POP

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Izraz “Pop Music” je zapadni termin koji je nastao tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Iako neki pominju i ranije periode (čak i dvadesete godine). “Pop” je skraćenica od “popular” ali šta se tačno misli pod time se menjalo tokom vremena. Na početku je to bio kišobran da pod njega stane sva muzika koja je u tom trenutku bila u trendu. U Britaniji se u to vreme koristio izraz “Beat” da opiše muziku kakvu su pravili The Beatles i njima slični. U Americi je korišteno ime “Rock And Roll”.

Kasnije (krajem 60-ih) se termin Pop koristio u suprotnu svrhu – da se pokaže ne ono što jeste nego ono što nije. Pop je tada bilo sve što je bilo popularno a nije bilo Rock ili Blues.

Pop zvuk je na blogu predstavljen sa tri zasebne grupe: PopDance, PopLounge i PopRockBallad.

Za Pop se kaže da ima nekoliko elemenata koji ga karakterišu. Pre svega to je muzika zapadne tradicije koja vuče svoje korene uglavnom iz Rock-a i Blues-a. Kasnije su, naravno, i mnogi drugi muzički žanrovi uticali na Pop, na primer, Latino i Electro.

To je zvuk za koji uglavnom vlada mišljenje da je slabijeg autorskog pečata i da je direktan produkt komercijalizacije. Drugim rečima, to je muzika koja je pravljena da se što bolje i više proda. Da se od nje što više zaradi. Zato je pravljena po odgovarajućem modelu.

Ritam je prosečan, zvuk bazičan, jednostavan, bez mnogo experimentisanja. Pesme su kratke ili srednje dužine. Postoji refren koji treba da te zakači za pesmu – da ti se ona svidi. Teme su svakodnevne, najčešće ljubavne. To je model koji je trebao da obezbedi što širu bazu upoznavanja, sviđanja i kupovine.

Kod nas ovde na blogu vladaju potpuno drugačiji zakoni – prirodni a ne komercijalni. Blog je kolekcija stvari koje se meni jako sviđaju, ali bez namere da se svidi bilo kome od vas. Ja iznosim moje utiske, dajem neke opšte informacije o autorima, o textu. Preporučujem kako nekoj stvari da pristupiš da bi je lakše razumela. Ali, naravno, ti odlučuješ. Možeš da čitaš moje komentare, možeš da pratiš text. Možeš da ideš po redosledu koji predlažem da bi blog doživela kao muzičku knjigu. Ali, ništa od svega toga ne moraš da radiš. Možeš samo da poslušaš tu i tamo po neku stvar i to je sve. Šta je bolje? Sve jedno je. Ti odluči.

Dakle, ovde na blogu je termin “Pop” korišten više u simboličnom smislu. Da reši neki problem, uklopi se u neku situaciju, prenese određenu poruku.

Ako si pratila blog onda si sigurno videla da se Pop izraz ne koristi sada prvi put, nego da smo ga imali prilično često. U okviru Alter-a dva puta, a u okviru Indie-ja čak pet puta je reč “Pop” korištena za imena različitih grupa. Što znači da je Pop “dijaspora” veća više nego duplo od svoje matice koja u startu ima samo tri grupe.

To jasno govori da Pop kao celina ima za sada veoma slab uticaj u odnosu na druge celine na blogu (Alter, Indie, Rock). Jer, Pop nije uspela da integriše u svoju galaksiju dosta svojih Pop satelita koji se trenutno okreću oko nekih drugih sazvežđa.

Drugim rečima, Pop je služio u dobroj meri kao ispomoć drugim muzičkim celinama, a sebi je mogao da prisvoji samo ono što nije trebalo drugima, odnosno samo ono što je preostalo.

Ali, koji to simbolizam stoji iza terimina “Pop” na blogu?

Kao prvo, Pop je na blogu korišten da izrazi zvuk koji je harmoničan odnosno dobro ubalansiran što se tiče muzičke celine u kojoj se nalazi. To je zvuk koji bi većina prihvatila sa odobravanjem, jer je nekako baš zbog tog svog balansa vrlo pristupačan i poželjan. Jer, ono što lakše razumeš ima više šanse da ti se svidi. To se jako dobro vidi po grupama AlterPop i IndiPop. To su grupe koje su nekako najviše “na sredini” tih svojih celina. Imaju neki prosečan ritam koji ne štrči mnogo ni na jednu stranu.

Osim toga, Pop je poslužio nekim celinama da preko njega obuhvate zvuk koji je sporija ili brža varijanta nekog osnovnog zvuka. Tu se posebno misli na Rock grupe. Onaj zvuk koji je bio sporija ili slabija varijanta Rock-a je jednostavno obeležen kao PopRock. A onaj zvuk koji je bio nešto brža, igračka varijanta Folk-a se, takođe, poslužio Pop imenom. Primer za to je IndieFolkPop.

I konačno, Pop je korišten da ukaže na zvuk koji ima neku dozu mekoće u sebi. Koji je više ženski po karakteru, više senzualan. Naravno, ne preterano, jer za to imamo neke druge reči (Sensual, Trip, Sentimental, Romance). Ne, Pop u ovom smislu samo ukazuje da postoji doza neke osećajnosti u tom zvuku. Tu se naročito misli na zvuke koji osim osećajnosti imaju i određeni meki igrački ritam u sebi.

Ako hoćeš da čitaš još nešto o Pop-u otiđi u Pop “dijasporu”. Tamo je, takođe, u svakom uvodnom textu grupe koja nosi Pop kao deo imena bilo reči o Pop zvuku na blogu.

POP DANCE

Na blogu ima desetak grupa koje kao deo svog imena imaju reč “Dance”. Što ne znači da grupe koje nemaju tu reč nemaju igrački ritam u sebi. Naprotiv. Verovatno bi se na prste jedne ruke mogle nabrojati grupe koje u sebi nemaju baš nikakav ritam koji bi mogao da baci telo u pokret. Naravno da različiti zvuk podrazumeva i različitu igru.

Neka igra može da bude samo u vidu klimanja glavom, dobovanja prstiju po stolu ili lupkanja nogom po podu. Jer i to je neki pokret koji je zvuk proizveo kod slušaoca. Neće svaki zvuk da te natera da đuskaš ili da se bacakaš na podijumu. I Rock ima neki svoj specifični igrački ritam kao što ga imaju i Punk i NewWave i Chill. A da ne govorimo o House-u, Electro-u, R&B-u.

Igra i poket su važni zato što nas intimnije povezuju sa zvukom. Kada igramo onda smo prijemčiviji i otvoreniji za zvuk koji tada lakše prodire u naše dublje slojeve. Tada je prenos od srca srcu dosta olakšan. Što znači da ćeš tada biti u stanju da mnogo bolje razumeš autora i njegov odnos prema toj stvari.

Kada igraš na nekom koncertu, onda se povezuješ ne samo sa tom stvari nego i sa drugim ljudima koji su oko tebe, sa čitavom atmosferom. Popularnost grupe i komercijalni efekti su dosta povoljniji ako postoji neki igrački ritam na koji možeš da nakačiš zvuk.

Čak i zvuci koji su jako spori i teški, kao na primer, Blues, često imaju u sebi neki oblik igračkog ritma koji ti omogućuje da se lakše poistovetiš sa zvukom. Pa bilo to samo blago mrdanje glavom, rukom ili nekim drugim delom tela.

Hajde sada da vidimo, od svog tog densa u direktnom ili prikrivenom obliku kakav je PopDance?

PopDance je na liniji onoga što je rečeno u uvodu za Pop. To je zvuk koji je umeren, koji je dobro ubalansiran. Tako dobro da može da se svidi najvećem broju ljudi. To je bazičan zvuk bez mnogo zvučne mistike koja bi ti tražila da se mnogo više uneseš u zvuk i da više puta otslušaš stvar ne bi li je razumela. Ne. PopDance je vrlo pristupačan i neće ti biti nikakav problem da ga shvatiš.

U našem jeziku mi umesto “popularna” muzika kažemo često “zabavna” muzika. To je zvuk koji možeš da čuješ na festivalima ili na moru, na terasama sa živom muzikom. Biraju se hitići koje većina ljudi poznaje i u kojima će sigurno uživati. Tačnije rečeno, to je zabava za prosečnog slušaoca. Zabava za većinu. I naravno, to je muzika za igru.

Dakle, eto takav zvuk imamo u PopDance grupi, samo što se ovde na blogu ne udovoljava prosečnosti. Iako će i ovde poneki hitić da prođe.

E sada, pošto PopDance vuče korene sa raznih strana u ovoj grupi će biti različitih nijansi zvuka. To će biti, na primer, bazični Dance koji vuče korene iz House-a, ili može da ima malo više Electro-a u sebi. Ili, može da ima puniji zvuk i meki igrački ritam koji je specifičan za Disco. Ili, može da ima neku nijansu R&B-ja ili Funky-ja. Ili neku mućkalicu koja je integrisala više različitih elemenata.

Ja, zaista, nisam očekivao da će Pop naći bilo kakvo mesto na blogu. Baš zbog te njegove komercijalne reputacije i jeftinjikavosti koja generalno prati takav zvuk. Ali, ove stvari su se jednostavno nametnule i protiv toga se nije ništa moglo.

Dobro, već je više puta rečeno, da sve ovde na blogu ima neki oblik alternative u sebi (naravno, po mom ličnom osećaju). Šta je onda ovde u PopDance-u ta alternativa, gde se ona nalazi?

Pa najpre baš u tom balansu, u harmoniji koja je tako dobro uprosečila ritam i zvuk da oni izlaze iz okvira jeftinog proseka, iz dosadnog standarda koji je za jednokratnu upotrebu. Takve stvari mogu čak i da se svide velikom broju ljudi, a da, ipak, imaju nešto posebno u sebi. Da imaju neku kreaciju, neku “vrlinu”. To je ono što je teško rečima objasniti. To je neki “X faktor” koji jedna stvar poseduje a druga ne.

Kroz mene je prošlo hiljade stvari od kojih su mnoge bile u Pop fazonu. Od svih njih je samo šest dospelo u prvu ligu na blogu. Tako je to trenutno, sada kada se grupa formira. Od tih šest stvari jedna je pravi hit za koji ste sigurno čuli. Druga je nešto manje poznata. A ostale četiri će ti najverovatnije biti totalni stranci.

Od tri grupe koje Pop trenutno ima u svom sastavu zašto je baš PopDance došao na sam početak?

Jednostavno zato što je ovaj Pop zvuk sinonim za Pop u celini. Drugim rečima, kada se kaže Pop misli se upravo na ovakav zvuk ili na nešto slično. Ostale dve grupe (PopLounge i PopRockBallad) nisu izvorne nego izvedene. Nastale su sticajem okolnosti. To su “derivati” specifični samo za ovaj blog.

Imao sam dilemu kojom stvari da otvorim grupu. Dve su bile u konkurenciji. Na kraju sam se odlučio da jednu stavim na početak a drugu na sam kraj. Tako je i kraj na neki način postao početak. I to za one stvari kojih još nema. Koje će tek u budućnosti doći u ovu grupu.

Za početak, odmah, zvezda na listi – Jamiroquai.
Verovatno ste čuli za Jamiroquai, ali možda niste znali da je to ime grupe a ne lidera benda. (Jason) Jay Key je ime onog lika koji je u prvog planu kada god čujete i vidite ovu grupu. Jay je toliko “napred” i u fokusu pažnje da mnogi ljudi naziv grupe poistovećuju sa njegovim imenom.
Možda, takođe, niste znali odakle ovakvo ime grupi. “Jam” je skraćenica od Jam – Session, što je način sviranja Jazz muzike gde muzičari nepripremljeni spontano nešto sviraju – onako kako im dođe. “Iroquai” je naziv za indijansko pleme “irokezi”. Ne znam odakle im to – možda u Jay-u ima malo indijanske krvi.
Grupa je osnovana početkom devedesetih i uglavnom je svirala Acid Jazz. To vam je Jazz u koji kao u leskovačku mućkalicu ubacite sve i svašta. Možete, na primer, Jazz da začinite tako što u njega umešate Blues, R&B, Funk&Funky, Rock, Dance...Sve što poželite. To vam pruža neslućene mogućnosti improvizacije, koja je prava “meka” za kvalitetne muzičare – za virtuoze na svojim instrumentima.
Kažu da je Jay gurao grupu sve više ka dens ritmovima tako da je ovaj novi album najviše u tom fazonu. Po njegovoj izjavi stvar koju ćete ovde čuti “White Knuckle Ride” je autobiografska i opisuje Jay-ev estradni put tokom dvadesetogodišnje karijere.
Što se tiče samog ritma i zvuka ove stvari, primetićete da to, ipak, nije klasična dens stvar. Ipak, je malo “uvrnuta”. Ne mnogo, samo malo. Samo toliko da razbije monotoniju koja je česta kod dens stvari.
Zato volim Jamiroquai. Zbog njihove originalnosti. Zbog toga “što ne možeš da ih uhvatiš ni za glavu ni za rep”. Zato što ti uvek izmiču kada pokušaš da ih svrstaš ovde ili tamo. Zato što svuda, ipak, makar malo štrče i ne uklapaju se idealno. Ali, baš to neuklapanje pokazuje na delu njihovu kreativnost i jedinstvenost.
Pred vama je jedna stvar koja je baš takva. Ima svoju posebnost koja je prepoznatljiva, ali ima i onaj zarazni dens momenat koji ćeš osetiti već posle prvog slušanja. Možda će ti, ipak, trebati par slušanja da stvar doživiš na pravi način u celini. Što se više usmeriš na nju to ćeš se brže ukačiti na njenu “frekvenciju”.
Kod ove stvari važi pravilo “toplo – hladno”. Promena ritma na jednu pa na drugu stranu. Ali, to je ovde vrlina – deo koji ostavlja pečat i čini to da se ova stvar razlikuje od gomile drugih.
Inače, izraz “white-knuckle ride” znači neko veliko uzbuđenje, ekstazu. Nešto što je i uzbudljivo i zastrašujuće istovremeno. Kao kada si u luna parku i voziš se onim velikim rollercosterima – toboganima – od kojih ti se kosa diže na glavi i samo dok ih posmatraš. Izraz potiče odatle, jer kada si u tako velikom uzbuđenju grčevito se držiš rukama za držače ispred sebe da su ti od tog silnog stiska šake pobelele.
Tako Jay Key vidi svoju muzičku karijeru – kao vožnju na rollercoster-u. Kao stalni napor da stvari ispadnu što bolje. Da budu onakve kakve je “muzički genije” smislio da treba da budu. Cena za to je pritisak koji te obara. Koji te sustiže bez šanse da ga izbegneš, da ga zaobiđeš.`
Ali, iako te taj pritisak izjeda, ne suprostavljaš mu se baš previše, jer znaš da te on i diže. Da te lakše od bilo čega drugog puni stvaralačkom energijom. Samo, nije ga lako držati pod kontolom, kao što još niko nije smislio lak način da dobre stvari popravljaš, poboljšavaš – da ih radiš baš onako kako treba.
Čak i kada bi želeo tu ništa ne možeš da učiniš. Prisiljen si da “živiš na ivici noža”. Veliko je pitanje da li ćeš ikada moći da se oporaviš? Moraćeš da prihvatiš da si mali točkić velikog mehanizma koji te vrti oko svog malog prsta.
Ali, to je u tebi i moraš da nastaviš dalje. “Na tome si” i to moraš da prihvatiš. Život sa “tempiranom bombom” u sebi postaje tvoja sudbina.
Od toliko mnogo podataka koje su te “izbombardovale” u vezi ove stvari, probaj da upamtiš samo jedan: Prihvati je kao Dens stvar u kojoj ćeš da uživaš do maximuma bez obzira na njen text. Neka sav pritisak o kome se ovde govori bude za tebe onaj koji će te baciti na noge i naterati na pokret.
Yeah, gonna make it better
Ooh yeah
Yeah, gonna make it right
Here it is
There's no way to make it better
Get's you down
It's pressure (pressure)
I'm serious
Trouble genie's on the way
Got a little something for you
It's pressure (pressure)
It gets ya
Now we need what you know
But I knew that anyway
I can't let this pressure go
This pressure's here to stay, yeah
Yeah (white knuckle ride)
Gonna make it better (white – knuckle ride, I'm on it, baby)
Yeah (white knuckle ride)
Gonna make it right (white – knuckle ride, I'm on it)
It's not so easy to control (pressure)
It's not so easy to control (pressure)
There's no easy way to make it better
There it is, (there it is)
Couldn't change it if I wanted
Taste it all the time
It's pressure (pressure)
Yeah hey!
Oh baby
So true
Don't know if I can recover (don't know if I can recover)
Got me 'round it's little finger (got me 'round it's little finger)
Pressure (pressure)
Oooh, there it is
Couldn't change it if I wanted
Taste it all the time
Step into the light!
Don't know if I can recover
Taste it all the time (I taste it all the time, yeah)
Yeah (white – knuckle ride)
Gonna make it better (white – knuckle ride, I'm on it, baby)
Yeah (white – knuckle ride)
I gonna make it right (white – knuckle ride, I'm on it)
It's not so easy to control (pressure)
It's not so easy to control (It's not so easy to control)
There's no easy way to make it better (come on, baby)
Take a white – knuckle ride!
Yeah (white knuckle ride)
I gonna make it better (white – knuckle ride, I'm on it)
Yeah (white knuckle ride)
I know I gonna make it right (white – knuckle ride, I'm on it)
It's not so easy to control (white – knuckle ride, I'm on it)
It's not so easy to control (pressure)
It's not so easy to control (pressure)
Take a white – knuckle ride (white – knuckle ride)
I'm on it, baby
(Jamiroquai – White Knuckle Ride)

Ima li Rusa ovde? Ako ima, oni će u startu znati šta znači “Moloko” (mleko). Ali, nisu Rusi u pitanju nego čistokrvni Englezi iz Sheffield-a. Ona i on. Mark Brydon i Róisín Murphy. On producent ona pevačica.

On je tokom devedesetih radio sa raznim muzičarima, od poznatijih sa Boy George-om i Cabaret Voltaire. Ona, ko zna gde dok nije pokupila njega na jednoj žurci. Prišla mu ženska i rekla mrtva ladna: “Da li ti se sviđa moj tesni džemper? Vidi kako lepo stoji na mom telu”. Da li treba da kažem da su počeli da izlaze zajedno? A onda i grupa “Moloko”. Ženska posla.

Inače, to ime grupe dolazi iz filma “The Clock Orange” (paklena pomorandža), kao reč za (opojni) “napitak” pod imenom “moloko”.

Njihov debi album se nije zvao nikako drugačije nego “Do You Like My Tight Sweater”? (da li ti se sviđa moj tesni džemper). Singl sa tog albuma “Fun For Me” (zabava za mene) se našao u muzici za film Batman & Robin, vrteo se često na MTV-ju i dospeo na četvrto mesto US Dance Chart (Billboard) liste.

Mi slušamo stvar “Sing It Back” (pevaj i ti, uzvrati pesmom), sa njihovog drugog albuma “I Am Not a Doctor” (nisam doktor).

Inače, ta stvar se vrtela oko 40-og mesta Uk Chart (britanske top liste) dok je nije obradio DJ Boris Dlugosch i vinuo u orbitu. Dospela je na mesto broj jedan američke bilbordove dance liste.

Posle toga su izdali još dva albuma (poslednji 2003). A onda je došlo do ljubavnog raskida a i kraja za Moloko.

Njihov zvuk opisuju kao Alternative Pop, Trip Hop, Dance Pop, Experimental Pop.

Upravo do sada nisam bio svestan koliko je “Sing It Back” slična sa prethodnom “The First Time…”. Onu prethodnu sam uvek doživljavao kao House a ovu ovde kao Disco Dance stvar. Naravno, i jedno i drugo je tačno, ali imalo bi o tome još koja da se doda.

Zapravo, ovde kao da se radi o bratu i sestri – toliko ima sličnosti a i razlika (koje su čisto muško-ženske prirode).

Kada Sing It Back ne bi bio ovde gde je – u Pop-u – onda bi se, svakako, zbog tog svog valjajućeg ritma sasvim lepo smestio u HouseMix. Ali, s druge strane, za HouseMix zvuk nije tipično da je toliko obojen koliko je to ovde u Sing It Back. Sestra se, zaista, dobro našminkala. Zato ovaj zvuk više potseća na HouseDance ili na neki NuDisco.

Sva ova priča bukvalno znači da na ovaj zvuk ovde nema šanse da ti đuska ne padne odmah na pamet. Zvuk te prosto zove da izađeš na podijum i da se razbacaš na sve četiri strane sveta. Ovde je sve podređeno šarmu, zavođenju, ukupnom utisku koji treba da ti izvuče tlo ispod nogu.

I ovaj ženski glas u dobroj meri je zaslužan za sve to. Kvalitet mu nije jača strana, ali ovde to nije najbitnije, jer je ovo jedna drugačija igra. Ona u kojoj se traže neki drugi kvaliteti.

Kao kada, na primer, imaš s jedne strane lepoticu koja je uglavnom sama, a sa druge devojku koja ne izgleda ništa posebno, ali je non-stop zauzeta i poznata po tome da uvek šeta najbolje frajere.

Tako je i sa ovim glasom. U njemu se oseća da sasvim jasno zna šta hoće. A samopouzdanja mu ni malo ne fali da to što želi jasno i pokaže. Taj glas zavodi svakim svojim decibalom. I mazan je i čežnjiv i požudan i ležeran i svakakav, kakav god želi da bude. To je sasvim dovoljno za ono što je tom glasu potrebno. On.

On joj je potreban i učiniće sve da ga dobije. U Sing It Back ženski jezik je u fulu. Ne prestaje da palaca zavodljivo prema njemu. A tek refren – prava udica. Upecaće te lako to žensko mantranje u refrenu. A ako ne bude dovoljno, onda će da počne temeljno ubeđivanje u textu između refrena.

U stvari, ona ga zavodi time što mu se potpuno predaje. Time što on ne mora da učini ništa da bi je osvojio. Jer ona je već u njegovoj potpunoj vlasti i može sa njom šta mu je drago i kako mu je milo. A Sing It Back, u stvari znači njen poziv, molba da on to tako prihvati i uzvrati joj istom merom.

Jer, ona će mu se predati kad god on bude spreman. Da je uzme baš onako kako on želi. Način kako to on hoće je i za nju najbolji način. Ona mu se mirno potčinjava. Potpuno se prepušta tom finom pasivnom osećaju. Kao zombi koga usmerava samo njegova naredba, samo njegova želja. Može slobodno da joj se smeje dok tako pada pred njim na kolena. Ona će biti ono što on želi od nje. Spremna da mu u svemu ugodi.

Njena pesma će ga držati stalno uz nju, a njegovo ime će biti na njenim usnama. Zato neka priđe, neka samo priđe da čuje njenu pesmu. Neka joj odgovori na isti način – pesmom.

A ona ne želi da razbija glavu o istini. Istina ne stanuje ovde, ne treba joj u blizini. I zato ako je on želi treba da legne pored nje. Ne treba da se opire ako bude zaveden zrelim voćem koje visi nisko na granama. Treba samo da ga ubere.

Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me

When you are ready I will surrender

Take me and do as you wish
Have what you want your way's always the best way
I have succumbed to this passive sensation

Peacefully falling away
I am a zombie your wish will command me

Laugh as I fall to my knees
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me

Can I control this empty delusion

Lost in the fire below
And you come running your eyes will be open
Sing it back to me, back, back to me

And when you come back I'll be as you want me

Only so eager to please
My little song will keep you beside me

Thinking your name as I sing
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me

Come, come, come to my sweet melody

Come, come, come to my sweet melody

Now you can't help it if you have been tempted

By fruit hanging ripe on the tree
And I feel useless don't care what the truth is

You will be here come the day
Truth do you hear me? Don't try to come near me

So tired, I sleep through the light
If you desire to lay here beside me

Come to my sweet melody
Sing it back to me, sing it back to me

Sing it back, sing it back, sing it back

Back, back, back, back, back, back, back, back
Back, back, back, back, back, back, back, back
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me
Bring it back, sing it back
Bring it back, sing it back to me

(Moloko – Sing It Back)

Primetili ste sigurno da je relativno malo velikih hitova na blogu. Ima ih, ali uglavnom po grupama gde se i očekuje da budu (Sentimental& Video, na primer) ili vezano za neke poznate autore (George Michael…).

Ali, Pop je ono što bi trebalo da bude popularno i poznato, zar ne? Tako je, samo s tom razlikom što su meni Pop stvari uglavnom dosadnjikave. Nekako su mi suviše standardne i obične. Jednostavno ne uspevaju da me dodirnu.

Ali, evo, u ovoj grupi, ponovo jedan planetarni hit. Morao sam, doduše, malo da ga secnem da mi se skroz neraspekmezite ovde. Šalim se, naravno – u vezi “pekmeza”. Ali, to da sam ga malo “utegao”, to jesam. Samo malo.

Neću odmah da otkrivam ni stvar, niti grupu. Hajde da se igramo pogađanja.

Dakle, grupa je jako poznata. Britanska. Aktivna je od 1996 god pa do danas. Izdala je do sada sedam albuma i prodala više od 80 miliona ploča širom sveta.

A nagrade? Koliko hoćeš. Četiri puta proglašavani za najbolji britanski sastav. Pet MTV muzičkih nagrada. Osvojenih sedam Grammy-ja. Poznati časopis Rolling Stone ih je proglasio za četvrti najbolji bend tokom dvehiljaditih. Njihovi albumi i singlovi se nalaze na mnogim muzičkim top listama gde često zauzimaju jako dobre pozicije.

Grupa je nastala tako što su se udružili najpre glavni vokal i glavni gitarista. Na tom samom početku grupa se zvala “Pectoralz”. Kada im se priključio bas gitarista ime menjaju u “Starfish”. 1998 grupa menja ponovo naziv. To je konačno ime grupe koje nose do danas. Grupa se zove? Coldplay.

A stvar koju sada slušamo je toliko nova da joj se celofan u kome je bila još nije potpuno odmotao. Jer nastala je krajem 2015 i u 2016-oj je do sada pokidala mnoge muzičke top liste. Samo na američkom Billboardu je držala tri prva i jedno drugo mesto u različitim kategorijama. Stvar se zove? “Adventure Of a Lifetime” (avantura života).

Možda ste začuđeni? Jeste da je stvar laganica. Jeste da je hitić, onako u pravom smislu reči. Jeste da pomalo liči na neki jeftinjikavi šablon. Ipak, primila mi se, šta da joj radim?

Ovde je sigurno kumovao u dobroj meri i text koji je onako, pun slika i simbola koji baš nekako inspirativno deluju u kombinaciji sa zvukom, glasom i čitavom atmosferom.

Ja se trudim da textu pridam minimalnu pažnju – da se fokusiram na zvuk i na ritam. Sećaš se koliko su puta textovi bili i glupi i apsurdni i svakakvi. I kada je moja preporuka po stoti put bila da se text potpuno izbaci iz glave i da se potpuno prepustiš zvuku.

Ali, nekada se desi da se i text ubaci u čitavu priču. Da i on bude faktor koji odlučuje. Zbog svog sklada sa zvukom ili zbog nekog jako dobrog simbolizma ili emotivnog naboja koji se kroz reči projektuje na zvuk.

E, pa ovde je baš takav slučaj. Ipak, u jednom delu (pri kraju) ima jedna strofa koja mi je bila baš onako patetična do bola. Tu se i zvuk i atmosfera potpuno promenila. Sve mi je postalo kao jedna jako zašećerena vodica koju jednostavno nisam mogao ni da liznem.

Iako bi taj kraj trebao da bude vrhunac pesme. Najromantičniji deo u kome su pale neke nežne reči i u kome se po prvi put pominje reč “adventure” (avantura). Teen-ke verovatno otkidaju baš na ovaj deo u kome se on konačno otvara uz reči da ako već ima jedan život i ako mu ona pomaže da prolazi kroz njega, onda on želi da tu avanturu podeli sa njom.

Uh, jeste da je srcelomno, ali nisam mogao. Morao sam ovaj deo da secnem da bi sačuvao onu većinu koja mi je zračila na način koji mi se baš sviđa. Secnuti text sam ostavio na samom kraju glavnog texta (u zagradi). Ali, zvuk naravno, nisam mogao. Tako da ako te zanima ova stvar u celosti, evo prilike, i to u nekoliko verzija: Kenzie Nimmo Cover, RAFO Remix, Live (with Lyrics).

Ali, da se vratimo zvuku. Da, i ovaj zvuk je, moglo bi se reći, kao po udžebeniku pisan za PopDance. S jedne strane, to je balans koji drži ovu stvar prikovanu za centar. Tako je osećam. Kao izuzetno harmoničnu. To je ravnoteža koja se u velikoj meri pokazuje kao univerzalna, jednostavna i svima lako razumljiva. Zato, već na prvo slušanje “Adventure…” ima šanse da ti se prikači za srce.

Ipak, ja više volim stvari koje otkrivam natenane. Koje imaju neku svoju dubinu koja traži vreme da se razume. Tako da čak i u grupi kao što je Pop očekujem da osetim neki makar dašak alternative.

Tu alternativu sam osetio upravo tako što “Adventure…” nisam dozvolio da iskoči iz onog balansa koji je bio prisutan sve do pred sam kraj. Amputirao sam višak koji mi je smetao i kvario dobar opšti utisak. Tek tada je stvar mogla da dobije zeleno svetlo da uskoči na blog. To je bila cena koju je morala da plati da bi postala član društva koje ne gleda baš blagonaklono na pesme “sa Evrovizije”.

Da, morao sam da progutam tu evrovizijsku knedlu. Taj zvuk koji u sebi nema neku poznatu zvučnu osnovu koja često ume zvuk da pogura ka alternativi. Drugim rečima, nema ni Electra, ni House-a, ni Folka. Nema tih uobičajenih začina koji će zvuku da dodaju neku specifičnu aromu koja će da te zavede, da te očara.

Pa čega onda ovde ima? Ima Pop-a. Odnosno, ima Rock-a “na bensedinima”. To je neki Dance ritam koji se ne ističe ničim posebno. Sve što ima je taj balans i refren-udica na koji treba da se zakačiš. I ima glas. Glas Chris Martina.

Da, mekano, fino, nežno, osećajno. Onako da mora da ti se svidi. Ali, to je i glas koji ima samopouzdanja. Koji te sigurnom rukom vodi kroz zvuk. To je glas u kome kroz reči postaješ svesna osećanja koja iza njih stoje. Tako ih glas dobro interpretira.

To je emotivno pevanje koje stavlja tačku na onu harmoniju o kojoj je upravo bilo reči.

Ali, džoker je, ovde, ipak, text. Zašto? Ne zato što je vredniji od ostalih stvari, nego zato što se to od njega ne očekuje. On je dodao svoju vrednost a da niko nije računao na njega. Čist višak koji je možda i doprineo da “Za” pretegne i ubaci Adventure… na blog.

A u textu se kaže da sve što želimo je tako blizu nas. Samo nas deli jedan san od toga. A mi smo to u stanju da postignemo, jer mi smo svojevrsne legende – svakoga dana.

Da, i njega je pozvala da baci svoju magiju na nju. Jer, sve što on želi je toliko blizu. Samo je jedan san daleko. Jer, pod ovom težinom, pod ovim pritiskom kome smo izloženi mi smo istinski dijamanti.

A on je počeo da oseća kako mu srce snažno udara. Osetio je svoje srce ispod same kože. Jer, ona je učinila da počne da se oseća živ. Da ponovo počne istinski da živi.

Ali, bez obzira što je na leđima osetio ogromnu težinu – kao da se pola neba sručilo na njega – on joj je rekao da ne može više da nastavi. Ne više na taj način. Jer, on je samo san koji se ugasio sa prvim jutarnjim zrakom svetla. On ne može da preda ključeve svoga srca nekom drugom. Jer, ono samo njemu pripada.

Ali, ponovo oseća to svoje srce koje snažno udara. Ponovo ga oseća ispod same kože. I zna da je ona ta koja je učinila da se on oseti tako živ. Kao da tek sada počinje zaista da živi.

I njene reči koje mu još odjekuju u glavi. To da primeni svoju magiju na nju. To da je sve što želi samo na jedan san daleko. I da su pod ovom težinom i pod ovim pritiskom i on i ona dijamanti. Dijamanti u nastajanju.

Turn your magic on
Umi she'd say
Everything you want's a dream away
we are legends every day
That's what she told them
Turn your magic on,
To me she'd say
Everything you want's a dream away
Under this pressure, under this weight
We are diamonds
Now I feel my heart beating
I feel my heart underneath my skin
And I feel my heart beating
Oh, you make me feel
Like I'm alive again
Alive again
Oh, you make me feel
Like I'm alive again
Said I can't go on,
Not in this way
I'm a dream that died by light of day
Gonna hold up half the sky and say
Only I own me
And I feel my heart beating
I feel my heart underneath my skin
Oh, I can feel my heart beating
'Cause you make me feel
Like I'm alive again
Alive again
Oh, you make me feel
Like I'm alive again
Turn your magic on,
Umi she'd say
Everything you want's a dream away
Under this pressure under this weight
We are diamonds taking shape
We are diamonds taking shape
Woohoo, woohoo, woohoo, woohoo

Woohoo, woohoo, woohoo, woohoo

Woohoo, woohoo, woohoo, woohoo
Woohoo, woohoo, woohoo, woohoo

Woohoo, woohoo, woohoo, woohoo

Woohoo

We are diamonds taking shape

Woohoo, woohoo, woohoo, woohoo

(If we've only got this life
This adventure, oh, then I
And if we've only got this life
You get me through
And if we've only got this life
In this adventure, oh, then I
Want to share it with you
With you
With you
Yeah I do
Woohoo
Woohoo
Woohoo)

(Coldplay – Adventure of a Lifetime)

Jesus Jackson, Digital Pimps, Dark Clark, South Street Player. U jednom od ovih pseudonima se krije njegovo prezime. Nije Jackson nego Clark. A ime je Roland. On je DJ, producent, textopisac i pevač. Uključen je u razne muzičke projekte elektronskog zvuka – Urban Soul, Flowerz (sa Armand Van Heldenom)…itd. Radio je sa mnogim zvezdama Electro scene. Bob Sinclair, Todd Terry, Roger Sanches su samo neki od njih.

Njegovi možda najuspešniji hitovi su nastali u saradnji sa Fat Boy Slim-om “Star 69” (What the F**k), “Song For Shelter”. Pogotovo stvar “Running On Sunshine” koja se pojavljivala u nekoliko prestižnih televizijskih serija.

Clark je, između ostalog, i osnovao svoju muzičku etiketu “Delete Global Records”. Njegova linija zvuka je House, Techno, Soul, Pop.

Poznato je da DJ-evi i producenti Electro zvuka ne samo da vole pseudonime, nego obožavaju i da kite imenima stvari koje naprave. Jedna od njih je i ova koju sada slušamo - “The First Time [Acapella] vs. Soulful Things [Original Mix]”. A i autorski naslov je impozantan: Roland Clark vs. Roberto De Carlo feat. Joshua.

Ovo sa textovima u mišijoj rupi baš izgleda da je zaređalo. Jer, i za text ove stvari ćete morati da se oslonite na moje prevodilačke sposobnosti. Šta ćete, ne možete da birate.

Sada već dobro znaš da Pop ovde na blogu trpi razne uticaje sa strane. Eto, ovde, u ovoj stvari, je zvučna osnova House, tačnije HouseMix. To je, da se podsetimo, neka srednja varijanta između dva House pola koji se pojavljuju na blogu (HouseDance i HouseDeep).

Da, to je onaj tipični “trčeći” House tempo po kome je HouseMix poznat. Kao jedan dobro nauljen mehanizam ritam se ujednačeno valja kroz prostor. Bez mnogo frke, bez istrčavanja levo i desno. Mirno, ravnomerno i istrajno. Povremeno, kao kod većine Electro stvari, potrebno je napraviti malu pauzu. Tempo se spusti skoro na nulu, sačeka se par trenutaka da se uzme vazduh i krene se dalje.

Nema ovde mnogo Electro efekata. Nema razbacanih elektrona na sve strane. Ne, ovaj zvuk više liči na apoteku u kojoj je sve čisto, besprekorno. Sve lepo uredno složeno po fiokama. Na taj način zvuk nije simfonija – jedan utisak, atmosfera koju kreiraju više instrumenata koji su uglavnom izgubili svoj lični identitet radi celine. Ne, ovde je upravo suprotno – celina jeste važna, ali pojedinci, ipak, uspevaju da dođu do izražaja.

Zato ćeš jasno uspeti da čuješ kako električna gitara pravi finu pozadinu ili kako bas gitara priča priču. Kao da pokušava da imitira glas, pa se prosto izgubila u tom sitnom solo čavrljanju.

Što se tiče glasa: “Dobro obavljen posao, Joshua”. Sto puta smo pomenuli situaciju gde glas nema neki poseban kvalitet vibrata ili trilera, ali se opet jako dobro uklapa. Takav slučaj je i ovde. To jeste ravno pevanje, ali i sam zvuk je nekako ravan – pravolinijski. Dve ravnice su se susrele i prepoznale. Baš ono što je ovde trebalo. Glas koji će moći da prati zvuk. Da bude istrajan, stabilan i samopouzdan. I kada izražava žaljenje kroz reči da bude umeren i dostojanstven. Da ne podleže emocijama. Može da se primeti da tuguje, ali i to da ne očajava. Može da se oseti da je razočaran ali ne i da je slomljen.

Da, ovde se on peče na ljubavnoj tihoj vatrici i prosto se ne snalazi u situaciji sa novom devojkom. Malo je ljut na sebe što joj je dozvolio da toliko utiče na njega. Prosto ne veruje da je potpuno izbačen iz svoje uobičajene samokontrole. Samo njoj duguje za to što oseća kako gubi neke vredne osobine koje ga krase (u textu se pominju “vodene sposobnosti”!?).

Da li je to njen dodir ili način na koji priča sa njim, on to ne zna. Ali, ono što zna je da ima jako dobar osećaj u vezi nje. Te njene oči osvetljene bojom neba sa iskrama koje trepere. Mora da su te oči u pitanju. Prosto ga je hipnotisala njima.

Ipak, šta god on uradio i šta god pokušavao dovodi ga do saznanja da ona jednostavno prodire duboko u njega. Da ga dodiruje tamo gde je najosetljiviji – u dušu.

A kada je gleda dok se kreće prosto se izbezumi, poludi. Pa kada se igra sa njegovom kosom uopšte ne zna šta da misli. Da li nešto želi da mu kaže? Šta to pokušava?

Is it possible I’m out of control

Loosing all my water skills, girl you make me feel

Is it your touch, is it the way you talk to me

I don’t know much, but I feel for you

Your eyes are sparkling and they’re brightened after sky

No matter what I do, no matter how I try

I just realize, you touch my soul

No matter what I do (It’s in your eyes)

No matter how I try (You got me hypnotized)

I just realize, you touch my soul

It’s in your eyes, you got me hypnotized

It’s in your eyes, you got me hypnotized

I’ve gone insane when I see you move

You’re messing with my hair, what are you trying to do

Is it your touch, is it the way you talk to me

I don’t know much, but I feel for you

Your eyes are sparkling and they’re brightened after sky

No matter what I do, no matter how I try

I just realize, you touch my soul

No matter what I do (It’s in your eyes)

No matter how I try (You got me hypnotized)

I just realize, you touch my soul

Is it your touch, is it the way you talk to me

I don’t know much, but I feel for you

Your eyes are sparkling and they’re brightened after sky

No matter what I do, no matter how I try

I just realize, you touch my soul

No matter what I do (It’s in your eyes)

No matter how I try (You got me hypnotized)

I just realize, you touch my soul

No matter what I do (It’s in your eyes)

No matter how I try (You got me hypnotized)

I just realize, you touch my soul

No matter what I do (It’s in your eyes)

No matter how I try (You got me hypnotized)

I just realize, you touch my soul

(Roland Clark vs. Roberto De Carlo feat. Joshua – The First Time [Acapella] vs. Soulful Things [Original Mix])

Imidž je uglavnom važan umetnicima. Trude se da izgrade prepoznatljiv identitet da bi na određeni način komunicirali sa fanovima i da bi postali zapaženi u javnosti. U tu svrhu izmišljaju svakakve nadimke, pseudonime, nazive za grupe, naslove pesama.

Međutim, nekada je umetniku stalo da bude u senci. Da što manje talasa. Toliko malo da čak prikriva svoj identitet. Takav slučaj imamo sada ovde.

Grupa se potpisuje sa “Lindenise”. I to je sve. Ništa više od toga na celom Internetu. Niti slovce. Da li je to neka grupa ili samo solista ne znamo? Da li je možda to samo neki usputni projekat, jedan jedini singl i ništa više? Nije poznato. Možda.

Ali, zašto niko ovo nije potpisao? Verovatno zbog gore pomenutog imidža. Nekome je za singl bio potreban samo glas – dobro pevanje, a pevačica ostaje anonimna zato što to nije njena stvar. Iznajmili su je samo da otpeva. Ili, pevačica peva sasvim drugačije zvuke i ne želi da zbunjuje fanove. Već ima stabilan imidž na drugoj strani zvučnog spektra.

Meni liči neodoljivo na Lisu Stansfield. Da li prva slova imena znače baš to, ostaće misterija. Kao što je i mističan naziv stvari koju sada slušamo – “Sleepwalking” (hodanje u snu).

Ova stvar je, tamo, nekada davno, izabrana da seče traku PopDance-a. I to ne slučajno. Onda kada je bilo samo par stvari u ovoj grupi. Tek kasnije su polako počele da kaplju i druge pop-denserke. Ali, starešinstvo Sleepwalking-u nije ni za pedalj pomoglo da se nađe na čelu kolone, tada, u to vreme. Ne. Sleepwalking je bila prva na spisku zato što je nekako prototip onoga kako bi trebala da izgleda jedna PopDance stvar (ovde na blogu). Prosto je primer kao iz udžbenika.

Jednostavna je, kratkog trajanja, prijatna za uvo i prosečnog igračkog ritma. Sva je fino ušuškana i ubalansirana. Ma milina jedna.

U uvodu smo rekli da je Pop često derivat nekog drugog osnovnog zvuka koji je u njegovoj osnovi. Ovde je to Electro. Sve pršti od elektrona, koliko ih samo ima. Dva sintisajzera su se prosto usijali od silnog electronisanja.

Ali, ni to izgleda nije dovoljno jer razni Electro efekti prosto naviru sa svih strana. Ima ih ali su vrlo diskretni. I zato, oni će ti se pokazati samo ako vrlo pažljivo slušaš – ako osluškuješ. Najglasniji od svih je u obliku nekakve Electro magline, koja, s vremena na vreme, kao da ošamari ostali zvuk. A tu su i electronizirani prateći vokali koje ću pomenuti nešto kasnije.

Atmosfera je neutralna ili blago optimistična. Neko tiho spokojstvo je na delu. Neka opuštena ravnoteža. Ovde, dakle, dobro raspoloženje ne dolazi od izliva radosti nego od bezbrižnosti. Od nekog budnog mira, od neke spontane tihe radosti bez ikakvog uzroka.

Kao da se jednostavno uživa u sadašnjem trenutku bez bilo kakvih nada i očekivanja. Bez ikakvih misli koje bi trebale da te podignu i obraduju.

A i glas je takav. Tajnovit je i mističan. Zauzdan. Na pola gasa. Ali, odmah će ti biti jasno da se radi o jednom izuzetnom glasu. Ovaj ženski glas je toliko moćan da ćeš to najbolje da vidiš po savršenoj dikciji. Tako razgovetno glas ispušta reči da ti se čini da bi ga razumela i kroz stisnute usne. Zato glas ne mora da viče. Ne mora da se nameće. Jer, zna da može i polutiho da izusti reč a da bude potpuno shvaćen.

Ali, ovaj glas nije usamljen. Njemu pravi društvo jedno prateće višeglasje koje u jednom delu postaje glavni vokal a ne sporedni. Glasovi su provučeni kroz elektronske mašine i deluju mehanički i robotizovano. Ali, i oni su u skladu sa textom koji izgleda kao da je sav satkan od mašte i snova.

Toliko je ovaj text tajanstven da ga ni u mišjoj rupi Interneta nećeš naći. Ali, pošto se uglavnom ponavlja par jednostavnih fraza, nije mi bio problem da ga lično sastavim.

Text bi mogao da se interpretira u negativnom kontextu. U smislu da je ona svesna da se ponaša kao hodajući zombi. Da govori, da hoda, da oseća, pa onda opet to isto. Kao da živi nekim budno-spavajućim životom. Stvari se odivijaju same po sebi, a ona ih krajičkom svesti konstatuje.

Ne, nećemo na tu stranu. Jer, iako je ravnodušnost zasela na tron, neka blaga nota optimizma se svakako primećuje. Zato ćemo odmah, podhitno da promenimo retoriku. Negativna ravnodušnost će da postane pozitivno spokojstvo.

Ona je, dakle, svesna sebe i svoje prisutnosti u svakodnevnom životnom dešavanju. Kako hoda, kako priča, kako oseća. Kako doživljava svaki sledeći dan. Moglo bi se reći da je u nekom stanju budnog spavanja, ali je svesna da je ono svaki put drugačije. I prija joj ta bezbrižnost, to tiho spokojno bitisanje. To nije izraz njene rutine, dosade ili melanholije. Ne. Njeno “hodanje u snu” je kvalitet koji dolazi iz dubine njenog bića. To je ono što je njeno pravo “Ja”.

Ona je sada dovoljno opuštena da može da uključi automatskog pilota da je vodi kroz dnevne događaje. Uživaće u tim sitnim promenama koje se dešavaju. U tom svaki put drugačijem titraju životne energije. Uživaće da sve to može da primeti i oseti. Uživaće u sebi i u svom istinskom “Ja”.

Hey, hey

Just another way, hey

Just another day, hey, hey

Just another day I’m walking

Just another day I feel

Just another way I’m talking

Sleepwalking and I see

Just another day I’m walking

Just another day I feel

Just another way I’m talking

Sleepwalking and I see

Hey, hey

Just another day I’m walking

Just another way I feel

Just another day I’m talking, talking, talking

I’m talking, hey, hey

Just another day I’m walking

Just another way I feel

Just another day I feel

I’m talking, sleepwalking and I seeing

Sleepwalking and I see

Just another day I’m walking

Just another day I feel

Just another way I’m talking

Sleepwalking and I see

Just another day I’m walking

Just another day I feel

Just another way I’m talking

Sleepwalking and I see

Just another day I’m talking

Just another day sleepwalking and I see

Just another way, hey, just another day

Sleepwalking and I see

I’m talking, sleepwalking and I see

Uh, just another day, hey, hey

Just another day, I’m talking, talking, talking

Just another day I feel

Just another way

(Lindenise – Sleepwalking)

POP LOUNGE

Uzimala – davala. Tako je to u životu. Neko ti nešto uzme, ali ne može non-stop da ti uzima. Mora i nešto da ti da, da bi ponovo mogao da ti uzme.

Bili smo svedoci koliko je Pop samo davao drugim zvučnim celinama (pogotovo Indie-ju i Alter-u). Toliko mnogo da za njega skoro ništa nije ostalo. Rekli smo već da je, zbog toga, Pop “dijaspora” više nego duplo veća od Pop “matice”.

Ali, sada je došlo vreme i da Pop nešto dobije. Dobio je “Lounge” dodatak tako da je mogao da formira još jednu grupu koju može da nazove svojom. Ovo je, zaista, dobitak za Pop, jer sve uopšte nije moralo tako da se završi. Moglo je da bude i LoungePop, zašto da ne? Dakle, da ova grupa postane deo Lounge-a koji već pod svojom kapom ima tri grupe (Lounge, LoungeLoose, LoungeDance).

Da li je Pop dobio Lounge nagradu za dobro vladanje i nesebičnost prema drugima? Pa, i da i ne.

Kada je odlučeno da Pop kao zvučna celina postane sastavni deo bloga, postavilo se pitanje koje će grupe biti u njegovom sastavu? Tu je bio samo PopDance i niko više. Celina mora da ima makar dve ili tri grupe, da bi mogla da se formira. Tada je napravljen PopLounge. Od par stvari koje su do tada bile u sastavu privremene grupe pod imenom LoungePop. Pop-u je tada bila neophodna još jedna grupa i on ju je dobio. Ali, ne samo na lepe oči.

Pop i Launge, u stvari, imaju vrlo sličnu koncepciju. Pop je prosečan tempo plus ublaženi Rock zvuk. A Lounge je prosečan tempo plus ublaženi Electro. Ali, Lounge nema ono što ima Pop – istoriju. Lounge nema toliku širinu kojom raspolaže Pop.

Lounge, u stvari, ima samo sebe kao mekani Electro zvuk koji se čuje u pozadini kao takozvana “bela buka”. To je prijatan zvuk koji je dovoljno diskretan da ti ne odvraća pažnju dok, na primer, vodiš neki razgovor na nekom javnom mestu.

Zadatak Lounge-a je da stvori prijatan zvučni ambijent koji je opšte prihvaćen u svetu kao savremen, moderan. A ime je vezano za aerodrome na kojima postoji Lounge prostor gde putnici mogu da se odmore, osveže čekajući presedanje ili kašnjenje aviona. Eto to je pravi Lounge.

Kada još uzmeš u obzir da Lounge uglavnom nema ni text niti glas, shvataš da ima malo elemanata koji bi činili njegovu osnovu. Lounge ima specifičnu atmosferu i to je uglavnom sve.

Zbog svega toga je Lounge jako uska zvučna kategorija kojoj mnogo manje priliči da bude nosilac u odnosu na Pop koji ima mnogo širu bazu. I tako umesto da bude LoungePop kao Lounge zvuk koji u sebi ima Pop-a postao je PopLounge, kao Pop zvuk koji u sebi ima Lounge-a. Dakle, PopLounge je prinova koju je Pop osvojio ne na lepe oči nego po zasluzi.

Jeste da je Lounge slabiji partner u odnosu na Pop ali nije nimalo beznačajan. Naprotiv. Lounge će doprineti da ovaj Pop zvuči kreativnije nego inače. Lounge će otvoriti Pop-u širom vrata za alternativni izraz. Za to da Pop ostane široko prihvaćen ali da dobije i dozu specifične osećajnosti kojom gospodari Lounge.

Pop je ovde postao zreliji zvuk sa više autorskog pečata koji podiže nivo kvaliteta i koji gura ka individualnosti. Ka nekom vidu “filozofskog zvuka”. Šta je sad pa to?

Primetićeš vrlo brzo da PopLounge kao da se preliva u nekoliko nijansi zvuka koje se mogu opisati rečima: melanholično, spokojno, senzualno, sexualno. Sve zavisi koja stvar je u pitanju. Negde će vući malo više na jednu stranu a negde drugde na drugu, treću ili četvrtu. Ili na neku mešavinu u kojoj će teško moći da se napravi razdeljak.

Ono što je interesantno je da nas ovi sinonimi često mogu dovesti u zabunu. Tako, na primer, spokojno nije isto što i melanholično iako može vrlo slično da izgleda. Spokojno je bezbrižno ali mirno, tiho. Samo što nije razigrano pa ti ne vidiš koliko je, u stvari, srećno. I zato može da ti se učini tužnjikavo odnosno melanholično.

Slično je i sa parom senzualno i sexualno. Senzualno je osećajno, osetljivo, delikatno. U njenoj osnovi je opuštenost, prepuštanje. I senzualno u svom pojavnom obliku može da izgleda kao sexualno a da u stvari ne bude uopšte to. I obrnuto. Sexualno može da izgleda kao relaxirana osećajnost ali da ne bude to nego strast koja je počela da se pali ali se još nije dovoljno zažarila.

Kao što vidimo Lounge je uneo posebnu aromu u Pop što će ovu grupu učiniti vrlo interesantnom i posebnom. Jer, iako će biti tu i tamo neke sličnosti među pojedinim stvarima, neće moći da se kaže da je sličnost bitna odlika ove grupe nego upravo suprotno – individualnost. Na taj način, Lounge je učinio da Pop DNK u ovoj grupi bude, u nekoj meri, obojen alternativno.

Zamisli da se zoveš “Florian Cloud de Bounevialle Armstrong”. I zamisli da pri tom nisi muško. Dakle, žensko si sa muškim imenom od kilometar. I onda te još nazovu nadimkom Dido. Možeš da očekuješ ništa drugo nego frustracije u detinjstvu.

I Dido ih je imala. Bilo joj je jako teško da se kao devojčica, Britanka, nosi sa nemačkim muškim imenom. I jako je zamerala roditeljima što su joj dali tu gomilu čudnih imena zbog kojih joj je bilo toliko neprijatno. A i nadimak Dido uopšte nije dobro varila kao mala. Ali, kada je porasla objasnila je da Dido nije njeno umetničko ime niti nadimak. Ne, ona Dido smatra njenim pravim imenom.

Dido je kao Pop pevačica i textopisac imala izuzetno uspešan početak karijere. Njen prvi album “No Angel” (ne anđeo) je potukao sve rekorde u Britaniji. Prodao se u 2001 godini u preko 10 miliona primeraka širom sveta. Do 2014 god. zabeležio je drugu najveću prodavanost u Britaniji tokom 2000-ih, sa ukupnom prodajom od 22 miliona primeraka.

Nagrade su pljuštale sa svih strana. Više britanskih, pa MTV, itd. Album je tokom 2001 više puta bio na poziciji broj jedan britanske liste, a na američkom Bilboardu je zauzeo četvrto mesto.

I drugi album “Life For Rent” (život za iznajmljivanje) je pratio uspeh prvog. Izbacio je dva mega hita: “White Flag” i “Life For Rent”. Osim ova dva Dido je uradila još dva albuma, koji su bili dosta manje uspešni.

Inače, sarađivala je naročito sa grupom Faithless u kojoj je bio njen stariji brat koji je često bio i co-autor u dosta njenih pesama. U Americi je imala naročito dobru saradnju sa američkim reperom Eminem-om. Bila je i co-autor Britny Spears-ovog mega hita "I'm Not a Girl, Not Yet a Woman".

Sa tog njenog nagrađivanog debi albuma (No Angel) slušamo stvar “Honestly OK” (iskreno dobro). Inače, što se tiče javnosti, ova stvar je ostala u senci nekih drugih poznatijih stvari. Ali, bilo ju je u nekim televizijskim serijama.

Možda zato što deluje prilično depresivno, a svet ne voli da vidi namršteno lice ili tugom ispunjeno srce. Javnost voli osmeh i dobro raspoloženje.

Rekao sam u uvodu da će, između ostalog, ovde biti i melanholije. Evo je sada u punom izdanju. I to naročito u textu. Sam zvuk bi mogao i drugačije da se tumači.

Već na samom početku ćeš osetiti da zvuka ima u svim mogućim oblicima, da dolazi sa svih strana. Pravi karneval zvuka. Tu je i jedna harmonika koja se progurala u prvi plan. Pa elektro efekti koji jedan drugog sustižu, preskaču, udaraju. Obrati malo pažnju i bićeš iznenađena čega sve tu ima. U tom produženom uvodu koji traje punih minut i petnaest sekundi.

Onda će zvuk da umiri svoju razigranost i da uglavnom služi da dobro isprati vokal. Biće tu nekih sitnih čavrljanja u pozadini, ali ni blizu tako dramatičnih kao na početku.

Tada će se pojaviti jedan “tripoidni” refren od samo jednog stiha koji meni deluje jako dobro. Izgleda potpuno nestvarno. Kao neko blago njihanje na vetru koji nije običan vetar, nego onaj koji usmerava naše živote. Kao neka jako bitna pojava koja se dešava tako tiho, mirno, spontano. Dok mi živimo i egzistiramo potpuno nesvesni njenog prisustva i značaja.

Taj mali deo zvučnog prostora koji ne možeš da nazoveš ni refrenom mi potpuno dominira tom svojom mistikom koja ga okružuje. Izgledalo mi je malo čudno da se pojavljuje tek na samom kraju. I zato sam ga zbog balansa ubacio i na sredinu stvari.

To, da ponekad izmenim neki deo stvari nije ništa novo na blogu. Nekada o tome nešto kažem, nekada ne. Većina izmena je minimalna. Ali, ima ih i onih tektonskih.

Dido ima dobar glas, kvalitetan, ali ovde on nema neku zapaženu ulogu kojom bi mogao da se istakne. Na pola gasa je ako ne i na trećinu. Deluje smorno, odsutno, nezainteresovano. Bez i malo volje jedva uspeva da reči izbaci iz usta. Toliko mu je sve jedno. Sve je to, naravno, u skladu sa textom koji glas skoro pa da recituje.

Jer, umoran je taj glas, umoran. Kao što je i ona umorna. Umorna od te melanholije u koju je zapala.

A ona ne traži mnogo. Samo da se oseća sigurno u svojoj koži. Samo da bude ponovo sretna. Da se oseti duboko povezana sa svojim svetom u koga veruje.

Ali, trenutno je toliko usamljena da više uopšte ne želi da bude ni sa samom sobom. Užasno je sada reč na njenim usnama. Jer, tako se oseća – užasno.

Neki drugi dan bi sve moglo da bude drugačije. Tada se ne bi osećala tako izgubljeno i uplašeno. Tako bi to bilo tada. Ali, sada nije taj dan. Sada je izgubljena u svojoj koži i toliko usamljena.

Dakle, u celini, ovaj Pop zvuk ima tugaljivu crtu u sebi iako može da se doživi i kao relaxirajuća senzualnost. Pogotovo zbog tog dela koji se njiše i savija. Ja volim baš tako da doživim “Honestly…”. Potpuno izbacim text iz glave i samo osećam melodiku glasa i

senzualnost mističnog refrena. I onda je sve stvarno Ok.

I just want to feel safe in my own skin
I just want to be happy again
I just want to feel deep in my own world
but I'm so lonely I don't even want to be with myself anymore
Now I say awful, how I feel awful

On a different day if I was safe in my own skin
then I wouldn't feel lost and so frightened
But this is today and I'm lost in my own skin
And I'm so lonely I don't even want to be with myself anymore
Now I say awful, how I feel awful

And I'm so lonely I don't even want to be with myself anymore

Now I say awful, how I feel awful

I'm so lonely I don't even want to be with myself anymore

I feel awful

Now I say awful, how I feel awful

(Dido – Honestly OK)

Siroče. Da, ništa ne znamo o njemu a zaslužuje više. Mnogo više. Nemamo ni text, niti ću ja ovaj put pokušavati da ga prevedem. Ne bih da se usudim. Ima ga mnogo, ne čujem ga u većem delu sasvim jasno, tako da bi od prevoda sigurno bilo više štete nego koristi.

Znamo samo da se izvođač potpisuje sa “Daiquiro” a da se pesma zove “More” (više).

Imali smo sličnu situaciju tamo u prethodnoj PopDance grupi, gde je očigledno da autor želi da se sakrije u “Lindenise”. Da, tamo me je taj ženski vokal podsećao na Lisu Stansfield, koja je osim toga što je izuzetna pevačica još i glumica.

E, i ovde imam neku sliku u glavi kada čujem ovaj glas. Glumac i to prvoklasan. Jeremy Irons. Glas bukvalno kao njegov. Malo me je podsetio i način pevanja na – da se tako izrazim – glumačko pevanje.

Tu mislim pre svega na jednog glumca sa naših prostora – na Radeta Šerbedžiju, koji osim toga što je fenomenalan glumac i jako dobro peva. E, kada sam njega slušao da peva, čini mi se kako je pokušavao da ubaci neku dodatnu osećajnost u svoje pevanje. Možda da emocijom prikrije činjenicu da nije profesionalni pevač. A možda i zato što je navikao da kada glumi mora da se potpuno uživi u ulogu.

I ovde u “More” mi se čini da ovaj pevač to isto pokušava – da pojača emotivnost svoga pevanja. Možda i on nije profi. Možda je glumac. Možda je to baš Jeremy. Šalim se, malo, naravno. Ali, ko god da je, mogao bi da bude ponosan na sebe, jer ovo pevanje, meni jako dobro zvuči.

Da, evo, taman da se podsetimo one priče iz uvoda za PopLounge o tome koliko je ova grupa zbog Lounga pomerena ka alternativi i koliko se zbog toga proširila paleta zvuka. Kada uporediš “More” sa prethodnom “Honestly Ok” biće ti jasno koliko su te dve stvari različite, a, ipak, se nalaze ispod jednog zajedničkog kišobrana.

Ovde nema Electra. Ovo je zvuk koji u svojoj osnovi ima Latino. Latino ritmovi su čest pratilac Lounge-a. Dobro, ne baš u klasičnoj varijanti nego više u kombinaciji sa Electrom. Primer za to je LoungeDance grupa na blogu koja vrvi od LatinoElectr-a.

Ali, u ovom slučaju ovde Pop uticaj je omogućio čistokrvnu Latino klasiku – preciznije Cha-cha-cha ritam.

U prvoj liniji zvuka su klavir i violine. A u pozadini ostala uobičajena klasika. Može li bolje? Teško, vrlo teško. Jer, ovo jako dobro zvuči. Nenametljivo a precizno, efektno, šarmantno. Refren jedan, pa refren dva. Mmm – fantazija. A tempo osrednji. Pruža ti priliku da se dobro prikačiš na zvuk. Da ga gustiraš. Da u njemu uživaš od prve do zadnje note.

Kao što i ovaj glas uživa. To će ti biti jasno čim prvo slovo izusti. Ono što se odmah primeti je kako se samo jasno čuje taj glas. Pogotovo kada uđe u sporiju deonicu – kada ti priča priču. Čini ti se da možeš da osetiš svaki i najmanji titraj glasne žice.

Osim toga, ovaj glas kao da namerno pokušava da ti svojim emotivnim pevanjem dodatno pojača utisak. Da ti prenese ono što reči ne mogu – svoja dublja osećanja. Da ti pokaže na delu koliko bogatstvo u njemu postoji. Možda će ponekad da se priguši kada mu je visoko i prenisko preveliki teret, ali ti to neće smetati, jer ćeš osetiti koliko se ovaj glas trudi – koliko pokušava da ti da sve od sebe.

A glas ti i priča priču. Kako je upoznao jednu tajanstvenu ženu koju ne može da izbaci iz glave. Koja deluje za njega kao nedostižna. Za koju misli da će tražiti sve više i više.

(Daiquiro – More)

Uspeo je, i to jako dobro. Ni slovce nam nije ostavio na Net-u. Kao i Daiquiro. Misterija. Sigurno ne zato da bi nas više zaintrigirao. Jer, suviše malo ima stvari za tako nešto. Pre će biti da ne želi da nas isprovocira da tražimo više. Da želi da odustanemo. Da ga ostavimo na miru. Ok, nemamo izbora. Verovatno Francuz ili Francuskinja. Ime Nula (Zero), prezime Božić (Noël). Ostaj u miru Zero Noël, ko god da si.

Stvar se zove “Mes yeux fermés” (moje zatvorene oči) sa albuma Erotic Lounge – Deluxe Edition.

Evo, i ova stvar nam potvrđuje koliko je samo PopLounge grupa raznovrsna. Svaka stvar priča za sebe. Pop daje širinu a Lounge atmosferu. Savršena kombinacija.

“Mes yeux…” možda zasuze oči kada se seti gde je i s kim je ovde. Jer, malo je usamljena. Ona je, neka vrsta PopRock-a, a toga nema baš mnogo u društvu ovih zvuka. Ali, šta da radimo. Jer, klasični PopRock teško da može da se probije na blog. Ne zato što se ne prave takve stvari – ima ih koliko hoćeš – nego zato što mi je takav zvuk suviše smoran. Sve sama komercijala, a alternative ni za lek.

Naravno, nekada mi se svidi neki čisti komerc, možda zbog simbola u textu ili nekog “X” faktora koji je u  balansu, ritmu ili atmosferi. Ali, toga nema mnogo. A to što ima je razbacano, kud koji. Retko će takva stvar da natrči na drugaricu u istoj grupi.

Ipak, Lounge je napravio kišobran pod koji će i različite stvari da se skupe zajedno. Kiša je ista za sve i svakoga pogađa bez razlike. A kada ti je potrebno rame za plakanje, onda ne biraš. Dobro je da ga imaš, pa kakvo god da je.

Zvuk je klasični Pop – festivalski – sa nekom dozom bržeg tempa i povremeno nešto malo čvrstine koji čine da osetiš da tu ima i neko zrnce Rock-a. Ženskog Rock-a. Ono kada se devojke skupe na gomili, pa se obuku u crno i hoće da naprave neki Rock. A ono ispadne Pop sa velikim slovom a rock sa malim.

Electro efekata ima jako malo, uglavnom na početku i u periodima kratkih solo deonica. Inače, zvuk je ovde tek treća violina, tako da od njega mnogo ne očekuj. Jer, glas i text su čvrsto zaseli na čelo kolone. Zvuk može samo da se zadovolji tako što će da udovolji. Moraće da odustane od svog identiteta da bi postao glasovno-textualni servis.

Da, ovaj ženski glas suvereno vlada – on je primadona. I s pravom. Jer, to je ženski glas koji ćeš svakako da primetiš. Odmah ćeš da osetiš da je to glas koji je savršeno “našminkan”. Klasično je obučen, ali mu sve stoji kao saliveno. Sve čisto, mirisno, sveže. Ma, prava apoteka. Kao kada pogledaš nešto što te pleni ne svojim kvalitetom nego svojim skladom. Sve je na svom mestu. Sve ti ostavlja utisak da bolje ne može da bude.

Eto, takav je to glas. Ima i kvalitet, ali to ovde nije primarno. Jer, prvo ćeš da primetiš njegovu dikciju. Kako jasno izgovara reči. Svako slovo dobija savršenu dozu energije koja mu je potrebna da bi odjeknulo najbolje što može.

“Mes yeux…” ne traži od glasa kvalitet nego ravno pevanje. Ono koje ne može da ti pokaže šta je sve taj glas u stanju da uradi. Čini ti se da je glas sposoban za mnogo veće izazove, ali da ovde, jednostavno, nema priliku. Ovde odrađuje stvar sa pola snage, ili sa trećinom.

Osim toga, ovde nema potrebe za emotivnim pevanjem, jer glas želi da ti se prikaže kao neko ko je takav da i kada pati ti to ne možeš jasno da primetiš. Taj glas možda misli da ako se zatvori emotivno, da će tada patnja da se smanji – da nestane. A možda ne želi da svoju slabu tačku pokaže drugoj strani. Ne previše. Ne više nego što je prisiljena.

Jer, ona zna da sada mora da pokaže hrabrost. Mora da se suoči sa teškim posledicama svog odnosa sa njim. Moraće da prođe kroz to htela-nehtela.

A sada ga gleda preko puta sebe. Gleda kako je njegov pogled pobegao ispod stola. A dim njene cigarete kao da pokazuje svu nervozu koja se skupila u njoj. Prostorija je ispunjena nekom čudnom svetlošću. A reči sporo dolaze. Vuku se teško, s mukom. Ona oseća kako čitava stvarnost vibrira tako što se sapliće. Tako što gubi tlo pod nogama.

Ali, ona i dalje ima jaku potrebu da poseduje taj njegov pogled. Da ga zarži samo za sebe. Probaće to tako što će da drži svoje oči zatvorene. Iako zna da koliko god pokušavala, nije u stanju da ga zaboravi.

Greška je to što hoda suviše brzo. Od toga može samo da se zaduva. Da oseti taj lagani hladan vetar. A čemu to? Jer sutra, sutra će ionako sve biti zaboravljeno. Sve, potpuno sve.

A sada oni hodaju nemi, bez reči, sa glavama spuštenim ka zemlji. Ona zna da su njene misli za njega kao otvorena knjiga. On ne mora da ih pogađa. On ih zna. A duž trotoara se oseća sivilo. Beskonačno sivilo svuda.

I gde su na kraju otišli? Otišli su predaleko. Mnogo dalje nego što su smeli. Suviše daleko. A ona i dalje čezne za njegovim pogledom. I dalje pokušava bezuspešno da ga zaboravi. Ostaje joj samo jedno. Da zatvori oči. I da ih drži zatvorene. Zatvorene. Čvrsto zatvorene.

Lorsque ton regard s'est caché sous la table
Et la fumée nerveuse de ma cigarette
A rempli la pièce d'une lumière bizarre
Je sens peser les mots
Je sens, les ondes sont troublées

Le besoin que j'ai de posséder ton regard
Tout en laissant mes yeux fermés
J'ai beau essayer, je ne sais t'oublier
Maintenant je garde mes yeux fermés

Mais le tort de marcher trop vite fait souffler
Un vent froid et léger
Parce que demain tout cela sera oublié
Oublié, oublié, oublié

Nous marchons sans parler, la tête baissée
Tu devines mes pensées
Le long d'un trottoir, il fait gris
Je sens venir la pluie

Le besoin que j'ai de posséder ton regard
Tout en laissant mes yeux fermés
J'ai beau essayer, je ne sais t'oublier
Maintenant je garde mes yeux fermés

Où sommes-nous allés ?
Trop loin, trop loin
Trop loin, trop loin

Trop loin, trop loin

Trop loin, trop loin

Mes yeux fermés

Le besoin que j'ai de posséder ton regard
Tout en laissant mes yeux fermés
J'ai beau essayer, je ne sais t'oublier
Maintenant je garde mes yeux fermés

Le besoin que j'ai de posséder ton regard

Mes yeux fermés

Mes yeux fermés

(Zero Noël – Mes Yeux Fermés)

Ima 58 a punih 40 u profesionalnom bavljenju muzikom. Jedna je od ikona britanske muzičke scene. Neko koga znaju i kao predvodnika jednog od muzičkih podžanrova krajem sedamdesetih godina (Mod Revival). Odatle mu ime Modfather (otac mod-a). On se zove John William Weller poznatiji kao Paul Weller.

Paul Weller je najveću slavu stekao na početku svoje karijere kada je osnovao britanski Punk Rock sastav “The Jam” (1976). To je bilo vreme kada su The Sex Pistols i The Clash harali Londonom i kada nije bilo mesta za klince sa periferije. Nije bilo mesta u Punk Rock areni, ali je bilo za mešavinu Punk-a i Pop-a pod imenom NewWave. Tu su imali čak i jedan hit na mestu broj jedan britanske top liste (Going Underground).

Inače, The Jam je bio jedini  bend osim The Beatles-a koji je na jednoj singlici imao dva hita na listama. Osim toga, oni drže rekord za najbolje prodavane singlove iz uvoza jer je postojala velika tražnja za njihovim zvukom naročito iz Nemačke i Holandije.

Kada je The Jam bio u velikom usponu Paul jer rekao: “Gotovo”, i to je bio kraj (1982). Jednostavno, The Jam je bio suviše uski okvir za Weller-a. On je hteo da istražuje i Jazz i Soul, i R&B i House i Folk. Tada (1983) je nastala njegova grupa “The Style Council” koja je doprinela da Paul proširi muzičke vidike i sarađuje sa različitim muzičarima, ali nije dovela do nekog većeg uspeha. Grupa se raspala 1989god.

Weller započinje solo karijeru 1991 i do danas je izdao 12 studijskih albuma sa dosta singlova koji su bili na vrhovima britanske Uk Chart liste a i američkog Billboard-a. Dobio je i nekoliko britanskih nagrada uključujući i onu za izuzetna dostignuća u muzici iz 2006 god.

Njegov drugi solistički album “Wild Wood” (divlje drvo, šuma) je dobio prestižnu nagradu za najbolji album godine (The Mercury Music Prize) u Britaniji. Sa tog albuma slušamo istoimenu stvar “Wild Wood”.

Ako na ikoga može da se osloni prethodna “Mes yeux fermés” onda je to upravo “Wild Wood”. Ne bih se usudio da ih nazovem sličnim, ali tu su negde. Mogu da se osete. Jer, na istim su osnovama izrasli. To je klasični Rock. Zvuk u kome ima minimum Electra.

E sad, Wild Wood je dosta ritmički sporija. Toliko je spora da jedva da prelazi onu donju minimalnu granicu Pop-a. Jer, ako Pop ne bi držao taj neki svoj tipični ritam upao bi automatski u neke druge žanrove koji uopšte nisu igrački.

Dakle, dinamika je jedno od osnovnih obeležja Pop-a. Pop mora da može da se igra. Ne može da bude prespor za to.

Wild Wood prati isti tempo od početka do kraja, ali nivo energije nije svuda isti. Na početku i delovima koji nisu refren, glas je mekši a zvuk tiši i senzualniji. A onda, kada dođe refren, glas počinje da zateže žile na vratu i da ide na visoko. E tada se vraća onaj standardni Pop šmek na koji smo navikli. Tada poželiš da baciš telo u pokret i da zanjišeš kukove i ramena. Zbog tog dela je čitava stvar za koji stepen više naelektrisana.

I ovde kao i u “Mes yeux…” instrumenti korektno odrađuju ono što im je zadatak. Bez iskakanja, preterivanja ili bilo kakvog skretanja pažnje na sebe. Oni su totalno u funkciji glasa i texta koji čvrsto drže dirigentsku palicu u svojim rukama. Ali, ako ćemo da pomenemo makar nešto u vezi instrumenata onda je naročito interesantno nadsviravanje akustične i električne gitare, gde akustika često izbija u prvi plan.

Osim standardne PopRock postave tu će da se oglase u jednom delu i violine. Mogao je i klavir, jer Paul i njega zna da svira. Ali, ipak, ništa od klavira ovde, jer se, očigledno, nije želelo za dodatnim umekšavanjima zvuka. Potrebno je bilo koliko god je moguće, sa ovim nivoom zvuka, zadržati makar minimalni Rock karakter. U čemu se i uspelo. I zato, ovo definitivno nije Rock Ballad-a, iako u nekim delovima baca sumnju na to.

Paul-ov glas ima Rock-a u sebi, iako ga ovde ne koristi preterano. U većem delu visoko i nisko nisu izazovi koji bi glas naterali da se zabrine. Jedino u refrenu će morati malo da se napregne da izvuče visoku žicu iz sebe. Ali, to je sve sporadično bez preterano mnogo intenziteta da bi se glas osetio ugroženo.

Inače, ovo je jedan jako prijatan glas. Iako na momente zvuči baladno i senzualno, kada treba duboko da zaore čini to bez ustručavanja. A i tada uspeva da zadrži tu mekoću koja ga čini da izgleda kao mlado gipko zategnuto telo sportiste. Koje je spremno da se upusti u svaki izazov. Ali, ako nema potrebe za tim učiniće samo ono što je neophodno.

I baš zato je ovaj glas tako opušten i pitak. Nema stresa u njemu, nema žurbe, nema euforije. Ipak, jasno ćeš osetiti da se ovde ne veseli. Da čitava atmosfera miriše na neku meku melanholiju. I da ovo nije vreme ni za romantiku niti sentimentalnost. I to će ti glas jasno dočarati.

Ali, osetićeš i to da ovaj glas čvrsto drži konce u svojim rukama. Da se ne prepušta da ga voda nosi. Naprotiv, to je glas koji je siguran u sebe. Koji tačno zna šta hoće a šta ne. Osim toga, osetićeš da se ovde radi o nekim bitnim stvarima u životu. Da se radi o životnoj filozofiji koja ti govori o tome na koji način treba da shvatimo ovaj svet oko nas.

Da, sada je podne i plima ljudi je na ulicama. Ljudi lepršaju na sve strane jer je trenutno saobraćajni vrhunac. Ali, ti moraš da znaš gde želiš da te ovaj snažan vetar pogura. Ako to znaš onda je baš to tvoj pravac kojim trebaš da se krećeš.

Nemoj drugima da dozvoliš da te obore. Nemoj da im pružiš priliku za to. Oni će pokušati da te slome tako što će učiniti da se osetiš kriv. Da žališ zbog ovoga ili onoga. Ako uspeš u tome, ako istraješ, zlatna kiša će ti doneti svoje darove. I omogućiće ti da uživaš u njenim blagodetima, sada. Upravo sada.

Ali, moraćeš da se penješ. Da nikada ne prestaneš da pokušavaš. Moraćeš da nađeš svoj put. Da nađeš put iz divlje šume koja te okružuje.

Ne očekuj kosmičku pravdu jer je nećeš dočekati. Postojiš samo ti i jedino ti u koga možeš da se pouzdaš. To je tvoj put. Put koji ćeš morati sam da pronađeš. Dok je gomila oko tebe. Dok saobraćajna plima baca ljude na sve strane. Ti ćeš morati da raširiš svoja krila, da zauzmeš svoj pravac. Onaj koji je samo za tebe.

I dok iz dana u dan tvoj svet iščezava pred tvojim očima, ti ćeš morati da budeš istrajan i da sačekaš dok tvoji snovi ne progovore. Dok ti ne donesu zlatnu kišu blagostanja.

High tide, mid afternoon
People fly by, in the traffics boom
Knowing, just where you're blowing
Getting to where you should be going
Don't let them get you down
Making you feel guilty about
Golden rain bring you riches
All the good things you deserve now

Right now, uhhhh

Climbing, forever trying
Find your way out, of the wild wild wood
Now there’s no justice
There’s only yourself that you can trust in
And I said, high tide mid afternoon
People fly by in the traffics boom
Knowing, just where youre blowing
Getting to where you should be going

Day by day your world fades away
Waiting to feel all the dreams that say
Golden rain will bring you riches
All the good things you deserve now
And I say, climbing, forever trying
You gonna find your way out of the wild wild wood

Said you gonna find your way out of the wild wild wood

(Paul Weller feat. Portishead – Wild Wood)

A sada ponovo oni. Stari znanci. Osmi put na blogu. Četiri puta u SensualTrip-u, po jedanput u AlterDance-u, ElectroDance-u i NewAge-u. Impozantno, nema šta. Oni su, naravno, Thievery Corporation.

I pored toliko stvari do sada ni slovce o njima – o njihovoj biografiji. Jer, tako je to bilo nekada. Samo zvuk i text, ništa o autoru.

Dvojac. Rob Garza i Eric Hilton, Ameri iz Washington-a, glavni su članovi benda. Ostali, a ima ih podosta, se povremeno pojavljuju da upotpune instrumentalni i vokalni izraz. Njihov zvuk je mešavina svega i svačega. Prevashodno tu je Chill-Out, Trip-Hop, Electro, Launge, a onda i Reggae, Acid Jazz, Latino, Latino Jazz (naročito Bossa Nova), a potom i razna egzotika u vidu izvornih narodnih pesama sa raznih krajeva sveta.

Grupa je nastala 1996 god. Rob i Eric, su se, inače, znali jer su delili zajedničko interesovanje za clubbing kao i sličan muzički ukus. Osnovali su svoju privatnu muzičku produkcijsku kuću “Eighteenth Street Lounge Music” i počeli da prave svoje stvari a i da mixuju tuđi zvuk.

Do sada su izdali devet studijskih albuma, duplo toliko kompilacija i oko tridesetak singlova. Osim muzike bili su veoma zainteresovani da podrže i neke političke pokrete. Pogotovo one za programe pomoći u hrani ili one koji se bore protiv rata i protiv ugrožavanja osnovnih ljudskih prava, naročito eksploatacije.

Sada slušamo stvar “Firelight” (vatrena svetlost) sa njihovog poslednjeg albuma “Saudade” (čežnja na portugalskom) iz 2014 god.

Daiquiro i njegova “More” su u ovoj stvari dobile drugara. Jer, i ovaj zvuk vuče korene iz Latina. Preciznije to je jedan klasičan Cha-cha-cha ritam. Ali, Thievery ne bi bili ono što jesu da ga nisu još dodatno obojili svojim raznobojnim ukrasima. Naročito onim koje u svojoj bogatoj paleti poseduje Electro.

Jer, dosta je muzičara na bini ili u studiju kada se Thievery pokrene. Najmanje šestoro ih je u akciji, od kojih skoro svaki svira po nekoliko instrumenata. Onda možeš samo da zamisliš šta je sve u stanju da proizvede ova “korporacija”.

“Firelight” će ti dosta toga pokazati ako je pažljivo propustiš kroz sebe. Bićeš svesna koliko punoće zvuka ima u toj zvučnoj mućkalici. Ima i akustike i elektrike i klavijatura i perkusija i ko zna čega sve još.

Ali, ovi zvuci se ne guruaju. Ne, oni se prepliću i dopunjuju i udružuju na tako dobar način da ti sve deluje kao savšeno organizovana košnica u kojoj svako tačno zna gde mu je mesto, šta treba da uradi i kada.

Ali, ni to nije sve. Jer, ovaj Latino ritam se i mazi, pa se nećka, pa te zavodi poluzatvorenim očima. Stalno je u nekom tripu. Deluje ravnodušno i u tihoj extazi u kojoj mu slike iz snova prolaze pred očima. Sav je od paučine sastavljen. Od mašte, od snoviđenja. Čini ti se da je toliko zaokupljen sobom da ništa drugo ne vidi i ne čuje.

Tom tripoidnom vajbu jako mnogo doprinosi glas od Lou Lou Ghelichkhani. Lou Lou je inače vokal koji često gostuje na albumima Thievery-ja. Samo na ovom “Saudade” albumu Lou Lou izvodi 5 stvari od ukupno 13.

Sve ono što je gore rečeno za ritam važi, u stvari, i za ovaj glas. Jer, baš taj glas je glavni kreator atmosfere. On je ta dimna zavesa, taj pogled kroz iskrivljeno ogledalo. On pokušava da te svojim monotonim glasom uspava. Da te učini prijemčivim za te svoje simbole koji dolaze iz sveta samo njemu poznatom.

To je svet u kome vladaju suprotnosti. U kome ništa ne izgleda onako kako ti se čini na prvi pogled. Tamo, dok svetlost ne ugasne u plesu vatrometa čiji su otkucaji ravni nuli. Ili tamo gde slomljene senke krenu da se uzdižu sa zidova. I tamo gde ti požuda dolazi u pamćenje. I gde vatreni led pada sa neba.

Mogli bi i dalje tako da ređamo slike iz texta ali bez mnogo vajde. Jer, ako pokušaš da dokučiš ovaj text videćeš da ti izmiče kroz prste. Nećeš moći ništa iz njega da izvučeš. Zato što on potpuno odbija da se ukalupi. Njegova priroda je bestelesna. Bezrazložna. Neobjašnjiva. I zato takva treba da ostane.

A tebi nudi samo zvuk koji se krije iza tih reči. Da ga doživiš tako što ćeš da pustiš da ti se prikrade. Da te iznenadi. A ti ćeš samo da se otvoriš i da čekaš. Da u tebe uđe ono što treba. Ono što je tako odlučilo.

Until the light faded away

In firelight dancing with no pulse

At broken shadows rising from the walls

Another groove without a name carried through the floor

Memory recalls visions of lust

All my dreams attended and then farewell my love

Train is gone, deep fog remains

Under the sun sweet sounds remain

The fire ice falling from the sky

Chased by the deep claws rising from the heart

Another groove without a name carried through the floor

Memory recalls visions of lust

All my dreams attended and then farewell my love

Train is gone, deep fog remains

Another groove without a name carried through the floor

Memory recalls visions of lust

All my dreams attended and then farewell my love

Train is gone, deep fog remains

PaRaRa Pam PaRaRaRaRa PamPam…

(Thievery Corporation – Firelight (Feat. Lou Lou Ghelichkhani)

Bob Harz je sada na redu. Ako ste mislili da je ovo ime i prezime autora prevarili ste se. Ne, ovo je naziv benda. Nemci. Dvojac. Stefan Bühler i Peer Neumann iz Berlina. O njima ima samo dva reda informacija, tako da će ostati tajna zašto baš ime Bob Harz? Da li je to možda pseudonim za nekog njihovog idola, mentora, sponzora?

Za njih se još kaže da mixuju različite muzičke pravce od čega najpre Dance, Punk, Jazz i Trash. Izdali su svoj debi album pod imenom “Check Da Microphone” (proveri taj mikrofon). Postoji i informacija da su radili na drugom albumu koji je trebao da izađe na leto 2010. Nikakav noviji trag o njima nema, tako da je pitanje da li su izbacili taj album i da li, uopšte, kao bend i dalje postoje. Sa tog njihovog prvog albuma slušamo stvar “Somebody Loves Me” (neko me voli). Na blogu je interesantna opuštajuća video radnja, a ako te to ne radi, evo linka za “sličica” video.

Bez obzira da li Bob Harz još uvek postoji ili ne, ali napravili su makar jednu jako dobru stvar. Pop će im svakako na tome biti zahvalan. Jer, i ova stvar pokazuje kakva je samo riznica PopLounge grupa. Koliko tu ima različitog zvuka i kakve sve mogućnosti postoje za neke buduće stvari koje će se tek pojaviti.

Naravno da će Pop na ovome da aplaudira, jer je svestan da on tek gradi svoju poziciju na blogu jer Pop stvari generalno gledano nemaju baš neku zavidnu reputaciju pa ni priliku da se dopadnu i upadnu. Ali, PopLounge, kao što vidimo, sa svojih šest stvari u samom startu ima vrlo jaku bazu na osnovu koje može da gaji ružičasta očekivanja.

Jer, “Somebody…” je kucala na nekoliko vrata pre nego što će naći svoje mesto u PopLounge-u. Ali, nigde nije mogla da se oseti kao kod svoje kuće.

Na primer, LoungeLoose deluje kao pravo mesto za sličan zvuk, ali je, ipak, to za nijansu sporiji tempo. Osim toga, to je baš klasičan Lounge zvuk u kome nema mesta za živu reč i za text. “Somebody…” se, doduše, nije baš pretrgla od priče, ali da ima po neku da ti kaže to stvarno ima.

A opet, LoungeDance je prilično brži tempo koji ima još i dosta Jazz arome u sebi, tako da je i on glat otpao. A da ne govorim o SensualTrup-u koji je baš dosta sporiji. Ili o Chill-u koji ne samo što je sporiji, nego uz to i ima drugačiju boju koja deluje više akustično.

Tako da, na kraju, iako izgleda malo neočekivano, PopLounge je izrastao u najveću  alternativu u okviru Pop-a. Možda je to neka kosmička pravda koja ponekad nagradi one koji su na marginama. Koji nisu u stanju da se tako lako proguraju u prvi plan.

Da, ovaj zvuk je baš ono što je PopLounge trebao. Jedan ovako pozitivan Electro naboj koji će da doda na senzualnosti. Koji će ionako emotivni zvuk PopLounga još više da obogati.

Naravno, ne treba očekivati neku jako veliku pozitivu. Ne, ne to. Jer, PopLounge ima u svom središtu neku finoću koja pozitivno može da zvuči ali ne kao jako srećno i radosno, nego više kao spokojno i bezbrižno.

E, te bezbrižnosti ima ovde. Tog nekog finog i tihog radosnog zračenja koje će ti ozariti lice čak i bez osmeha. Gde ćeš osetiti da ti je jako prijatno u srcu. Da nemaš briga i nervoze a da imaš budnu energiju i čistu bistru svest koja uživa u dodiru sa svetom oko sebe.

Da, i malo je sexy ovaj zvuk. Ne, mnogo, samo za nijansu. Samo onoliko koliko je potrebno da te malo prodrma i razbudi. Da ti zapali tihu vatricu strasti u kojoj ćeš da izlgedaš još privlačnije nego inače.

Electro je ovde pokazao koliko je moćan. Koliko je u stanju da svojim diskretnim efektima kreira raznovrsnu atmosferu. Onu koju u ovoj grupi do sada nismo imali. Prethodna “Firelight” je po zvuku vrlo slična ovome što imamo ovde, ali glas je tamo vukao na nešto drugačiju stranu. Ka dubljem životnom smislu, ka borbi i skladu suprotnosti. Što je sve ostavljalo utisak nekog pritajenog nemira. Neke nepoznate neizvesnosti.

A ovde toga nema. Ovde je sve vrlo jednostavno. Uživanje i opuštenost. Prepuštanje svojim čulima. Maštanje o svojoj ispunjenosti. O svojoj ljubavi sa dragom osobom.

Jer, ona zna da je nekome potrebna kada padne noć. Da neko čezne za njom. Da oseća za nju. Da je drži svojim rukama. Da joj čini tako dobre stvari. Da je jednostavno voli.

Somebody needs me at night

Somebody feels me oh God

Somebody holds me I wish

Somebody makes me so well

Somebody loves me

Somebody loves me

Somebody needs me at night

Somebody feels me oh God

Somebody holds me I wish

Somebody makes me so well

Somebody loves me at night

Somebody loves me oh God

Somebody loves me I wish

Somebody loves me so well

Taratatata, somebody loves me

Taratatata, somebody loves me

(Somebody loves me) Taratatata

(Somebody loves me) Taratatata

(Somebody loves me) Taratatata

(Somebody loves me) Tiratitirata

(Bob Harz – Somebody Loves Me)

I dalje smo na terenu koji intenzivno dodiruje čula. Samo, možda ti se to neće učiniti na prvi pogled. Ali ako pogledaš još jedanput, ili možda treći put, onda će ti već biti sasvim jasno.

Shvatićeš da se ovde oseća i divlje i duboko, samo što se to ispoljava na nešto drugačiji način nego što je to uobičajeno. Glas te buni. Taj glas koji deluje tako emotivno prazno i ravnodušno.

Ali, nemoj da te prevari taj lažni pojavni oblik. Jer, ovde se pati možda i više nego bilo gde drugde. Samo, ova patnja je dubinska. Ona koja dolazi iz hiljaditog unutrašnjeg kruga duše.

Zato glas i ne mora da bude neki koji žari i pali svojim kvalitetom. Koji te razbija svojim savršenstvom.

Ne, taj glas može da bude bilo koji – možda baš i tvoj. Jer, ovde je emocija mnogo važnija od samog glasa. Zbog te emocije i glasu se gleda kroz prste. Dopušta mu se da “falšira”.

Ali, taj glas mora da bude “Pop-ularan”. Tako mu stoji u imenu (PopLounge). Mora da bude u stanju da ti tu svoju emociju prenese. Ne samo tebi nego i onome do tebe. Skoro svakome. I zato, ako u svoj toj bledunjavosti ovog glasa osetiš da je nekako čudno poseban i neodoljiv, onda znači da si uspela da dotakneš tu njegovu autentičnu nit. Tada više neće biti problema da taj glas razumeš. Tada ćeš da ga čitaš kao otvorenu knjigu.

Ali, da li će ovaj glas biti ikada “popularan”? Opšte prihvaćen i razumljiv? Teško, vrlo teško. Kao, uostalom, i svi drugi glasovi u ovoj grupi. Svi oni nose krst imena koje im, u stvari, ne pripada. Imena koje nisu dobili po zasluzi, nego slučajno, sticajem okolnosti. Zatekli su se na određenom mestu u određeno vreme i kockice su se složile tako kako jesu. Da nose u imenu Pop-ularan, a da to, u stvari, uopšte nisu.

Ali, ako ne razumeš baš najbolje ovaj glas, poslušaj zvuk. On će ti pomoći da se ukačiš na emociju. Taj jasni, metalni, vibrirajući Electro zvuk gitare. I mekan, uzdržan, skoro stidljiv, u jednom trenutku, a u drugom i opušten i raspušten. Kao neko ko se totalno otvorio da pusti čitav svet u sebe. Ti sitni zvučni efekti koji se tu i tamo roje ti neprekidno šapuću o čemu se ovde radi. Možda se u njima krije ta kockica slagalica koja ti fali da bi sklopila mozaik.

Lakše ćeš ovo da razumeš ako si se nekada “pekla na tihoj vatrici”. Ako te je neko nekada doveo do ludila – do nekontrolisane želje da ga poseduješ, sada, odmah, bez odlaganja. I ako je to bilo toliko intenzivno da je u jednom trenutku moglo da explodira. A opet, shvataš, šanse su ti male da nađeš svoje zadovoljenje. I ti padaš u stanje neke utučenosti. Neke čudne ravnodušnosti koja je samo na metar od pakla. Kada su tragovi žudnje i dalje u tebi, ali te je, istovremeno, osvijio i neki čudni mir koji je učinio da kristalno jasno razumeš ono što se događa. Da shvataš da te taj neko peče i prži a da protiv toga ne možeš ništa da učiniš.

Da, baš kao što i ona njega peče – onako temeljno, na živo. A tek jedva da se znaju. Toliko kratko da ona još ni njegovo ime nije stigla da izgovori. A on na ivici prskanja. Samo što se nije raspao od čežnje. Kako i ne bi kada njegove bele satenske čaršave ženska ruka nije dotakla nedeljama.

Dovoljan je samo jedan njen dodir i gotov je, explodiraće. Iako bi mu i taj dodir bio previše, bolno je svestan da je u vezi nje nezasit. Da je stalno želi sve više.

I jasno mu je da nema šansi da se izvuče večeras. Da nema mesta gde će moći da se skrasi. Da se sakrije.

Jer, ona mu neda. Ona ga stavlja na muke. Onako kako najviše boli. Na živo.

You haven't even put me to your mouth yet
And I'm already ready to blow
White satin sheets untouched for weeks
Not even your girlfriends know
I swear if you touch me I'm gonna explode
In a plume of smoke, for sure
A little part of me loves a whole lot of you
Though I always ache for more
And there ain't no way for me to make it out tonight
And there ain't no place for me
Ain't nowhere to hide
Ohhhh, burn me alive (4x)

Burn me aliiiive (2x)

(Apex Manor – Burn Me Alive)

POP ROCK BALLAD

Još jedan biser za koji je malo ko očekivao da će okititi Pop zvuk. Naročito se Pop tome nije nadao. Jer, on je samo davao, davao, na sve strane. A onda je samim čudom dobio na poklon PopLounge grupu. A sada je tu još jedna nova grupa – PopRockBallad.

Kako se to desilo? Onako kako se to i najčešće dešava u životu – sudbinski. Ništa Pop nije učinio što bi mu donelo ovu grupu. Baš ništa. Ovaj poklon mu je, jednostavno, pao s neba. Spletom nekih okolnosti. Kojih?

Pa, eto, poznata je priča da se Rock mnogo ovajdio kada su mu i Alter i Indie i Punk ustupili svoje Rock varijante. Kada su se odrekli svog najžešćeg zvuka ne bi li Rock na jednom mestu okupio čitav bazični Rock zvuk.

Naravno, Rock nije samo uzimao nego je, takođe, i davao. Alter i Indie su prisvojili za sebe sve one mešavine u kojima je bilo i Rock zvuka – naročito one koje su bile u kombinaciji sa Pop-om.  Ali, kao što smo videli, i sama Pop celina je tom prilikom pokupila jednu grupu za sebe. Naravno da postoji i razlog u vezi ovoga.

Jer, Rock je već u svom sastavu imao spore Rock stvari. One nisu zvanično proglašene kao balade, ali bi mogle, u nekom širem kontekstu, da nose taj epitet. I zato, pošto je Rock već imao sporaće u svom taboru, bilo bi bezveze praviti još jednu čisto baladnu grupu i ubaciti je u Rock.

Osim toga, na blogu je već postojala jedna grupa koja je nosila reč Ballad u svom imenu. To je grupa AlterBallad. Dakle, sa drugom Ballad grupom je bilo logično da se i ona obeleži. Da nosi ime celine kojoj pripada. Pošto je Pop zvuk generalno igrački ritam koji se ne sparuje lako sa jako sporim tempom, bilo bi besmisleno da stoji samo PopBallad. Pogotovo zato što je osnova te balade Rock.

E sada, sa tom Rock osnovom u imenu, Pop je lepo mogao da se nasloni na tu RockBallad složenicu. Uz objašnjenje da je PopRock balada ona balada koja u sebi ime omekšani Rock zvuk. Pop dodatak sada ukazuje na tu mekoću, na finoću, na senzualnost.

A inače, balada je zvuk koga karakteriše to da je spor, da je naglašeno ljubavni, da ti obično priča neku priču i da često ima turbulentne refrene u sebi. To sa refrenima je zato što jedna suprotnost najbolje može da se oseti ako je tu prisutan i njen antipod. Što znači da ako hoćeš da osetiš meko, upoznaćeš ga bolje ako osetiš šta je to tvrdo.

Naravno, ima dosta sporih Rock stvari koje bi mogle da upadnu u ovaj baladni kliše. Ali, da podsetim, ponovo, da ovaj blog nije kolekcija ovoga ili onoga, nego skup stvari koje mi se jako sviđaju. I zato i ove balade koje su prilično jednostavne moraju da imaju neki alternativni naboj u sebi. Neki “X” faktor koji se oseti kao nešto izuzetno.

Za sada su samo tri takve stvari došle do mene. Možda postoji još neka koju sam čuo u prošlosti, i koja mi se na taj način sviđa, ali trenutno ne mogu da je se setim. Ipak, ne brinem zbog toga, jer ja znam da će takva stvar doći do mene kad tad. Onda kada bude trebala.

Na primer, od Guns N’ Roses-a “Don’t Cry” je jako malo falilo. Početak je super, ali kako stvar ubrzava tako počinje po malo da se gubi. Možda zato što je veliki hit, što mi je mnogo poznata.

Iako, ima ovde na blogu i dosta hitića koji su se ladno probili. I u samom Pop-u, imamo primer za to (“Adventure Of a Lifetime”). Tako da videćemo šta budućnost ovoj grupi donosi. Možda još neku poznatu stvar iz prošlosti, a možda i neke nove nepoznate tihe avanture koje već stoje u redu i čekaju.

Posle klinačkog švrljanja po raznim sitnim grupicama, napravio je sa prijateljem grupu “Easyworld” (2001-2004) koja je izdala tri albuma pre nego što se raspala. Tada započinje solo karijeru tokom koje je (do sada) napravio četiri studijska albuma od kojih su dva proglašena albumom godine po engleskom The Sunday Times-u i Word Magazine-u.

Osim promocije svojih albuma otvarao je koncerte mnogih svojih poznatijih kolega (Elvis Costello, Ray LaMontagne, Susanne Vega…). Učestvovao na raznim muzičkim festivalima. Gardien za njega kaže da je “unmissable” (neizostavljiv) i da je jedan od najboljih koje Britanija ima. Njegovo ime je David Ford.

Iako ovo nije Indie grupa, za David Ford-a bi se moglo reći da je jedan od pravih Indie-janaca. Jer, izdavao je za jednu malu nezavisnu muzičku kuću “Independiente”, a svih (14) singlova je napravio i realizovao u sopstvenoj režiji ili preko sajtova MySpace/iTunes. Njegova muzika se vodi pod imenom Indie Rock, Pop Rock.

Sada slušamo stvar “I Don't Care What You Call Me” (ne zanima me kako me zoveš-nazivaš) sa njegovog debi albuma “I Sincerely Apologise for All the Trouble I've Caused” (iskreno se izvinjavam za sve probleme koje sam izazvao).

Da, baš čudno ime albuma. Izgleda da je, zaista, tako mislio – da se na taj simboličan način oslobodi krivice i odgovornosti za svoja (ne)dela. Jer, interesantan je i oficijelan video za “I Don’t Care…” u kome on stoji sa rukama na leđima a ispred njega je red ljudi. Svaki sledeći koji mu priđe mu udari šamar i ode. Onda sledeći učini to isto. I tako redom. Previše simbolično da bi bilo samo tek tako slučajno. Evo linka.

A opet, naslov stvari koju sada slušamo govori da mu nije stalo kojim imenima ga ona sve “časti”. Možda mu nije stalo u smislu da želi da joj odgovori, da se brani, da je ubeđuje u suprotno. Ali, očigledno da mu je stalo da ispravi ono što misli da je pogrešno uradio – što je prouzrokovao. A ti šamari koje dobija pokazuju da razume i prihvata krivicu a i kaznu za sve to.

Dakle, pred nama je jedna izuzetno emotivna stvar. Uostalom sve su takve u PopRockBallad. Moraju da budu takve.

Što se tiče ritma, on varira. Na početku je jako spor. Samo glas i akustična gitara. Sporo da sporije ne može. Ali, taj spori deo mi je možda najbolji u celoj stvari. Tako jednostavno, a opet, izuzetno efektno. Tako dobro ti utiskuje osećanja, da ti se čini da su skoro opipljiva.

Tuga, tuga na kvadrat. Jasno osećaš da toliko ima naboja u atmosferi ove stvari da samo što ne počne da varniči. Ali, to nisu varnice koje bi trebale da pokrenu na akciju, nego upravo suprotno. To je energija koja te ukiva u zemlju. Odakle ne možeš da mrdneš ni malim prstom. Toliko se inertnost ušančila da ne možeš da pomisliš ni na najmanji pokret a kamoli preokret. Jer, ne postoji ni tračak nade da bi tu moglo nešto da se promeni, da se popravi.

Ritam se zatim postepeno pojačava i ubrzava što samo učvršćuje ono što je odavno već rigidno do bola. I na kraju kulminacija. Pravi Rock vatromet gde varnice prskaju na sve strane. Ali, opet to nisu varnice promena. Ne, to je samo pojačana sigurnost u ono što se već odavno jako dobro znalo. Da su njih dvoje krivo spojeni, izranjavljeni i ostavljeni da egzistiraju svako za sebe. Bez ikakve šanse da se tu nešto popravi na bolje.

Zvuk prati ritmičke promene tako što se prilagođava. Na početku je to jedan suv, prazan i jednostavan zvuk u kome postoji samo akustična gitara. Kasnije se polako ubacuje uobičajeni Rock kolorit (plus klavir), da bi na vrhuncu svi instrumenti nagazili na papučicu za gas do maximuma. Čitav prostor je ispunjen Rock zvukom do poslednjeg milimetra. Sve je zauzeto. Nema ni jednog slobodnog mesta. A onda, kako je Rock oluja došla tako je brzo i otišla. Kraj je ponovo pripao tišini. Sporoj zvučnoj akustici sa početka.

Ono što je opredelilo da ova stvar ne samo da uđe na blog nego i da seče traku ove grupe je glas. Da, taj glas sa početka. Kada jedva da otvara usta. Ali ta sporost i ta tišina toliko odjekuju životom da je to prosto fantastično. To je ta alternativa, taj mistični “X” faktor koji razlikuje prosečnu stvar od vrhunske. Glas kreira posebnu atmosferu koja ti savršeno jasno prenosi poruke – samo svojim vibracijama. I bez reči bi ti sve bilo jasno.

Ali, ta odlična interpretacija ima i jednu prijatnu notu u sebi. Ima neku nedokučivu boju koju prosto ne možeš a da je ne primetiš. Ne možeš a da je ne obožavaš. Prosto je neshvatiljivo da je tu samo akustična gitara uz glas. Drugim rečima, da ništa tom glasu nije pomoglo da bude takav kakav je. Da bude toliko zavodljiv tom svojom izraženom jednostavnošću. Onom koja se uopšte ne trudi da ostavi bilo kakav utisak. A što se manje trudi to postaje još šarmantnija. To te još lakše očarava.

A možda će te očarati i pričom. Onom pravom baladnom.

Jer, on nikada nije imao vremena za njih. A ona, opet, nikada tome nije umela da pristupi racionalno. I zato oni nikada i nisu imali nikakve šanse da uspeju. Treba biti iskren pa to priznati – bili su drugačiji, neprilagođeni.

Niti je ona njemu bila prva niti će on biti njoj poslednji. Što znači da život za njih oboje mora da se nastavi dalje. Ali, ako će njoj biti lakše može da ga nazove kojim god hoće imenima. Onim uvredljivim, razume se.

Može da dođe kasno kući kada njega nema. Može da obiđe oko kuće, može da sedi u njegovoj fotelji ako to želi. I ako uopšte misli na njega treba da zna da to više nije važno. Pa, zašto onda i da mu ne kaže ponovo šta joj zaista pada na pamet? A njega više nije briga kojim će imenima da ga nazove. Jer, to ga više uopšte ne povređuje.

Njemu je sasvim jasno da ju je izneverio, a ona, opet, nije propustila ni najmanju priliku da ga na to podseti iznova i iznova. A ovo, ovo je samo još jedno popodne u nizu. Napiješ se i nestaneš. I zato, slobodno, samo neka izvoli. Neka se obruši na njega. Jer, ima li nešto novo što još od nje nije čuo? Neka ga iscepa, neka ga rastavi na sastavne delove, jer je ono što je uradio neoprostivo. Neka se izvrišti na njega jer je toliko zaboravan da ga stalno treba podsećati. Neka ga na kraju upuca. Ma neće mu ionako ništa biti od toga. Neće ga to ubiti. Jer, to nije ni malo više od onoga što zaslužuje.

I zato mu je sve jedno kojim imenima će da ga naziva. Jer, to više uopšte neće da ga boli.

I never made time
You never made much sense
We never stood a chance
If we're honest

And you were not the first
And I won't be the last
But if it makes it better
You can call me what you will

So get home late
No one's here
Or pace around my house
And sit in my chair

And if you think of me
It doesn't mean a thing
So why don't you just tell me
What you really think again?

I don't care what you call me
Cause it won't hurt any more

I know I let you down
And Christ you let me know
Every time and time again

It’s just another afternoon
Get drunk and disappear
So call me what you will

Rain it on down
What else can you throw at me
I haven't heard before?

Tear me on down
Well I am unforgivable
So why don't you just tell me
What you really think again?

I don't care what you call me
Cause it won't hurt any more

Rain it on down
What else can you throw at me
I haven't heard before?

Tear me on down
Well I am unforgivable
So why don't you just tell me
What you really think of me?

Scream me on down
I tell you I am so forgettable
Yes, I know, know

Shoot me on down
Don't you think this isn't killing me?
But it's no more than I deserve

So, I don't care what you call me
Cause it won't hurt any more

(David Ford – I Don't Care What You Call Me (Radio Version)

Sa svojim debi albumom “Troubled Times” (problematična vremena) doživeo je da svih deset stvari sa albuma budu emitovane u raznim filmovima ili TV serijama što se ne pamti od Moby-evog albuma “Play”. Onda je za taj svoj album proglašen za pevača godine i za album godine na iTunes-u, a na LA Weekly Music Awards-u za pevača i textopisca godine 2005.

Izdao je do sada osam studijskih albuma. Njegova linija zvuka je Folk Rock i Alternative Rock. Za njega kažu da na magičan način mixuje Pop, Soul, Funk i World muziku. Njegova najnovija saradnja sa londonskim umetnikom/producentom Shawn Lee-jem je proglašena od časopisa Rolling Stone za “hipnotičku”. Piše pesme, peva, svira gitaru. Njegovo umetničko ime je AM.

Postoji još jedna njegova stvar koja je na blogu. Idi u Alter III u AlterFolkRock grupu i nađi stvar “It's Been So Long”. Biće na tom mestu još par detalja iz njegove biografije.

Sa njegovog trećeg albuma “Future Sons & Daughters” (budući sinovi i ćerke) slušamo stvar “Endings Are Beginnings” (krajevi su početci).

Ja prosto ne znam kako da opišem ovu stvar. Šta god da napišem i koliko god da je nahvalim, čini mi se da će biti malo i neugledno. Pogotovo kada je nešto tako jednostavno. Tako spontano, tako skromno, tako uzdržano.

Sve, apsolutno sve, se idealno susrelo u ovoj stvari. I zvuk, i glas i text i atmosfera i simbolika. Sve.

A tu je samo akustična gitara, klavir i malo Electro efekta da naprave mističnu atmosferu.

Ništa drugo nema u zvuku. Samo miran, spokojan ritam koji se odmotava skladno, bez žurbe. Čak i malo lenjo korača. Kao da napipava teren ispred sebe. Da nešto ne nagazi, da negde ne pogreši.

Ali, svaki ton je na svom mestu. Precizno, jasno, čisto, savršeno. Sve se tako dobro uklapa da moraš da pomisliš da je to nešto “onostrano”. Da dolazi sa neke tamo “one” strane. One koja je u središtu Univerzuma. Koja je kao neka kosmička himna koju su svi čuli. Koju svi znaju. Samo duboko im je zakopana unutra u nesvesnom. I zato kada je čuju, čini im se poznata, na vrhu je jezika. A onda, kada se udube, počinju da se prisećaju onoga što su, inače, oduvek znali. Eto takav je to meni zvuk.

To je zvuk koji će te otvoriti. Koji će te opustiti. Koji će te umiriti. Koji će te usporiti. Koji će te uspokojiti. Koji će ti doneti jedno tiho, prijatno raspoloženje iz koga ćeš poželeti da nikada ne izađeš. To je moć. To je tiha, uzdržana moć koja ne želi da se nameće. Koja ne želi da te pridobija. Koja je svesna sebe i zato je odgovorna. I zato vodi računa da je nema previše.

A glas. Glas je baš onakav kakav treba da bude u jednoj ovakvoj stvari. Glas je na nivou. Na visokom nivou. Ne razbacuje se kvalitetom, dinamikom, snagom. Ne. Nema potrebe za tim. On se čuje sasvim dovoljno da bi ti sve bilo jasno. U njemu ćeš osetiti neverovatnu ravnotežu. Istu onakvu kakva postoji i u zvuku. Harmonija koja opčinjava. Balans koji donosi mir i spokojstvo. Bezbrižnost koja se rasprostire u svim pravcima iako po samom textu ne bi trebalo da bude uopšte tako.

Ali, ovaj glas kao da je sam božji izaslanik. Kao da i sam vibrira u duhu “Jednine” koja ti poručuje da je sve dobro – sve, kako god da jeste. I da zato nemaš potrebe da brineš zbog bilo čega. Jer, sve je u skladu. Sve je u ravnoteži. Samo moraš to da primetiš. Samo moraš toga da se prisetiš. Onoga što je već u tebi. Onoga što ti već znaš.

I zato glas iako iz sebe izbacuje reči nemira uspeva da zadrži savršenu ravnotežu. Ne oseća se da je i malo pogođen bolnim saznanjima koja ga pritiskaju. Koja su deo ovog našeg ljudskog sveta. Sveta u kome se krajevi ne poznaju po početcima. Zato što mi nismo u stanju da taj kraj, taj raspad vidimo na samom početku. Nama je kraj crn kao crna zemlja a početak svetao kao blistav proletnji sunčan dan. Tako je to nama u našem svetu.

Ali, za Jedninu, to je sve jedno isto. U kraju se nalazi početak kao što je i u početku već izvestan kraj. I jedno i drugo su uzroci i posledice nečega što se zove prirodno dešavanje života. I to je sve sasvim jasno i izvesno. Samo što mi nismo u stanju to da razumemo. I zato nismo u stanju da ga prihvatimo. Da mu otvorimo vrata svoje duše i pozovemo ga da uđe. Da postane deo našeg saznanja. I našeg doživljaja Stvarnosti.

I tako on sebi govori da on nije isto kao onaj koji mrzi. Da on, jednostavno, nije takav. Da je on mnogo bezazleniji od toga. Mnogo klasičniji. Kao neka stara ploča koja svira unazad. Takav je on. Sa pogledom preko ramena. Sa okom kome je u fokusu pamćenje onoga što je nekad bilo.

I zato on, iako tako jako pokušava da se pokrene, ima problem sa početkom. Kako da počne? Kako da se pomeri sa mesta u kome se zakočio?

Jasno mu je šta se dešava u svetu. Koliko su ljudi unezvereni. Koliko su opterećeni uspehom i nagradom. Svi učestvuju, svi motori su upaljeni i spremni za trku, ali na kraju nema rezultata. Ljudima nije jasno da nema pobednika. Da niko ne pobeđuje. Zato što nema šta da se osvoji. Jer, već sve imaš što ti je potrebno. Sve drugo što bi dobio bi bio samo višak koji ti ne treba.

I tako bi on hteo da je zaboravi, ali ne uspeva u tome. Jer mu ona, jednostavno, ne ide iz glave. Koliko bi samo voleo da može da bude u miru sa tim. Da bude bezbrižan i ravnodušan. Jer baš se potrudio da shvati da krajevi imaju veze sa početcima. Da je to sve povezano. I da je njihov kraj morao da se desi zato što im je i početak bio takav. Zato što je bilo i ovoga kraja u tom njihovom početku.

I zato je sve dobro. I zato je sve onako kako bi trebalo da bude. I zato se iza svakog kraja krije novi početak. I zato je sve, yeah, yeah, yeah.

Tell myself
That I'm not who I've hated
When I do
I'm like an old record playing back
And I want to start
But it's so hard to begin
Everybody's racing
But nobody's winning
Tried to forget you
But you just are not leaving
God I wish
That I could just
Be at peace with it
Cuz I've done my best
To believe that endings
Have something
To do with beginnings

Yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah

Yeah, yeah, yeah, yeah, yeah

(AM – Endings Are Beginnings)

Bili su drugari još iz ranih školskih dana. Pa, naravno, da će da naprave svoj bend. I daće mu ime Athlete (atleta). Neka se vidi da su spremni za utakmicu.

I bili su spremni. Vrlo spremni. Jer, već njihov prvi album je prodat u platinastom tiražu. Plus nominacija za jednu od najprestižnijih britanskih muzičkih nagrada – Mercury Music Prize, koja se svake godine daje najboljem albumu godine.

Ali, za sledeći album su se pripremili još bolje. I taj album je bio platinasti. Samo, prodao se u duplo većem tiražu od prethodnog i dospeo je na prvo mesto britanske top liste. Onda im je izgleda bilo dosadno da pobeđuju pa su malo iskulirali. Napravili su još dva albuma koji nisu dostigli uspeh prethodnih.

Inače, njihov zvuk svrstavaju u Indie Rock i Alternative Rock.

Sa tog njihovog drugog albuma “Tourist” (turista) su izdali singl “Wires” (žice). “Wires” je postigao ogroman uspeh. Jako je teško dospeti na britansku Top Listu singlova, a ugurati se u sam vrh je izuzetno veliki rezultat. “Wires” je postao veliki hit i uspeo je da dođe do četvrtog mesta na UK Top Listi singlova. Zbog svoje velike popularnosti “Wires” je korištena u nekim filmovima, serijama i TV show emisijama. Na primer, u jednoj od epizoda vampirskih dnevnika (“The Vamipire Diaries”).

Nešto ranije, u uvodu za PopRockBallad smo pričali o hitovima na blogu. “Wires” je drugi veliki hit u okviru Pop-a. To je ujedno i poslednja stvar u ovom prvom susretu sa Pop-om, u trenutku kada je grupa nastala.

Rekli smo već da ti balade uglavnom pričaju priču. “Wires” će uraditi baš to. Jer, pesma je bazirana na istinitom događaju koji se desio glavnom vokalu i gitaristi grupe Joel Pott-u koji je imao nesreću da mu se prevremeno rodi ćerka. “Wires” će ti kroz usta Joel-a preneti njegova osećanja.

Nema potrebe napominjati da je ovo jedna dramatična stvar. Da u njoj ima svega. I tihe patnje kada si suočen sa nečim što je iznad tvojih moći da bilo šta uradiš. I velikog nemira jer je ulog najveći moguć – život. Neizvesnost te pritiska kao težak vodenični kamen. Da li će se izvući? Misli ti naviru. Misli koje ne možeš da kontrolišeš.

Sve to će ti reći i ovaj zvuk. Na svoj način. Onim sa čim jedna standardna Rock grupa raspolaže. Tu su solo i bas gitara, organi, bubnjevi i naravno glavni vokal. Ipak, da bi se ostavio još jači utisak u pomoć su pritekle još i violine i klavir.

Na samom početku zvuk otvara klavir. Klavir je jako moćan instrument. On ume jako dobro da izdramatizuje zvuk. I onda kada je spor, tih i jedva primetan kao i onda kada počne da “histeriše”.

Ovde je klavir uveo zvuk u jednu vrstu neizvesnog iščekivanja. Jasno ti je da su stvari ozbiljne i da oluja neće moći da se izbegne. To pred-olujno stanje će da potraje. I refren će biti u tom stilu omamljenog iščekivanja. Nesreća je udarila i ti se još presabiraš šta ti se dogodilo.

U međuprostoru će organi da imitiraju “žice”, odnosno medicinske aparate koji elektronski kontrolišu stanje pacijenta. Posle tog jednog refrena će uslediti još jedan refren koji će malo usporiti zvuk. Bez obzira što se pominju i reči “biti u redu”, ovaj refren nije tu  da pokaže kako je teškoća prebrođena, nego upravo suprotno – da se ona tek sprema da nastupi.

I tada, ponovo u igru ulazi prvi refren, ali glas sada više nije u standardnom tonalitetu nego ide na jednu oktavu više. I nema više uobičajene zvučne pratnje nego samo “zbunjena” akustična gitara. Sve deluje tako prazno i čudno bezglasno. A onda oluja. Kao da je čitav simfonijski orkestar stojao iza ćoška i sada je odjednom iskočio pred tebe da te preplaši sa svim onim njegovim koloritom. U punom sastavu. Sa dugmetom za snagu koje je odvrnuto do kraja. Pogađa te jednom ta simfonijska oluja, pa te pogađa odmah još jednom.

To je vrhunac koji pokazuje njegovo ludilo u kome on juri kroz bolničke hodnike, kroz automatska vrata, sa samo jednom mišlju u glavi: “moram da dođem do nje”.

Ovo je tip stvari koja se na koncertu izvodi u totalnom mraku a svetlo pružaju samo upaljene šibice i upaljači. Toliko je naboja ovde da je mrak tu ne bi li na neki način sakrio svu tu gomilu žuči koja se proliva potocima.

A sa druge strane, mrak je tu da se oda pošta tako što će da se pobegne od svega što ti odvlači pažnju. Tako što će sve ostalo da nestane da bi misli mogle da budu što jasnije – neometane. I da bi pobuđena osećanja mogla što lakše da se zadrže u sebi.

Posle svega ovoga što je rečeno o zvuku postaje ti jasno da je glas ovde druga violina. On jeste bitan jer kroz njega izlaze one silne reči koje odjekuju svojom snažnom simbolikom. Ipak, zvuk je ovde glavni nosilac atmosfere. On je toliko moćan da glas jednostavno nije u stanju da ga zauzda. Niti mu to pada na pamet.

Glas je tu da ti ispriča priču. Da ti kaže kako ona ima žice koje ulaze i žice koje izlaze iz njene kože. Ima suze koje ostavljaju tragove po njoj, a i on ima suze koje naviru u strahu od brojeva i činjenica koje mu igraju pred očima.

A on trči niz hodnike, kroz automatska vrata. Jer, mora da je vidi. Mora nekako da shvati sve to.

Nada je ono što vidi u toj maloj plastičnoj kutiji. I božićna svetla u njenim očima. A tu su i žice koje ulaze i koje izlaze. Tu je sasušena krv na zglobu njene šake. Ta njena krv na vrhu njegovog prsta.

Njena prva noć u životu. Tako savijena, sklupčana sama od sebe. Dok je on tako gleda. Što ona nikada neće moći da zna. A on vidi u njenim očima da će biti dobro. Da će sve biti u redu.

Ali, ipak, i dalje trči niz hodnike. Trči kroz automatska vrata. Jer, mora da je vidi. Jer, mora sve to nekako da razume. A onda je ponovo pogleda i vidi nadu u njenim očima. Vidi ono što ona neće moći nikada da zna.

You got wires, going in
You got wires, coming out of your skin
You got tears, making tracks
I got tears, that are scared of the facts
Running, down corridors through, automatic doors
Got to get to you, got to see this through
I see hope is here, in a plastic box
I've seen christmas lights, reflect in your eyes
You got wires, going in
You got wires, coming out of your skin
There's dry blood, on your wrist
Your dry blood on my fingertip
Running, down corridoors through, automatic doors
Got to get to you, got to see this through
First night of your life, curled up on your own
Looking at you now, you would never know
I see it in your eyes, I see it in your eyes
You'll be alright
I see it in your eyes, I see it in your eyes
You'll be alright
Alright
Running, down corridors through, automatic doors
Got to get to you, got to see this through
I see hope is here, in a plastic box
I've seen christmas lights, reflect in your eyes
Down corridors, through automatic doors
Got to get to you, got to see this through
First night of your life, curled up on your own
Looking at you now, you would never know

(Athlete – Wires)

Do sada ste se stvarno načitali najčudnijih mogućih pseudonima i naziva za grupe. Ali, u svetu muzike je to sasvim normalna stvar. Simbolična imena mogu da imaju vażan smisao u żivotima ljudi. Mogu da budu njihov oslonac i inspiracija. Odatle oni mogu da crpe kreativnu energiju koja im je potrebna u stvaranju.

Kako ti se čini ime “Family Of The Year”? Čudno, zar ne?

Izgleda kao ime za neki kviz ili rijaliti šou. Ko bi mogao da uzme baš takvo ime za svoju grupu? Zašto baš to od milijardu drugih imena?

Naravno, takve stvari nikada nećemo saznati dok ih sami – oni koji su ih birali – ne objasne. Ali, hajde da simbolizam pokušamo da prizemljimo – da mu damo neko logično objašnjenje.

Svaka muzička grupa je kao jedna porodica. Możda je ova grupa htela da pošalje poruku da im je jako bitno to što se dobro slażu. To što se razumeju. Bitno im je jer to proizvodi pozitivnu energiju koja se ne troši na rasprave i vođenje bitaka između sebe.

Poznata je stvar da se u međusobnim kontaktima ljudi često bore. Bore se za dominaciju ili se bore protiv onoga ko ih pritiska i pokazuje nepoštovanje. Po principu, daš mu prst i uzeće ti ruku. Ako ga pustiš da radi šta hoće, nametaće svoje uglavnom loše ideje, textove pesama, pogrešne menadżere, itd.

Jedan bend mora da donosi stotine odluka u međusobnoj komunikaciji dok se bori da napravi materijal koji će privući nečiju pażnju na trżištu. Zato su odnosi među članovima grupe često alfa i omega njihovog početnog uspeha i njihovog trajanja na sceni.

Ovaj bend hoće da każe: “Mi smo najbolji. Mi smo prvi što se toga tiče. To nam je najvażnije i to hoćemo da stavimo u ime grupe. Da se zna i da svi znaju”.

Da ovo nije samo obična pretpostavka ukazuje i činjenica da su članovi ove grupe jedno vreme iznajmljivali kuću i żiveli svi zajedno (ne navodi se da li je i trenutno tako). Izjavili su da im to pomaże da iz međusobnih kontakata izvlače više kreativnosti iz sebe.

Sledeća stvar koja może da bude razlog takvog imena za grupu je da ih zanimaju porodični odnosi i to hoće da izraze u svojim pesmama. Iako, nije baš verovatno da će neka grupa da se ograniči na tako uzak segment društvenog żivota i da peva samo o tome. Jer, to nije firma koja će da se specijalizuje za, na primer, određenu vrstu šrafova.

Ipak, możda tim naslovom grupa hoće da każe da ih zanimaju odnosi među ljudima generalno. Ili, da teme za svoje pesme nalaze najčešće iz svog detinjstva kada su i sami żiveli u porodici.

Hajde, nećemo da idemo toliko daleko pa da każemo da se tema ove stvari koju ćemo sada čuti – “I Played Drums On This” – uklapa u tu “porodičnu” pretpostavku, jer priča o odnosu brata i sestre. Koliko je, na primer, bilo do sada pesama na blogu koje se bave baš tom temom? Ne sećam se baš da ih je bilo.

Treće i konačno što je fakat i ne mora da se pretpostavlja je da su od četiri člana grupe dva od njih rođena braća (vođa grupe Joe Keefe i bubnjar Sebastian Keefe).

Eto, sada je nešto što je na početku bilo čudno postalo bar malo manje čudno. Jer, ima dobrih razloga za to.

“Porodica” zatvara PopRockBallad sa još jednim simboličnim nazivom (“na ovo sam svirao bubnjeve”) čime ćemo se pozabaviti nešto kasnije kada dođe vreme za text.

Što se tiče zvuka, to je jedan pravi FolkPop sa naglašenim Pop ritmom koji se oseća tokom celog trajanja. Zbog toga je ova stvar najbliża čistom Pop-u. Neko bi możda našao malo Chill Out-a u njoj, dok bi je neko drugi proglasio za Pop Rock.

Ali, za nas ovde na blogu “I Played…”, ipak, nema mekoće u ritmu za Chill, niti ima oštrinu u gitarama da bi postala čisti Rock. Ima, doduše, električnu gitaru ili čak dve, ali se one ne ističu preterano. Ubacuju se, tu i tamo, sa ponekom sitnom solażom, dok akustična gitara dominira u drżanju opšteg ritma.

Ipak, akustika i elektrika se ovde jako lepo slażu zajedno – kao skladna su porodica. Tu su, naravno, i bubnjevi koji simbolično svojim zvucima na samom početku skreću pażnju da se dešava nešto jako vażno.

Ovo jeste jedna jako dobra stvar, ali postavlja se pitanje, da li je ona na pravom mestu? Odgovor je da. Ipak joj je ovde mesto. Iako ne baš sasvim. To se najbolje vidi kada pokušaš negde da je svrstaš. Videćeš da nigde ne paše savršeno. Nigde gde se čini da bi trebalo.

Ipak, ovde u Pop-u joj je najbolje, jer se ne razlikuje baš toliko od drugih stvari u grupi. Akustične i električne gitare se, na primer, u dlaku uklapaju. Pa, onda, u glasu nema mnogo alternative što se u Pop-u ni ne očekuje. Takođe, nema ni nekog experimenta, nekog kreativnog dešavanja koje daje originalnost, što je slučaj kod drugih stvari koje su Alter-u ili Indie-ju.

I zato će Pop ugostiti “I Played Drums On This” bez obzira što je njeno pravo mesto, tamo negde na granici između. Jer, ova stvar zaslužuje svoju “porodicu” – svoju šansu da negde pripada.

Ali, treba da se zna da joj ništa nije dato “na lepe oči”. Ne, sve je sama zaslužila. Pre svega svojom melanholičnom atmosferom u koju se savršeno uklapaju gitare, koje zvuče baš onako kako to treba da bude u jednoj baladi koja igra na emociju.

A ova brato-sestrinska emocija baš ostavlja utisak. Ostavlja ga svojom posvećenošću. Jer, kada je slušaš čini ti se da je peva osoba kojoj se to stvarno i dogodilo. Deluje jako autentično. Oseća se neka teška, ozbiljna patnja koja duboko zadire u odnos između brata i sestre.

Sada da se nadoveżem na simboličan naslov “I Played Drums On This”. Ovakav naslov radi isto što rade glas i text. Želi da istakne jedno duboko saosećanje sa patnjom sestre koja je izgubila brata sa kojim je bila jako vezana. Zvuk bubnja, koji odjekuje sam bez ikakve pratnje, ostavlja upečatljiv utisak. Poziva druge da budu tihi. Da izjave saučešće. Bubanj se, zato, često koristi u posmrtnim i drugim marševima i sličnim prilikama.

Reči za ovu stvar ne postoje na Internetu pa ih neće ni biti na blogu. Što nije ni malo loša stvar za nas sledbenike zvuka a ne reči.

Dakle, kao što je već pomenuto, priča je o bratu i sestri koji su imali jedan poseban odnos. Evo samo par reči texta koje to ilustruju.

Zbog brata je bacila sve one njene muzičke trake koje je slušala. Sve njene stvari iz detinjstva. Jer, on joj je pokazao šta je to prava, cool muzika. On je bio njen heroj.

My brother played me cool music, so I threw out my old tapes

My childhood stuff deep in the trash at my big brother’s place

Years ago he was my hero…

Priča se tragično završava kao što je to često u żivotu. Jer kako pesma każe: “Što zvezde jače sijaju to brże izgore” (The brighter they are, the faster they burn)

(Family Of The Year – I Played Drums On This)

PLAYLIST POP DANCE (5 Songs)

PLAYLIST POP LOUNGE (7 Songs)

PLAYLIST POP ROCK BALLAD (4 Songs)