INBETWEEN

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Železnička stanica. Čekaonica. Prilično popunjena. Ljudi sede sa svojim stvarima razbacanim svuda oko njih. Upadljivo je da su svi sami. Niko nije došao sa nekim u paru. Dece nema.

Neki su vidljivo umorni – kao da su tek pristigli. Neki pomalo zbunjeni pokušavaju pogledom da istraže svaki kutak čekaonice. Gledaju u lica ljudi ispitivački. Možda se tu nalazi i neki zgodan karakter sa kojim bi mogli da stupe u razgovor. Jer, mnogo se dosađuju.

Neki, opet, deluju sasvim smireno. Izgleda kao da su ovde već duže vreme. Vidi se po pokretima i ponašanju da su se već potpuno adaptirali. Osećaju se kao kod svoje kuće.

Ovo je železnička stanica jednog velikog grada. Mnogi vozovi odlaze i dolaze ali već neko vreme niko iz ove čekaonice nije otputovao. Kako to?

Pa, tako jer ovo nije sasvim obična čekaonica. Ne. Odavde putnici, uopšte, ne znaju ni gde će da otputuju, ni kada, ni da li će, uopšte, neki voz po njih da dođe?

Došli su, kao lokalni talenti, uglavnom iz provincije, i sada bi neko trebao da dođe po njih. Da dođe i da ih vozom odvede u neki deo velikog grada. To je ono što čekaju. Za njih je čekaonica most ka uspehu. Gaje nade da će se to uskoro i desiti.

Ali, među njima je i par njih koji su već bili u gradu. A sada su vraćeni tu da budu privremeno u čekaonici. Oni nisu u dobrom raspoloženju. Jer, ovo, uopšte, nije dobar znak. Ipak, šanse postoje i za njih da budu vraćeni. Možda ne baš tamo odakle su došli, ali, za njih je svuda bolje nego ovde.

I jednima i drugima nije lako. Jer, biti na ivici je stanje koje ljudi uglavnom ne vole. Dok neki crpe snagu baš iz izazova, neizvesnosti i rizika, većina najradije žudi za stabilnošću i izvesnošću. Jer, sigurnost je jako privlačna situacija za čoveka. Mnoge stvari u životu radimo baš zbog nje. Da sigurnost steknemo i da je zadržimo.

Naravno, ovom “virtuelnom” čekaonicom je predstavljena poslednja zvanična grupa na blogu – InBetween. Jer, sa ovom grupom blog dobija svoj konačan izgled i prestaje više da nosi etiketu “u nastajanju”.

Čekaonica sugeriše da InBetween nije grupa baš u dlaku kao sve ostale. Naravno, i ona je nastala tako što su se spontano skupile neke stvari koje su mi se svidele. Ali, za razliku od ostalih grupa koje su formirale svoj srodni zvučni prostor koji postoji samo za njih, InBetween nema takav prostor.

Kao što joj i ime kaže, (“nešto između”), InBetween je konačna destinacija za stvari koje ne mogu da uđu ni u jednu grupu, pošto takve grupe na blogu nema. Drugim rečima, na blogu trenutno nema takvog zvuka koji bi se složio sa zvucima iz InBetween. Mogu da budu veće ili manje sličnosti u zvuku, čak i da se hoda po samoj ivici između grupa, ali, za neku konkretnu stvar to, ipak, na kraju, nije bilo dovoljno. Jer da jeste, ona sada ne bi bila u čekaonici.

Ali, ako je u ovom opisu čekaonica možda ostavila neki negativan utisak, onda to, uopšte, ne bi trebalo da bude tako. Jer, ne treba zaboraviti da je ovo, ipak, grupa. Da je to prva liga, kao i sve druge grupe koje su predstavljene u zvaničnom programu (dakle, nisu tranzicione ili u obliku nekih playlista). Da su to stvari koje su mi jako interesantne. I da, baš zbog toga, ne mogu da ih pustim niz vodu samo zato što trenutno nemaju gde.

Jer, i ja se nadam da će neke od ovih stvari možda jednoga dana imati gde. Zbog toga što je blog živi organizam koji se stalno menja i dopunjuje. Dovoljno je da slučajno iskoči par stvari sa zvukom sličnim sa nekim iz čekaonice i da nova destinacija na mapi bloga bude stvorena. I da, pritom, InBetween ostane bez jednog svog člana koji čeka.

S druge strane, neke grupe su tek u nastajanju. Imaju mali brojni sastav i zato im je zvuk prilično sužen. Nove pridošlice mogu da utiču da takva grupa znatno proširi svoj kapacitet zvuka. Da se pokrene u pravcu koji bi mogao da pređe granicu po kojoj hoda neki od “čekača” koji će tada, razume se, biti automatski absorbovan u tu grupu.

U sličnoj situaciji je i par stvari koje su nekada bile (ili bi ‘ladno mogle da budu) u grupi, ali zbog nekih razloga sada su stavljene u čekaonicu. Bilo zato što tamo već ima jedna ili više stvari od tog konkretnog izvođača pa je neka od njih morala da otpadne.

Ili, stvar koja je nekada bila na granici sada je ostala “na suvom” jer je zvuk grupe evoluirao tako što se povukao sa graničnog prostora.

Ili, tokom vremena mi je postalo jasno da, neka stvar iako je dobra, iako baš tu pripada, nekako je višak (malo smeta) kada se uzme grupa kao celina.

Naravno, “voz” može da se kreće i u suprotnom pravcu. Da tokom vremena stvari ne zriju nego degradiraju – da se troše. Da iz čekaonice pređu u status povremenog pojavljivanja u nekim play listama koje će biti napravljene da se češće menjaju.

Ali, i od toga ima gore. Da stvar bude povučena sa bloga i stavljena kao druga, treća rezerva i na taj način pređe u status “samo za moje uši”. Ili, u najgorem slučaju da bude potpuno izbrisana jer se tokom vremena potrošila i postala nepotreban višak.

Dakle, iz čekaonice je moguć pokret na bilo koju stranu. Videćemo kako će to da izgleda u svakom pojedinačnom slučaju.

Ali, InBetween može i da se pohvali time što je drugačija. Može da za sebe kaže da je jedinstvena. Da takve grupe na blogu uopšte nema. Jer, grupe na blogu se hvale svojom sličnošću a InBetween upravo suprotno – svojim razlikama.

I zato u InBetween-u, recimo, možeš da sretneš – makar u jednoj stvari – zvučni stil koji izuzetno voliš, a trenutno ga nigde drugde nema na blogu. A osim toga, možda će ti se dopasti da “šetaš” kroz različite stilove koje donosi svaka sledeća stvar.

To je ono što imaš kada slušaš neku muziku na Internet radiju, pa ti on da mogućnost da se stvari izmenjuju bez utvrđenog redosleda – slučajno, svaki put drugačije (random, shuffle opcije).

Onda, idemo sada da shuffle-ujemo!

Imali smo ranije jednu stvar (AM – Endings Are Beginnings) iz PopRockBallad grupe u kojoj se provlači ideja da je naš problem u vezama što brkamo neke osnovne stvari. Što u glavi pogrešno spajamo početke i krajeve. I tako spontano, nesvesno verujemo da jedno ima neke veze sa drugim.

Jer, ta prva slika, to romantično poznanstvo na početku zrači sa toliko obećanja. Posle silnih lutanja ili pogrešnih veza konačno dolazi ono pravo. Ne, ne može biti drugačije kada je taj prvi utisak, ta prva kockica-slagalica tako savršena.

Ali, posle nekog vremena počinje spuštanje na zemlju. Problemi niču kao pečurke posle kiše. Svađe oko sitnica, nerazumevanje, sukobi mišljenja, dosada, sivilo, treniranje živaca bez ikakvog razloga. A onda, još dublja kriza, nepoverenje, prezir, gađenje, prevare.

I čovek se pita, šta to neke ljude i dalje drži zajedno?

Između ostalog i taj romantični idilični početak koji je kao seme u jednom trenutku ubačen u nas. Posejan je i nikao je u nešto što ni malo ne liči na ono što smo na samom početku zamišljali u svom unutrašnjem oku.

To je ono što poslovni psiholozi odavno znaju. Da je u intervjuu za posao povoljan ili nepovoljan ishod za nekog kandidata određen već u nekoliko prvih sekundi predstavljanja. Sve ostalo je samo jedan scenario koji zadovoljava formu – našu logiku koja nam nalaže da se, naravno, prethodno dobro informišemo o kandidatu pre nego što donesemo odluku. A to da smo podsvesno odluku već odavno doneli uopšte nam ne pada na pamet.

Evo, sada ponovo imamo nekoga ko se bavi tim fenomenom prvog utiska. Ili “prve slike” kako on kaže u svojoj stvari “First Picture”. Stvar je sa albuma “Carrying Stars” (nošenje zvezda) iz 2008.

Da prvi utisak vara možeš da se uveriš već kod njegovog imena – Nikolaj Grandjean. Misliš, možda Rus ili Čečen, ili neko iz tih krajeva, a ono rođeni Danac iz Kopenhagena. Inače, što se tiče zvuka, ritma i svega ostalog, ovo je jedna prava “kost i koža” stvar. Samo glas i gitara – naravno akustična. A glas svetački, sanjalački i nekako poseban – neuhvatljiv. Gubi se u odjeku. A zvuk na minimumu – jedva preživljava.

A opet, nije sve baš tako jednostavno kako se čini na prvi pogled. Jer, ima u svemu ovome neke pritajene dinamike koja je neobjašnjiva rečima. Moraš da je čuješ da bi videla koliko je svaki ton simboličan.

Koliko melanholije ima samo u jednom jedinom stihu. A već u sledećem čuješ glas koji žubori (du-du-du-du-du) kao da poskakuje od sreće što je ponovo slobodan kao ptica na grani. Bezbrižan, nezavisan, samo svoj.

Sve bazično i jednostavno, a opet, sa toliko insinuacija. Sa toliko mogućih verzija, koje svakome od nas daju četkicu u ruku da doslikamo ono što želimo. Ono što smo kroz ovaj čudnovati zvučni monolog doživeli.

Da, i njega muči ta prva slika. Ta njihova prošlost koja je i dalje moćna i nepreboljena. Jer, ponaša se blesavo u poslednje vreme. Nikako da se povrati. Taj loš osećaj, to što mu nedostaje ga i dalje muči.

Da, bila je njegova, a sada više nije. I to nije ona njega ostavila nego je on jednostavno otišao. Šta ga je spopalo ne zna? Sam Bog zna da to nije želeo.

Ali, i dalje, ta njihova prva slika mu igra pred očima. Ne može da se skine sa nje gde god bio, šta god radio. Da, ta prva slika u hiljadu nijansi. Dok su bili zajedno, a vrbe oko njih.

Ali, seća se i drugih stvari. Seća se i livada. I seća se suza. Njegovih suza na jastuku. Svaka suza za svaku livadu. I toga se seća.

Ali ta prva slika. Da, ta njihova prva slika. Izgleda da više nije kao što je bila. Izgleda da je počela da bledi.

Lately I’m acting crazy
Feel low and I miss you
I had you and I left you
Lord knows
I never meant to
I remember
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-duu)
The first picture
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-du-du-du)
I remember
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-duu)

The first picture
(dudu-du-du-du-du)
One million different shadows
Where we've been around the willows
On my pillow is
As I remember this
One tear
For every meadow
I remember
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-duu)
The first picture
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-du-du-du)

I remember
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-duu)

The first picture
(dudu-du-du-du-du)
I remember
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-duu)
The first picture
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-du-du-du)

I remember
(dudu-du-du-du-du)
(dudu-du-du-duu)

The first picture
(dudu-du-du-du-du)
(Nikolaj Grandjean – The First Picture)

Jer veruješ da postoji ono što se, tu i tamo, može čuti kao pojam – “slovenska duša”? Ne, ne mislim ovde na ništa patriotsko. Nego jednostavno na to da je kulturno nasleđe, geografsko poreklo, klima i ko zna šta još kreiralo jedan poseban tip osećajnosti koji ima u sebi neku specifičnu, mističnu notu. Koja je u sprezi sa umetničkim izrazom kroz zvuk, kroz reč, kroz sliku, stih, šta god to bilo.

E, ova stvar mi je toliko upečatljiva u tom nekom “slovenskom” smislu da se i ja pitam, je li tu stvarno ima nečega?

Pa čekaj, eto, maločas smo imali Nikolaja za koga bi se po imenu reklo da ima slovenske krvi u sebi (a i duše). Pa ta njegova stvar sa toliko mistike i osećajnosti. Pa onda, ova stvar koju su, opet, napravila dva Moskovljana (Pavel Kiselev i Andrey Trofimov). A uz to mi pade još na pamet i autor pod pseudonimom Zero Cult iza koga stoji ime Emil Ilyayev (inače izraelac, ali što se tiče krvi i duše…!?). Imamo na blogu jednu njegovu stvar u Chill-u sa vrlo simboličnim naslovom “Where Rivers Have No Name” (gde reke nemaju ime). A misli se na oblake koji prave krivine kao rečne tokove. A sve vezano za nebo – za onaj drugi svet.

Da li je sve to samo, tek tako, slučajno? I to što se ova stvar koja upravo sada ide zove “Just The Light” (jednostavno svetlost).

Jer, svetlost je, u stvari, baš takva – jednostavna. A istovremeno tako sveprisutna, neophodna. Svetlost je najjači mogući simbol života. Ona taj život stvara, podržava. Ona je u njegovoj najdubljoj osnovi. Na najširem egzistencijalnom planu ništa drugo i ne postoji osim Nje – Svetlosti. Svi smo mi – i živi i neživi – samo različiti oblici Svetla.

Ono što najviše svetli u ovom zvuku je glas. To je ta prva najjača asocijacija na slovensku dušu. Taj glas koji te bukvalno prosvetljuje dok ga slušaš. Ne moraš da znaš ruski, ne trebaju ti reči. Jer, ovaj glas će ti sve reći svojom vibracijom. Suptilnim talasanjem koja barata doživljajima. Onim što je najmoćnije od svega. Onim što prevazilazi svaku reč i sliku i emociju.

A ako usput prepoznaš i poneku reč: “Bože s nama…”, “vidiš svjet, vidiš svjet, čudoj svjet” doživećeš još dublji odnos sa ovom stvari. Jer ćeš osetiti da se, nekako, preko nje spajaš sa čitavim Univerzumom.

Da je Jazz nije, ali da ima trubu koja tako dobro radi, ima. Da je Chill nije, ne baš sasvim, ali ima tako jednu finu mekanu Chill notu koja razoružava. Pa onda još i pričalica, muška, ali opet mekano, fino, u Chill-u. Pa opet truba koja kao da svira za one koji su već umorni od pića i provoda došli ovde da budu ispraćeni jer znaju da je truba ostavila ono najbolje za kraj. Sve jednostavno, a sa toliko svetla u sebi.

I osećaš inspiraciju u tom zvuku. Osećaš da je zaronila duboko – u samu srž ljudske egzistencije. A opet, znaš da ne može ni da primiriše u AlterInspirion. A istovremeno te pogađa i ta njena fina, melanholija koja kao da je skupljena sa svih strana sveta. Kao da u njoj ima brige za svako ljudsko biće i za sve živo što postoji. A opet, jasno ti je, da je, iako je takva, miljama daleko od Alter ili InidieMelancholy.

Kao usamljena princeza koja ima toliko lepote, ali je baš zato i kažnjena da bude sama. Jer, Priroda se pobrinula da ravnoteža bude očuvana. Da na jednom mestu ničega ne bude previše.

(Prologue – Just The Light)

Možeš da pustiš duha iz boce, ili…? Ili, možeš da ga “pustiš iz sebe”. Englezi bi rekli “da odustaneš od duha”. Navodno, takav izraz (“give up ghost”) potiče iz Biblije i znači odustati od života, umreti. Taj izraz je i u širokoj upotrebi inače i možeš da kažeš da ti je, recimo, comp. “otišao” (gave up ghost), da je crk’o. Da je (is)pustio dušu.

Pa, ima tu nekog smisla. I mi umemo da kažemo “izgubiti dušu”, za nekoga ko je totalno bezobziran na svom putu ka uspehu. Ko je u stanju da gazi preko ljudi, preko svih principa ne bi li se dokopao nečega.

Da li takav neko može dugoročno da bude srećan? Na kratak rok, prevarom i manipulacijom može da osvoji neke bitke, ali, na dugi rok? Teško je poverovati u to. Jer, izgleda da duboko u nama postoji nešto, neki pravedni “sudija” koji sve posmatra i beleži. Koji tačno zna šta smo uradili i zašto? I onda nam preko (nemirne) savesti, preko krivice, ispostavlja račun.

Ili, da ga ne krstimo kao sudiju, nego kao našu životnu iskru, naš najdublji životni oslonac. Naš duh, našu dušu. Ili, da kažemo da je to, recimo, naš anđeo čuvar. Onaj koji nas uvek podiže kada padnemo. Koji nam uvek pokazuje prstom kuda bi bilo najbolje da se uputimo. Samo, mi smo suviše zaokupljeni svakodnevnim brigama da bi primetili taj znak ili taj prst.

O tom duhu iznutra (“The Ghost Inside”) pričaju pokvarena zvona (“Broken Bells). Zašto su pokvarena? Ko zna, ne kažu. Možda zato što vole da posmatraju svet kroz “slomljeno staklo”. Kroz gluposti, nesavršenosti, kroz čuda koja se dešavaju svuda oko nas, a mi ih, jednostavno, prihvatamo zdravo za gotovo. I naivno verujemo da će nam to proći. Da ćemo se provući. Da ćemo uspeti da izmaknemo pogledu “sudije”.

“The Ghost Inside” je interesantna stvar jer je baš kao neki duh koji lebdi lelujavo iznad geografske zvučne mape bloga na kojoj su ucrtane razne grupe. Na samoj je granici između njih, ali, ipak, dovoljno daleko da može da kaže da nigde ne pripada. Da li je sretna zbog toga? Pa, naravno, da nije.

Jer, gde si još videla duha koji je sretan što je duh? Duhovi tumaraju okolo jer su prisiljeni da budu tamo gde uopšte ne pripadaju – u nekoj sivoj zoni između neba i zemlje. Oni su tu po nekoj kazni, zloj sudbini, sticajem nesretnih okolnosti. Najsrećniji bi bili da ih puste ili da se vrate na zemlju ili da otputuju na nebo.

Recimo, ovaj “duh” bi najverovatnije trebao da se prizemlji u AlterNewWave, ali je suviše mekan i spor za jedan takav zvuk u kome ima više čvrstine i Rock-a. A, opet, u odnosu na IndieSensual je suviše “realan”. Bez one sanjalačke, trip note koja mu nedostaje. Isto tako je dosta konkretniji od IndieAcoustic-a koji je prozračniji i još više lelujav. A za PopDance je, opet, suviše trom, sa čudnovatim varijacijama u zvuku koje Pop baš i ne voli.

Da, ali meni se baš sviđaju te varijacije – taj neki suptilni karakterni sklop koji menja maske kao kameleon. S jedne strane, Pop standard koji se ničim posebnim ne ističe, ali koji baš zato doprinosi da još bolje osetiš kada “kreacija” zakuca na vrata.

A “kucanje” će da se desi u refrenu. U tom tako moćnom refrenu koji – ako mu nakačiš simboliku koja se meni “ukazuje” – može da učini da prosto zadrhtiš od njegovog dodira. Da se naježiš.

Jer, u tom glasu ima toliko neke čudne, ali divne sete koja kao da dolazi iznutra – od tvog duha, tvog anđela čuvara – koji kao da pati zbog svega pogrešnog što si učinila. Zbog toga što već unapred zna da put kojim ideš nije put za tebe i što već vidi da ćeš na kraju patiti – da ćeš se gorko kajati. A da on, taj tvoj verni sluga, tu ništa ne može da promeni. Samo da te posmatra i da ti šalje poruke na koje se ti ne obazireš.

A, onda, već u sledećem času, preokret. Sada je to vragolasti glas koji je sav vrcav. Koji kao da se namerno služi ovozemaljskim čarima ne bi li te namamio na svoju stranu. Jer, zna na šta padaš najlakše.

Ali, to je, opet, onaj tvoj isti duh. Onaj anđeo, koji se samo presvukao u drugačiji lik. Ipak, odaje ga reč. Jer, ona je, u suštini ista. Ponovo te opominje da paziš, da se čuvaš. Da “nije lasta sve što leti”.

Možda sam te malo zbunio svim ovim duhovima i anđelima. Bilo bi sasvim pogrešno da pomisliš da je ova stvar upala u InBetween zato što je “rečita” i zato što je “duh-ovna”. Ne, ni slučajno. Zvuk je taj koji se ovde prilepio za mene a ne reč. Na reči nisam ni obratio pažnju. Mogu da pričaju i o malim zelenim sa velikim očima i antenama na glavi, i to ne bi apsolutno ništa promenilo. Sviđala bi mi se i dalje.

I zato pusti reči. I ove reči. One ti samo pričaju priču zbog “priče”. A priča ide dalje da joj njen duh čita bukvicu zbog njenog ponašanja. Zato što je prodala ljubav za pare. Zbog keša koji se teško pozajmljuje. Jer treba obući guzicu.

I zato će ona uraditi sve za gospodina dolara. Večeras će biti zvezda. Sijaće. Ali treba da zna da je upozorena. Da na taj način ubija samu sebe iznutra.

Kao i boca skupog viskija rasutog po podu, tako se rasipa i njena budućnost. Budućnost koje neće biti. Jer će se život pretvoriti u dan pun mučenja i trpljenja. Ali, tu je dobri samarićan koji pruža ruku. Hoće li se rukovati? Prekasno. Prekasno da se izvuče.

I to sve zbog dolara. Ili je to samo šou? Igra za nju?

Da našla je zgodno ime za to – kavaljerstvo. Kakva glupost. Pa čak i vrapci na grani znaju da ne postoji ono što zovu “besplatan ručak”. A onda se pita kako to da su, samo, odjednom, nestali? Valjda zato što nisu više kavaljeri.

Kakav jeftin izgovor. Ali, očigledno njoj dovoljno dobar da ga uvek izvuče iz rukava kada joj zatreba. Samo da bi ponovo zasela na tron. Pa makar i na lažni.

Ne, ne treba to da radi. Jer to nije igra. Treba da je posluša. Ne sme da dozvoli da postane jedna od njih. Treba da okrene novi list. Da posluša ono što joj dolazi iznutra. Ono što joj on govori. A mnogo je propatio zbog nje. Svaki dan je uvaljan u blato. Gazi preko ruševina. A i dalje joj bezrezervno služi. Kada bi samo znao zašto?

She sold her love to a modern man
Good solid currency’s the hardest to lend
All of that money helps you cover your ass
Don't let the ladyfinger blow in your hand
Did it all, for that dollar
She's a star tonight
Without warning
She gave up the ghost inside
Just like a whiskey bottle drained on the floor
She got no future, just a life to endure
This good samaritan is shaking her hand
Too late to leave here now, the songs in the can
Did it all, for that dollar
She's a star tonight
Without warning
She gave up the ghost inside
Was it all for show?
Don't turn to one of them
Turning another page
Trust me darling
I'm carving a moat through the dust in your town
Crawling over rubble
Just to serving you
Tend to wonder why

You call it chivalry
Never pull a punch for free
You ever wonder why they had to move on
This phony honor code
That put you on your throne
A double-standard you invoke when you want
For that dollar
She's a star tonight
Without warning
She gave up the ghost inside
Was it all for show?
Don't turn to one of them
Turning another page
Trust me darling
I'm carving a moat through the dust in your town
Crawling over rubble
Just to serving you
Tend to wonder why

(Broken Bells – The Ghost Inside)

Uzmi knjigu, uzmi film, uzmi muziku. O čemu se najviše, piše, peva, svira, slika? Pa o ljubavi, naravno. I to nesretnoj. O sretnim ljubavima niko ništa ne piše. Jednostavno, nije zanimljivo. Ne dodiruje nas jer je nekako suvišno baviti se time.

Ali nesretne ljubavi? One su toliko primamljive jer ih gledamo svuda oko nas. I svaka ima neku svoju istoriju. Možeš o njima da pričaš hiljadu godina i da skineš samo vrh ledenog brega – toliko ih ima.

A šta je zajedničko svim nesretnim ljubavima? O čemu se u njima najviše piše i govori? Pa o tome ko je kriv? Svako misli da je krivica na drugoj strani. Međusobno optuživanje je ono što se najčešće dešava.

A ljudi, poznanici, koji gledaju sa strane, imaju svoj ugao posmatranja koji je uglavnom navijački. Drugarice će verovatno optužiti njega, a drugovi će sigurno njemu držati stranu. Neko će možda reći da su oboje krivi. Okreni, obrni, neko je uvek kriv. Priča je milijardu, ali krivica je jedna jedina.

A retko gde ćeš da čuješ, pročitaš, ili vidiš na filmu, situaciju gde krivice nema. Gde jednostavno dvoje nisu jedno za drugo. Stvar potpuno prosta. Nisu, ma koliko god se trudili da jesu. Bili su zajedno, a sada više nisu, jer uopšte ni ne treba da budu zajedno.

Ako malo pažljivije pogledaš oko sebe videćeš da ovo uopšte nije retka pojava. Ne samo da nije retka nego je imaš na svakom koraku. Pa kako to, onda, da je nigde nema? Da se o tome uopšte ne priča?

Pa zato što to nije filozofija sveta u kome živimo. Jer, ovaj svet nas uči da je zajedništvo dobro po svaku cenu. Pa naravno da ćeš morati malo da pretrpiš i da se stisneš. Da prihvataš kompromise, da se prilagođavaš. To se podrazumeva. Ali, za ljubav moraš i da se potrudiš i da se izboriš. I to ne samo ti nego i tvoj partner. Oboje. A ljubav, šta je to? Pa da napraviš porodicu i podižeš decu, eto šta.

I evo ga. Na mala vrata ti je već ušla skala puna kriterijuma, merila vrednosti i ocena gde je “vrlo lako” dokazati ko se ne pridržava čega i ko je, naravno, zbog toga “krivlji”.

Eto o tome priča Aquilo, engleski Electro-Chill duo u svojoj stvari “I Gave It All” (dao sam sve) sa njihovog albuma prvenca “Silhouette” iz ove, 2017 godine. Ili, možda ne pričaju baš o tome i baš na ovaj način. Ko zna? Text možeš različito da tumačiš. Između ostalog i ovako.

“I Gave It All” se našla u InBetween jer kao i ostale stvari nema gde drugde. Spora je i izražajna kao neka balada, a opet, sa svim baladnim grupama na blogu je u raskoraku. To jeste neki Chill i neki Electro, ali opet suviše spor i za jedno i za drugo. Suviše je rafiniran da bi se igde uklopio.

Ma ne mora. Ne mora da se vezuje. Jer, uostalom, i o tome priča. O tome da nekada kada ne ide, ne ide. I tu se ništa ne može. Možeš da dubiš na glavi, ne vredi. Možeš da daš zadnji atom snage, sve, sve što imaš. Ali, opet ništa. Samo si se bespotrebno naprezao. Sve što si mukotrpno gradio će se kad-tad srušiti, jer ni u strartu nije trebalo da postoji. Samo ti to nisi znao.

Često pominjem na blogu da reči ne utiču na moj izbor stvari. Eto i u prethodnoj “The Ghost Inside” sam baš to pomenuo. Ali, to je, zaista, tačno. Ipak, ne baš sasvim, i ne u svakoj prilici, naravno. Nekada su te strane reči prilično razgovetne pa se, hteo ne hteo, same nameću. I još ako su to reči koje su u naslovu pesme, pa još i bodu oči nekim “teškim” simbolizmom, onda je prosto nemoguće a da ne utiču.

Tako je i ovde. Ovaj naslov, pa te iste reči u udarnom refrenu, su, moram da priznam, uticale da ovu stvar doživim na jedan poseban način.

Ali, ako ćemo iskreno, zvučni simbolizam me je dodirnuo još dublje od reči. U stvari, i reči i zvuk su ovde radili zajedno – u simbiozi.

Pa, dobro, a šta mu to dođe “zvučni simbolizam”? Pa to, na šta me neki zvuk asocira?

Na primer, na početku je zvuk u “I Gave…” siromašan, jednostavan. Nema dinamike, nema težine. Priča tek počinje da teče. Kao kod upoznavanja. Tek trebaš da osetiš onu drugu stranu. Tek trebaš da uroniš u taj odnos.

Iako, ovde priča počinje kada je već sve gotovo – kada je čaša već slomljena. Ali, nema veze, isto je. Jer, on tek tada počinje polako da upoznaje šta to znači biti bez nje. Počinje da osvešćuje čitav njihov odnos.

Oseća tu čašu koja se slomila. Te krhotine zgomilane oko njegovih stopala. I ruke koje krvare. Te krvave fleke po njemu kojih će se sećati dok god je živ. I to menja čoveka. Ta spoznaja da je ostao sam. To što se preispituje. Što pokušava da napravi retrospektivu – ko, šta, gde i zašto?

I onda shvati da to nije želeo. I da je dao sve od sebe. Da je dao sve. A da je ona bila ta koja je slomila njihovu ljubav. Da je ona lažirala. Da je ona…

Ali, da li hoće da kaže da je on maximalno bio posvećen? Da je bio sa glavom uronjenom u prašinu – u svakodnevni mulj i talog zajedničkog života. Da je rizikovao, da se borio? Ne, zna da, ipak, nije bio takav. Jer, glava mu je često bila “iznad prašine”. Bio je isključen, diskonektovan, van rovovske bitke. Ali, ipak, zna jedno. Da je dao sve. Sve što je mogao.

A i ona, sada mu je konačno jasno. Taj njen naoko lažni osmeh je bio pokušaj da ona učini ono što može. Ne treba joj suditi zbog toga. Jer, i njena glava je često bila iznad prašine. Ali, to je bila ona. I ona se trudila. Koliko je mogla. I ona je dala sve.

I to je taj trenutak kulminacije. Kada on postaje svestan da nema greške. Da, u stvari, nema krivice ni na jednoj strani. Da je sve u redu. Da su se oboje potrudili i dali sve od sebe, ali da, jednostavno, nije išlo.

I tada se dešava taj “simbolizam zvuka”. Jer baš to je trenutak kada zvuk kulminira i kada se kod mene javlja svest o tome koliko je samo moćan taj trenutak kada se istina probije na površinu svesti – kada se konačno oslobodi. I kada izazove vatromet energije u čoveku. Onu koja nadilazi milijardu hidrogenskih bombi.

I kao u filmu Matrix, gde, Neo, glavni lik, simbol dobra (i Istine), s teškom mukom izlazi na kraj sa silama mraka. Inferiorniji je i bliži mu se kraj. Sve do momenta kada Istina izbija na površinu – kada ona uzima stvar u svoje ruke. Već izgubljena bitka je u trenu dobijena. Bez ikakvog truda, jednostavno, efikasno, elegantno.

Eto, na sve to me je simbolično podsetio taj zvuk koji je baš u tom trenutku sazreo. Iz onog prostog, uskog “nesvesnog” se pretvorio u simfoniju koja se odjednom proširila i produbila u beskraj.

A priča ide dalje. Da je on čekao na drugoj strani ulice. I da zna da će i njoj sigurno postati čudno kada jednoga dana bude posmatrala tu njihovu ljubav sa distance. Ljubav koju je poznavala i kojoj je u jednom trenutku dala sve.

A on, on je čekao sa druge strane. Čekao je prijatelja a ne ljubavnika.

I tu se priča završava. To je ono što je reč imala da kaže. Ali, zvuk, zvuk je i dalje ostao. Ostao je da odjekuje i širi glas o Istini.

And this glass it breaks
So delicate it shatters round my feet
And my hands they bleed
A stain I’ll always remember
A stain that stays with me
But this changes you
Mmm, it’s harder now we’re breaking
And I should know its never right for me to say
I wanted this
I know I can’t but I could still recall
I gave it all
Given up on luck my head’s above the dust
This love you broke
Come closer darling don’t forget to fake
A smile you’ve had
You tried so hard to fool yourself instead
You gave it all
Given up on luck your head’s above the dust
You gave it all
I waited by the other side my friend
I’ve waited by the other side
I’ve waited by the other side my friend
I’ve waited by the other side

You’ll find it funny when you’re looking back some day
The love you've known, the love you've known
You’ll find it funny when you’re looking back some day
You gave it all
You’ll find it funny when you’re looking back some day
The love you've known, the love you've known
Given up on luck your head’s above the dust
You gave it all
You’ll find it funny when you’re looking back some day
The love you've known, the love you've known
I waited by the other side my friend

(Aquilo – I Gave It All)

Ni kriva, ni dužna, ni ružna. Možda zato što je, ipak, tužna? Možda je zato završila ovde u InBetween-u? Neee, ne zato, naravno. To nema nikakve veze sa njom nego sa njenim autorom. Parov Stelar je poznata faca ovde na blogu. Sa ovom stvari ima ih ukupno šest u glavnom programu što je do sada uspelo samo nekolicini.

I sad, ono što žulja ovde je to da je Parov zaposeo skoro isključivo jednu jedinu grupu – ElectroSwing. Tu je njegova velika hacijenda na kojoj se on šepuri kao glavni baja. Ali, tu ima i par drugih autora, jer ElectroSwing je takav da je prilično šablonizovan što se tiče osnovnog ritma. To znači da je dostupan širem krugu stvaralaca, i da svako može da ga fura ako se drži određenih pravila.

I zato grupu ne treba zagušiti Parovom. Jer, sve njegove stvari nose neki poseban “P” pečat koji on ima kao začetnik tog čitavog Electro swingeraja. Drugim rečima, na jednom malom prostoru se zgomilalo više sličnih stvari što može da deluje smarajuće. A ujedno i da zatvara prolaz nekom drugom koji bi hteo da uskoči.

I zato, da bi došlo do malo “provetravanja”, prebacio sam “Wake Up Sister” (probudi se sestro) od Parov Stelara iz ElectroSwing-a, gde je bilo njeno izvorno prebivalište, ovde, u InBetween. Dakle, ne po kazni, nego zbog sticaja okolnosti.

Jer, život ti ponekad nanese na put i po neku zvrčku koju uopšte nisi zaslužila. Jednostavno ti se loše otvore karte i onda moraš, ni kriva ni dužna, da stisneš zube i istrpiš taj prst sudbine koji te je bocnuo i izbio ti vazduh iz stomaka.

Ali, život ne bi bio šeret, kada bi dozvolio da sve bude tako prosto. Jer život je majstor ne dvosmisla nego više-smisla. Što znači da tumačenje jedne iste stvari može da bude svakakvo. Čak i potpuno suprotno. Sve zavisi od toga ko gleda i iz kog ugla.

I tako, to što se “Wake Up…” našla u InBetween može da bude sticaj (ne)sretnih okolnosti.

Nesretne okolnosti, naravno, prvo padaju na pamet zbog već poznatih karakteristika InBetween-a. Da je privremen. Da će možda ceo biti ugašen. Da nemaš svoje društvo koje je kao ti, nego da si sam, okružen drugima koji ti nisu slični. Pa onda to, da si u grupi koja je, nekako, na repu događaja. Nesigurna, nepoželjna, drugačija od svih.

Ipak, sve to može, istovremeno, da bude izazov i prilika. Nemaš konkurenciju. Jedinstvena si od svoje vrste. I još dolaziš iz prve lige. Sa reputacijom. Drugi će ti verovatno tražiti savet, pitati te da pričaš priče i anegdote kako je tamo na prvoj liniji? Šta je korisno znati a šta strogo izbegavati?

I još ako si energična, da ne kažem Electr-ična, i ako si baš ti u grupi zadužena za dobar provod u čekaonici, onda je jasno da te je ova tvoja slučajna pozicija učinila zvezdom koja kod kuće ni blizu nisi bila. Ma ne zvezda, ti si ovde postala carica.

Da, “Wake Up Sister” ima neki poseban plemeniti šarm koji ostavlja iza sebe. Neki nepogrešiv utisak veličine. Nekako je vrh-unska, otmena i bez da se mnogo trudi.

Ima tu neku dirljivu setu u zvuku, to aristokratsko kuliranje koje kao da ti govori: “Ma kako god da bude ja sam Ok. Jer, ja znam ko sam i šta sam. Nemam potrebe da se dokazujem i zato nema frke, nema panike. Idemo samo opušteno”.

Da, idemo i nema stajanja. Jer, cipelice za ples su već na nogama i ima dobro da se zagreju. Bez obzira na ono kuliranje u glasu koje uvek po malo koči – vuče uzde unazad. Ali, kad malo razmisliš, to uopšte i nije loša stvar ako hoćeš da uživanje potraje, zar ne? Ne da izgoriš kao zvezda padalica, nego da traješ, da traješ. Treba izdržati čitavo veče na nogama. Ali, ništa na silu. Ništa na pritisak. Samo fino, odmereno, ali odlučno.

Klavir, truba i klarinet su ovde dobita kombinacija koja ti neće dati ni mira ni odmora. Toliko to dobro rade, da nemaš izbora – moraš da se gibaš. Jer, ovaj Electro je tako ritmičan da od njega nećeš moći ni oka da sklopiš. A Swing će poraditi na “bojama” da ti nikada ne bude dosadno. Da uvek pronađeš neki delić zvučnog mozaika za koji ćeš da se zakačiš i koji će da te povuče sa sobom. I da ti da snage da ostaneš na nogama i u pokretu.

I zato “Porobudi Se Sestro”. Večeras jašemo kaubojko. Vožnja će biti đavolska. Jezdimo preko nebeskog prostranstva kome se ne vidi kraj.

All his way
Ways today or with us you will ride
All his way
Ways today or with us you will ride
Hell a ride
Then cowboy change your ways
Hell a ride
Across these endless skies
All his way
Ways today or with us you will ride
All his way
Ways today or with us you will ride
Hell a ride
Then cowboy change your ways
Hell a ride
Across these endless skies

(Parov Stelar Feat. Max The Sax – Wake Up Sister)

Sada idemo porodično. Znaš ono kada u opisu za neki film vidiš baš tu reč i odmah znaš da će biti vrrrrlo smorno. Onaj mali kružić pokazuje da godine 12 pa na dalje mogu slobodno pred mali ekran, bez da se tatica pita hoće li morati da crveni pred njegovom ćerom jer se tamo neka suknja podigla iznad kolena.

E pa, ovo i jeste to, ali ne baš sasvim. Đavo je u detaljima, zar ne? Pa dobro, idemo sada, odmah, da tražimo đavola.

Stvar se zove “Family Affair” (porodična stvar). Ispada kao da je ova stvar pravljena da bude logo za grupu. Da bude njen plakat. Jer, i grupa mu dođe tako nešto isto. Ako ih ne poznaješ moraš dobro da gledaš da ne pobrkaš imena – šta je bend, a šta je stvar. Nije ni čudo kada se bend zove Sly & The Family Stone.

I verovatno pomisliš, “pa da”, tu je neki Sly i onda neka porodica Stone. Ali, ne, eto ti đavolka. Sly je, u stvari Stone a u “familiji” su još i njegovi brat i sestra (između ostalih).

Dobro, pa zašto se Sly, onda, izdvojio? Ko zna? On je bio glavni – i textovi i muzika i sviranje više instrumenata.

Ipak, porodica? Pa da, možda i u tom grmu leži đavolak. Da nije bio baš toliko posvećen porodici koliko se trudio to da prikaže kroz reči i imena. A i u “Family Affair” ima delova koji su da se malo počešaš po glavi i zapitaš.

Da, u svoje vreme, s kraja šezdesetih i tokom sedamdesetih, su bili jako dobri i popularni. Jedan kritičar je rekao: “Postoji dve vrste crne muzike. Jedna je pre Sly-ja a druga posle njega”. Funk, Soul i Pscychedelic-a u mix-u je bilo ono po čemu su bili poznati.

Ali, to je bilo čudno vreme. Vreme kada su crnci nosili frizure kao da furaju ogromne kovrdžave kacige na glavi. Zvonarice, kaiši sa širokom šnalom, štikle. Usta puna humanizma, mira, ljubavi, a vene izrezbarene od uboda igala. Droga je i kod Sly-ja zakucala na vrata, a porodična stvar je sa njom odletela kroz prozor.

Ali, ovo nije priča o tome. Ne, ovde zvuk ne zanimaju ni imena, ni reči, ni porodični detalji. Ovo je teren u kome doživljaj dominira. Onaj koji ne poznaje ni jedan jezik a koga, ipak, svi razumeju.

Zvuk jeste porodičan, jer se polako ali sigurno gega s noge na nogu. Stabilno, bez pogrešnih koraka. Ljuljuška te ugodno zavijenog u ćebence sa jastukom ispod glave. Možeš mirno da se prepustiš sredovečnom uživanju.

To je neka fina mešavina mekog ritmičkog Soul-a gde je svaka nota fino izbrušena a muzički takt tako standardan, da se pitaš može li, uopšte, savršenije od ovoga? A kao dodatak toj porodičnoj zvučnoj idili tu je i baršunast, odmeren ženski glas koji od početka ponavlja samo jednu istu frazu: “It’s a family affair” (to je porodična stvar).

Prosto da se čovek pita, pa kako takav zvuk nije mogao da se ušlihta negde među onu silnu crnu braću iz R&B-ja ili one grupe stare crne škole? Dovoljna je samo jedna reč za odgovor: Sly.

Da, Sly i njegov karakter koji izbija kroz glas, kroz njegovu reč. Kroz utisak koji ostavlja sve što od njega dolazi do tebe. Ne vidiš ni gestove ni mimiku, ali kao da ih vidiš. Kao da ti igra pred očima njegova pojava, njegov pokret, njegova totalna expresija. Eto to ti je taj đavo i to su ti ti detalji koji ovde mađijaju. Koji od jedne porodične stvari prave umetničku alternativu.

I naravno, da se to onda lepi za tebe. Ne možeš samo zbog standarda koji je u zvuku da zanemariš alternativu u glasu. Čak ti se čini interesantno baš to susretanje jednog i drugog. Što ga više slušaš to ti se čini sve boljim.

Jer taj čudesan glas je kao galaksija za sebe. Možeš joj dati bilo koje ime a nju neće biti briga jer je ona nešto što ne staje u reč. Tako dobra boja glasa, sa rasponom i gore i dole. Pa onda to sitno blesavljenje. To kreveljenje koje opet nekako nije preterano da bi se rugalo zvuku.

Ipak, ti detalji ti pričaju priču da u ovoj porodičnoj stvari ima i doza cinizma koja debelo dovodi u pitanje “za”. Koja baca sumnju i na imena. Na ona imena sa početka. Ona koja možeš lako da pobrkaš.

Jer, takve su porodične stvari. Imaš dete koje kako raste tako se i hvata za knjigu i sa njim nemaš problema, a imaš i ono drugo dete koje je takav đavo koga i da spališ na lomači ništa ne bi vredelo. Ali, majka će da voli i jedno i drugo jer krv nije voda. I jer je to jedna porodična stvar.

A onda, tek se uzeli pre godinu dana a još uvek proveravaju jedno drugo. Jer, niko ne želi da ga olade. Da se odjednom nađe u problemu. Da ga zamene, izostave.

A, opet, ne možeš ni da odeš jer ti je srce ostalo tu, a ne možeš ni samo ‘ladno da ostaneš jer si već “otputovao” negde drugde. Ne možeš ni da plačeš jer bi tek tada bilo očigledno da si se slomio. Ali, ipak, moraš i da plačeš jer si, jednostavno, sav slomljen.

Da, i to ti je porodična stvar. Pa ti sada vidi šta ćeš s tim?

Možda da batališ porodičnu aferu i uhvatiš se za Sly-ja? Za njegov glas?

It's a family affair
It's a family affair
It's a family affair
It's a family affair
One child grows up to be
Somebody that just loves to learn
And another child grows up to be
Somebody you'd just love to bur
Mom loves the both of them
You see, it's in the blood
Both kids are good to mom
Blood's thicker than the mud
It's a family affair
(It's a family affair)
It's a family affair
(It's a family affair)
Over there, over there
Newlywed a year ago
But you're still checking each other out, hey
Nobody wants to blow
Nobody wants to be left out, uh-huh
You can't leave 'cause your heart is there
But, sure, you can't stay 'cause you been somewhere else
You can't cry 'cause you'll look broke down
But you're cryin' anyway 'cause you're all broke down
It's a family affair
(It's a family affair)
It's a family affair
(It's a family affair)
Oh, hey, a family affair
(It's a family affair)
Ow
(It's a family affair)
(It's a family affair)
Oh
(It's a family affair)
(It's a family affair)
It's a family affair
(It's a family affair)
Well
Do-do-do-do
Hey-hey-hey
(It's a family affair)
(Sly & The Family Stone – Family Affair)

Nekada te jednostavno ne vole. Ne da te ne vole nego te i ne podnose. I ti tu ništa ne možeš. I ako pokušaš nešto da promeniš, neće ti vredeti. Možeš samo gore da napraviš. Tek onda će pomisliti da ne zaslužuješ obzir i poštovanje. Pokušavaš da im se uvlačiš, da im se dodvoriš, ne bi li te prihvatili. Pa misliš da nisu prozreli tvoje namere. Misliš da su toliko glupi. Da, sigurno to misliš, ali varaš se.

A šta ćeš kada smo takvi? Kada toliko čeznemo da negde pripadamo. Ili, da nekome pripadamo, sve jedno je. Ubija nas pomisao da nismo vredni u očima drugih ljudi. Osećamo se jadno, bedno, ništavno. Kao da drugi ljudi u svojim rukama drže ključeve našeg samopoštovanja.

Naravno, znamo da su to sve gluposti. I da smo to što jesmo, šta god o tome drugi mislili. Jer, ti drugi ne mogu ni da devalviraju našu pravu vrednost, niti da nas stave na pijedestal pa da, onda, postanemo vredniji samo zbog toga.

Ali, jedno je razum a drugo su osećanja. Razum će nam reći da nemamo ama baš nizašta da se sekiramo, ali ćemo se i pored toga osećati praznjikavo i tužno. Jer, svako voli da nađe svoje mesto pod suncem. A to sunce je okolina – drugi ljudi.

E sad, neko će tokom vremena navići na to da ga ljudi generalno ne razumeju i ne prihvataju i neće se preterano truditi. Skapiraće da, uopšte, ne treba da se obazire. Jer, to je najbolji način da se ljudi posle prvog otpora i nepoverenja trgnu i počnu da prilaze. Ne svi, ali neki svakako da. I to je sasvim dovoljno – za početak.

Ali, njima nisu prišli. Možda imaju razloga zašto nisu?

Možda im se ne sviđa to njihovo ime “Azure Ray” (azurni zrak). Nekako je nadmeno – gleda sa visine. Odmah pravi distancu. Možda misle da su one bolje, nešto bitnije ako su se okitile tim fensi imenom.

I još dve žene, u svojim zrelim godinama, a u duetu zajedno. Malo čudno, nije baš uobičajeno. Možda su i lezbo, ko zna? Ali, znaju se od njihove petnaeste iz škole finih umetnosti iz Alabame. A i obe su udate. Ma dobro, ali, ipak.

A onda, još imaju i druge grupe u kojima su aktivne, a i izdaju solo albume. Pa šta će im sve to? Da sede na deset stolica, umesto na jednoj kao i svi ostali?

I onda, samo nešto pametuju. Neka čudna pitanja, neke nerazumljive priče. Zašto ne razgovaraju normalno da ih ceo svet razume? A osim toga, i kada nešto kažu ubiju te u pojam da ne možeš pola dana da dođeš sebi. Samo neko crnilo, neka teška depresija.

Ali, ovo je Melancholy grupa, zar ne? Ma dobro, jeste, ali one ga preteraše. Sve ima neku svoju meru. Ok, idemo setno, tužno, ali ovo je ubi bože. Da se čovek rokne za primer.

I tako Azure Ray nije dobro prošla na skupštini stanara AlterMelancholy grupe u kojoj je boravila. Jednoglasno su svi tražili da je premeste negde drugde. Ne žele je više jer je očigledno da je višak. Nekako je drugačija i po zvuku. Ne mogu tačno da objasne u čemu je stvar?

Ali, očigledno je da im nešto fali. Ili da nečega imaju previše što drugi nemaju.

I zato, bilo bi najbolje za sve da se premeste u neku drugu grupu gde će i njima biti bolje. A ne da se ovde stiskaju i da trpe mrke poglede svih ostalih.

A “azurne” su na to samo iskulirale, klimnule glavom i nezainteresovano rekle: “Ok, idemo”. I tako, eto ih sada ovde u InBetween-u, sa etiketom jedinog dođoša koji je izbačen iz prve lige zato što ga tamo nisu više želeli.

Tako je, ali, ipak, ne baš sasvim. Jer, skupština stanara na kojoj je Azure Ray bila na tapetu je raspravljala o njihovoj stvari “Don’t Make A Sound” (nemoj da zucneš). Pravila su takva da je rasprava dozvoljena samo o nekoj konkretnoj pojedinačnoj stvari i skupština je to uradila. Nisu želeli tu stvar i hteli su je napolje jer im je kvarila imidž čitave grupe.

Ali, niko nije spomenuo jednu drugu stvar (“We Exchanged Words”) koja je, takođe, u AlterMelacholy-ju. I ne samo da je tamo, nego još i seče traku – na samom je početku. Pa, dobro, a kakve sada to ima veze? Pa ima, jer je i to stvar od Azure Ray. Samo, ona uživa ugled i zato niko ne sme da je dira. Znaju da ne bi vredelo i zato ne pokušavaju – barem za sada.

Eto, to je cela istina, iako je tačno i to da je “Don’t Make A Sound” povučena jer se nije baš najbolje zvučno uklapala u grupu. Jeste da tamo pripada, ali nešto je falilo – ona fina srebrna nit koja povezuje. Koja ti nepogrešivo govori šta ide gde a šta ne. U nekim slučajevima jednostavno znaš, ali ne možeš da objasniš zašto? Ovo je baš takav slučaj.

Dakle, nema veze sa količinom depresije u zvuku i atmosferi, sa totalnom negativom. Ne. Ovde se stvari ne razvrstavaju po tome da li su plus ili minus. Nego po tome kako lično doživljavam alternativu u okviru njih.

“Don’t Make…”, ne samo da je za nijansu odudarala od AlterMelancholy zvuka nego joj je uz to i falilo malo “snage”. Unutrašnje snage. Da je toga bilo možda bi i ostala. Ovako, klima joj se čak i u InBetween-u. Za to malo viška je trenutno ostala ovde, iako je vrlo lako mogla da bude potpuno povučena sa bloga. Tada biste je, možda, ponekad čuli u ponekoj Playlisti (a možda čak ni to). Videćemo šta će biti sa njom ubuduće.

E da, još nešto. Zadnja strofa mi se nije baš uklapala, jer je ritmički malo iskakala od celine, pa sam je izbacio i umesto nje ponovio prvu strofu. Više mi se tako sviđa. Malim slovima su ti date te reči koje fale, a evo linka ako hoćeš da čuješ celu stvar u originalu.

Već ti je jasno da je ovaj zvuk teška melanholija. Jasan je i odlično prikazan efektima koji se čuju u daljini. To je jedan baladni Electro zvuk. Ono što često zovu Dream Pop – uspavan, sanjalački Pop. Samo, meni ovo, uopšte, nije Pop nego čista alternativa. Vrlo je kreativno napravljeno i zato mi se još uvek lepi za prste.

A glas je, takođe, interesantan. Na sredini između pevanja i recitovanja. Ali, dobro je. Mnogo je dobro jer je originalno. I jer se uklapa u zvuk koji prati. Koji kao da se plaši glasa pa se oprezno drži u pozadini. A glasu se svaka “dlaka” čuje – toliko je jasan i izražajan.

I taj glas kao da ne priča nego kao da misli. Sav se pretvorio u dubinu – u životnu filozofiju. Kao da je sav opsednut crnim mislima – nihilzmom. Reči čak i nisu toliko crne koliko je glas i čitava atmosfera nabijena depresivom. Osećaš da je njeno očajanje toliko debelo da bi mogla nožem da ga sečeš.

Ovaj glas ti objašnjava u slikama i simbolima. Sve ti potanko obrazlaže. Kao da je toliko razmišljao da više nema ni trunčice sumnje. Deluje ludački tih. Kao da odbrojava poslednje minute. Kao da su mu je ovo konačna ispovest pre nego što bude podigao ruku na sebe.

I to sve zbog njega. Koga ona očigledno nije dobro poznavala. Nekad.

Jer ti možeš, recimo, da odeš bilo gde, bilo kada i nađeš nekoga. Ali, kako da znaš kakav je? Kakav je, zaista? Da li je dobar, ljubazan?

Sunce je visoko na horizontu, ali sreća? Kakva je sreća za njega? Ona zna da njega sreća samo podseća na ljude koje je povredio, na greške koje je pravio. Onda kada je bio dole, kada je pao nisko. A gde je sada? I sada se vuče tim žalosnim ulicama koje mu tako dobro pristaju.

I ona zna da kada bi on podigao pogled i kada bi video sve ove reči da ih, uopšte, ne bi razumeo. Jer mu one ništa ne znače. I zato neka ih napiše na pesku i neka gleda kako ih voda talasa spira. Kako nestaju pred njegovim očima. Kao što su i oni nestali.

A on, neka samo nastavi da sedi na tremu svoje kuće sa nogama dignutim na sto i neka se zanima gledajući ose koje se roje. Može da izađe svako veče i zgura jeftino pivo sebi niz grlo. Mogao bi da provede čitav dan a da ne progovori ni reč. Da ne progovori ni jednu jedinu.

You could go anywhere anytime and find someone
But how will you know if he's kind
The sun is out but happiness
Only reminds you of the people you hurt
Mistakes that you made when you were down
And where are you now
You're sweeping up these sorry streets
And I knew somehow when you looked up and over me
That you could look up these words
But you still won't understand
They mean nothing to you
So write them in the sand
And watch the water wash them away
And where are you now
You're sweeping up these sorry streets
And I knew somehow when you looked up and over me
You could go anywhere anytime and find someone
But how will you know if he's kind
The sun is out but happiness
Only reminds you of the people you hurt
Mistakes that you made when you were down

You could sit on your front porch
And watch the wasps dive down
You could go out every night
And force cheap beer down
You could go all day
And not make a sound

You could go all day
And not make a sound

(Azure Ray – Don't Make A Sound)

“A ja joj kažem, ne budi luda, biće nam ljepše sto puta, na zadnjem sjedištu moga auta”. Da, tako je to bilo nekada davno, u eri “Bjelog Dugmeta”. Ma, ne samo u njihovoj eri, nego oduvek. Od kada je sveta i kola. Zadnje sedište se oduvek znalo zašta postoji? Ima li neko da ne zna?

Kad si mlad moraš da imaš makar dve stvari: ribu i makinu. Čak ti ni lova ne treba. Mislim, treba ti, najviše na svetu, ali nešto se uvek nađe, koliko toliko. Jeste da tada nikada nije dosta, ali je uvek, nekako, dovoljno. Ali, riba i makina, to mora da se ima. Da se poseduje. Tako je bilo oduvek. Tako je i danas. I ovde, i tamo i svuda.

I u dalekoj Australiji se verovatno peva o fenomenu zadnjeg sedišta. A da ne govorim kod Amera gde je zadnje sedište prosto stavljeno na tron kao poznati simbol mladalačkih nestašluka.

E, sad, ovde imamo jednog Australijanca, bivšeg surfera, koji se preselio u L.A. da bi tamo napravio karijeru muzičara. I nedavno mu svanulo, maja 2016, kada je izbacio svoj debi album “Dawn” (zora).

Svanulo mu je tamo, ali ovde kod nas tek krči put. Trenutno je u InBetween-u pošto nigde drugde nije mogao da uskoči. Jer, drugačiji je, videćeš. Njegovo ime je Ry Cuming, a za muzički pseudonim uzima RY X. Sa tog njegovog prvog “dugog” albuma slušamo stvar “Howling” (zavijanje).

Na samom početku odmah opasno dobro. Gitara. Samo ona. A akord kao iz snova – ludilo. Utisak, zaista, impresivan. Uh, kako je dobar filing kada čuješ tu žicu koja odjekuje i osetiš da joj ništa ne stoji na putu. A ona slobodna da se odapne i izvibrira baš onako do daske.

Ako misliš da je to neki brz ili snažan vajb, ne, nije. Odmeren je, umeren. Ali je alternativa. Čista alternativa.

Zvuk gitare je u fazonu AlterNewWave-a, i ti sada normalno očekuješ da će i sve ostalo da povuče na tu stranu. Ali ne, neće biti tako. Jer i glas ti je spremio jedno iznenađenje. Ono koje ni u ludilu nisi očekivao.

Odjednom osetiš glas koji kao da je naglo trgnuo uzde za rikverc, i ti sada pokušavaš da se presabereš. Čekaj, bre, šta je ovo? Jer, ovaj muški glas kao da ženskari. Kao da se, nekako, femka. A gitara i dalje “mu ga daje”.

Čudna konstrukcija, ali polako počinješ da povezuješ konce. Da učiš, da se snalaziš, da se prilagođavaš toj čudnoj kombinaciji zvuka i glasa. I osećaš kako sve to počinje da ti prija. Osećaš kako uživaš. I onda počinješ da se otvaraš. Da to što ti dolazi  polako puštaš u sebe.

Jasno ti je da glas naglašava senzualnost. Deluje kao da se sav rastapa u erotičnom zanosu. I deluje, nekako, odsutno, daleko. Kao da je uronjen u taj svoj svet tihe strasti koja, u stvari, plamti iznutra.

A ta strast ne igra na dinamiku nego na dubinu. Dubinu koja je najdublja kada je najmirnija. Kada je u centru, u središtu, u ravnoteži koja ti ne da mrdneš ni na jednu stranu. Kada energija teče uvis. Pravolinijski. Najkraćim putem.

A on, on tek što uspeva da izusti po koju. Totalno obuzet, totalno zarobljen. Totalno izgubljen. Sa glasom koji se često gubi u samom sebi. Koji ponekad ne peva nego progovara.

Jer, noć ga je obuzela. Ta vrela noć u kojoj je njeno zanosno telo pored njega. A motor automobila samo neka nastavi da radi. Neće da smeta. Jer, ti njeni prsti sa mirisom lavande. Ti prsti koji upravo gutaju polen sa njegovih latica. A on kao od zlata, ushićen, totalno u vlasti njene čarolije. U božjem obredu kojem su se oboje predali. Ona pliš, a on bez ičega. Leži i zavija.

Kako se samo bezrezervno i hladno spojio sa njenom kožom, te noći kada je zaveden, kada je odveden. Kada je zarobljen njenim grehom. Zbog nje sada zavija. Zbog nje urliče kao izgladnela životinja.

I crvenilo. Crvenilo u obrazima, u telu – u njemu i u njoj. Izložen, razotkriven. Tamo, tamo gde su položili oružje. Tamo dole, na zadnjem sedištu.

Hot nights coming

Keep the car running
Lavender fingers
Swallow my pollen
Gold I fell into your spell
On the rite of god we fell
You were plush and I laid bare
You had me howling
Cold I fell into your skin
On the night you led me
Under your sin
You had me howling
You had me howling
Hoo-hoo, blush (4x)
Golden siren
Underexpose me
Come lay your weakness down
On the floor in the backseat
Gold I fell into your spell
On the rite of god we fell
You were plush and I laid bare
You had me howling
Cold I fell into your skin
On the night you led me
Under your sin
You had me howling
You had me howling
Hoo-hoo, blush (4x)
Hoo-hoo, blush (8x)
(RY X – Howling)

PLAYLIST INBETWEEN (8 Songs)