćenicu koja jedina svojim leđima podupire vezu.

Igraće i na kartu prepredene mačke koja mu se dodvorava, koja mu na trenutke laska, pušta ga da zauzme deo trona, čak njega stavlja na mesto iznad sebe. Hoće li on moći da izdrži svo to toplo-hladno igranje u rukavicama?

Paćenik u vezi će potsvesno znati o svemu ovome, iako će mu do svesti procureti možda samo malo ili baš ništa od svega toga. Naravno, povući će se da sačuva obraz nekim pogodnim objašnjenjem tipa: “da ipak još jednom pokuša da spasi vezu”. Ali, da ovaj put stvarno potegne jače.

I tako će jadni čovek ko zna koliko puta doći do ivice i vratiti se opet nazad u “sigurno” okrilje sivila “mučionice”. Ko zna koliko će vremena proći između ovakvih pokušaja? Za neke i čitav život.

Eto, to je otprilike okvir u kome se nalazi akter naše drame. Onaj koji možda tim svojim, za oktavu višim glasom, hoće da ti ukaže na to da je on u ovoj vezi “žensko”. Da je strana koja je “donja”.

Oni su, dakle, na putu po Mozambiku. I onda on dolazi i svojoj “dragoj” objašnjava šta je sve toga dana video po okolini. Kakve samo opasne stvari. Dodvoravanje je igra koju je jako dobro naučio. Potrebno je “aždaju” stalno umirivati ili joj “lečiti” mrzovolju nekim intreresantnim dešavanjima, ne bi joj kao malom detetu skrenuo pažnju sa želje da se zadovolji nečim što je već odavno navikla – da na njega palacne jezikom ili izbljuje svoju aždajsku vatru.

I tako on govori kako mora da joj kaže šta je video prošle noći. Jednostavno mora da joj kaže. Dakle, dok se samo okrenuo oko sebe iznenada se našao oči u oči sa životinjom kojoj ni ime nije znao. Ono što je odmah osetio je da je to bila jedna opasna i zla životinja. Prosto mu se učinilo da je niko nikada ranije nije video. U trenutku je pomislio da sanja, da to što se dešava ne može biti realnost. Ali to nešto je bilo zeleno. Prosto je nečuveno da mu se tako nešto desilo. Da, on, jednostavno, mora to da joj kaže.

Na te njegove reči da on to mora da joj kaže čuješ prateće vokale koji kažu (“It’s over” – gotovo je).

U tom trenuku ti shvataš da su prateći vokali, u stvari, njegova odluka koju još uvek nije izrekao rečima, ali koja mu trenutno visi na vrhu jezika.

Tebi tada postaje jasna čitava drama njegovog života koja je slikovito opisana u gornjem textu. Shvataš koliko je ovo delikatan trenutak u njegovom životu. On je na ivici i sprema se da skoči u slobodu. Hoće li uspeti ovaj put?

Kada ti sve ovo uskoči u svest ti prosto poželiš da nekako pomogneš tom jadnom čoveku. Počinješ za njega da navijaš. Počinješ da stiskaš pesnice da ga nekako ohrabriš da konačno izgovori ono što mora. Ono što je naumio. Da se ne povuče ovaj put. Sada kada je toliko daleko dogurao.

Nekoliko puta on ponavlja tu rečenicu da, jednostavno, mora da joj kaže, da mora da joj kaže, dok sporedni vokali sa “gotovo je” i dalje ostaju samo u okviru njegovih misli, ali ne i reči.

I onda se konačno desilo. Prelomio je. Rekao je da oseća da mora da joj kaže da je gotovo.

Uh, nekako je i tebi sada laknulo jer misliš da sada možeš da odahneš srećan što je “mali” čovek uspeo da postane “veliki”. Što je čitava ova stvar, konačno, završena.

Ali, čekaj, u trenutku ti postaje jasno da ovo, uopšte, nije kraj nego, zapravo, tek početak. Jer, sve ovo što se do sada dešavalo je stalo samo u jednu trećinu pesme. Pa dobro, šta još sad ima tu da se priča, pomisliš?

Ali, ipak, stvar se nastavlja i ti čuješ da posle tog jednog ponavljanja da “oseća da mora da joj kaže da je gotovo”, tu ključnu rečenicu on počinje da izgovara ponovo i ponovo. Ti sada shvataš da je to njegovo ponavljanje, u stvari, rovovska bitka koja se sada dešava “prsa u prsa”. Sišlo se sa konja i isukali su se mačevi i noževi.

Isto tako ti postaje jasno kako njegova snaga polako sve više nadolazi, i počinješ ponovo da ga bodriš da izdrži, da ne posustaje. Navijaš za njega kao da je tvoj fudbalski klub za koga stiskaš zube od malih nogu.

Kapiraš da je rečenica, ta mantra koju on neprekidno izgovara, upravo izgubila još nekoliko reči. Shvataš da kako reči nestaju sa njima se raspada i ono što njega i nju povezuje. Sada je od čitave rečenice ostalo još samo “osećam da moram da ti kažem”.

Posle svega, sada još bolje razumeš čitavu priču, i još više želiš da se ovaj čovek oslobodi. Prosto osećaš kroz svako ponavljanje koliko je patnje prešlo preko njegovih leđa. Koliko se strelica sa špicastim vrhom zarilo u njegovo umorno telo. Glas druge strane ne čuješ, ali znaš da je borba bespoštedna. To je borba u kojoj neće biti zarobljenika.

Svako ponavljanje rečenice donosi neizvesnost hoće li on izdržati – hoće li uopšte doći do još jednog ponavljanja. Tebi se čini da hoće jer…Jer, sada se rečenica još više skratila. Sada, u stvari, rečenice više nema. Sada postoji samo još jedna reč: “over” – gotovo.

Postaje ti jasno da je bitka ušla u poslednju fazu. Sada se odlučuje ko će izvući živu glavu na ramenima. Njegov glas se sada spušta. Sada je to normalan muški glas. Da li će posustati? Da li će pokleknuti?

Zadnja trećina stvari sadrži samo tu jednu jedinu reč – “gotovo”. Da li može bolje? Da li može alternativnije? Da čitavu dramu jednog života svedeš samo na jednu reč koja se besomučno ponavlja.

U njegovom glasu se sada oseća odlučnost. Postaje jasno da više nema nazad i da mu jako dobro ide. Sada je izvesno da ovu bitku dobija. Da će druga strana morati da se povuče. Jer, njegova volja sada dominira. U samo toj jednoj reči. U toj reči kao mantri Univerzuma koja je prizvala u pomoć sve anđele i sile svetla da stanu na njegovu stranu.

Tek sada je došao kraj. Jer, odjednom, više ničega nema. Ni jedne jedine reči. Samo Haus koji istrajno ispisuje svoje poslednje note.

Konačno možeš da klimneš glavom zadovoljno, da se opustiš i da uživaš u trenutku. Jer, sada je sasvim jasno da je jedna ljudska duša uspela da “skoči”. Da udahne vazduh slobode punim plućima.

I gotta tell you what I saw latest knight I gotta tell you

I saw around and it was mean

And hope this no one should’ve seen, I gotta tell you

……just a dream, I gotta tell you

In the name was something green

Oh my God how obscene, I gotta tell you

Oh, I simply need to tell you (It’s over) I wanna tell you

I need to tell you (It’s over), I just wanna tell you

I feel I have to tell it’s over…

I feel I have to tell…

I feel I have to tell it’s over

Over…

(Ost & Kjex – Mosambique Travelplan)

Stalker Studio je tako dobro prikrio svoje tragove da na Net-u nema slovca o njemu, njima ili njoj – šta god da su već. Ipak, izgleda da je ona u pitanju. Malin Dahlström je, inače, nevezano za ovu priču, glavni vokal švedskog Electro dua “Niki & The Dove”. I ne samo da je vokal nego je i producent.

Ista g-đica Malin daje svoj glas u stvari koja je sada na redu: “Are You Comin’?” (da li dolaziš?) od Stalker Studio-a. E sad, zna se da je ova stvar skinuta sa EP albuma: “Are You Comin’/ Keep Me Warm”. Kao autora tog albuma većinom navode Stalker Studio. Ipak, negde se pojavljuje i samo ime od Malin Dahlström.

I zato, lako je moguće da se čitava priča vrti baš oko Malin Dahlström i da je sve to samo jedan njen nezavisni projekat pod etiketom Stalker Studio. Neće baš da se exponira u javnosti pod tim imenom iz samo njoj znanih razloga i zato smo tu gde smo – u zbunju.

U prethodnoj stvari (Mosambique…) sam potrošio mnogo reči jer su me simbolizam & psihologija povukli za jezik, ali ovde, ovde ću jedva usta da otvorim.

A i zašto bih, kada je sve tako kristalno jasno. Ona te zove da pođeš sa njom i da joj se pridružiš. Jer, ona ide u Disco. Još samo da skokne da se presvuče. Cool.

Ako ti je nešto smetalo kod prethodnih ElectroAlter-a pa nisi mogla da baciš svoje telo u pokret, ovde neće imati šta da ti fali. Jer, ovo je jedan mnoooogo dobar vajb. Kao stvoren za dobro raspoloženje i dobru đusku.

I ovde, naravno, više je “na ćoše” nego što je “ravno”. Pa, nije ni čudo, u ElectroAlter-u smo, zar ne? Jer, okreni-obrni, svaka stvar ove grupe mora da pokaže neku svoju Electro kreaciju. Neku “stranputicu”, “pritoku”, kako god to da nazoveš. Samo da nije “okean, more, auto put”. Da nije rutina – ono što svi rade i ono što svi očekuju.

Ono što u “Are You Comin’?” “vrbu mrda” je ono što smo često imali i ranije – reč. Dobro, i zvuk je to, jer i on mora reči da prati – da se u njih zapetlja. A kada mu se to desi onda će i on “da poteče uzbrdo” – nema mu druge.

Inače, reč sama po sebi nije problem, nego tek u kontekstu Electra oblači svoje Alter odelo. Jer, Electro, u principu, ne voli reči. Ok, može tu i tamo, neobavezno. Ako je potrebno da malo humanizuje svoju sintetiku. Da unese neki poseban simbolizam koji će dodatno da osnaži suštinsku poruku. Ili, da malo začini, isprovocira ili naglasi neki sentiment.

Eto to je Electro. On, jednostavno, obožava svoju sajber notu – svoje kosmičko bezrečno muziciranje. Da Electro može da bira on bi i glas rado electronizovao, što da ne? Mmm, kako to samo ume lepo da zvuči. Tako svemirski, tako robotizovano. Milina jedna. Eto to se mota u glavi jednog ordinarnog Electra.

Ali, ovde, u ElectroAlteru, reč se opasno umešala u tu standardnu Electro viziju. Jer, ne da reči ima, nego ih ima da sve preliva. Pa kao da rečima ni to nije dovoljno nego hoće još, a onda i još više od toga. I tako, em mnogo reči, em sve različito. Kao da gledaš neku jeftinu špansku seriju koja ima nameru da se završi nikad.

Ali, ipak, ovde u “Are U Comin’?”, je nešto drugačija situacija. Reči kao da su malo prikočile. Ne samo da ih ima manje nego obično, nego i to što ima liči ko jaje jajetu. Vrte se bukvalno dve rečenice od početka do kraja. A to je upravo ono što svaki Electro obožava. Daj mu šta mu daš, samo neka se izliže od ponavljanja. Neka može da baci u trans, da uspava, da hipnotizuje. Super.

E, pa sad toliko daleko “Are You Comin’?” neće baš da ide. Ne, ne, ovde od spavanja nema ništa. Ne računaj na to. Jer, ovaj ženski glas ovde ponavlja reči ne da te njima uspava, nego nešto sasvim drugo – da ti pokaže koliko nju, jednostavno, mesto ne drži, i koliko jedva čeka da upadne u svoje krpice. Jer, mora da se presvuče. Ne može valjda u ovome u čemu je sada da isfura u grad.

Prosto ne može da dočeka da se utesni u te svoje izlizane firmirane farmerice koje se drže na dva konca. Pa maja, pripijena, pa šuje, sam špic i štikla. Mmm. A onda pravac Disco. Pa, kako da izdrži dok ne stigne na gajbu. Kad bi mogla nekako da se upravo sad teleportira u svoj stan. I da se presvuče. Da, jer mora da se odmah presvuče.

E, dok sve to njoj prolazi kroz glavu Electro je bukvalno prati u stopu. I onda kada ona jogunasto hoće sad i hoće odma’. Kada postane zamišljena sa borom na sred čela jer se suočila sa surovom stvarnošću da nema čarobni štapić i da će morati da ustukne, da uspori, da ponovo dođe sebi.

E, upravo tada će i zvuk da zakoči, da odmori. Baš onako kako to i pravi Electro čini. Da izduva malo paru pošto je pre toga dobro zažario kotao.

A onda će ona, kao dete kome je nova slatka misao potpuno izokrenula raspoloženje, da mu još doda na speedu, sva već projektovana na podijum gde vlada neka opaka dens mjuza.

A zvuk će sve to pokušati da ti dočara svojim vajbom koji će da klizi na granici između House-a, Electra, Dens-a, Funky-ja, Disco-a i ko zna čega još. U svakom slučaju, mmm, jako gotivno. Jednostavno i lako “za poneti”. Sa tako nekim dobrim toplim zvukom koji pomera ćeš i ti da počneš da se uvijaš u ritmu pa da si i totalni anti dens talenat. Prosto nema šanse da te ovaj zvuk ne odšrafi sa mesta.

Jer, kada čuješ taj njen glas koji će u trenutku da se razduševi kada mu prođe kroz glavu reč “disco”, neće ti biti ni malo lako da se ne pridružiš. A onda kada glas kaže: “Are You Comin’ With Me” (jel’ ideš sa mnom) počećeš da veruješ da se upravo obraća tebi. Da te zove, da te moli da se i ti pridružiš.

A ti ćeš, onda, da ukapiraš da ti ne ostaje ništa drugo nego da se i ti presvučeš. Da se utegneš i da obučeš svoje magične cipelice za ples. I da onda i ti pozoveš: “Are You Comin’ With Me”, nekoga da ti se pridruži. I da onda kreneš da strujiš, da se gibaš, da već u mislima počneš da zamišljaš jedan extra provod koji će, ovaj put, i bez čarobnog štapića, da bude bolji nego ikad.

Are you comin’…

I gotta change clothes
I gotta change clothes and go and go (4X)

Are you comin’…

Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the OOO
To the OOO (3X)
Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the DI-DI-SCO
To the DI-DI-SCO

Are you comin’…

I gotta change clothes
I gotta change clothes and go

Are you comin’ (2X)

Are you comin’...

Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the OOO
To the OOO (3X)
Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the DI-DI-SCO
To the DI-DI-SCO

Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the OOO
To the OOO (2X)

Are you comin’…
I gotta change clothes and go

I gotta change clothes

I gotta change clothes and go and go

I gotta change clothes

I gotta change clothes and go

Are you comin’

Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the OOO
To the OOO (3X)
Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the DI-DI-SCO
To the DI-DI-HA-HA-HA

Are you comin’ with me
Are you comin’ with me to the OOO
To the OOO (2X)
Are you comin’…

(Stalker Studio – Are You Comin'?)

ELECTRO ETNO

Kao što mu ime govori, ovaj Electro zvuk je baziran na Etno motivima. Na onim zvucima i ritmovima koji dolaze iznutra – iz narodne tradicije. Iz onih dubina koje ne mogu da izbrišu bilo kakve savremene zvučne novotarije. Tradicionalni zvuk koji se uobličio tokom stotina godina često može da bude, ne prepreka, nego baš naprotiv, inspiracija za nove trendove.
Do sada smo, makar posredno, dodirivali zapadnu zvučnu tradiciju, jer Electro, ipak, vuče korene odatle. Sada će taj isti ritam poslužiti kao osnova na koju će da se nadogradi tradicija, uglavnom, istoka. Dakle, kroz ElectroEtno će zapad da dodiruje istok.
Ali, ElectroEtno nije isto što i Etno. Ono što smo već imali i obradili u zasebnoj muzičkoj celini. Ne. ElectroEtno je Etno čiji je osnovni ritam baziran na savremenom Electro zvuku.
Pa dobro, a kakav te, onda, zvuk očekuje u ovoj grupi?
Dobar zvuk. Jako dobar zvuk. To je u najvećoj meri zvuk Istoka. Zvuk arapskog sveta, naročito. Biće tu, naravno, i drugih regiona, i onih zapadnih, ali većina zvuka će, ipak, dolaziti odande odakle sunce ranije izlazi.
Istok je nekada bio naprednija civilizacija od zapada. Danas je to jedno veoma neistraženo polje zvučnih iskustava koja umeju da dosegnu neslućene visine.
Biće tu i ogoljene arapske duše iz koje izlaze i anđeli i demoni. Biće i arapskog narodnog melosa koji pokušava da obuče farmerke. Biće tu i raznih pokušaja da se mixuju različite kulture, gde je najmanji zajednički sadržalac ista ritmička frekvencija, a gde je sve ostalo potpuno različito.
Videćete u ovom Etnu i crvene obrašćiće istočne Evrope koji pevaju na svoj karakteristični način koji neodoljivo potseća na slikarstvo “naivaca”. A videćete i čudne mešavine koje će biti sastavljene od zvučnih kockica za koje se više ne može utvrditi kome tačno pripadaju.

Na samom početku jedno arapsko čudo po imenu “Salaam”. Salaam, inače, znači u bukvalnom prevodu sa arapskog “mir”, ali se često koristi i kao ceremonijalni pozdrav gde se uz blagi naklon prstima dotakne čelo, što bi sve u običnom prevodu značilo: “Zdravo”. Kada se koristi kao izraz “Assalaamu Alaikum”, onda ima značenje “Neka je mir s tobom”. U pesmi se naizmenično koriste i jedan kao i drugi izraz.
Inače, tvorac ove stvari je Sebastian James Taylor, Englez, koji umesto da se predstavlja svojim imenom više voli da koristi pseudonime. Jedan od njih je i Kaya Project.
Sebastian komponuje i producira različite vrste muzike – od Ambient-alne preko Breakbeat-a do PsyTrance-a. Dosta radi za televizijske serije (najpoznatija je Sex & Grad) i filmove.
“Salaam” – stvar koju potpisuje Kaya Project – prodire, zaista, jako duboko. Totalna je emotivna extaza na arapski način. Potseća na rvanje sa demonima ili neku versku somnabuliju koja se susrela sa Tvorcem i sada izaziva snažan emotivni vatromet.
Ipak, to nije agresivan izliv. To je neka mešavina tihog očajanja koje kao da više nema snage da se suprostavlja. Kome ostaje samo da pušta glas iz dubine koji traži izbavljenje. A može se zamisliti da je to i doživljaj spajanja sa Bogom u ekstazi koja je pomerila čula izvan normalnog opažanja i doživljavanja.
Isto tako je lako zamisliti da se u svoj toj emotivnoj zavrzlami uplelo i snažno, vrlo duboko erotsko iskustvo koje je preraslo u ritualno – u vanvremensko i vanprostorno.
Svašta je moguće zamisliti da se dešava sa telom i umom u ovakvom emotivnom vrtlogu. Možda je u pitanju nešto sasvim treće ili deseto, nevažno. Ono što je bitno je da ovaj zvuk izgleda tako prirodno, tako iskreno, tako sveže. Kao da je njegov snimak krišom napravljen. Kao da je to jedan zvučni dokumentarac koji je snimljen baš kada je ritualna demonstracija bila na delu.
Ono što kreira ovo emotivno “ludilo” je u najvećoj meri glas. Ali, ne samo jedan glas. Postoji nekoliko nivoa glasova koji na momente čak istovremeno mantraju reči “Salaam” i “Assalaamu Alaikum”.
Na samom početku “gost” dobija čast da otvori riznicu zvuka. To je Electro ritam koji je došao u svoju arapsku posetu. Jako liči na jednu brzu, dinamičnu Electro-House mešavinu. Dakle, pravi zapadnjak koji bez obzira na svu tu brzinu nije preterano snažan. Brz jeste, ali je više stabilan i živ nego što je snažan ili težak.
Ne. Težina ne dolazi sa te strane – od pozadinskog ritma – nego od glasova. Glasovi su ti koji ostavljaju osećaj težine.
Posle kraćeg Electro uvoda glasovi stupaju na scenu. Dva glasa istovremeno. Oba ženska.
Jedan od njih kao da dolazi s druge strane zemljine lopte – ili iz njenog užarenog središta. Čuje se kao udaljeni lelek koji zavija, uvija – kao da preklinje. Kao da ga proganja neka teška patnja. Kao da traži izgubljeni oslonac u nečemu – u bilo čemu.
Istovremeno sa tim glasom kreće i glavni glas koji solira. Prvo je to tiho sricanje kroz zube, “Salaam”, “Salaam”, a onda glas postepeno sve više dobija na snazi, da bi na kraju samo on potpuno preuzeo vodstvo.
Uz glas ide i velika svita instrumenata koji ne samo da su pratnja nego i direktno provociraju glas – prozivaju ga i teraju da stalno probija nove emotivne nivoe. Kada se jedan instrument umori – klarinet – na primer, uskaču violine, čitav orkestar violina. Nema pauze, nema predaha. Glas mora stalno da maximira. Tu je, onda, zavodljiva frula koja istovremeno i odmara a i zahteva.
Kada je glas dostigao nivo sa koga više nema dalje instrumenti se povlače kao po komandi i glas onako “ranjen” se konačno postepeno stišava. Još samo po neki zvuk ili reč izlazi iz njega. Kao nesvesni titraji materije koja je zategnuta do pucanja pa odjednom razlabavljena. Još se nevoljno trza u pokušaju da se vrati u normalu.
Pazite emocije su nabijene dubinom a ne akcijom. Glas se ne rastrže od dinamike nego od težine koja čak što je sporija to je još i teža.
Ulazi se u ritmičko sporoglasje i relativno primirje gde možda najviše dominira Electro ritam.
Zatim krug kreće ponovo. Samo ovaj put glas više ne dostiže vrhunce od ranije. Sada kao da je već upao u ritualnu extazu koja je i bila njegov krajnji cilj. Sada se čuje najviše kao tiho hipnotičko mantranje.
Često su tu i neki sporedni efekti, glasovni zvuci koji dolaze iz daljine ili sa bokova, ili se čuju kao udaljeni zvuk sa starog radio aparata.
Posle ove duboke dramatike u prvi plan ponovo izbija Electro-House ritam koji kao u pravim House stvarima dolazi na kraju kao neprekidna struja elektrona kojom se stvar i okončava. Na ovom mestu će i instrumenti još jednom da se odjave i privedu ovaj arapski vrtlog strasti kraju.
Ako se uneseš u ovaj zvuk onda ćeš osetiti sto puta više nego što je ovde napisano. Jer, ova stvar ima toliko “materijala” koga je prosto nemoguće odjednom svariti. Iako ovo zvučno iskustvo može da ostavi sliku glorifikacije nečeg negativnog, ipak, nije tako.
Jer, verovatno ste već primetili da ovde na blogu nema podele na dobre i loše momke – na ono što je poželjno i ono što nije. Ne.
Ovde je na sceni svo životno dešavanje koje se opisuje kroz zvuk. Zvuku nije lako da opiše taj osećaj ili doživljaj. Što on to vernije i prirodnije uspe da uradi to je i njegova vrednost veća. Bez obzira o čemu se radi – o gugutanju pod krilima anđela ili jauku u odajama pakla.
Jer, za Život ne postoje podele – po zaslugama i moralu. Samo je čovek taj koji Stvarnost deli i cepa. Koji meri i presuđuje.
(Kaya Project – Salaam)

Znaš ono “Hari, Hari, Krishna”, kada sledbenici Hari Krishne igraju ulicom i pevaju? Sigurno si to već negde videla ili čula. Jer, interesantno je videti na ulici ljude obučene u jednostavnu ritualnu odeću kako razdragano, sa osmehom prevučenim preko lica, igraju uz muziku koju sami prave. To je najčešće neki zavodljivi ritam, hipnotički. Onaj koji je jednostavan a efektan. Koji lako može, i za zvuk najnetalentovaniji čovek na svetu, da oseti i razume.

Postoje takvi ritmovi koji ništa od tebe ne traže. Čak ne moraš ni da ih slušaš. Jer, oni će sami naći put do tebe. Mogu da ti se prikradu iza leđa i da samo neprimetno uplove u tvoj životni prostor. I ti, nekako, i da ne znaš kako, odjednom postaješ svesna tog ritma, tog zvuka koji te obuzima.

Da, ima takvih ritmova. Koje kao da čitav Univerzum podržava. Kao da se i on njima raduje.

E tako nešto slično imamo sada. Takav jedan ritam. Samo što je u Electro fazonu. I to baš baš Electro. Jer, elektroni ovde toliko dominiraju da uopšte ne moraš da ih tražiš – što smo, upravo, morali da radimo kod nekih prethodnih stvari. Gde je bila gomila klasičnih instrumentata među kojima se jedva po koji elektron stidljivo probijao.

Ne, ovde je upravo suprotno, jer sve pršti od elektrona.

Ako je neka stvar toliko Electro kao što je ova, onda je nije lako ukrotiti i ubaciti u neki arhaični zvučni fazon, kao što je, na primer, Etno. I još da to ne bude bilo šta nego kvalitet. I to ne bilo kakav kvalitet nego poseban, kreativan, alternativan.

Da, upravo, se to ovde dešava. I zavodljivi hipnotički ritam, i elektroni na sve strane, a i Etno motivi. I sve to upakovano zajedno u jedan izvanredan paketić.

Što se tiče Etna to ti je nešto u fazonu Deep Forest-a. Znaš za njih? Imaćemo ih kada uskočimo u alternativnu muzičku celinu. U grupu koja se zove AlterInspirion. Jer, Forest-i vole da ubacuju u zvuk razna dešavanja koja asociraju na šumske duhove – na neke mešavine dečijih i ljudskih glasova koji se nekada čuju, a nekada samo naslućuju. I koji prave atmosferu mistike, neke bajkovite situacije koja te uvlači u svet vila i vilenjaka.

Eto takve glasove ćeš ovde da čuješ. U sred tog Electro “Hari Hari” ritma. Glasovi kao da te dozivaju. Kao da nešto hoće da ti kažu. Ne znaš da li te mole za nešto ili samo traže tvoju pažnju?

A možda ih ti uopšte i ne zanimaš. Možda samo među sobom nešto čavrljaju da prekrate vreme.

U svakom slučaju će ti privući pažnju. Možda ih doživiš kao svet patuljastih bića ili šumskih duhova koji na svom jeziku nešto nerazgovetno ćućore. A kasnije ćeš da čuješ i odrasle muške glasove. I oni neće da koriste ljudske reči nego će nešto za sebe da mantraju. Eto to ti je taj Etno ambijent koji te čeka.

Možda se ovakav zvuk ne može vezati za podneblje nekog konkretnog kontinenta ili regiona, da bi mu lako prišili Etno predznak, ali, u svakom slučaju podseća na neki imaginarni folklor. Na neki bajkoviti Etno ambijentalni zvuk.

Stvar se zove “Light as Daylight” (Svetlost kao dnevno svetlo). I ime je nekako simbolično, bajkovito, mistično. Priziva ti u um asocijacije vezane za rađanje života. Za nešto što je dobro, lepo. Nešto što širi priču o Postojanju – o nastanku sveta. I živog i neživog.

Jer, ničega ne bi bilo da nema Svetla. Da nema te Sile koja osvetljava. Koja tvom pogledu pruža sliku. Koja život oslobađa mraka.

Ali, ovo je Electro ritam, pre svega. I zato možeš slobodno da obučeš svoje plesne cipele. Jer, ovde će da se igra – itekako. U ritmu “Univerzuma” ali i u ritmu jednog ovozemaljskog klupskog zvuka. A ako Svetlost traži da se ovde nešto porodi i “osvetli” onda je to pokret – tvoj pokret.

(Windsurf – Light as Daylight (The Beat Brokers Neon Razor Dub)

O Palais Noir se vrlo malo zna. Možda i zato što oni tako žele. Zna se da su do sada izdali tri albuma i da aktivno promovišu novi naziv u oblasti Electro zvuka – “Neo Beat”.
Neo Beat zvuk pokušava da pomeri granice u Electro fuzijama. Da mešavine različitih ritmova postanu još originalnije. Još manje opterećene standardima i tradicijom.
Palais Noir voli da mixuje House, Lounge, Trance sa Jazz i AcidJazz-om uz dodatak i Etno motiva.
Stvar koju ćemo sada čuti se zove “Brzi istok” (Rapid East). Zašto baš to ime nije najjasnije. Jer, “Brzi istok”, što se tiče njegovog ritma i zvuka, ne asocira baš mnogo na neku posebnu istočnu brzinu ili istočni napredak. Ali, ipak, ima nešto interesantno u toj stvari – nešto drugačije u odnosu na ono do sada.
Na nekim drugim Etno destinacijama – u EtnoLounge-u, na primer – imali smo situaciju da nam je bilo teško da pronađemo elektrone u nekoj stvari, jer ih je Etno totalno absorbovao u sebe.
Ali, sada imamo upravo suprotnu situaciju. “Brzi istok” je skoro u celosti jedna Electro stvar, a Etno je, naprotiv, kao neki jako mali privezak – ne mnogo bitan i ne mnogo aktivan.

S te “mozaične” strane posmatrano, ovo je jedna jako dobra stvar. Iako, ne mislim da je nešto radikalno dobro spojila istok i zapad. Ipak, to je od manje važnosti. Mnogo je važnije da joj je ritam i zvuk jasan i da, zaista, ima šta da kaže.
Što se tiče Electro ritma on je drugačiji od onoga koji smo do sada imali u okviru ostalih Electro grupa. Po zvuku su mu najbliži ElectroJazz i ElectroMix u kome je bilo i AcidJazz-a, ali…
Ali, ovaj zvuk je, ipak, drugačiji. Jer, to je jedan tipičan HouseDeep ritam i zvuk. Sećate se da smo HouseDeep imali u okviru House grupe koja je po redu bila pre Electra. HouseDeep karakteriše dinamičan House ritam u koji se ubacuju Jazz delovi, na primer, u vidu jako snažnog saxofona.
Baš tu situaciju imamo u “Rapid East”-u. Jer, nećeš ni stići da mrdneš a već će te zaskočiti jedan tako snažan sax da ćeš odmah da pomisliš da je na nekim stimulativnim sredstvima. Takvog saxa retko gde da smo imali u okviru Electra.
Kod saxa u HouseDeep-u nema ludiranja. Ritam je čvrst, jasan i uokviren. Nema lepršanja i umetničke slobode koja je totalno rasplinuta i nefokusirana. Gde je sve dozvoljeno i gde što si luđi to si bolji. Takav je Acid, ali ne i HouseDeep.
Dakle “Rapid East” ima snažan i stabilan HouseDeep ritam u kome je sax izrazito dominantan. Tu je još jedan saxofon i ostala elektronika koji se brinu o tome da pozadinski House ritam odjekuje kako treba.
Kada se sax izduva i ode na mali odmor u igru uskače “Istok”. Da li je turski, arapski, manje je važno. U svakom slučaju negde odatle jeste. Ali, istok je dobio vrlo malo manevarskog prostora. Sav istočni zvuk se svodi na samo jedan instrument. Po zvuku je sličan gitari, ali odjekuje više kao neka mandolina ili tamburica.
Sve što radi taj instrument je da popuni prazan prostor koji je sax napravio. Da ni za dlaku ne ide ni gore niti dole nego da drži istu ritmičku frekvenciju.
Možda malo čudno zvuči kada užareni sax odjednom iznenada nestane, a u tom istom trenutku upadne tamburica koja, u stvari, nema nikakvu svoju posebnu solo deonicu, nego samo pokušava da drži onaj isti osnovni ritam koji je dolazio iz pozadine.
Kada tamburica odradi svoje, ponovo u ritam uskače “sax na stereodima”, ali tamburica se sada ne povlači nego ostaje da zajedno sa saxom ElectroEtn-iše.
Tek sada će stupiti na snagu ona fuzija, onaj mix Zapada i Istoka o kome je bilo reči. Ali, to će vrlo kratko da traje. Ponovo će sax da izgura tamburicu i da započne još jedan ciklus identičan kao i prethodni.
Sve u svemu, jedan vrlo interesantan ritmički spoj. Još jedna ElectroEtno stvar sa velikim “E”. To “E” može da znači i: “E, sada je stvarno došlo vreme za jednu dobru đusku”.
(Palais Noir – Rapid East)

Nova Nova je stari bend sa novim idejama. Da nije tako sigurno ne bi izabrali ime koje znači dupli novitet. I to, još na kom jeziku – na francuskom sigurno nije.
Inače, njih smatraju začetnicima Electro zvuka u Francuskoj. House im je osnova, ali su istraživali i ambijentalnu muziku, čak i srednjovekovnu i keltsku. Za svoju muziku kažu da je između ekstaze i melanholije. Da ima u sebi tužnu crtu, ali da na kraju preovlađuje nada.
Da u tome ima možda istine govori i ime stvari koja je pred nama “Zatvorenikova pesma” (Prisoner’s Song). Jer, zatvorenik ne može da peva ni srećne pesme a ni uspavanke. On najčešće peva o čežnji za slobodom, za svojom dragom. Pokušava da se motiviše da izdrži, da podgreje u sebi nadu da bi ostao hrabar i snažan. Da bi jednoga dana udahnuo vazduh slobode.
Što se zvuka tiče ovaj “Zatvorski” je, jedan jednostavani ElectroHouseJazz-ić. Nema komplikovanih varijacija, nema mnogo instrumenata, nema “laktanja za počasna mesta”. Ne. Electro radi svoj posao tako dobro i tako ležerno da ti je milina da ga slušaš i opet i ponovo – i kad god i koliko god.
Ritam, inače, ima finu dinamiku, ali, ipak, nije prebrz. Nekako je pozitivno energičan. Kao čovek koji kristalno jasno zna šta treba da obavi. Prosto jedva čeka da se u to upusti. Ali, ipak, nema suludog brzanja, nema iščekivanja koje pravi stres. Ne.
S obzirom na situaciju ovaj ritam bi mogao da se nazove: “Nada”.
Ritam jeste dominantan, ali je veliko pitanje ko, u stvari ovde dominira: ritam ili glas?
Jer, ritam nema nekih posebnih solaža niti uzleta i padova. Njegovo osnovno oružje je dinamičan, iskričav, Electro potencijal.
Da bi “Zatvorenikova” nosila epitet izbalansirane ElectroEtno stvari morala bi da ima i drugi pol slagalice isto tako dobro razvijen. I ima ga. Glas ga donosi.
Glas je nosilac Etno zvuka i to radi na, zaista, fantastičan način. Jer, na sceni je jedan pravi pravcati Etno zvuk. Ako se sećate da sam u uvodu pomenuo neke “crvene obraščiće” koji pucaju od zdravlja i od Etna – nisam to slučajno rekao. Ne. Čućete sada kako samo ti obraščići umeju dobro da “etnišu”.
To je, najverovatnije, jedan slovački glas ili nešto bliže ili dalje na istok. Rekao sam da me stil pevanja potseća na naivno slikarstvo – na zvuke sa sela koji se tako glasaju kada se proslavlja neka dobra žetva ili neki drugi sezonski radovi koji su obavljeni na vreme i u dobrom raspoloženju. Takve korene vuče iza sebe ovaj glas.
Ali, koliko samo ima lakoće u tom glasu dok izvlači i visoko i nisko. Ne treba mu da te osvaja tako što će da se trudi da ima izuzetnu prezentaciju. Ne. Zato u njemu ima niš’ reklame a toliko mnogo emocija.
Iako, glas deluje kao da ravnodušno deklamuje pesmicu. Kao da je nezainteresovan za zatvorenikovu muku. Ipak, ako samo malo bolje poslušaš taj glas osetićeš koliko dolazi iznutra – iz dubine duše.
A ono što dolazi iz te duše – iz te dubine – je, ipak, jedno setno, melanholično raspoloženje. Zato bismo tom glasu mogli da damo ime i “Tuga”.
Ono što je još vrlo interesantno i originalno u vezi ove stvari je da je “Zatvorenikova pesma” spoj dva ritma koja znače dva potpuno različita intenziteta. Drugim rečima, ElectroHouse ritam je duplo brži od glasovnog ritma. Skoro nestvarno deluje kada se te dve brzine sudare i spoje.
Zato nikako nemoj da pokušavaš da igraš na ovu stvar – neće ti uspeti. Iako ti se čini da je to sasvim moguće, ako pokušaš, videćeš da će i telo i glava da budu u debelom zbunju.
Nova Nova je, dakle, sebe dobro opisala. Kao dokaz za to imamo nadahnuti ritam koji ne prestaje i tužnjikavi solo glas koji se povremeno uključuje i isključuje.
Ali, na kraju, “Nada” je, ipak, pobedila “Tugu”.
(Nova Nova – Prisoner’s Song (Extended Original Mix)

Sada smo na Budinom tragu. Idemo u Buddha Bar.
Jer, u Parizu se nalazi jedan elitni visoko cenjeni restoran i bar koji je naročito poznat po tome što je postao stecište Chill Out zvuka. I ne samo Chill Out-a nego i svih drugih Ambient, New Age, Etno, Fusion i sličnih ritmova. Pogotovo onih koji imaju neke direktne ili posredne veze sa azijskom kulturom i żivotom uopšte.
Osim toga, Buddha bar je i muzička etiketa koja okuplja autore sličnih afiniteta i pomaże im da na kompilacijama pod svojim pokroviteljstvom i prepoznatljivom muzičkom etiketom pokušaju da naprave prodor u svet Electro zvuka.
DJ Ravin je jedan od onih muzičara koji su jako vezani baš za Buddha Bar kompilacije. Na njegovom ličnom sajtu, na primer, Buddha bar zauzima centralno promotivno mesto. Više ga reklamira nego svoje biografske podatke.
Ravin je, naravno, njegovo umetničko ime. Znamo o njemu samo to da je DJ i da żivi u Parizu. Da li je Francuz ostaje otvoreno, jer kada pogledate Ravina shvatate da je očigledno reč o jednom Indijcu. Nema greške. Doduše, możda je Pakistanac, ili drżava gore-dole. Ali, tu je negde otprilike, svakako.
Każe se da DJ Ravin pokušava da iz sebe izvuče suptilnost, univerzalno razumevanje koje ide na to da pomiri istok i zapad. Da poveże sve u jedan dobar osećaj zajedništva i ljubavi.
Ravinu je duhovnost jako bitna. On pokušava da je pronađe tamo gde je ona dobro sakrivena. Tamo gde se dodiruju različite kulture. Tamo gde bi retko ko pokušavao da trażi.
DJ Ravin potpisuje ovu stvar, ali “Karma Sound Collective”, takođe, učestvuju kao izvođači. Nekada ti “gosti” mogu presudno utiču na zvuk. Toliko doprinose performansu da bi bez njih sve bilo sasvim drugačije. Da li je i u ovom slučaju stvarno tako możemo samo da nagađamo. Jer, o “Kolektivašima” nema pisanih podataka. Još uvek se zbog “konspiracije” prenose “od usta do uva”. Możda se plaše da każu “koju”, jer su u strahu da ne pokvare svoju karmu. Nikad se ne zna, šta może da im se omakne.
Jer, karma je jedna jako moćna stvar. Tako bar każu. To je, inače, verovanje koje ima jako mnogo pristalica. Pogotovo u Indiji – u Hinduizmu i Budizmu.
Karma znači da sami svojim delima oblikujete svoju sudbinu. Ljudska duša mora neprestano da se rađa u materijalnom telu dok god ne dostigne unutrašnje prosvetljenje. Svaki sledeći żivot je vezan za karmičku sudbinu tako da bukvalno ako smo nešto loše radili u ovom żivotu moraćemo to da okajavamo u sledećem. Odnosno, rodićemo se u okolnostima koje će sudbinski da nas teraju da svoju karmu čistimo.
Vidimo, dakle, da su DJ Ravin i Karma Sound Collective na istim talasnim dużinama – spiritualno i to istočno. Indijsko. Zato nije ni čudo da su “izmolili” da ime ove stvari bude “Karma busta ritam” (Karma Busta Rhythm).
“Busta” je sleng od “busted”, što znači slomljen, razvaljen, podeljen, “iseckan”, itd. “Busta Rhythm” je, takođe, i umetničko ime jednog američkog Rapp-era.
Posle svega vam je verovatno jasno da je za razliku od “legende o beloj stupi” sada na redu jedno sasvim drugačije Ambient iskustvo. Da, tako je. Jer, sada je karma očigledno došla po svoju naplatu.
Ali, kakav je to samo zvuk! Koliko tu ima svega i svačega! Ako se unesete dovoljno duboko pogodiće vas tako jak talas emotivnog naboja da ćete da širite oči u čudu i da se samo pitate: “ Pa, šta se ovo ovde događa”?
Stvar je toliko snażna da ostajete zbunjeni jer u prvi mah ne shvatate odakle se samo ta sila akumulira – gde joj je središte snage?
Spolja gledano, ritam nije neki naročiti “trkač”, a i čini se da stvar, u celini, nije baš preterano crna.
Ipak, i dalje ostaje utisak o jednom negativnom naboju koji kao da trażi način kako da se razveże od svog vlasnika. Kao da se zvuk ovde čupa iz najvećih dubina kolektivnog nesvesnog. Onog nivoa koji je duboko utkan u Etnos svakog od nas.
Baš tu na granicama dodira različitih Etnosa se dešava ova karmička drama. U tu simboličnu svrhu je na video sličici konj koji je u skoku. Pażljivijem oku neće promaći da da su dimenzije konja ogromne. Da mu plamti i griva i rep i kopite. On u stvari skače sa planine koja u upoređenju sa njim izgleda u minijaturi. Dole u dolini je nešto kao ljudski grad. To je konj apokalipse koji se kao karmin izaslanik u strašnom naletu sprema da kazni grešnike – ljudski rod.
Već na početku zvuk deluje kao da ima neke crne primisli, iako ih otvoreno ne govori. Tu je jedan glas koji kao uvodničar deklamuje par reči na nekom čudnom jeziku.
Ali, ako jezik ne razumeš onda ćeš svakako shvatiti da zvuk koji dolazi iz daljine ne donosi ništa dobro. Taj zvuk je sve glasniji i na kraju se oblikuje u neko čudno zavijanje.
Šta izaziva taj zvuk je teško reći. Możda čak i sintisajzer sve to postiże, a możda je to neki arapsko/indijski “klarinet”. Istovremeno, u pozadini neki drugi sintisajzer počinje da se mrgodi sve više i više. Kao da żeli da te dodatno upozori na nevreme koje nadolazi.
Sasvim bizarno deluje kada se usred tako pretećeg zvuka pojavi jedan umilni żenski glas koji kao da se nešto izvinjava. Kao da pokušava pred “karmom” da opravda svoju krivicu. U tim trenutcima kao da se čitava stvar pretvorila u zvučni razgovor između grešnika i njegovog izvršitelja.
Vreme je došlo da DJ pokaże šta zna i zato onaj čudni arapo/indo instrument počinje da secka zvuk. Dakle, usred Etno haosa počinje da se dešava jedno pravo repovanje.
Ali, da iznenađenje bude veće taj iseckani zvuk instrumenta se odjednom nadovezuje na jedan muški glas. Glas koji tako dobro oponaša instrument da u jednom trenutku više ne możeš da ih razlikuješ. Zatim se instrument povlači a glas potpuno preuzima.
Ali to nije sve. Tek tada kreće prava “naplata”. Glas počinje da diże temperaturu tako što zavija sve više i više. Odjednom ti se čini kao da taj glas ne dolazi od čoveka nego negde iz središta zemlje. Kako je samo to moćan trenutak!
Da li je to neka arapska molitva koja je ušla u svoj vrhunac? Da li su to neki turski derviši? Ili, możda neki indijski fakiri u uzletu energije? Ko je to i šta je, uopšte, nije jasno. Może da bude bilo ko i bilo šta.
Jer, sve je ovde tako izmešano da se ništa tačno ne zna. I taj żenski glas zapadnog tipa koji kao da je “s neba pao”. I taj sintisajzer koji u jednom trenutku igra arapsko/hindu igru, da bi onda već u sledećem trenuku krenuo da Electro-niše u zapadnom maniru.
Sasvim je jasno da naboj ne dolazi od prevelike dinamike nego od prevelike dubine i teżine. Jer, nema mnogo brzanja. Nema brišućeg leta u kome ne stigneš ni da se osvrneš.
Ne. Ovde je tempo osrednji, čak povremeno tih i povučen, ali je naboj stvoren jer imaš utisak da emocije dolaze izdaleka – iz onih delova uma koji pripadaju čoveku kao bezimenom biću.
Odande odakle nije vażno ni koje si vere, ni koje boje koże, ni kog kulturnog nasleđa. Imaš osećaj da se svi odlično razumeju, iako potiču sa raznih strana.
Jer, kao da su svi u nekoj čudnoj extazi. U nekom nadrealnom somnabulnom transu. Tamo gde se svaki jezik razume i gde jedan zakon vażi za sve.
Karma je obavila ono što je morala i sada je zavladao mir. Do sledećeg susreta.
(DJ Ravin feat. Karma Sound Collective – Karma Busta Rhythm)

Upravo malopre smo pomenuli Buddha Bar. A sada ćemo pomenuti još jedno poznato ime u svetu Electro zvuka – Café del Mar. To je, između ostalog, onaj poznati Café na Ibizi. Ali, i čitava jedna svetski renomirana muzička etiketa koja je napravljena pod tim imenom. Sa serijama CD-eva koji promovišu Chill Out i sličan zvuk. Café del Mar smo već imali u ElectroMix-u (DaB – Quel Grand Jour!) a tek ćemo da ga imamo kada uskoro na red dođu Chill grupe.

Ipak, sada nije reč o Café del Mar nego baš o Buddha Bar-u. Café je pomenut samo da ti kaže da ako znaš tu priču u vezi Café-a, onda ćeš Buddha Bar instant da razumeš. Jer, to je jedan isti muzički koncept.

Dakle, napravljen je Café (restoran, hotel) u Parizu. Pa je onda jedan od vlasnika (Claude Challe) koji je DJ i unutrašnji dekorater sastavio i izmixao dva prva Buddha Bar albuma (iz 1999 i 2000) koji su utrli put novoj muzičkoj etiketi koja je počela da se vezuje za Lounge, Chill Out i World muziku, koja je ubrzo postala svetski poznata.

Claude je prestao da producira Buddha Bar albume i CD-eve, a posao su nastavili DJ-evi: DJ Ravin, DJ David Visan i DJ Sam Popat. Tako su svet ugledala 19 Buddha Bar albuma (od 1999 do 2016).

DJ Sam Popat je bio najmanje angažovan (na samo 2 Buddha Bar albuma), ali je  “Little Buddha Café” (mali Budin kafe) samostalno producirao. I konkretno, na tom njegovom kompilacijskom albumu iz 2002 se nalazi stvar Jungle Book, Pt. 2 (Apacho's Matal Mix) koju sada slušamo.

Dakle, DJ Sam Popat jeste stavio “Jungle Book, Pt. 2” na svoj album, ali nije on napravio tu konkretnu stvar nego nemačka grupa Dissidenten. To je, inače, grupa koja je formirana davne 1981 u Indiji. Rock grupa poznata po tome što voli da etničke motive Indije, Azije i dalekog Istoka propušta kroz Electro mašine i tako kreira ono što se u novije vreme zove “World Music”. Jedni su od lidera tog muzičkog pravca. Izdali su 15 albuma do sada (poslednji 2008 godine).

E sad, kao što si do sada sigurno ukapirala, ovaj ElectroEtno ima vrlo malo dodirnih tačaka sa Etno-m (klasičnim) koga smo već imali. Dele isto ime i to da u zvuku ima etničkih motiva. Ali, ritam, zvuk, efekti, atmosfera, su sasvim različiti – da ne kažem suprotni.

Jer, onaj klasični Etno je mekan kao ljubičica. Sav je nežan, osećajan do krajnih granica. Pa još tužan, pretužan. Kao da mu smrt viri iz rukava. A on bespomoćan. Prosto znajući šta mu sledi spušta glavu na panj i još sklanja kragnu sa vrata da ne smeta sečivu. Brrrr. Tako je. Ali, šta da se radi. Takve su mu se karte otvorile.

A ovaj ElectroEtno je, naprotiv, snažan, aktivan. Prosto puca od viška energije. Ne samo da čvrsto stoji na svojim nogama, nego još i izaziva. Drčno diže bradu u vis da ti pokaže da je spreman za borbu, za prkos.

E, ako sam, ipak, malo preterao, to sam uradio pod utiskom ove stvari koja sada ide. Jer, ona je baš takva. To je, upravo, njena talasna frekvencija. Ta dinamika, ta mešavina iskrenosti i arogancije.

Nije ni čudo s obzirom na ime koje nosi. Jer, retko da će se naći neko ko ne zna šta ime “Apache” znači. Naravno, indijansko pleme Apača, američkih domorodaca, koje je živelo širom teritorije Sjedinjenih Američkih Država. Burna istorija ratova najpre sa španskim i mexikanskim osvajačima a na kraju, u 19-om veku, i sa “bledolikim” Amerima, u poznatim bitkama na Divljem Zapadu.

U ovoj stvari kao da su oživeli ti bezkompromisni ratnički nagoni, jer se svuda oseća neka teška napetost. Energija koja samo što nije probila uske okvire kojima zvuk pokušava da je zauzda. Kao da osećaš to oštro koplje, tu strelu koja je spremna na gotovs. Koja samo što nije odapeta.

Ritam je spor a težak kao liveno gvožđe. Prosto se do članaka ukiva u zemlju pod teretom koji nosi na leđima. Imali smo već u zvuku takvu neobičnu težinu parnog valjka koji lomi kosti svemu što mu stane na put. Sećaš se ElectroGroove grupe i The Cristal Method-a i njihovih stvari, recimo, poslednje “PhD”, koja u istom maniru ne trči nego sporo korača. Ali, tako da od svakog njenog koraka zemlja podrhtava.

A ovde, začudo, ženski glas dominira. On ti se, uglavnom, obraća. Samo na početku će muški nešto malo da mantraju i još malo na kraju, čisto da overe čitavu priču. Da ti stave do znanja da ako ih ne čuješ i ne vidiš to ne znači da nisu tu, u blizini. Spremni u tren oka da uskoče u bitku.

Ali ženski vokali su stvarno fantastični. Kada u grupi, onako grleno počnu da “jodluju”. Odmah kapiraš da je to nešto Etno specifično. Da prisustvuješ nekom jako važnom dešavanju. Osećaš tu snažnu energiju koja udružena prosto fascinira. Jasno ti je da iza tog horskog pevanja stoji odlučnost. Karakter koji ne zna za povlačenje.

A onda se ostali glasovi povuku i ostane samo jedan ženski glas koji kao da počinje da smekšava atmosferu. Kao da mu je to potrebno jer želi da ti priča ne samo o bitkama nego i o svakodnevici života u indijanskom selu. Kako dan protiče? Kojih problema sve tamo ima?

Reči su u “taram, taram, taram” maniru, ali boja ti sve govori. Tako jasno da jezik uopšte nemaš potrebu da tumačiš. Jer vibracija ide nepogrešivo od srca srcu.

I tako se valja ovaj indijanski karavan zvuka teškim ali sigurnim korakom. Bilo da ti se svidi ta njegova atmosfera ili ne verovatno će te očarati taj fascinatni spoj Etno-a i elektronike. Toliko originalnosti na jednom mestu. Toliko alternative. Ne možeš a da ne zastaneš i ne zadiviš se.

Jer, čini ti se da iza svakog od tih zvuka čuješ hiljadugodišnje iskustvo u borbi za preživljavanje i opstanak. U borbi za slobodu. Za priliku da kao krdo divljih mustanga slobodno trčiš prostranstvima svoje postojbine.

(Dissidenten – Jungle Book, Pt. 2 (Apacho's Matal Mix)

ELECTRO SWING

Electro talasanje sa svojim celinama I, II, III, IV se bliži svome kraju. Poslednja grupa koja će zatvoriti ovu Electro priču je ujedno i najmlađa od svih – ElectroSwing. Dok ElectroSwing tek što je prohodao, sam Swing kao muzički pravac nosi za sobom teret godina. Jer to je već ostareli deka u svojim osamdesetim.
Tokom tridesetih godina prošlog veka Swing je nastao kao muzički pravac u Americi, i za kratko vreme je doživeo i svoj vrhunac kao i pad. Uslovi su pogodovali i za jedno i za drugo.
Swing je oblik Jazz-a i nastao je kao normalan evolucioni talas koji se uvek javlja kao opozicija standardnom i klasičnom. Jazz je, upravo, bio taj standard i ta klasika. Swing je uneo snažniji ritam i igranje na muziku što je bilo pravi hit u svoje vreme.
Mnogi jako poznati Jazz muzičari su se priključili Swing pokretu (Benny Goodman – klarinet, Louis Armstrong – truba, Glenn Miller – trombon, Charlie Parker – saxofon, Duke Ellington – piano, Stephane Grapelli – violina, i drugi).
Ali, ubrzo dolazi rat, ekonomska kriza. Malo kome je više bilo do lake, otkačene zabave kako su nazivali Swing muziku. Osim toga, Swing bendovi su bili skup projekat jer su imali dosta muzičara na sceni. Posle rata muzički trend se okrenuo stvaranju nove Pop kulture, a ne ka vraćanju Jazz-u i njegovim žanrovima.
Iako je kratko trajao Swing je uneo dosta svežine, nove energije i vezu između muzike i igre. Kasnije je sve to korišteno u raznim drugim muzičkim stilovima – Country i Rock-n’-roll-u, na primer.
Tokom devedestih godina kada Electro stupa na scenu, dolazi do povremenih mixovanja između House-a i Swinga, ali više na pojedinačnoj osnovi – ne kao trend. Od 2000-te počinje nešto snažnija plima Swinga koja je konačno 2009 izbacila na površinu ElectroSwing kao novi muzički pravac. Te godine je otvoren prvi Swing Club u Londonu, a zatim slede novi autori, albumi, promocije, Swing festivali. ElectroSwing je započeo kao evropski projekat, ali je ubrzo postao mnogo više od toga – zarazio je ceo svet.
ElectroSwing ima u sebi Jazz-a, ali, zbog toga neće biti nikakve dileme ili brkanja sa ostalim Jazz grupama na blogu (ElectroJazz, ElectroSmooth, ElectroGermain). Jer, kod ElectroJazz-a, na primer, Electro je bio “druga violina”. Bilo ga je onoliko koliko mu je Jazz to dopuštao. Kod ElectroSwing-a, Electro je mnogo ravnopravniji partner. Jer, Swing već u sebi ima mnogo više Electro-na za razliku od Jazz-a.
ElectroSmooth koji u sebi, takođe, ima Jazz-a uopšte nije u stanju da izazove nesporazum jer je njegov ritam suviše lenj i mekan za uzavreli energični Swing.
St. Germain-a smatraju jednim od prvih ElectroSwinger-a, iako njegova muzika na blogu ima nešto jači Electro-House ritam koji Swing-u nije dao baš mnogo prostora da se razmaše.
Dakle, ElectroSwing ćete doživeti kao potpuno nezavisan Electro pravac koji će vas odmah “napasti” svojim snažnim ritmom u kome ima gomila Jazz instrumenata. Uobičajeni Swing manir je da jedan (ili dva) instrumenta soliraju dok ostali živo prate i izvode svoje akrobacije uz možda po neku kraću solo deonicu. Pošto je društvo jako veselo i otkačeno, nije redak slučaj da im se u “kolektivnom ludilu” priključe i oni koji su najbolji u tome – AcidJazz-eri.
Electra će biti više nego u ElectroEtnu, ali samo zato što Swing-erima baš to i odgovara. Jer, i njihov ritam je Electro-niziran – dinamičan i brz. Tako da, iako nekada Electra neće možda biti u čistom obliku, on će sasvim jasno biti vidljiv u okviru Swing ritma. Zbog toga je ova muzička simbioza jedan jako skladan brak iz interesa. Jer, i Electro i Swing će biti na zajedničkom zadatku – kako da te podignu na noge i navedu da postaneš aktivan učesnik ElectroSwing čarolije.
Više od pedeset posto ove grupe će (u trenutku nastajanja) “okupirati” Parov Stelar koga ste već upoznali u okviru House-a. To nije ni čudo, jer se radi o muzičaru koga smatraju jednim od osnivača čitavog ElectroSwing pokreta.
Naravno, ne moram da vam objašnjavam da Parov nije ovde da bi se odala počast “legendi”, nego zato što su njegove stvari ne samo dobre, nego i najbolje.
Ali, Parova neću stavljati u posebnu grupu. Jer, ElectroSwing je toliko kreativan i neuhvatljiv da uopšte ne podnosi svrstavanje na bilo čiju stranu. Svaki autorski pečat će u trenutku izbledeti u vrtlogu čudesnog ritma i zvuka ElectroSwing-a.

Na početku ćemo da čujemo kako Swing-uju Beat Smugglers. Oni se, inače, reklamiraju kao Breakbeat, Drum & Bass, Hip-Hop Band. Ali, to je ono što oni kažu. Jer, imamo razloga da sumnjamo u njihove reči.
“Smuggler” na engleskom znači krijumčar – onaj koji se bavi ilegalnom trgovinom. Beat Smuggler-sima je znači u krvi da nam prodaju nešto neprijavljeno, nezvanično, ono što se ne pominje.
Kada čujete ovaj njihov Beat shvatićete da, u stvari, pokušavaju da nam prodaju ElectroSwig prve kategorije. I koliko se čuje, traženi su na vrlo. Jer, kako sami za sebe kažu, njihova specijalnost je trgovina jako dobrim zabavama. Ukoliko ne podignu celo društvo na noge vraćaju novac do poslednjeg centa.
Ova njihova stvar – “Još mi trebaš” (Still Needing You) je jedan baš baš ElectroSwing.
Odmah na startu počinje da otkiva Electro ritam koji je perkusijom i ritam mašinom fino presvučen Jazz plišom, tako da osećate kako vrcaju elektroni kud koji, a istovremeno ste i svesni da je to jedan “boli glava” Swing-ić.
Zabava je to, nema greške, i zato društvo odmah kreće da doliva zvuke na vatru. Klavir se ubacuje kao podrška, a sa njim uskače i truba. Ali, truba je više trubica, jer se nekako sramežljivo čuje iz pozadine. Dva su razloga za to.
Jedan je da je Jazz klavir ovde dasa koji talasa zvuke. Klavir će potpuno da se raskalaši. Sav će da se pretvori u “sitan zvuk za krupan igranjac”. Onako će znalački da “dirka na kvarno”, ali baš to će da digne na noge i ostale kompanjone koji izgleda kao da su se nešto ustideli.
Ipak, evo ga, i mister trombon je malo podigao glavu. Uhvatio je slovo i sve odlučnije se kliza gore – dole. Čas je crno – beo kada mu se isključi bass podrška, a onda se ponovo oboji. Kako samo dobro zvuči to crno-belo-bojadisanje. Kao da su Acid-i aterirali i pokušavaju da preuzmu svirku.
Ali, evo i trubica se ponovo javlja. Sada mnogo odlučnije nego ranije. Izgleda da joj je trebalo malo vremena da se privikne. Ipak, nije više izdržala da stoji po strani. Kako je to samo postala živahna truba. Izduvava ko' od šale sve same vragolije. Istovremeno iz pozadine joj drže strah saxovi, trube, tromboni, ali tako fino i ne mnogo napadno da ne možeš da skontaš koliko ih je u šteku.
Drugi razlog za nešto sramežljivije instrumentalisanje je, u stvari, onaj Electro sa početka. Ako obratiš pažnju videćeš da taj ritam svojim elektronima za nijansu zaklanja vidik orkestru. Međutim, to samo važi na početku.
Kada vrag bude odneo šalu i kada se društvo raspojasa, postaće ti jasno da je taj ritam tako dobro “legao na rudu” da više uopšte ne štrči.
Ali, to je, u stvari isti onaj ritam, sa početka. Swinger-osi su se, doduše, malo napumpali i tako za nijansu uštopovali Electro ritam. Ali, osim toga, stvar je i u nama – publici.
Jer, i mi smo se navikli na tu “sivu ekonomiju” i ona nam se prosto uvukla pod kožu. I sve to ima svoju psihologiju koja kaže da kada je provod jako dobar onda mu se ne gleda u zube.
Dakle, Smugglersi su ti prodali na crno jedan jako dobar ElectroSwing za trenutno korišćenje. Preuzimanje instantno – ne može da čeka. Kad ga budeš konzumirala ostaje ti jedino da se izjasniš. Je li bilo ludo i nezaboravno ili da vraćaju pare?
(Beat Smugglers – Still Needing You)

I na početku, i na kraju, i u sredini, i između. A šta to? Pa Electro ritam. Upravo tako stoje stvari kod ove “Swing sobarice” (Chambermaid Swing). Ali, pre nego se “obračunamo” sa ritmom da samo skrenemo pažnju na to da Parov Stelar – izvođač ove stvari – pokušava nešto da nam kaže. Ali, šta je to, zapravo?
Pa, možda ima neke veze sa rečju “Swing”. Jer, reč “swing” i “swinger” može da ima više značenja. Jedno od njih je ono koje smo imali do sada i koje je vezano za muziku. Ali, postoji i potpuno drugačije značenje koje je vezano za sex – za menjanje sexualnih partnera.
Ne ono što mi zovemo “švrljanje”, nego dogovorna razmena partnera, gde parovi učestvuju u zajedničkim sexualnim zabavama. Bračni parovi, ili parovi koji nisu u braku, ili pojedinci.
Sobarica ima, naravno, svakojakih. Ali, takođe, mora da se prizna da ima i simboličnih sexy asocijacija vezanih za njih – kao i za medicinske sestre, na primer.
Šta je u ovom slučaju tačno, ne znamo. Najgore bi bilo da ogrešimo dušu o neko dobro čeljade koje samo voli da igra svoj Swing i ništa više. Ako, zaista, voli toliko da swinga, onda će joj se u ovoj stvari pružiti prava prilika za to.
Iako ne baš sasvim. Moraće, u stvari da ElectroSwing-a. Da se navikne da će Electro da joj se meša u Swing od “A” do “Š”. Jer, Electro se u ovoj stvari baš ne da. Toliko je “upro nogama” da bude dominantan da se to oseća već na samom početku. Jer, Swing-a na startu nema ni na puškomet.
Što je još gore, u Electro je počeo da se ubacuje i jedan zvučni motiv koji je ko “pljunuti” – zamisite šta – Disco?! Electro i Disco se generalno ne podnose, ali ovde su se izgleda slizali zajedno protiv Swinga.
Šta se to ovde događa?
Ništa bitno. Malo demonstriranje ElectroEga. Hoće da pokaže jasno ko je gazda i kome je sve dozvoljeno.
Tek pošto se Electro “istresao” kreću naši poznati duvači da swinguju. Prvo klarinet probija led sa par akorda, da bi, konačno, truba zauzela mesto prvog solera koji odmah, ne časivši časa, izbacuje udarni refren. Nema ovde mesta čekanju, to je sasvim jasno. Jer, pored ovakvog Electra nikad se ne zna.
Dok truba ne prestaje da izduvava Swing na sve strane, na nju naskače još jedna (ili je to, možda, trombon) koji kao da je začikava – kao da malo Acid-uje. I klarinet se ohrabrio, pa sada već čitavo društvo udara dobro po Swing-u. Tako dobro da je i naša Swing sobarica morala da razvuče usta u širok osmeh.
Pošto su se dobro iswingovali, instrumenti i publika moraju malo da predahnu i spuste se na zemlju. Ali, šta se to čuje u pozadini, dok naši swingeri dahću od umora? Čuje se jedan novi swing ansambl koji kao da swinguje sve u šesnes’ u susednoj prostoriji. Baš tako izgleda. Prosto možeš da ih opipaš – toliko su jasni.
Istovremeno, Electro ne spušta svoje electro-niziranje u duetu sa Discom koji se malo istrošio pa se sada čuje više kao brujanje motora. Tu se obreo i neki glas političara koji je počeo da drži govor i odvraća publiku na svoju stranu.
Kada su swingeri videli da im se u svirku priguravaju sa svih strana, shvatiše da je vrag odneo šalu i krenuše brže-bolje ponovo u swingeraj. Tu su sada i ženski glasovi da im još malo dodaju na snazi.
Ipak, uskoro će swingeri shvatiti da će morati da se bore za svoj Swing ako hoće da ga završe kako valja. Jer, evo Electra ponovo u naletu, a i onaj političar je sada glasniji nego ikada.
Ali, ni swingeri nisu “kuče od juče”. Boriće se, nema šta. I evo ih oživeli su ponovo, sveži kao na početku. Odlučni da isteraju svoj Swing do kraja. Jer, ne mogu da razočaraju sobaricu i njeno društvo – nema smisla.
Uh, uspeli su, konačno, da uđu u samu završnicu. Evo ih, polako počinju da se odjavljuju, da idu u “fade away”, da se gase.
Naravno, Electru ne pada na pamet da završi stvar dok on to sam ne odluči. Zato će još malo da electra. Iako već počinje da ga nervira ovaj Discoš čije prisustvo sve teže podnosi. Ma dosta mu je više svega. Završiće upravo sad.
Mmm, sobarica zadovoljna. A i onaj dečko s kim je swingovala.
(Parov Stelar – Chambermaid Swing)

Sada jedna kratka, ali slatka. Hm, opasna mala. Kako i ne bi kada se zove “Swing guzom” (Booty Swing). Od koga nam dolazi ova “vrtiguza”? Ponovo od Parova.
Sada, stvarno, već s razlogom, možemo da se zapitamo da li je Parov imao pokvarenu maštu i kod “Swing sobarice”?
Pogotovo kada shvatimo da Booty Swing uopšte nije Parov-ova stvar u originalu. On je samo zvučno obradio pesmu od Lil Hardin Armstrong koja ima potpuno drugačiji naziv – “Orijentalni Swing” (Oriental Swing). Dakle, Parov joj je, u stvari, sam gledao u “pozadinu”, a ne Lil.
Inače, Lil Hardin Armstrong je bila pijanistkinja i pevačica Jazz-a, ali je bila najpoznatija kao supruga Louis Armstrong-a, proslavljenog američkog trubača i pevača. Smatra se da je Lil u priličnoj meri uticala na njegovu muzičku karijeru. Bili su zajedno sedam godina (iako u zvaničnom braku još toliko – do, zamislite, 1938).
Zanimljiva ironija sudbine je da je Lil umrla od srčanog udara 1971 godine za klavirom, na samom koncertu na kome je učestvovala, a koji je posthumno bio posvećen baš Louis Armstrong-u, koji je samo dva meseca pre toga umro.
Ali, da se vratimo na vedrije teme – na “Guzu”, naravno.
U ovoj stvari za razliku od svih prethodnih ćete imati osim dobrog Swing zvuka i Swing igranja, još i Swing text. Reči su arhaične, i još uz to i slengovane jezikom od pre sedamdesetak godina. Ipak, ostaviću text jer bi nekome možda mogao da bude interesantan.
Parov je u rečima texta video blago flertovanje i zato ih je preveo – da bi bile više u duhu našeg vremena – kao Swing vrckanje.
Pošto Booty Swing traje manje od dva minuta, nema vremena za duge uvode i “prenemaganje”. Čitavo Swing pakovanje mora odmah, u trenutku, da se odmota.
Glas i text, naravno, dominiraju. To je jedan glas za koji se odmah vidi da je star pa prastar. Mlad je on, ali način pevanja i zvučni snimak potsećaju više na doba nemog filma kada slika i zvuk još uvek nisu išli ruku pod ruku.
Ipak, taj glas deluje interesantno, jer te baca u doba kada se Swing, zaista, dešavao. Ta autentičnost ima neku svoju čudesnu težinu. U svakom slučaju, glas ne smeta ritmu da se razmaše – što ovaj i čini.
Ali, ritam je, ipak, više u službi njenog veličanstva – glasa – nego što je usmeren samo na sebe. Zato je ritmika nekako više produžetak textualnih strofa – kao da ih odjavljuje – nego što je potpuno nezavisna od njih.
To ne znači da je to nešto loše, ne. Naprotiv, instrumenti baš dobro swinguju kada na njih dođe red. Ipak, Parov nije hteo mnogo da otskače od originala. Zato nema mnogo uobičajenih zvučnih efekata koji su inače tako česti u njegovom Swing-u.
Iako će – na sredini stvari – truba da izvede jednu svoju Swing akrobaciju, koja predstavlja baš ono što nam je falilo – zvučni refren. Jako je dobro to refrenisanje, ali je, nažalost, kratko trajalo.
Ipak, “Guza” nas je brzo ponovo razveselila svojim energičnim pokretima, što je učinilo da ovaj Swing izgleda kao da traje duže od nekih par minuta.
Jer, u njemu ima, zaista, dosta raznolikosti, dok pokušava da istovremeno barata i sa zvukom i sa slikama koje proizvode reči i glas, što deluje tako da nam se čini da prisustvujemo jednom punijem, kompletnijem doživljaju.
Iako ostaje i dalje utisak da je ovaj Swing malo više klasičan nego inače. Ali, istovremeno, stoji i to da ako ga uporediš sa originalom od Lil Armstrong shvataš kolika je samo velika razlika između običnog Swinga i njegovog Electro rođaka.
Dakle, sve u svemu jedna jako interesantna Swing pričalica. Ni brza a ni mnogo spora. Taman zgodna da uz nju naučiš da se “ljuljaš”. Ako su mogli Cigani iz doba Rim-a i gejše u starom Japanu da swinguju po amerikanski onda možeš i ti. Bilo da voliš da mrdaš guzom ili ne.
Now, Gypsy caravans have changed their mode,
They truck down the Romany road,
With their hi-de-hos, and their hey-hey-diddle,
Doin' the swing on the Gypsy fiddle.
Them eastern wisemen know the story,
Of the swing with Oriental glory,
They stroke their beards and grin,
Sayin', "Swing, little children,
till the dawn comes in!"
Now, geisha girls in old Japan,
Wink behind their peacock fans,
Since they learned to say, "Yeah!
Let's swing it like Amelican's swing swing dance!"
Gypsy caravans have changed their mode,
They truck down the Romany road,
With their hi-de-hos, and their hey-hey-diddle,
Doin' the swing on the Gypsy fiddle.
(Parov Stelar – Booty Swing)

Ponovo Mister P. Stvar se zove “Rock For (Club Version)”.
U imenu stvari vidite da stoji “Rock”, iako se, naravno, ovde, uopšte, ne radi o Rock stvari. Parov je to ime verovatno simbolično izabrao da bi možda istakao da ovo nije ni čist Electro a ni Swing. Ovo je Rock – Rock kao neki dobar zvuk koji se “kotrlja” – koji ostavlja iza sebe neke dobre vibracije koje znače nešto što je drugačije, nestandardno, novo.
Već smo pričali o radio verziji (Radio Version – Radio Edit). Klubska verzija znači da je stvar duža nego inače, sa dužim Electro uvodom i/ili završetkom. Sa DJ efektima u toku stvari, sa možda manje texta a više zvučnih solaža.
Ipak, ova verzija – koja se zvanično zove “Club” – se ne uklapa baš u tu matricu. Jer, naprotiv, deluje kao jedan uobičajen ElectroSwing koji smo do sada imali. Iako, možda ne baš sasvim uobičajen.
Jer, ova stvar ima i glas a sa njim, naravno, i text. Iako, je to praktično jednaipo rečenica koja se non-stop ponavlja u istom formatu što, na primer, nije ni blizu onoliko koliko smo imali u prethodnoj stvari (Booty Swing). Ipak, u odnosu na ostale stvari koje su više electro-nizovane, u ovoj se i te kako priča.
Glas je, inače, interesantan, možda malo čudno obojen, ali se baš to jako dobro uklapa. Kao da glas pokušava da oponaša način pevanja iz vremena Swinga, iako mi znamo da je to, u stvari, jedan moderan glas.
Ono po čemu je ova stvar jedinstvena je to što ćete konačno videti i jednu živu video radnju koja je fenomenalno uklopljena u zvuk.
Video, inače, prikazuje jednu plesnu zabavu na kojoj profesionalci swinguju – sa sve frakovima i balskim haljinama. Jedan plesni par je u centru pažnje dok ostali – plesačice i muzičari više prave atmosferu.
Tu ćete videti koliko je Swing dinamičan i živ. Koliko je okrenut ka tome da zabavi – da oduševi. Da podigne na noge sve koji se nađu u njegovom okruženju.
Ritam je jako dobro ubalansiran. Ni Electro ni Swing mnogo ne dominiraju – baš onoliko koliko je potrebno. To im omogućuje da se osete i kao individualni karakteri a i kao jedna celina.
Sve je prepušteno tebi. Ako želiš da doživiš ovu stvar kao više Electro moći ćeš to sasvim lako. Jer, već na početku će početi da odjekuje uobičajena Electro ritam mašina koja neko vreme neće ni da nagovesti da će u goste da pozove Swing. Već tada možeš da se ufuraš u taj Electro zvuk i da ga lako osećaš do samog kraja – bez obzira što će malo da ga boje neki Jazz instrumenti. 
Glas će biti tako neutralan, da će svako – bilo Electro, bilo Swing – moći da nađe razloga da poveruje da je to “baš njegov čovek”. Electro će se, na primer, pozvati na to da glas često oponaša poznate DJ efekte “šmirglanja ploče” gde se dobija utisak veštačkog ponavljanja reči i slogova. To je očigledan Electro manir koji nema nikakve veze sa Swingom.
Ili, ako ovu stvar želiš da doživiš kao pretežno Swing, moći ćeš i to, još i lakše, jer će već na početku klavir da se ubaci u Electro i da krene jako snažno da ubrizgava prepoznatljiv Swing ritam. Već tada ćeš moći da se potpuno lako ubaciš u Swing atmosferu i isključiš iz Electro fazona ako to poželiš.
Tada će ti se učiniti da i glas “radi za tebe”, jer će on da ponavlja isti onaj ritam koji i instrumenti stvaraju. Čak će i početi da igra igru sa solistima – “ja tebi reč, a ti meni zvuk”.
A šta reći kada se ubace trube i počnu da žongliraju na sitno i na svako malo – i tu sam i nisam tu, ali ipak jesam. Da ne govorimo ako se baci pogled na video koji je skoro sav u Swing maniru.
Iako, i u tom videu ima tu i tamo “šamaranja slike” što jasno ide na ruku elektroničarima koji to mogu da shvate kao dovoljan znak da je čitavo dešavanje, u stvari, jedna Electro žurka – jedan maskenbal – u kome su se electroni maskirali u swingere.
A moguća je i među varijanta gde ćeš da pokušaš da doživiš ovu stvar kao kreativni spoj i jednog i drugog. Da u sebi ubalansiraš i levo i desno i da onda uživaš u tom skladu bez lepljenja etiketa i davanja imena.
(Parov Stelar – Rock For (Club Version)

Parov-a ćete se baš naslušati u okviru ove grupe. Ali, njega ne treba shvatiti kao isključivo ElectroSwing-era. Par rečenica o njemu već postoji u okviru HouseMix-a vezano za njegovu stvar “Love (Club Version)” gde je u jednom drugačijem izdanju nego što je to ovde.
Sada je na redu stvar “The Mojo Radio Gang (Radio Version)”. Šta mu u tom nazivu dođe “Mojo”? A šta je “Radio Version”?
Mojo je izveden iz afričkog jezika i znači magijska moć. U širem značenju i žargonu se u američkom-engleskom koristi da opiše nešto što je dobro, pozitivno. Neku blagotvornu energiju, snagu. Neki dobar osećaj, sposobnost, uspeh ili slično.
“Radio Version” ili često “Radio Edit” znači da je pesma prilagođena izvodjenju na radiju. Možda je skraćena ako u celini dugo traje ili ako ima predugi uvod ili kraj. Možda su izbačene psovke, ili neke druge reči, izrazi. Ipak, ovo što ćete čuti nije baš čista radio verzija (pomešana je delimično i sa Club verzijom).
Dakle, u ovoj pesmi nam Parov predstavlja njegovu “bandu” magijskog zvuka, ali te i obaveštava da ne moraš da je se plašiš. Jer, to to su “beli” magovi – ekipa koja zrači pozitivno.
Već na samom početku ćeš osetiti da je ovo jedna Electro stvar. Ali, neće proteći ni par treptaja oka a već će iz dubine da izroni prvi solista – klarinet.
Klarinet je, inače, u Swing zvuku ono što su klavijature u Electru. To je instrument koji unosi u zvuk onu neophodnu živost i energiju koja je prepoznatljivi znak Swing-a.
Zatim je tu i ženski glas koji te pali sa “ohhh, ehhh, ahaaa, i come on”. Jer, moraš da se uključiš – da sarađuješ – uz ovaj zvuk. To se jednostavno podrazumeva.
Ako se taj neposredni kontakt između tebe i zvuka ne desi, znači da nešto nije u redu. I nije u redu, jer ovaj zvuk ima takvu živahnu energiju koja ne može samo da se sluša. Prosto te zove da pokažeš da si prisutan i da učestvuješ.
Ako ne igraš, onda ćeš – dok sediš – da pokrećeš noge, ruke ili glavu, da pljeskaš. Bilo šta samo ne da slušaš nemo kao riba. Ova muzika “spavanje” jednostavno ne dozvoljava. Jer, Swing u korenu reči znači njihanje, ljuljanje.
Istovremeno sa ženskim glasom i solo klarinetom se pali neka “mašina” – koja ostavlja utisak kao da motor turira. Kao da je neki Hard Rock uključio svoje gitare na max. Ipak, taj zvuk se čuje malo izvučen u stranu da ne bi remetio ostalo dešavanje.
Kada je klarinet završio svoj solo od dva tri interesantna akorda koji se ponavljaju, u igru uskače truba koja toj istoj zvučnoj temi dodaje svoje boje.
Ako pažljivo slušaš čućeš i čitav orkestar truba i trombona koji iz pozadine, samo na momenat, najavljuju i svoje prisustvo. Zatim će se uz jedan snažan uzvik iz više grla završiti prvi deo Mojo magijske čarolije.
Parov “ne može miran” i u drugom delu hoće da te baš obori s nogu. Osim ponavljanja osnovne teme sa istim solistima i ženskom “cheer leader-icom” na ovom mestu odjednom postaješ svesna da je sav prethodni zvuk bio u crno – beloj tehnici. To ti postaje jasno tek kada osetiš kako izgleda zvuk kada mu se doda boja. Trik je u tome da je sada Parov ubacio basove u zvuk – kojih ranije nije bilo – tako da Mojo sada deluje još moćniji – još puniji i topliji.
Osim toga, pošto je Mojo drevna magija prošlosti, na sredini pesme će te Parov častiti sa malo šuma u vidu krckanja, čime želi da ti pokaže da se ovde radi o Swingu iz tridesetih godina kada nije bilo HD digitalnog zvuka i kompakt diskova nego su zvuk prenosile Vinyl ploče koje su rabljene dok ne propucketaju.
Ako ti ni to nije dosta čućeš malo klavirske solaže da te odmori, ali odmah zatim će ti uši zaparati i zavijanje motora u stilu teškog Rocka koje će na ovom mestu da dobije svojih par sekundi slave. U čitavu Swing-omaniju će još da se umešaju i uzvici koji treba da te trgnu iz dremeža i najave ti trenutke zvučne kulminacije.
Tebi ostaje još samo da se priključiš toj riznici zvuka. Da osetiš to moćno Swing-ovanje. Da doživiš pravi ElectroMojo na delu.
(Parov Stelar – The Mojo Radio Gang (Radio Version)

Za one od vas koji znaju ruski će biti verovatno iznenađenje da su i Rusi počeli da swinguju, jer ime grupe “Moloko” na ruskom znači mleko. Ipak, ne radi se o Rusima nego Ircima, koji su za naziv grupe uzeli dešavanja iz jedne poznate engleske novele (A Clockwork Orange) iz 1962.
Inače, ti Irci su bili u romantičnoj vezi i grupa je opstala baš onoliko koliko i ta njihova romantika. Zvanično su se razišli 2001, ali su muzički sarađivali do 2006 posle čega su nastavili svako svojim putem.
To je bio jedan Electro/Pop sastav koji je izbacio samo jedan hit – ali planetarni – “Sing It Back”. Tačnije, tek kada je ta njihova stvar remixovana i postala popularna na Ibici, onda je krenuo vrtoglavi uspon – na top listama, u raznim kompilacijama i verzijama.
Jednu od verzija te iste njihove stvari smo već imali na blogu u okviru HouseDance grupe.
Sada imamo iste autore, isti naziv, istu osnovnu prepoznatljivu temu, ali, ipak, potpuno drugačiji zvuk. Jer, kao što vidite u naslovu, radi se o mix-u koji upućuje na tridesete godine prošlog veka. A vi, do sada, već sigurno dobro znate da su to godine procvata Swinga kao muzičkog pokreta.
Ipak, mi smo u ElectroSwing grupi, zar ne?
Tako je, iako ćemo što se tiče ove stvari, ipak, zažmuriti na jedno oko. Naravno, nećemo zažmuriti na oba, samo na jedno. Šta to konkretno znači?
To znači da se ova stvar ne uklapa u ElectroSwing grupu u onom osnovnom najužem smislu, što znači da joj, ipak, nešto fali. Može da joj fali samo Electro ili Swing, zar ne?
Da, tako je. Electro joj fali, jer Electra ovde uopšte nema – što je i najveći njen problem.
Što se tiče Swinga, postoji taj osnovni ritam, ali Swing ovde više deluje kao karikatura, a manje kao Swing u pravom smislu reči.
To ti je kao kada bi počela da pevušiš neku stvar i postoji samo tvoj glas – nema nikakvih instrumenata da te podrže. Ti je, zaista, dobro pevaš, ali ipak, to nije to – to nije kompletan zvučni efekat koji podrazumeva i orkestar.
Tako je i ovde. Swing podrazumeva dinamiku koja je upumpana preko čitavog Jazz orkestra koji mora vrlo aktivno da učestvuje da bi baš takvu energiju stvorio.
Ali, u ovoj stvari ovde, ti imaš dinamiku, imaš onaj prepoznatljivi Swing ritam, ali nemaš orkestar. Jer, imaš samo jedan jedini instrument. Imaš klavir i ništa više.
Da, ova stvar iz tog ugla posmatranja deluje kao neki bogalj koji nema jednu nogu, a i na onu drugu šepa. Pa šta će nam onda to? Gde je tu smisao?
Smisao svakako postoji i on će se lako naći ako samo proširimo pogled. Ako Swing posmatramo ne u najužem smislu – kao jedno zvučno iskustvo – nego u širem smislu. Ako ga posmatramo kao jedan emotivni doživljaj koji nije vezan samo za zvuk nego za život uopšte.
Jer, treba se prisetiti da je osnovna misija Swing-a da izazove u tebi dobro raspoloženje. Da ti razgali srce i dušu. Da te potstakne da – makar u tih par trenutaka dok si opčinjena Swing zvukom i Swing igrom – gledaš vedrijim okom na život i svet. Da doživiš neko makar kratkotrajno unutrašnje ispunjenje, koje iako na posredan način, ipak, budi neku nadu u bolju budućnost.
Sve to upravo imamo u ovoj stvari. Iako je to jedna jako slabašna veza sa Swingom preko samo jednog klavira. Ipak, s druge strane je tu i ogromna životna energija koja se oseća u svakom trenutku. Ali, tu energiju sada ne stvaraju instrumenti nego ljudi.
Po prvi put u ovoj grupi imamo žive ljude koji isijavaju Swing atmosferu umesto instrumenata. To rade tako dobro i tako autentično da prosto možeš opipljivo da osetiš šta se događa tamo negde daleko odavde.
Očigledno je u pitanju neka zabava. Verovatno je glavni deo završen i ostali su samo oni najuporniji kojima još uvek nije dosta. Sada se skupilo probrano društvo kome ne treba mnogo da napravi dobar štimung.
Pošto je već jako kasno – bolje reći rano – nema više zvanične muzike, nema više prodaje pića. Instrumenti su se razišli. Ipak, klavir je ostao, kao i oni malobrojni sa praznim čašama u rukama.
Hajde neka klavir udara po Swing ritmu, a oni će čašama, šoljama, kašikama – šta god imaju – da pomalo boje zvuk i naprave atmosferu. Ostao je jedan par igrača koji će da igraju. I eto ti Swing provoda.
Atmosfera je tako zarazna da ako se u nju i najmanje uneseš počećeš da osećaš širu priču koju ti Swing priča. To, da ti je, u stvari, jako malo potrebno da stvoriš u sebi dobro raspoloženje. Jako malo. Toliko malo da ti čak ni klavir, ni drugi ljudi, nisu potrebni da se ubaciš u Swing doživljaj.
Dovoljno je da samo taj doživljaj Swing atmosfere prizoveš k sebi i on će ti doći. Dovoljno je samo da budeš budna i da se prisetiš.
(Moloko – Sing it Back (Can 7 1930's Mix)

Da li ste znali da u Švedskoj postoji jedna neo-feministička grupa žena (Bara Bröst) koja se bori za prava da žene mogu da pokazuju gole grudi u javnosti (na ulici, plaži, majke dok doje decu...itd). Da li ova grupa još postoji ili ne, ne zna se tačno, jer im je sajt prestao sa radom u toku 2010. Ali da takvih pokreta u svetu još ima, to svakako (od Evrope do Amerike).
Istraživanja su pokazala da izgleda da gole ženske grudi više smetaju muškarcima nego samim ženama. Da su analitičari išli malo dublje u istraživanje verovatno bi otkrili da gole ženske grudi najviše smetaju ne muškarcima generalno nego isključivo muškoj (griži) savesti i njihovom lažnom moralu.
Ali, da ne širimo priču. Ono što je nama interesantno je to da je taj pokret zaintrigirao dvojicu muzičara, Nemaca, koji su taj naziv – Bara Bröst – uzeli kao ime svog benda. Inače, oni su DJ-evi i muzički producenti koji su izdali svoj prvi album tek 2010-te (“Elephancycle”).
Album je jako interesantan jer zvučno pokušava da opiše jedno veče provedeno u cirkusu. Tu je, na primer, krokodil koji je progutao zebru, pa slon Pete koji vozi mali bicikl (po kome je i album dobio ime). Među njima je i “Madame Mila” o kojoj ćemo slušati u istoimenoj stvari koja je upravo pred nama.
Inače, grupa Bara Bröst koristi House, Techno, Jazz, Funk i slične ritmove za svoje mixeve. Među tim ritmovima se našao i ElectroSwing. Mislim, ne slučajno.
Ljudi izgleda da su rođeni za ElectroSwing-ere (samo to, možda, još verovatno ne znaju). Jer, kako drugačije objasniti njihovu izjavu da im je glavno da se publika dobro zabavi – što je, u stvari, žila kucavica ElectroSwinga kao muzičkog pokreta.
“Ko će da sluša DJ albume koji imaju gomilu stvari, a svaka od njih je duža od deset minuta”? Kada to čujete iz usta ovih DJ-eva, onda je verovatno i jasno zašto su napravili Madam Mil-u i u kom pravcu će vetar za njih da duva ubuduće.
Već na samom početku Bara Bröst najavljuje da im ne pada na pamet da razdvajaju Electro ritam i Swing zvuk. Ne. Zajedno će ga uklopiti tako vešto da ćeš dobiti ne dve nego jednu celinu u kojoj su delovi izgubili svoju individualnost i sada se zovu jednim imenom.
Ritam je, naravno, vrlo živ, dinamičan. Odmah, već na startu, se svi instrumenti pale kao jedan i u isti mah počinju da swinguju na elektrone. Nema zasebnog Electro uvoda. Nema postepene najave instrumenata. Ne. Sve započinje u trenutku i do samog kraja drži jedan isti tempo koji deluje kao da se nikada neće ni zaustaviti.
Ono što je vrlo interesantno je to da ima jako mnogo različitih zvučnih efekata koji čitavu stvar dižu na nivo interesantne cirkuske predstave u kojoj se stalno nešto dešava što nam privlači pažnju.
Prosto je nemoguće nabrojiti šta se sve tu događa. Na primer, intenzitet zvuka koji se menja u zvučnim kanalima i čini to da uši različito doživljavaju jačinu zvuka. Tu su i ženski vokali, više njih koji sa “Ohh i Please wait” (ili nešto slično) neprekidno podgrevaju zvučne efekte. Pa instrumenti koji se svako malo ubacuju, pa gube, pa ih evo opet sa drugačijim zvukom ili intenzitetom. Ili, zvuk koji potseća na neke poznate sekvence iz nemih filmova i slično.
Čitavi “rojevi” instrumenata “jedu za istim stolom”, od kojih po apetitu dominiraju trube i klarineti. Sve to i još mnogo toga se dešava, kao jedna zvučna zavrzlama koja te je uvezala u svoju mrežu iz koje niti možeš niti želiš da izađeš.
Ali iznenađenjima nikada kraja. Jer, tek na oko polovine shvatiš da iz daljine polako počinje da se pomalja refren za koga do tada nisi ni znala da postoji. Kao neki voz koji dolazi iz daleka. Gde po njegovom huku čuješ kako ti uzdrhtalu okolinu sve više približava.
Refren će da solira – ko drugi nego klarinet – dok je čitav orkestar izgleda ostao malo zbunjen ovim dešavanjem, pa se povukao u stranu. Ali, ni refren neće biti dugo ostavljen na miru. Zvučna mućkalica ponovo nastupa i ubrzano briše sve tragove koje je refren pokušao da ugravira. Naravno, refren se ne bi zvao tim imenom da ne uspe da se još koji put izbori za svoja prava.
Zatim je iz te zvučne mase nekako dobio šansu da se “izlakta” još i klavir, koji će uspeti da se održi kao osnovna ritmička podrška do samog kraja. Jer, duvački instrumenti kao da su se izduvali pa nemaju više vazduha.
Bara Bröst nam je predstavila svoje čitavo “ogoljeno” životinjsko carstvo. Životinje su očigledno dale sve od sebe – pogotovo slonče na jednociklu. Ostaje nam samo da zapljeskamo i poželimo im svima dobar odmor do sledeće predstave.
Što ne znači da nećeš moći da ih slušaš kad god poželiš ponovo. I, naravno, da nećeš morati da skidaš za to gornji deo.
(Bara Bröst – Madame Mila)

Da, nekada treba, jednostavno, imati sreće. Ali, i sreća uglavnom ne ušeta sama u tvoj stan. Potrebno je da se potrudiš i da ti nešto za sreću uradiš. Da se predstaviš u najboljem svetlu. Da tu sreću privučeš da baš kod tebe zakuca na vrata.

Jer, da ti, recimo, imaš neku svoju stvar koja se pojavi kao jedna od muzičkih podloga u poznatom filmu Woody Allena “To Rome With Love” (Rimu s ljubavlju), onda bi svakako mogla da kažeš da ti se sreća osmehnula. Ceo svet bi tada čuo za tebe, a sasvim ti je jasno da je sve ‘ladno moglo da ispadne i drugačije. Da umesto tvoje stvari na njeno mesto dođu hiljade drugih.

Eto, baš takva sreća se i njemu desila. Da se na CD-u iz baš tog filma Woody Allena nađe i jedna stvar od Mop Mop. A Mop Mop je umetničko ime Italijana Andrea Benini-ja. On je, inače, muzički producent, DJ, bubnjar. Aktivan je od 2005 pa do danas u oblasti Jazz, Funk, World Music, NuJazz zvuka.

Ali, kako ništa na ovom svetu nije baš slučajno i samo plod puke sreće, to važi i za Mop Mop. Jer, da je samo sreća u pitanju, onda njegova “Run Around” ne bi samo tek tako bila proglšena za naj Jazz plesnu stvar u 2013 godini, od strane poznate “The Red Bull Music Academy”.

Da, evo, sada je pred nama njegov Jazz zvuk. Samo ovaj put je on malo “nasmešen”. Jer, kako drugačije nazvati Swing nego zvuk dobrog raspoloženja? I sada, kada spojiš Jazz sa Swing-om, a onda uz sve to serviraš i jedan dinamični Electro, šta misliš, kakvo jelo tu možeš da dobiješ? “Ljuto bejbi, ljuto” jelo.

Naravno, ne mislim bukvalno da ćeš da se oljutiš, nego da će tu biti puno neke dinamične akcije, neke opasno dobre atmosfere. Biće tu zvuka koji će da te digne na noge. Koji te neće pustiti sa podijuma dok iz tebe ne iscedi poslednju kap znoja.

Stvar se zove “Destination” (odredište). Šta misliš gde će da te odvede ovaj “cilj putovanja”? Na koju destinaciju?

Nije teško reći, gde, jer ovaj zvuk ne može, jednostavno, ne može da te odvede negde drugde nego u predele dobrog raspoloženja. Sa koje god tačke da kreneš tamo ćeš da stigneš – ne gine ti to. Možeš da budeš tužna, ljuta ili mrzovoljna na početku puta ali, ova destinacija će sve to da izbriše iz tvoje glave. Raspoloženje će da postane tvoja krajnja odrednica. I neće trebati dugo da prođe da bi došla do nje.

Biće tu nekoliko ženskih glasova koji će da te zovu da staneš na put. Da pustiš da te dobre vibracije povedu sa sobom. Ono što ćeš od reči da čuješ su “destination”, “jazz rhythm”, “jazz action”, “come on baby”.

A zvuk, joooooj, kako dooobro. Ritam takav da prosto nećeš moći da mu odoliš. Drži jak tempo i ne skida nogu sa papučice za gas, od početka do kraja. Samo na momente, da uzme dah, da ti pruži priliku da se malo osvežiš i oporaviš. A onda opet dalje, dalje na put.

Zvuk je neka mešavina dinamičnih Electro zvuka od kojih je Jazz u samom centru zbivanja. Ali, to nije dosadni “intelektualni” Jazz, nego jedan sasvim drugačiji. Onaj koji se lako razume. Ne samo glavom nego i telom – pogotovo nogama i rukama. Jer, noge i ruke će same na ovaj Jazz da krenu da “putuju”.

Ali, ovo nije samo “one man show” – Jazz i jedino Jazz. Ne, Jazz je, naravno, u zvuku, ali ritam, ritam se zove drugačijim imenom. Ritam je Swing. Što znači da ti na ovom putovanju sleduje “lepršanje”. Moraćeš da swinguješ, da pomalo i poskakuješ, jer ćeš samo tako moći da držiš zvuk pod ruku. Inače, pobeći će ti i onda više nećeš moći da ga stigneš. A ono što se traži je da ti i zvuk putujete zajedno i stignete zajedno. Jer, vaša destinacija je zajednička.

Na ovom putu ćeš da upoznaš neke jako fine instrumente. Ne da će samo da se trude da te pokrenu nego će bukvalno da te dignu sa stolice. Nećeš moći a da ne kreneš zajedno sa njima da putuješ. Kada klarinet počne sa svojim piskom da otkiva ritam. Da beleži korake. Kada ubaci onu svoju poznatu boju od koje te prolaze žmarci zadovoljstva. I čini ti se kao da ima svog jednog ili više dvojnika koji se pojavljuju čas ovde čas tamo.

Pa flauta kada krene da vrluda. Da onim svojim hrapavim piskom začikava zvuk da pokaže još više, da ode još dalje. Pa klavir koji će u sve da se meša. Kada krene “da mu ga daje” iz pozadine. Onako “na kvarno da doliva ulje na vatru”.

I zato, nemoj da se opireš. Jer, čeka te putovanje. Čeka te tvoja destinacija. Naoružaj se osmehom i dobrim raspoloženjem i stići ćeš na svoje odredište brže nego što očekuješ. A tamo, tamo kada stigneš, više nećeš imati o čemu da brineš.

(Mop Mop – Destination (Valique Dark Jazz Remix)