ALTER I

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Hajde odmah na početku da budem praktičan. Jer, predpostavljam da kada sa leve strane baciš pogled na listu muzičkih celina i vidiš Alter I, II i III, sigurno se pitaš koje se grupe kriju iza tih naslova? Zato, evo spiska svih grupa u okviru Alter-a, na jednom mestu:

Alter I (AlterBallad, AlterMelancholly, AlterTrip, AlterHolyc)

Alter II (AlterInspirion, AlterPop, AlterNewWave, AlterDance)

Alter III (AlterFolk, AlterFolkRock, AlterPopRock

Zvuk nije zvuk ako ne talasa – ako se ne kreće, ako se ne giba. Ako ne ostavlja tragove svojih pokreta iza sebe. Ako se ne projektuje i napolje i unutra.

Zvuk iz koga smo upravo izašli je sve to radio. Bio je to, da se podsetimo, Electro talas koji se kroz 24 muzičke grupe gibao gore i dole dok konačno nije našao svoje smirenje u grupi Sounds, u  rekvijemu Kaa, koji je za tu priliku Claude Chalhoub specijalno komponovao. Time je zvanično utihnuo svaki zvuk na blogu.

Ali, da li je to stvarno kraj?

Ne, nikako, jer zvuk na blogu još uvek nije uspostavio svoje “rečno korito”. Još uvek nije do kraja trasirao put kojim će se kretati. Još uvek je ta zvučna arhitektura ostala delimična – nedovršena.

Jer, svet zvuka nije prost – jednodimenzionalan sistem. Postoje paralelni zvučni svetovi koji se, doduše, naslanjaju na standardni zvuk, ali su, ipak, svet za sebe. Oni kao da su ubacili u standard neke svoje viruse, koji su uspeli da manje ili više progrizu tvrdokorni oklop tradicionalne zvučne matrice.

Dobrodošli u svet alternativnog zvuka. Zvučnog paralelnog sveta koji će na blogu biti predstavljen sa svoje dve velike celine: Alternative i Indie.

Te muzičke celine su toliko velike da sa njima może da se meri samo moćni Electro koji tek kada “ubaci u petu” i stavi na crtu sve svoje četiri celine (Electro I, II, III, IV), sa svim podgrupama u okviru njih, tek onda może da se gleda oči u oči sa alternativcima. Ali, čak ni Alter i Indie nije sve što ćete videti i čuti na blogu. Posle njih će doći zvuk koji će biti odvojen u okviru posebne celine (Transitional) u kojoj će skoro sve grupe redovnog programa imati po nekoliko svojih predstavnika – zvukova iz senke.

To su stvari koje su, takođe, vrlo interesantne, ali koje, ipak, na kraju, nisu uspele da se uguraju u glavni program. Trenutno zaslużuju samo video, bez uvodnog texta i reči pesme. Ali, ko zna? Neke od njih će se, możda, u jednom trenutku, preseliti u probrano društvo i dobiti svoju zasebnu, kompletnu VIP prezentaciju.

Ali, čak ni ovo nije kraj i nije sve. Jer posle Transitional-a će, verovatno, ići autorske liste i ko zna šta još što mi u međuvremenu padne na pamet.

Što se tiče autora i ranije je bilo najava da bi neki pevači ili neki bendovi mogli biti zasebno predstavljeni u okviru jednog dela koji se samo njima bavi.

Za razliku od dosadašnje prakse gde su autori sa više pesama żrtvovali svoj lični identitet radi stvaranja jednog zajedničkog – grupnog – identiteta. Setite se samo kako su moji vrlo cenjeni autori Maxwell i Ben Harper raspršili svoj identitet na više različitih zvučnih grupa i tako se utopili u njih. Oni i njihov opus kao celina je samim tim postao manje vidljiv (pošto je raštrkan na više strana), ali su zato pojedinačne grupe bile na dobitku jer su uz pomoć tih autora bolje zaokrużile svoj grupni zvuk.

Ipak, neki autori će moći da zaobiđu to pravilo “utapanja” tako što će biti toliko trażeni u nekoj alternativnoj grupi zbog svog specifičnog izraza, da će po broju stvari kojima su zastupljeni izgledati kao da se radi o njihovim ličnim grupama a ne zajedničkim.

Na primer, u prvoj podgrupi Alter I (AlterBallad) to autorsko šepurenje ide do extrema – jer od prve pa sve do poslednje stvari ne postoji ni jedno drugo ime osim Damien Rice.

Slučaj Damien je izuzetak i neće se više ponavljati u ovakvom obliku. Nešto blaże varijante će se tu i tamo sretati, ali, ipak, ne baš često. Samo onda kada se to nije moglo izbeći. Onda kada su te autorske stvari tako dobre da su postale bukvalno neizostavljive.

Osim toga što pruża autorima priliku da uđu na mala vrata, alternativne grupe će biti i način da se istakne neki zvuk koji je zaobiđen u dosadašnjem prikazu. Na primer, Folk muzika će tek kroz AlterFolk naći svoje mesto na blogu. Biće je u raznim kombinacijama (AlterFolk, AlterFolkPop, AlterFolkRock…).

S tim u vezi se może istaći da će alternativne grupe u potpunosti dati mašti na volju što se tiče naziva grupa. Troslożenice u imenu (upravo gore pomenute) će ovde biti sasvim normalna pojava.

Jer, sam alternativni zvuk je toliko “svojeglav” da konstantno odbija bilo kakvo grupisanje, svrstavanje. Staviti njega u “tor” je pravi izazov. Kao i izazov da ukrotite divljeg konja koji je navikao da slobodno trči kuda mu je volja, bez da mu neko sedi na leđima i ograničava slobodu.

Ali, grupisanje je korisno jer mnogo olakšava razumevanje. Grupa, s jedne strane, definiše osnovni zvuk i atmosferu, a sa druge, pušta da se u određenim granica vrluda oko tog središta. I centar a i periferija nam pomażu da bolje razumemo taj ukupni zvuk. Tu ukupnu atmosferu. Da nam sve to postane jasnije, prihvatljivije. Da odatle możemo lakše da crpemo uvide, da gradimo zvučne slike u glavi.

Što je zvuk alternativniji i nerazumljiviji to nam je pomoć grupa neophodnija. Ali, utoliko je sam zadatak kreiranja grupa teżi.

Jer, alternativni zvuk ima naglašenu kreativnost i originalnost. U tome on odstupa od onoga što je standardno i rutinizirano.

Inače, rutina nam godi jer je dobro poznajemo. To više razumemo i to nam, na prvi pogled, više prija. Lakše ga varimo, i ne trażi od nas dosta pażnje i energije.

Ali, s druge strane, rutina nas zatupljuje, budi dosadu i zlovolju, jer iznutra podsvesno shvatamo da nemamo dubok dożivljaj stvarnosti – da drugim rečima żivotarimo a ne żivimo. Da uvek iznova preżvakavamo jednu već dobro utabanu, opštepoznatu dogmu.

Alternativni zvuk je kao što mu ime każe druga mogućnost – alternativa. Nešto drugačije, iskrenije. Nešto što nije uvek na dohvat ruke. Nešto za šta ćeš możda morati da se potrudiš da bi ga razumela. Nešto za šta ćeš ponekad trebati da se protegneš do krajnjih granica ako hoćeš da ga uhvatiš i zadrżiš u ruci.

Ali, s druge strane, tvoj trud i ulożena energija će ti doneti nagradu u vidu dubljeg iskustva, neposrednijeg żivotnog dodira, veće ispunjenosti i jačeg ushićenja.

Paralelni alternativni zvučni svet nije potpuno odvojen od standarnog, tradicionalnog zvuka. On samo koristi te iste zvučne elemente, ali se njima igra više, dublje, drugačije. Ipak, ne očekujte da na ovom blogu čujete neke retke, zvučne izraze. Neko sviranje na šerpama, flašama i ko zna čemu. Na nekim “otkačenim” instrumentima, uz neko čudno dešavanje u pozadini. Nešto što bi neko możda cenio kao vrhunsku originalnost. Ne.

Alternativno je na blogu predstavljeno kao jedna originalnija i nešto drugačija verzija standardnog zvuka. Često tu razliku nećete ni moći da primetite, ili će vam to poći za rukom tek kada se dovoljno udubite i obratite pażnju na detalje.

Alternativni zvuk nije vezan za neku posebnu vrstu muzike. Jer, svaka muzička vrsta może da se igra zvukom tako što će da odstupa manje ili više od standarda koji vaże u toj oblasti. Tako imate, na primer, običnu Folk muziku, ali i njenu alternativnu varijantu. Isto vażi i za Rock, Pop, Dance…itd. Bilo koji standardni zvuk, ako to pożeli, może da uđe u paralelni svet alternative.

Kao što ste već sigurno već videli alternativna Rock grupa neće biti na ovom mestu predstavljena jer je to već učinjeno na početku bloga. To może da deluje čudno jer je opšte poznata stvar da je baš Rock zvuk najjači u alternativnom svetu. Za mnoge je alternativni Rock jedina alternativa za koju su čuli.

Ideja u vezi ovoga je bila ta da standardna Rock celina obuhvati što više svojih većih ogranaka, a da drugima (dakle, alternativcima) prepusti samo pritoke (AlterFolkRock, AlterPopRock, IndiePopRock, IndiePunk…itd). Tako su AlterRock, IndieRock i PunkRock kao veliki ogranci ušli u sastav klasične Rock grupe, dakle, nisu ostali u okviru svojih matičnih grupa iz kojih su potekli (Alternative, Indie, Punk).

Kao što je već rečeno, alternativa ne voli ograničenja i standarde. Voli da švrlja, da ide kuda je put nanese. Da spaja razne varijante. Da proba i ono što je na prvi pogled nespojivo. Da misli na dušu i srce a ne na dżep. Pokušava da tumači liniju na horizontu – da prodre tamo gde još niko nije bio.

Bez obzira na moguću konfuziju, mnogo toga u okviru alternativnog zvuka na blogu će vam odmah biti jasno i prihvatljivo. Nećete morati da se mnogo napreżete da biste taj zvuk razumeli.

Ipak, dosta takvih – naoko “lakih” – stvari često ume da krije u sebi neku svoju istančanu tajnu koja je zamagljena kroz jednostavnost zvučne forme. Zato se kod ovih stvari često ne radi o tome da li ćete ih razumeti nego u kolikoj meri? Ne da li ćete nešto od njih dobiti nego koliko će to nešto biti?

Bez obzira da li su neke alternativke lake kao perce ili teške kao zemlja, na kraju se, ipak, może reći da osnovni princip nije da li ćete biti u stanju da ih shvatite nego, pre svega, da li ćete to pożeleti, da li će vas to zanimati? Da li ćete hteti da u sebi podesite drugačiju talasnu dużinu od one koja je sada u vama?

Ne morate da brinete. Bezbrojne zvučne talasne dużine mogu istovremeno u vama da vibriraju. Ne samo jedna, dve ili tri kao što je to uobičajeno. Što ih više ima to je bogatije vaše ukupno zvučno iskustvo.

Alternativno voli da mixuje razne zvuke čemu je, vrlo često, teško nadenuti adekvatno ime. U tom slučaju su – što je već pomenuto u gornjem textu – višeslożna imena jedini način da se sa tim izađe na kraj.

Na primer, grupa AlterFolkPop govori da u zvuku ima Folka kome Pop dodaje jednu zabavnu, popularnu, ritmičnu crtu, uz poruku da je sve to nešto manje ili nešto više pomereno u alternativu.

Ima dosta grupa kojima sam lično kumovao i čija imena nigde drugde nećete naći. U trudu da što adekvatnije opišem neki zvuk, nekada sam potpuno odlutao i zaboravio na standardna imena koja već postoje u opticaju. Jednostavno sam ih smetnuo s uma, jer, ni jedno, ni blizu, nije bilo u stanju da opiše tu konkretnu zvučnu mućkalicu. Tada sam, naravno, morao da improvizujem.

Što se tiče strukture, alternativna grupa je podeljena na tri velike celine koje u svom sastavu imaju po nekoliko podgrupa (najčešće tri ili četiri). Istu stvar smo imali i u slučaju Electra.

Podgrupe u okviru celina su, naravno, opet morale da budu svrstane po nekom redosledu. Po kom? Pa alternativnom.

To znači da sam se prilagođavao svakoj situaciji pojedinačno i da nisam imao jedan kriterijum koji vażi za sve. Uglavnom sam se trudio da podgrupe poveżem po što sličnijoj atmosferi. Tako su, na primer, nastale tri celine grupe Alternative (Alter I, Alter II, Alter III). Podgrupe u okviru tih celina su se ređale između sebe od slučaja do slučaja. Obično sam pratio neki oblik evolucije zvuka. Na primer, podgrupe sa tišim, jednostavnijim zvukom su stavljene na početak a one sa punijim, snażnijim gurane na kraj. Naravno, ovaj i slični kriterijumi nisu bili idealni i primenljivi u svakoj situaciji, što je, uzimajući u obzir karakter zvuka sasvim normalna stvar.

I još nešto. Jedno je kada każem alternativno i mislim na takav zvuk u celini, a drugo kada każem alternativna grupa koja koristi to isto ime, ali je użi pojam jer je odnosi samo na konkretnu grupu pod imenom Alternative. Ono što hoću da każem je da grupa Alternative nije jedini nosilac alternativnog zvuka.

Jer, i Indie grupa (koja dolazi odmah posle Alter-a) je isto tako alternativna – ni za dlaku manje. Pa, zatim, Dephased grupa koja je “najpomerenija” od svih drugih – sa najčudnijim zvucima i ritmovima. Pa, InBetween, kao poslednja grupa, sa zvukom koji je – kako mu ime każe – negde između, jer nije mogao da se uklopi ni u jednu postojeću grupu, što ga samim tim, takođe, čini vrlo alternativnim.

Sve to zajedno čini svet alternativnog zvuka, a grupa Alternative (ili skraćeno Alter) samo seče traku i uvodi nas u taj svet. Ta grupa koliko god da je velika sa svoje tri celine, jedanaest podgrupa u okviru njih i trenutno šezdesetak stvari, čini, ipak, samo oko 40% ukupnog alternativnog zvuka.

Na samom kraju ovog uvoda, jedno kratko podsećanje u vezi misije samog bloga, a vezano za alternativni pristup o kome sada pričamo. Ako se malo prisetiš textova iz prošlosti postaće ti jasno da je taj pristup i do sada vażio. I do sada je on kao nevidljiva ruka upravljao svim onim što se dešavalo na blogu.

Sećate se koliko je samo uvek isticana individualnost pojedinačnih stvari – bez obzira da li su bile u okviru Blues, Rock, Electro, NewAge ili neke druge grupe. Stvari su birane po principu da imaju u sebi nešto posebno. Nešto żivotno. Nešto kreativno. Nešto što simbolizuje żivot u svojoj nedokučivoj originalnosti koja uvek nalazi put za nešto novo, nešto drugačije, nešto alternativno. Ono što ti pruża priliku da jednu istu stvar możeš da preslušaš i hiljadu puta a da ti svaki sledeći bude i dalje inspirativan, jer te uvek pokreće na nova razmišljanja i nova dożivljavanja.

Inače, naši żivoti koje vodimo su, koliko god bili zanimljivi ili moderni, u najvećoj meri, ipaki, tradicionalni a ne alternativni po svojoj suštini. Više nas zarobljavaju nego što nas oslobađaju. Više nas opterećuju strahovima nego što nam prużaju bezbriżnost i utočište. Više nas uspavljuju svojom rutinom i površinom nego što nam prużaju sveż i dubok unutrašnji dożivljaj stvarnosti.

Alternativni pristup je, u stvari, traganje za dubljim dożivljajem stvarnosti. U oblasti zvuka, to znači, proširiti zvučnu skalu kojom odjekuje tvoja unutrašnjost. To znači, osetiti, razumeti, dożiveti – šire, dublje, dalje.

Eto prilike da baš na ovom mestu započneš svoje traganje. Svoje poniranje u sebe i svoju osećajnost. Jer, kao što već verovatno znaš, ne radi se ovde, u suštini, o zvuku. Ne. Zvuci su samo simboli koji ti pričaju priču ko si ti i šta si? Kakva je ta żivotna energija u tebi?

Zato, ako nikada u żivotu nisi slušala ovaj zvuk, pokušaj to sada, jer ćeš, możda, baš zato, saznati o sebi nešto vredno što do sada nisi znala.

Możda će te to iskustvo navesti da istrażuješ i neke druge oblasti żivota koje će ti – svojim jezikom – nastaviti priču koju je zvuk započeo. Priču o čudesnim energijama koje nosiš u sebi. Energijama koje leże u dnu tvog bića uspavane i neotkrivene.

Sada, posle ovog uvodnog texta, da konačno pređemo na stvar – na prvu celinu u okviru grupe Alternative. Celinu pod imenom: Alter I.

U sastavu ove celine se nalaze četiri podgrupe (AlterBallad, AlterMelancholy, AlterTrip, AlterHolyc). Već po imenima możete lako zaključiti da u ovoj celini preovlađuje setni, melanholični zvuk. Zvuk koji tuguje. Koji lije suze nad svojom sudbinom.

Izgleda kao da se sva tuga alternativnog sveta skupila baš ovde, na jednom mestu. A da se svaka od ove četiri grupe trudi da svoju patnju proglasi kao najveću. Kao da se nalaze na izboru za Mis Žalosti.

Możda mislite da je ljudski żivot ionako pun patnji i da su veseli zvuci ono što je ljudskoj duši mnogo potrebnije nego żalopojke. Tako je, što se tiče patnje. Patimo kako onom vidljivom tako i onom suptilnom, nevidljivom patnjom. Puni smo nemira, strahova, nervoze i stresa.

Ali, sve to što je u nama nikako neće nestati tako što se slużimo jeftinim trikovima. Tako što se pravimo da ta patnja ne postoji. Tako što pokušavamo da njenu gorčinu rastopimo “šećernom vodicom”.

Ne, svakako ne tako. Pravi lek za patnju je tako što ćemo da se suočimo s njom. Tako što joj nećemo okretati leđa nego lice. Tako što je nećemo proglašavati za neprijatelja broj jedan.

Tużni zvuci nam skreću pażnju na to da patnja u sebi ima bogatstvo emocija koje su, takođe, sastavni deo našeg bića. Nekada nas tek patnja prodrmusa i podseti da smo żivi – da postojimo. Nekada je patnja jedina koja może da učini da više cenimo żivot, da se više otvaramo za njega i da lakše ulazimo u njegovu suštinu. Osim toga, nekada je patnja naš mudri savetnik koji nam ukazuje na greške koje smo napravili, ili koje uvek iznova činimo.

Da li ste svesni da većina ljubavnih stvari – onih koje su najpoznatije i najcenjenije – peva najčešće o ljubavnoj patnji, a ne ljubavnoj idili? Kada biste trebali da nabrojite vaše najbolje stvari ikada, verovatno bi prva mesta zauzele neke legendarne ljubavne tugovanke, što bi na našim prostorima bilo: “Čaše lomim, ruke mi krvave”, ili “Dotako sam dno żivota” ili “Šta će mi żivot bez tebe dragi”.

Możda ovo nisu vaši favoriti za svakodnevnu upotrebu, ali u pojedinim situacijama, kada se više opustite i otvorite, kada nešto počne da izbija iz dubine duše, onda će, verovatno, neki slični zvuci pokrenuti i vaše glasne żice.

To ne mora uopšte da bude domaća muzika. Jer, isto je to svuda gde god da pustite uvo.

U zapadnoj muzici se smatra da je Blues bio “tata” savremenog zvuka. Da je ostavio svoj trag u svemu što je posle njega nastalo. O tome je već bilo dosta reči i ovde na blogu. Nije slučajno što reč “blue” na engleskom znači tużan. Kao što nije slučajno da jedan poznati muzički pravac koji je, takođe, oslonjen na Blues, nosi naziv Soul, što na engleskom znači duša.

Dakle, u Alter-u I idemo tużno i setno, ali sa srcem i dušom.

ALTER BALLAD

AlterBallad je prva podgrupa u celini Alter I. Zašto baš ona?

Zato što se u njoj zvuk sporo valja – najsporije. Doduše, i AlterMelancholy, sledeća podgrupa po redu, je, takođe, vrlo “lenja”. Ali, ipak, balada je stala na čelo kolone jer balade nekako najleše leże na početku ili na kraju. Na početku da privuku pażnju i polako slušaoca zagreju za snażniju ritmiku koja će doći kasnije. Ili, na kraju, kada je potrebno završiti tako da prethodne poruke ili zvuci još dublje prodru u svest slušaoca. Da bi ga još neko vreme pratili u mislima i osećanjima.

Po pravilu, balade su sporog ritma i neżnog sentimentalnog zvuka. I, da! Ono što je najvażnije je to da balade uglavnom pričaju priču. Često se iz pevanja prelazi u jezik poezije, ili je već samo pevanje skrojeno tako da bude negde između jednog i drugog. Pripoveda nam se neka situacija iz żivota pesnika. Čini nam se da je to što je rečeno nekako jako bitno, najvażnije na svetu. Toliko u tim rečima i zvucima ima uzburkanog emotivnog naboja.

Glas je često tih, jedva čujan. Kao da pesnik pokušava da nam nešto došaptava, da nam govori u poverenju, da nas vabi i navodi da postanemo neposredni učesnici u njegovoj drami.

Dobro, a šta su, onda, alter balade?

Alter je, naravno, skraćenica za alternativno. Dakle, AlterBalade su one balade koje nisu baš standardne po svom ritmu i zvuku, nego su manje ili više pomerene, uvrnute, drugačije. Toga uopšte ne mora da bude mnogo. I nijansa je dovoljna za to.

Możda se pitate: “Ako postoji alternativni Rock ili Folk, zašto ne bi isti slučaj vażio i za balade”? Slażem se, zašto da ne?

Ali, stvarnost je takva da u opticaju imena koja obeleżavaju različite muzičke pravce nikada nećete naći neko ime koje povezuje reči “alternativno” i “balada”. Prosto je neshvatljivo da kada u Google ukucate tako nešto, ne dobijete ama baš ništa u tom kontekstu. Dobićete samo nešto malo nemačkog texta jer, na nemačkom jeziku “alter” znači stari, što bi sve zajedno u prevodu bilo – stara balada. Trenutno (2013) je barem tako.

Dakle, izraz AlterBallad ne możeš naći nigde drugde jer je to ime proizvod ovog bloga – kao najbolji naziv koji sam bio u stanju da dam za taj spori, tihi, tużni zvuk koji priča priču.

Kao što je već rečeno, ova grupa je jedinstvena na blogu po tome što sve stvari u njoj potpisuje jedan isti autor – Damien Rice. U FunkyGeorge grupi koju smo imali, George Michael, takođe, potpisuje sve stvari, ali je to u imenu grupe već navedeno.

Ovde se autor u imenu grupe uopšte ne pominje, jer je ideja u startu bila da ova podgrupa – kao i sve ostale – bude “internacionalna”. Da bude sastavljena od različitih autora.

I, nekako su se, teškom mukom, tu ugurale i dve stvari sa strane. Međutim, u poslednjem času, (upravo pred pisanje ovog texta) sam morao, ipak, da im se zahvalim za učešće, što su one, naravno, prihvatile sa oduševljenjem.

Jer, ruku na srce, svi zajedno na gomili su izgledali ko’ rogovi u vreći. U početku mi to nije izgledalo baš tako, jer sam to sebi prikazivao kao višu silu. U fazonu: “Tako ti je to sa alternativcima. Ne očekuj od njih da svi duvaju u istu tikvu”.

Ipak, na kraju sam odustao da ih prisilno drżim na okupu. Damien će moći slobodno da se šepuri u redovnom programu gledajući samo sliku svoju, a ono dvoje preostalih će stati na čelo AlterBallad tranzicione grupe u kojoj neći biti ni “d” od Damiena.

Kada je već situacija takva, i kada se radi o autorskoj grupi, hajde da ovde każem par reči o samom autoru da se u pesmama ne bih vraćao na to.

Damien Rice je pravi dablinski Irac, koji je u svet muzike ušao početkom devedesetih, tako što je sa grupom drugara napravio Rock band “Juniper”. Krajem devedesetih bend se raspada zbog Damien-ovog sukoba sa izdavačkom kućom oko koncepta daljeg rada. On odlazi iz Irske u Italiju da bi u Firenci, prestonici renesanse, i postojbini Leonarda i Michelangela, osveżio svoja iskustva i pripremio sasmostalan materijal.

Izgleda da mu to nije bilo dovoljno pa je još neko vreme lutao evropskim gradovima kao ulični svirač. Ko zna, możda je skoknuo i do našeg “Kneza”, da i tu zaradi neku żutu banku.

Izgleda da je svo to uličarenje imalo smisla, jer je Damien već u 2002 god. izdao svoj album prvenac (“O”) koji je na probranom UK trżištu odmah skočio na osmo mesto top liste. Samo do 2006 god. taj album je prodat u oko 2 miliona primeraka.

Za nekoga pomalo pankerskog izgleda, i stava koji često ostavlja utisak da je konstantno “na nečemu”, ne biste pretpostavili da je, inače, vrlo svestran muzičar. Jer, on i komponuje, i peva i svira nekoliko instrumenata (gitara, klavir, violina, klarinet, perkusije). Kada bi imao još par ruku više mogao bi da bude sam svoj orkestar.

Što se tiče muzičkog żanra, Damiena svrstavaju u Folk, Pop i Rock, uz česti dodatak Alternative i Indie, što ukazuje na mešavinu raznih stilova, originalnost zvuka i teżnju ka nezavisnosti od velikih muzičkih kuća.

Ovde na blogu, kao što je već rečeno, njegov zvuk se stavlja pod kapu AlterBallad grupe. Inače, ako se sećate, Damiena smo već imali u Love grupi gde je sa Ray Lamontagne-om izveo użivo stvar “To Love Somebody”. Biće ga još u par grupa (AlterMelancholy, Dephased) koje imaju sličan sentimentalan, zvuk.

Ali, Damien ima i drugačijih stvari – onih koje pripadaju čistokrvnom Rock-u ili Alter&Indie Rock-u i sličnim stilovima. Nešto od toga će możda naći svoje mesto u tranzicionoj grupi.

Ono što je meni kod Damiena najvażnije je neka duboka osećajnost koja izbija iz njegovog performansa. Dok izvodi svoje pesme on deluje kao da je potpuno hipnotisan atmosferom koju pesma prenosi. Izgleda kao da se pretvorio u tu čulnu energiju koja izbija iz njegovog glasa, govora tela, instrumenata. Kao da je njegova ličnost potpuno gurnuta u stanu nekom višom silom koja se naprasno uselila u telo.

Balade koje govore o teškim ljudskim dramama, o čeżnji, očajanju, izgubljenoj nadi, su teme koje se savršeno uklapaju u taj muzički stil. Većina tih balada nije stabilnog ritma, nego baš naprotiv. Potpuno je nepredvidiva i neukrotiva.

Često se tu prepliće dinamika šapata na uvo i gromoglasnog krešenda koji para bubne opne. Kao tajfun kome prethodi neka čudnovata neprirodna tišina, koja je u trenu nestala jer je čista sila zasela na presto.

Dakle, sa Damienom na ovom blogu możeš biti sigurna da te neće ostaviti ravnodušnom. Naravno, moraćeš da pokażeš dobru volju da ga pustiš da ti se pribliżi. A onda će biti dovoljan i šapat da u tebi izazove buru i oluju.

Na jezik ili pod jezik, pitanje je sad?

Svi każu na jezik, jedino Damien, naravno, kontrira. Pa, nismo od njega drugačije ni očekivali. Ali, kakva je sad to “jezik zezancija”? O čemu se tu radi?

O zezanju svakako ne, jer sa crkvom nema zezanja. A i Damienu nije do šale. U stvari, njemu je do ljubavi. Do ljubavi koju ne dobija tamo odakle je očekuje.

Crkva treba da ljubi svoju grešnu decu. Jer, u mraku je malo svetla da bi mogli da vidimo. U svetu je mnogo tajni za koje fale reči.

Ne znamo ni gde smo došli, ni šta treba da radimo. Da li da se ispovedimo? Da li da se pokajemo? Da li treba da odustanemo? Da odustanemo da trażimo ljubav?

Sveštenik će ti na pričešću staviti parče ritualnog hleba na jezik, ali da li će ti tako utopliti srce? Da li će ti umiriti dušu?

Od bożanske ljubavi crkve Damiena podilazi jeza. Ta ljubav te ostavlja da se treseš od hladnoće. Ona te ostavlja da se treseš. Ona te ostavlja. Ona te…

A ti si pun pitanja na koja nema odgovora. Hladno ti je, ali gde drugde da pogledaš, nego kod bożjeg prvog sveštenika? Da li bi bolje bilo da ritualni hleb umesto na jezik staviš pod jezik? Da li da te możda ispovedi časna sestra? Możda je čitava stvar u tome?

O, ko nam je to došao u posetu? Šta radiš tu drago dete? Jesi li se izgubio? Hajde, priđu bliże, dušo? Jel imaš nešto da każeš? Mi znamo da je mnogo toga što ti nisu rekli, što te nisu naučili? Hajde, otvori nam dušu. Ti znaš da to ne treba da drżiš u sebi. Hajde.

Jasno je da Damien nema dobro mišljenje o crkvi. To “pod jezik” umesto “na jezik”, ili časna sestra koja ispoveda, govori o tome da sve što crkva ume je da propisuje pravila. Zna se gde se stavlja pričesni hleb i ko sme, a ko nikada ni pod kojim uslovima ne sme da ispoveda. Ali, da li je to toliko vażno? Da li je to najvażnije?

Damien se ruga tim pravilima u smislu da crkva treba da nudi ljubav a ne pravila. Da treba da usamljenu dušu ispuni toplinom, a ne da trlja ruke kada se ukaże prilika da ukrade još neko izgubljeno srce.

Kao kada se malo dete izgubi pa ga zaskoči već prevejani trgovac ukradenom decom koji tako dobro radi svoj posao da u detetu izgubljenom i uplašenom ume lako da pobudi nadu.

Meke reči kao baršun, neżni zagrljaj koji opkovljava i dečija suza je stala na pola obraza. Usta su se izvila u blagi osmeh, a u očima je caknulo zrnce poverenja. Dovoljno da dva drugara drżeći se za ruke krenu zajedno da potraże mamu i tatu.

Zvuk ove sumorne balade je istovremeno i lak a teżak. Na početku umilni zvuci klize sa żica sa takvom blagošću koja je u stanju da s lakoćom ispunjava prostor duhovnim mirisima. Čini ti se kao da si negde čula tu stvar, ne, ne tu stvar, nego ritam. Kao neka ljuljaška, ritam se njiše levo i desno. Da, sada ti postaje jasno da je to, u stvari, engleski valcer koji čitav zvuk ljulja u svoja tri takta.

Ali, šta valcer, uopšte, radi ovde?

Pa, muti vodu, naravno. Pokušava da te navede da pomisliš da je ovo jedna fina, neżna stvar sa dobrim namerama. A, u stvari, żeli da ti prenese poruku da nije sve u żivotu onako kako izgleda, i da ne treba da prihvataš svet oko sebe zdravo za gotovo.

A onda te iz lakog dremeża u koji te je ubacio valcer budi glas koji je tako jasan da ti se čini da čuješ i kada dodiruje resicu u grlu. Taj glas je tvrd od emocija kojima kao da je izvetrela żivotna radost. Za koje osećaš da kada bi imale telo onda bi se ono, zbog nedostatka topline jedva drżalo na granici preżivljavanja.

Zatim se postepeno ubacuju i drugi glasovi, koji jedva čujno, kao zombiji, odjekuju u pozadini. Zvuk se pojačava, a glas postaje još hladniji. Očajanje i beznađe u glasu je malo našminkano blagim čuđenjem i możda nekim tračkom nade što pravi ravnoteżu i ne dozvoljava da zvučni utisak bude baš previše sumoran.

Dinamika postaje sve jača, dublja i šira. Kao da je na sceni liturgija koju izvodi crkveni hor. A glas, kao u bunilu, ponavlja jednu istu rečenicu: “Tvoja ljubav me ostavlja hladnim”.

Kada je sumorni vrtlog dostigao vrhunac sve se ponovo utišalo a muškom glasu se pridrużuje i jedan żenski. Taj glas je, upravo, falio da se napravi pun krug. Sada se večita tuga za ljubavlju prenela na čitavo čovečanstvo.

Ovo nije balada u klasičnom smislu, jer ona ne priča priču, nego samo konstatuje neku situaciju i, onda, se, neprestano, vrti oko nje. Isto tako, što se tiče ritma i zvuka, mogli bi je svrstati u neku nostalgičnu ljubavnu pesmu.

Pa, gde je, onda, tu alternativno, możda se pitate? Pa, u Damienu, naravno. On je toliki alternativac, da może da napravi bilo šta i da to ništa ne menja na stvari. Pre sumnjajte u svoju sposobnost da alternativu primetite, nego što ćete posumnjati da je bio standardan. Jer, on to jednostavno ne ume.

Pa čak i da je čitav zvuk bio u okviru uobičajenog, pogledajte onda, samo reči ove stvari. Pa tema – preganjanje sa crkvom. Ko to još uobičajeno radi? Pa onda, oko te tabu teme tako snażne emocije i glas za koji ćete u sekundi primetiti da po načinu pevanja ne liči ni na jedan koji ste do sada sreli. Dovoljno?

Ako jeste, hajde onda da krenemo. U poziciju za početni korak! Idemo! Jen’, dva, tri, jen’ dva tri…

What are we doing here? Why have we come?
Did we come for communion, under the tongue?
There's a lot, there's a lot, there's a lot to unfold
In the dark, in the dark, there's a lot we don't show
Your love leaves me cold
Your love leaves me cold
What are you doing here, have you lost your way?
Have you come to move close, dear? Is something to say?
Cause there's a lot, there's a lot, there's a lot that's untold
This is not, this is not, this is not yours to hold
Cause your love leaves me cold
Cause your love leaves me cold
Cause your love leaves me cold
Cause your love
What am I doing here? Is it something I've done?
If it's time for confession, then bring out the nun
There's a lot, there's a lot, there's a lot I don't know
I forgot, I forgot, I forgot to let go, of your love
So leave me cold, your love leaves me cold
Your love leaves me cold
Your love leaves me
Your love leaves me cold
Your love leaves me cold
Your love leaves me cold

Your love leaves me cold

Your love leaves me

Your love leaves me

Your love

(Damien Rice – Under The Tongue)

Ko je “The Blower’s Daughter”? Ćerka učitelja klarineta ili ćerka duvača stakla? Šta je “pupil”? Đak ili zenica?

I jedno i drugo może da bude istina.

Jer, Damien ume da svira klarinet, i neko je tome sigurno morao da ga nauči. I możda je baš taj neko imao ćerku kojoj se svideo taj “otkačeni” mladić koji je dolazio na časove kod njenog oca.

Bacala bi srameżljive poglede u njegovom pravcu kada je bila sigurna da on to neće primetiti, smeškala bi se u sebi njegovim početničkim greškama, i bila jako tużna kada je nekada morao da otkaże čas koji je zakazao. Već je napamet znala tačnu satnicu njegovih dolazaka, i nizašta na svetu ne bi propustila ni jednu jedinu priliku da se makar izdaleka susretne s njim. Dok se jednog dana nije desilo da…

Ne, ne, ne. Ovde stajemo. Ipak, nećemo ići u ovom pravcu.

Idemo na onu drugu stranu. Onu koja nije toliko moderna. Koja je više u maniru stare dobre šekspirovske romantike. Baš to se jako dobro uklapa u Damienov profil, otkačenog, beskompromisnog umetnika koji i izgledom i pokretom i glasom deluje kao da obožava velike epohalne drame, izazove i stradanja svih oblika, a naročito onih najteżih – ljubavnih.

U uvodu je rečeno da je Damien Rice jedan deo svog żivota boravio u Italiji – u Firenci. Da li możda kapirate u čemu je stvar? Ne?

Na samo kilometar ipo od Venecije se nalazi malo ostrvce Murano. Da li se sada sijalica upalila? Još nije?

Murano je po proizvodnji ukrasnog stakla još iz vremena petnaestog veka pa do danas najpoznatiji na svetu. Njegovi duvači stakla su pravi virtuozi. U stanju su da duvanjem u rastopljeno staklo proizvedu čudesne kreacije od ovog materijala.

Sada vam je sigurno jasno da je, baš tu, na ostrvu Murano, żiveo jedan otac koji je imao jednu ćerku. Ćerka je, naravno, bila prava lepotica. Ali, ipak, ljudi nisu govorili da je to “otac one lepotice” nego, upravo, obrnuto. Tu lepoticu su prepoznavali kao ćerku duvača stakla (The Blower’s Daughter). Jer, njen otac je bio čuven – i van granca ostrva Murano – po svojim sposobnostima da staklu udahne život.

Damien je često putovao u Veneciju. Voleo je tamo da ide jer mu se jako sviđala atmosfera grada. A i bilo je relativno blizu Firence – samo dva sata vozom. U ovoj svojoj poseti Veneciji Damien je odlučio da uradi ono što je i ranije hteo, ali nikako nije imao prilike. Odlučio je da poseti fabriku Murano i susretne se sa tim nadaleko hvaljenim Muranovim umetničkim kreacijama od stakla. Video ih je i ranije, ali nikada użivo.

I ovde se zaustavljamo. Jer, naravno, ništa od svega ovoga nije zvanično potvrđeno. Čak nikakvih nagađanja oko toga nema. Jer, sve ovo postoji samo u mojoj mašti i nigde više.

Ali, ne bojte se. I dalje ostajemo u svetu fantazije. Samo sada prelazimo na fantaziranje u vezi reči i poruka same pesme. Na vama je da izaberete da li ćete u svojoj mašti Damiena i ćerku duvača stakla da koristite kao aktere ljubavne drame ili će to biti neki zamišljeni, nepoznati par.

Pre toga, samo ukratko da se spomene da je ova stvar mnogo više balada što se tiče pričanja priče od prethodne “Under The Tongue”, iako je i ovo jedna kratka priča (što i stoji u samom textu: “shorter story”). Ipak, ume to Damien da proširi mnogo više od ovoga, što ćete tek videti u baladama koje će doći kasnije.

Ono po čemu je ova stvar jedinstvena je to da ona – za razliku od svih drugih – jedina ima živu video radnju. Po svojoj unutrašnjoj dinamici radnja je izuzetno živa, iako je vrlo jednostavna i, na prvi pogled, skoro kao da je nema.

Jer, on stoji sam u suvoj, suncem sprženoj travi i gleda u daljinu. Ili, s obronka nekog grebena, stoji i gleda nju. Nema pokreta. Samo stajanje, gledanje i povremeno pokretanje usana da se iz njih ispusti po neka reč.

Ali, koliko samo strasti izbija u ovom ovde mirovanju. Koliko samo “gospodstva” ima u toj skromnoj slikovnoj priči. U toj jednostavnoj odeći koja kao na nekom strašilu za ptice visi sa njegovih ramena i kukova. Kako se samo u svakom deliću sekunde ove radnje oseća snažni ljubavni arhetip. Onaj bazični, iskonski nagon koji kada te uhvati pod svoje ne da ti da mrdneš niti svoje telo, niti svoj um.

Jer, ako samo malo pažljivije zadržiš pogled na Damienovom licu moći ćeš da svedočiš posebnoj vizuelnoj alhemiji. Videćeš kako strast “bičuje” mišiće da lice razvlače, da ga skupljaju i šire. Kako izvija usne u vapaj, u molbu, u molitvu. Kako koristi oko da ti se prikaže u slici. Kako razvezuje jezik da bi ti poslala poruku rečima.

Da, ova kratka, jednostavna ljubavna priča je zaorala veoma duboko.

Ona je znala da će on nastaviti sa svojim životom manje – više kao i do tada. Da mu život uglavnom neće okretati leđa, i posle svega što se dogodilo. Na kraju se ljubav povukla neslavno, podvijenog repa. Bez mnogo pokušaja, bez herojske borbe.

Da, ona je sve to znala, i bila je potpuno u pravu. Ali, ipak, ne sasvim. Jer, zašto onda on i dalje ne može da skine svoj pogled s nje? Zašto ne može da zaustavi svoj um da i dalje drži njenu sliku pred očima? Zašto?

Ona je znala da će se zaboraviti povetarac koji je raznosio ljubavni miris svuda oko njih. Miris od koga su oboje bili tako opijeni, očarani. I to je bilo zaista tako – uglavnom se zaboravilo. Ali, ipak, ne sasvim.

Jer, kao što hladna voda prisiljava rastopljeno staklo da zauzme stabilan oblik, tako je ta ćerka duvača stakla činila da se njegove zenice uvek prošire čim bi se setio nje. Ali, zašto je on morao da prisiljava te svoje zenice da se skupljaju? Zašto je morao da ih tera da obrću svoj prirodni mehanizam – da se ponašaju onako kako ne treba? Zašto?

Pa, zato što on i dalje ne može da skrene svoj pogled s nje. Zato što ne može da zaustavi taj pogled da njoj uvek iznova pohrli u susret.

Ona je pogodila mnogo toga u vezi njega, zato što ona nije prva rekla “ne”. Zato što ona nije bila ta koja je prva htela da okrene leđa njihovoj ljubavi.

Ne, ne ona, nego on. Jer, on je znao da on nije za nju. Njihova srca su se spojila, ali su njihovi umovi bili potpuno drugačiji. Njihova životna iskustva, želje, namere, ambicije su išle u potpuno različitom pravcu.

On je umetnik. Tikva bez korena. Lutalica, usamljenik. Onaj koji pozoba po neko zrno ljubavi na koje naiđe usput. Ali, on zna da mora da nastavi dalje da luta. Njegova zvezda je daleko na horizontu i on nema vremena mnogo da zastajkuje.

Ipak, on i dalje ne može da skrene svoje misli s nje. Ne može, koliko god pokušavao. Ali, neka. Skrenuće. Skrenuće, jednoga dana. Onda kada upozna nekog drugog. Tako je uvek bilo, tako će biti i ovaj put. Za čoveka kao što je on ljubav nije privilegija nego prokletstvo.

And so it is
Just like you said it would be
Life goes easy on me
Most of the time
And so it is
The shorter story
No love, no glory
No hero in her sky
I can't take my eyes off of you
I can't take my eyes off you
I can't take my eyes off of you
I can't take my eyes off you
I can't take my eyes off you
I can't take my eyes...
And so it is
Just like you said it should be
We'll both forget the breeze
Most of the time
And so it is
The colder water
The blower's daughter
The pupil in denial
I can't take my eyes off of you
I can't take my eyes off you
I can't take my eyes off of you
I can't take my eyes off you
I can't take my eyes off you
I can't take my eyes...
Did I say that I loathe you?
Did I say that I want to
leave it all behind?
I can't take my mind off of you
I can't take my mind off you
I can't take my mind off of you
I can't take my mind off you
I can't take my mind off you
I can't take my mind...
My mind...my mind...
'Til I find somebody new

(Damien Rice – The Blower’s Daughter)

Damien izgleda, kao da, kada su balade u pitanju, ne može bez engleskog valcera. Možda zato što engleski valcer ima u sebi neku čudnu otmenost koja skreće pažnju. Koja može tako lepo da te zaljulja u svoja tri jednostavna takta, da poželiš da nikada ne prestaneš da se njišeš u tom ritmu.

Ali, pošto ti je pažnja skrenuta, Damien će ti kroz valcer servirati “kukavičije jaje” – ono što najmanje očekuješ. Umesto neke fine melodije uz koju igraju dame i gospoda sa dvora, dok im pogledi otkrivaju blago ushićenje, Damien će ti preko ova tri takta uvaliti neku tužnu, pretužnu baladu. Onu koja nije nimalo fina, nego upravo suprotno – onu koja je prilično kontroverzna.

Jer, iako te ta njegova balada ljulja i uspavljuje svojim ritmom, istovremeno ti reči viču na sav glas da ta rutina u koju si zapala nikako nije u tvom interesu. Jer, upravo obrnuto trebaš da radiš. Treba da se budiš, a ne uspavljuješ.

Dva glasa i dva instrumenta čine zvučni okvir u kome se balada odvija. Lisa Hannigan – Damienov čest prateći vokal – je podrška njegovom glasu, a gitara svojim minimalnim osnovnim ritmom podupire violinu (ili možda čelo) koja priča tužnu priču.

Instrumenti više prave prazninu nego punoću, a glasovi pokušavaju to da nadoknade ne toliko svojom silinom koliko emocijom. Kao i u “Under The Tongue” ta emocija se giba kroz svoje uspone i padove – kroz dinamiku koja te postepeno “prži” tako što stalno po malo dodaje vatrice. Na kraju erupcija kulminira, ali istovremeno i počinje da se povlači u sebe do trenutka kada je tišina preovladala a ljuljaška se skoro potpuno zaustavila. Ali, uskoro kreće novi krug.

Ovo je balada o devojci sa pločnika. Ona jeste zaspala. Ona jeste omamljena euforičnom rutinom. Ali, ko će je probuditi? Ko će pokušati da je dozove svesti?

Verovali ili ne, upravo jedna njena mušterija. Izgleda da ga devojka iz balade potseća na njegovu mlađu sestru koja se možda na sličan način probija kroz život. Možda ne baš tako što “otkucava pločnike” svojim visokim štiklama, ali, možda se i njoj nešto slično sprema ako uskoro ne nauči kako da drži glavu iznad vode.

U svakom slučaju, čovek kome je proradila savest zna vrlo dobro kakva je njegova sorta i pokušava da joj pokaže da u takvom svetu nema ništa dobro za nju.

Oni će sve uraditi samo da je iskoriste. Samo neka se ne budi. Samo neka nastavi da sanjari. Napuniće joj ljubazno čašu ako se ispraznila, ali će zato morati da popije sve to što joj je sipano. I zna se, sleduje joj ćuška ili nešto još gore ako pokuša da se pretvara. Ona treba da zna da je dobra samo onda kada je ono što jeste – devojka za jednu noć. Inače, dobiće batine i kiselinu u oči.

Zato neka beži. Neka beži bez osvrtanja. Neka beži što dalje iz ovog sveta. Neka ode tamo gde će moći da opere ruke. Gde će, onda, moći da u te čiste ruke uzme ono što treba u njima da drži – knjige.

Na kraju Lisa očitava jedno “Ave Maria” gde se uz Aleluja stavlja Amen na ovu čudnu valcerkastu baladu.

Don't wake up

Baby sister, keep dreaming
Did you fil your cup?
Baby sister, keep drinking
We'll hit you
and bleach your eyes
So be a good girl

just for the night
And run! Run!
Don't get stuck
Baby sister, leave this land
And read your books
Baby sister, wash your hands
Or we'll beat you
and bleach your eyes
So be a good girl

just for the night
And run! Run! Run! Run!
Run! Run, baby sister
Run, baby sister

Ave Maria…

(Damien Rice – Baby Sister)

Evo jednog pravog baladaša. Ili baladera, ako ti se više sviđa. Jer, ova balada je toliko ukrupnila svoju priču da joj zbog toga nekako više priliči muški a ne ženski rod. Pogotovo ako se uporedi sa prethodnim baladama koje se “trse” time što će da ponove pet reči u dva reda, pa onda još par puta opet to isto. I to im, onda, bude kao neka priča. Ne, u usporedbi sa ovom pričom sve one ostale ti dođu nešto kao uzrečice.

Ova balada je toliko “zaražena” pričanjem svoje priče da izgleda kao da je zaboravila da je ovo, ipak, pesma. Ne, nije to baš potpuno zaboravila. Zbog toga je drage volje prihvatila kompromis fifty – fifty. Dakle, glas neće zvučati niti kao totalna recitacija, ali ni kao klasično pevanje. Biće to nešto između – neko recitantno pevušenje.

Naravno, gospođica emocija se samo smejala u sebi, jer su joj svi ti nazovi dilovi između čitanja i pevanja izgledali prilično detinjasto. Jer, emocija zna da je u ovoj, “nazovi je kako hoćeš”, pesmi, upravo, ona glavna.

Mogu reči da se kite koliko god žele. Može glas da se trudi da bude i gore i dole i svuda okolo. Sve oni to mogu, naravno. Ali, ono što verovatno ne znaju je da sav taj njihov trud ima samo jednu svrhu – da probudi osećaje. Da pomogne da se uđe u tajne ljudske odaje u kojima se krije takva riznica raznolikosti osećaja koju ni sve reči, niti svi tonovi ovog sveta ne mogu ni blizu da dosegnu.

Zvuk kao da je shvatio ovu surovu istinu pa se nije mnogo isticao. Poslao je, doduše, svog najboljeg izaslanika – klavir, čisto da se ne obruka. I klavir je sasvim lepo obavio svoj posao. Ređao je romantične tonove onako znalački – kao iz rukava.

Kada je trebao da naglasi nešto bitno on je ili zvučao jače nego inače, ili je ćutao dublje – sa još većom pauzom – nego što je to obično činio. Ponekad bi se malo umusio – to, znaš valja – onako više zbog utiska.

Inače, zvuk se lepo slagao sa rečima, iako ih ne ceni baš previše. Ipak, shvatio je da je ovo timska igra u pitanju i da u ovoj priči reči, ipak, imaju više od igre.

Reči su se, naravno, malo napumpale zbog toga. Ali i zvuk je imao svoju slatku satisfakciju da vidi kako se reči koprcaju da opišu osećaje koji su neopisivi. Kako se znoje dok ispredaju priču punu simbola i znakova koje razumeju samo ljubavnici i niko više.

Ostali mogu, naravno, da shvate bukvalno značenje reči, ali ne i ono što stoji iza njih. Ono što je glavno i ono zbog čega se diže toliko frke. Jer, osećaji i doživljaji izmiču svakoj transplataciji. Možeš ih objasniti rečima, ali to nikada neće biti ni blizu onoga što oni zaista znače.

Jer, kako razumeti tu milost koja obasja dvoje ljubavnika kada se njen lakat ili njegovo stopalo nađu baš tamo gde treba. Baš tamo gde su se sami smestili bez da ih je iko usmeravao. Tokom vremena su pomerali, gurkali, migoljili i još štošta radili dok konačno nisu osetili da su baš na pravom mestu. Na onom jednom jedinom. Najboljem od svih. Ali, šta sada to uopšte nešto znači kada su tu neke druge noge i ruke. Sada su tu neka drugačija gurkanja i migoljenja. I sada je tu svakako neko drugo mesto postalo hram i utočište.

Da li, uopšte, vredi pričati o rečima koje jedan bivši ljubavnik izriče u slavu svojih još uvek živih sećanja i doživljaja koje je imao sa njom – sa bivšom? Hm, hajde da se pravimo da vredi.

On se pita, da li se ona seća kako su im tela bila bliska? Kako su im se pogledi susretali dok su se tela sudarala bolno bez da imaju jedno drugom da zamere bilo šta? Tamo, u onim oblastima, gde niko drugi ne bi mogao ni da nasluti šta se sve dešavalo. Da li i s njim ima takav vrhunac – tako skupa, tako istovremeno?

Da li u njemu ima dovoljno mraka da bi shvatio njeno svetlo? Da li oseća da mu pripada, da je luda za njim? Da li je to vrelina koja izgara, ili je to sunce zubato, mlako i na pola koplja? Da li joj nedostaje njegov miris, ili se brine da opere zube pre nego se poljubi s njim?

Da li je ponekad u njenim mislima? Da li je zanima šta se, uopšte, s njim dešava?

On zna da ju je povredio. Da ju je povredio tako mnogo da joj je i smrt bila milija. Ali, posle svega, da li se oseća živa bez njega? Ako je sada više života u njoj, onda, neka tako bude. Ali, ako tako nije, onda treba da ga ostavi.

Jer on je i dalje voli. Jer, oni su, ipak, i dalje u ljubavi. Jer, oni treba da budu ponovo zajedno pre nego što neko od njih rodi decu koja nisu trebala da se rode. Decu koja možda nikada neće saznati da su bila plod incidenta. Da nisu nastala kao ljubavna prilika nego kao sila prilika.

Well I held you like a lover
Happy hands and your elbow in the appropriate place
And we ignored the others, happy plans,
for that delicate look upon your face
Our bodies moved and hardened,
hurting parts of your garden,
with no room for a pardon,
in a place where no one knows what we have done
Do you come,

together ever with him?
And is he dark enough,
enough to see your light?
And do you brush your teeth before you kiss?
Do you miss my smell?
And is he bold enough to take you on?
Do you feel like you belong?
And does he drive you wild,
or just mildly free?
What about me?
Well you held me like a lover
Sweaty hands and my foot in the appropriate place
And we use cushions to cover,
happy glands, in the mild issue of our disgrace
Our minds pressed and guarded,
while our flesh disregarded,
the lack of space for the light-hearted,
in the boom that beats our drum
I know I make you cry
I know sometimes you wanna die
But do you really feel alive without me?
If so, be free
If not, leave him for me
Before one of us has accidental babies
For we are in love
Do you come,
together ever with him?
Is he dark enough,
enough to see your light?
Do you brush your teeth before you kiss?
Do you miss my smell?
And is he bold enough to take you on?
Do you feel like you belong?
And does he drive you wild,
or just mildly free?
What about me?
What about me?

(Damien Rice – Accidental Babies)

Možda si mislila da se Damien u “bebama” rasprostro koliko je dug, i da je njegova najduža priča već ispričana? Ne, ni slučajno. Jer, evo upravo još jedne takve – u džambo ambalaži.

Ali, dok se u prethodnoj stvari Damien bukvalno cepao na dvoje od očajanja, u nadi da bi se bivši ljubavni plamen ipak, na neki volšeban način mogao razgoreti, ovde je to jedan potpuno drugačiji Damien. Više zbunjen nego očajan. Više u neznanju šta ga je snašlo, nego sa jasnim receptom za izbavljenje.

Jer, kakva sve pitanja i odgovori padaju na pamet kada je čovek u neznanju? Kada niti zna šta mu se dešava, niti mu je jasno šta bi oko toga trebalo da čini? U takvoj situaciji pitanja i odgovori kao da nemaju kraja – množe se kao mikroorganizmi.

Za razliku od ostalih Damienovih balada koje su kao sve skrojene za takmičenje Miss Očajna, ova stvar ima nešto drugačiju atmosferu. Uopšte nije toliko negativna. Mislim na zvuk. Kada, na primer, ne bi bilo reči pesme koje same po sebi dolivaju ulje na sumornu vatru, zvuk i ritam uopšte ne bi ostavljali tugaljivu sliku. Naprotiv.

Pogotovo poslednja strofa. Jer, ona kao da dolazi iz nekog drugog filma. Svako će se zakleti bez da zna i “f” od francuskog da taj deo texta peva u slavu života i ljubavi. I to u ritmu ni manje ni više nego bečkog valcera.

Možda je engleski valcer do sada uspeo da ti “otmeno proda tužbalicu”, ali bečki nema šanse za to. Odmah ćeš skapirati da se radi o jednoj veseloj, pozitivnoj životnoj situaciji. A ako ti, slučajno, ni to nije dovoljno, onda će te Damienov glas koji se na tom mestu rastapa od miline potpuno “obezglaviti”.

Ova stvar potseća jako na pesme starih francuskih šansonjera u polu-govor, polu-pevanje maniru. Charles Aznavour i Yves Montand prvi padaju na pamet. Da ne ponavljam još i to da je ta valcerasta zadnja strofa o kojoj smo upravo pričali baš na francuskom jeziku. Sav prethodni text je, naravno, na engleskom i u drugačijem je ritmu i atmosferi.

Reči toliko ima da od silnog texta koji te opkoljava sa svih strana muziku kao i da ne čuješ. Ako ne obratiš pažnju nećeš ni moći da se setiš, na primer, ritma ili instrumenata. Text, jednostavno, suviše dominira. Em što ga mnogo ima, em što ti se servira “na brzo”, em što je dubokog, misaonog sadržaja, na šta tvoj um ne može da nađe jednostavno tumačenje. Treba mu vremena, a nema ga. Prosto si preplavljena rečima, mislima i emocijama koje su svuda oko tebe. Imaš vremena samo da ih letimično registruješ, bez da se o njima nešto dublje misaono ili emotivno izjašnjavaš.

Za prethodnu “Accidental Babies” bi se moglo reći da nema nešto mnogo alternative u sebi. Morala je, dakle, “da se noga gurne u vrata”. Damienov imidž super alternativca je bio taj neophodni džoker. Moto je bio: “Uzmi i ne pitaj zašto”.

Što se tiče ove stvari ona još manje ima u sebi “drugačije krvi”. Ovde je Damien morao da ide baš “na mišiće”. Morao je da vuče konce iza scene. Da ide preko veze.

Odmah priznajem da sam ja kriv. Damien je, jednostavno, iskoristio priliku da sam vrlo slab na njega. Šansonjerku smo našminkali u alternativku jer drugačije, ipak, nije moglo. Da nismo “varali” ne bi imala nikakve šanse – bila bi sigurno puštena niz vodu.

Ali, ako bi rečnik trebao da overi alternativnu člansku kartu ove stvari onda bi ona verovatno mogla da prođe. Na primer, reči u stilu: “Ljubav je dobra ako ti je “đoka” ko’ kobra”, (Loving is good if your dick's made of wood) ili: “Ako je stigao samo do pola “šume” teško će moći da je razume” (And the dick left inside only half understood her).

Inače, sama tema ove balade je da je on jako zbunjen svojim ljubavnim životom. Ona ga je upravo napustila, a da on nema blage veze šta joj bi. I plakala je a i smejala se kada je trebalo. Bio je u krevetu njen najveći ljubimac. Sve je uradio onako kako dolikuje njegovoj profesorskoj diplomi koju je položio sa tezom: ljubavne veze i vezice.

Sada je sav isprepadan jer mu se sve nekako srušilo. Sve što je gradio, što je mislio da zna. Pa i ta njegova diploma mu sada deluje nekako izlizano.

Naravno, za sve je kriva ljubav. Zato je ono što mu trenutno pada na pamet – osim onih gore pomenutih bezobrazluka – da je samo ona ljubav dobra koja je tuđa – koja nije u tvojoj glavi. Jao, tebi ako u ljubavi nešto hoćeš da razumeš. Naprotiv, ako je ne razumeš učinićeš sebi veliku uslugu.

I još nešto: Zaboravi na melodramatične gluposti da će te ljubav približiti bogu. Pre će biti da će ti pokazati crnog đavola kada “tresneš nosem o ledinu”. Zato ti je bolje da bežiš dok još imaš šanse. Spasi se ljubavi prvom prilikom. Jel’ mnogo prilika, mnogo glavobolje. Ostaje ti samo da gucneš malo francuskog vina, gricneš malo sira i nazdraviš još jednoj “uspešnoj” vezi. Jer, uspela si. Opet si slobodna.

Well I don't know if I'm wrong
'Cause she's only just gone
Here's to another relationship
Bombed by excellent breed of gamete disease
I'm sure when I'm older I'll know what that means
Cried when she should and she laughed when she could
Here's to the man with his face in the mud
And an overcast play just taken away
From the lovers in love at the centre of stage yeah
Loving is fine if you have plenty of time
For walking on stilts at the edge of your mind
Loving is good if your dick's made of wood
And the dick left inside only half understood her
What makes her come and what makes her stay
What make the animal run, run away yeah
What makes him stall, what makes him stand
And what shakes the elephant now?
And what makes a man
I don't know, I don't know, I don't know
No I don't know you any more
No, no, no, no, uh yeah, hey, hey, hey, hey
I don't know if I'm wrong
'Cause she’s only just gone
Why the fuck is this day taking so long
I was a lover of time and once she was mine
I was a lover indeed, I was covered in weed
Cried when she should and she laughed when she could
Well closer to god is the one who's in love
And I walk away cause I can
Too many options may kill a man
Loving is fine if it's not in your mind
But I've fucked it up now, too many times
Loving is good if it's not understood
Yeah, but I'm the professor
And feel that I should know
What makes her come and what makes her stay
What make the animal run, run away
And, what makes him tick apart from him prick
And the lonelier side of the jealousy stick
I don't know, I don't know, I don't know
No I don't know, I don't know, I don't know
No I don't know, I don't know, I don't know, no, no
Hell I don't know you any more
No, no, no no, uh yeah, hey, hey
Well I don't know if I'm wrong
'Cause she's only just gone
Here's to another relationship
Bombed by my excellent breed of gamete disease
I finished it off with some French wine and cheese
La fille danse
Quand elle joue avec moi
Et je pense que je l'aime des fois
Le silence, n'ose pas dis-donc
Quand on est ensemble
Mettre les mots
Sur la petite dodo…

(Damien Rice – The Professor & La Fille Danse)

Šta je to “9 Crimes”? To je naslovna stvar sa Damienovog drugog albuma pod istim imenom. Dobro, ali šta to znači? Kao i kod svih njegovih stvari, ostaje da se nagađa.

Šta je to “9 zločina”? Za to ne znam. Nemam pojma. A “9 krivica”? Ne, ni za to nemam odgovora.

A “9 grehova”? E, tu ćemo malo da zastanemo, jer ovde bi nešto već moglo da se kaže. Mislim, ako uzmemo da je 4X2=8, ostaje mi da rešim još samo jedan greh i gotova stvar. Kontam, greh mi je jasan, ali ne i ko ga je počinio? Ne znam ko?

Kod ove stvari se Damien opet vraća onome što najbolje zna – da stisne srce i iz njega izbaci neku tugu golemu. Izgleda kao da uopšte ne mora ništa da izmišlja – kao da je sve to već odavno deo njegovog ličnog iskustva. Iskustva koje se neprestano regeneriše. U stilu: Jedno gorko pakovanje čeka na svoj red da izađe napolje i napravi prostora za sledeće gorko pakovanje koje se već sprema da zauzme upražnjeno mesto.

Ako bi neko po svom izgledu i ponašanju mogao da od života napravi koktel najrazličitijih iskustava i kojekakvih “pakovanja”, onda, čini se, da je to baš Damien u stanju.

I umetnik, i lutalica, i svestran po soposobnostima da svira gomilu instrumenata i očigledno inteligentan po kreativnosti da unese nadahnuti simbolizam u svoje textove. I hrabar kada peva o nezgodnim tabuima o kojima je bolje da se ne progovara. I iskren kada od sebe treba da napravi čudovište. I lud kada se prostotama služi kao običnim jezikom.

Ko je, onda, počinio sve ove grehe koji se pominju? Pa, ko drugi, nego on. Ne mora mnogo da se razmišlja. Pitanje samo nalazi logičan odgovor.

Ipak, možda ne bi trebalo odmah suditi po izgledu i reputaciji. Nekada to može da odvede na krivi put. Jer, on nije rekao da to nije učinio. Samo negira da je odgovoran za svih 9.

Pa, hajde onda da razrešimo onaj matematički grešnikon: 4X2+1=9. Onaj jedan mi i dalje fali, jer ne znam u koga da uprem prstom.

Dakle, kada bi ovoj stvari trebalo nadenuti neko drugo ime onda bi se ona mogla nazvati još i: ispovest, ili, priznanje, ili, prevara, ili …

Osim toga što je sada jasno šta je predmet greha, jasno je, takođe, i to da je krivica podeljena. Da su i jedno i drugo grešili. S tim da je neko od njih napravio jedan greh više od onog drugog. Drżaćemo se ovog najjednostavnijeg scenarija imajući u vidu da sve to, naravno, może da bude sasvim drugačije.

Ali, da li je grehovanje glavni adut ove stvari da se nazove alternativnom. Ne, naravno, da ne. Jer, i klasika je puna sličnih stvari. Grehovi su deo stvarnosti i svi ih, normalno, koriste kao sirovinski materijal.

Dakle, sama tema nije neka osnova za alternativu. A muzika?

Muzika je i ovde skromna – preskromna. Samo klavir i ništa više. Ritam je stabilan, skladan i ničim se posebno ne ističe. Tačno zna gde mu je mesto i nema ni trunku entuzijazma da se gura u prvi plan. A reči?

Reči vode glavnu reč. Jezik je ravnomeran, nekako bezličan, suv. Ipak, jasno se oseća neka neodređena težina. Neka muka koja se bacila na sto i sada te noge od stola drhte pod težinom koja se svalila na njih. Drhte ne samo od težine nego i od neke pritajene pretnje koja se oseća u vazduhu.

Kako reči odmiču, tako se ta suptilna pretnja pojačava. Reči koriste tu situaciju da pojačaju i tempo a i sebe same. Tada text više prestaje da važi. Nema ga. Postoji samo jedna jedina rečenica koja se ponavlja do u beskraj: “Da li je to u redu?” – u smislu: “Da li je to fer?”.

“Da li je u redu” da reči ovoj stvari  kupe status alternative? Pa, naravno, da ne. Ne, ako bismo reči shvatili bukvalno.

Ipak, i pored svih ovih “ne”, Damien ovaj put ne mora da gura nogu u vrata ili da poteže veze da bi standard prodao za alternativu. Ne, za tim ovaj put nema potrebe, jer se alternativno kod ove stvari nalazi u kreativnosti pripovedanja – u simbolizmu koji stoji iza reči. I opet, u “bezobrazluku”, zbog načina na koji je to sve izvedeno.

Jer, sve je to naravno, moglo da se kaže drugačije: lepše, pristojnije, društveno prihvatljivije, kao što to i drugi uglavnom čine. E, baš zato, zbog te neprilagođenosti i neudruštvenodupeuvlačljivosti, “9 grehova” može sebi ladno da zalepi na rever značku sa velikim “A”.

Da li je to u redu što je on ostavlja s tim “otpadom” (u sebi)? To je ono što mu ona ne bi nikada priredila. Nalazi se na pogrešnom mestu. Tamo gde o njemu uopšte ne treba da misli. Tamo gde niko nov nije dobrodošao. To je greh. Taj mali greh za koji nema opravdanja.

Da li je u redu da pištolj ne opali, kada je napunjen i kada je meta već spremna? Da li je to njemu u redu? Ako on ne puca, kako da, onda, ona uspe da izdrži? Da li mu je to u redu?

Da li je u redu što ona njega pušta napolje s tim otpadom (u sebi)? To je ono što joj on nikada ne bi učinio. Na pogrešnom je mestu. Na mestu prevare. U pogrešno je vreme, ali mu to pomaže da se izvuče i nastavi dalje. To je greh. Taj mali greh za koji nema opravdanja.

Da li je njoj u redu da on skloni pištolj u stranu kada je ovaj već napunjen? Ako ona ne povuče okidač, kako onda on, uopšte, da bude u stanju da izdrži? Da li je njoj to u redu?

Naravno, jasno je da se ovde radi o paru gde jedna strana ne pokazuje razumevanje za sexualne potrebe druge strane. I, onda, je ta druga strana morala da zadovolji te svoje potrebe sa strane. Naravno, tuđi “pištolj” je opalio, ali je istovremeno i u glavi napravio pukotinu u koju se uvukla krivica. Krivica zbog prevare.

E, onda je onoj drugoj strani postalo jasno i bez priznanja da je prevarena, pa je i ona uradila isto to. Potražila metu u čiji centar će da ubaci svoj metak. Metak je smirio svoju snagu u centru, ali je u glavi napravljena pukotina u koju se uvukla krivica. Krivica od prevare.

I tako su četiri tuđa pištolja i četiri tuđe mete smirivale strasti ovog para, do trenutka kada oni više nisu mogli da izdrže a da ne počnu da pričaju o tome.

A sada jedno tehničko pitanje. Kako znamo da nije u pitanju samo jedno od to dvoje? Drugim rečima: Možda nisu oboje grešni?

Jel’ tipujemo na oboje zato što se u pesmi javljaju dva različita glasa – njen i njegov? Da, i zato, ali i ne samo zbog toga.

Jer, po textu se vidi da je prva strofa drugačija u zavisnosti od toga ko peva. Njen text se odnosi na “upoznati nekog novog”, a njegov na “ona me je izvukla” (u smislu neka druga žena). Time se želi pokazati da je svako od njih imao svoju priču. A kasnije strofe ne moraju uopšte da se razlikuju, jer pokazuju jednu istu stvar koja vażi za njih oboje – sexualno zanemarivanje.

Na kraju se daje odgovor na sva ta “da li je u redu” pitanja u samo jednoj reči: Ne.

Ostaje nam još samo da odgovorimo na pitanje: Ko je učinio onaj jedan greh više? Ko je odlikaš sa pet grehova?

Ona, zato što je i sama započela čitavu priču? Ili, on, koji je kao mogući veći krivac u vidu pokajanja dao odgovor na samom kraju?

Ne, nemamo odgovor na ovo pitanje. Izgleda da ćemo sa tim morati da nastavimo da živimo.

Leave me out with the waste
This is not what I do
It's the wrong kind of place
To be thinking of you
It's the wrong time
For somebody new
It's a small crime
And I've got no excuse
And, is that alright, ‘you?
Give my gun away when it's loaded
Is that alright, ‘you?
If you don't shoot it how am I supposed to hold it
Is that alright, ‘you?
Give my gun away when it's loaded
Is that alright, ‘you?
With you?
Leave me out with the waste
This is not what I do
It's the wrong kind of place
To be cheating on you
It's the wrong time
She's pulling me through
It's a small crime
And I've got no excuse
And is that alright, ‘you?
I give my gun away when it's loaded (Is that alright with you?)
Is that alright with you?
If you dont shoot it, how am I supposed to hold it (Is that alright with you?)
Is that alright ‘you?
I give my gun away when it's loaded (Is that alright with you?)
Is that alright?
Is that alright with you?
Is that alright, ‘you?
I give my gun away when it's loaded (Is that alright with you?)
Is that alright ‘you?
If you don't shoot it, how am I supposed to hold it (Is that alright with you?)
Is that alright ‘you?
If I give my gun away when it's loaded (Is that alright with you?)
Is that alright?
Is that alright with you?
Is that alright ‘you? (Give my gun away when it's loaded)
Is that alright ‘you? (If you don't shoot it, how am I supposed to hold it)
Is that alright ‘you? (Give my gun away when it's loaded)
Is that alright?
Is that alright?
Is that alright with you?
No...

(Damien Rice – 9 Crimes)

U “Grehovima” je rečeno da izgleda da je Damien krcat pregradama za različita životna “pakovanja” – pogotovo ona koja bi ljudi u svom životu najrađe da izbegnu.

U ovom pakovanju koje nam se sada otvara je Damien potpuno drugačiji od onoga što smo do sada imali. Do sada je on uglavnom bio sumoran i siv. Oporan, očajan. Nikada grub, ali uvek težak. Nedokučiv, nedodirljiv, zatvoren.

Možda misliš da je došlo vreme da pokaže čvrstu ruku i oštar pogled? Da bude grub, odbojan i nasilan?

Ako tako misliš onda si debelo zastranila. Ne, nikako to. Jer, ovde je Damien baš sve suprotno od toga. Ovde je on nežan, pun razumevanja. Ovde je otvoren, iskren. Jasno pokazuje svoju ljubav.

Ali, kod Damiena nema belo pa na sive tufne. Ne. Ako je nežan i pun razumevanja, onda to znači da se rastapa u tome. Da iz njega izbija baš taj arhetip kolektivnog nesvesnog koji je podešen na maximum. Nežnost i empatija za voljenu osobu koja se pretvara u nešto što je van uobičajenog ljudskog ponašanja.

Eto odgovora onima koji će ovu stvar da pozovu da se legitimiše: standard ili alternativa?

Kada neko osećanje pojačaš na max – da se prosto sve trese od njenog prisustva – onda je to nešto što se, inače, uobičajeno ne čini. Onda to samo po sebi postaje alternativno.

Jer, društvo je prosek – ili zrno gore-dole. Standard te nikada neće podržati u tome da furaš “zamor materijala”. Da se ističeš, da štrčiš. Zašto? Pa zato što to nije princip mase. Masa ne može da štrči. Ne može da ide kroz neutaban sneg. Neko prethodno mora da napravi prtinu.

Standard ne shvata da zamor materijala ne troši uludo “sirovinu”. Ne, jer u svetu drugačijih koordinata ne treba da brineš da li si prenaglašeno glasan ili prenaglašeno tih. Ne. Tamo si uvek dobrodošao, ako si ono što jesi – kakav god da si.

On ovde pruža njoj svoju najnežniju stranu. Svoja najdublja osećanja kojima pokušava da je umiri. Neka ne plače. Neka obriše svoje mokro lice, jer dan joj je, jednostavno, bio težak. Zato neka odmori. Neka se uspava.

Ali, čitava drama ove priče nije tako površna. Iako je malo reči u ovoj baladi, čitava żivotna istorija ovog para nam je sasvim slikovito ispričana. Od početka pa do kraja.

Sve je jasno nama koji gledamo sa strane. Jedino se njoj još nisu sve kocke slagalice složile u glavi. Nisu zato što on to ne želi.

Jer, on odlazi, napušta je, ali, istovremeno, želi da ode tako da iza sebe ne ostavi pustoš. Voli je iskreno i oseća dubinu njene patnje. Njima ne cvetaju ruže u zajedničkom životu i oboje pate zbog toga. Ipak, oni se vole, ali, jednostavno, nisu jedno za drugo. Snivaju različite snove i žive u suštini različite živote. Jedan deo njih je povezan u srodnu dušu i drżi ih, pored svega, i dalje zajedno. Ali, jasno je da oboje i vole ali istovremeno i pate.

On je taj koji se prvi osvestio i shvatio da ne mogu više da nastave kao do sada. Promene su neophodne da bi i jedno i drugo bili ispunjeni kao bića. Boleće ih. Boleće mnogo, ali vremenom će biti bolje i lakše. A onda, jednoga dana, će možda oboje uploviti u neke drugačije živote – one koji su upravo stvoreni za njih. One żivote koji ih već sada čekaju da se osveste i upute u njihovom pravcu.

On je već odlučio da odlazi, ali želi da se to postepeno desi. Ne želi da raskid napravi toliku ranu iz koje će sva krv da isteče ili koja će da ostavi veliku, nezalečivu brazgotinu na duši.

Zato je vrlo nežan s njom. Smiruje njeno umorno telo i njen nemirni duh. Jer, ona je sada lako lomljiva. Sva je u modricama od njihovog neusklađenog zajedništva na koje su se naslonili svakodnevni problemi koji ne daju kredit i ne trpe nikakvo odlaganje.

Ali, on se seća i nekog drugog vremena. Onda kada je ona bila njihov oslonac. Kada je on bio bez sredstava, a kada je ona pokazivala snagu.

Sada to nije tako i sada on pokušava da bude strpljiv i nežan. Svojom pažnjom i naklonošću pokušava da joj da podršku da napravi neke promene u svom životu. Da uradi ono što mora da bi pronašla sebe – svoje istinsko ja.

Ta njegova uzdržanost i strpljenje se vidi, kako, kada priča o sebi, postepeno otkriva detalje. Tu su uvek tri tačke koje govore da rečenica nije završena. Da njegova priča još nije ispričana. Da još nije došlo vreme za to.

Jer, ta rečenica, uzeta u celini, nedvosmisleno govori da on odlazi u nadi da će naći neko drugačije mesto za sebe. Tamo gde će osetiti da konačno pripada.

Ali, u međuvremenu, mora njoj da pomogne da “obuče drugu cipelu”. Da popuni tu prazninu koju će njegovo odsustvo da napravi.

U početku se čuje samo njegov utešni glas koji oko sebe širi toliko miline, da je ona sva ušuškana u tom oblaku najfinijih emocija. Kasnije se njegovom glasu pridružuje i njen, što govori da ona, malo osnažena, polako počinje da staje na svoje noge. Iako i dalje uz njegovu pomoć.

Na kraju, je tu samo njen glas. Glas kojim hrabri samu sebe. Glas koji je beskrajno tužan i umoran i usamljen. Ali, koji je, ipak, samo njen. Pre ili kasnije, njeno lice više neće biti vlažno, a njene noge više neće biti bose.

Sleep, don't weep, my sweet love
Your face it’s all wet and your day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, paint my shelf
Those times that I was broke, and you stood strong
I think I found a place where I...
Sleep, don't weep, my sweet love
Your face it’s all wet 'cause our days were rough
So do what you must do to fill that hole
Wear another shoe to comfort the soul
Those times that I was broke, and you stood strong
I think I found a place where I feel I will...
Sleep, don't weep, my sweet love
My face it’s all wet 'cause my day was rough
So do what you must do to find yourself
Wear another shoe, paint my shelf
Those times that I was broke, and you stood strong
I hope I find a place where I feel I belong
Sleep, don't weep, my sweet love
My face it’s all wet 'cause my day was rough

Oh…

Don’t weep, my sweet love

My face it’s all wet 'cause my days were rough

(Damien Rice – Sleep Don't Weep)

Kada nazdravljaš nekome, to činiš u ime sreće, uspeha, dobrog zdravlja, itd. U veselom si raspolożenju i żeliš to da podeliš sa drugima – sa osobama koje voliš.

Ali, akter ove Damienove balade drugačije shvata nazdravljanje. Ono mu više dođe kao neko prażnjenje – kao skidanje tereta s duše. Ili możda sasvim suprotno – kao nabijanje samom sebi dodatne krivice. Ili kao neki očajnički pokušaj da se točak prošlosti vrati unazad.

Ovo je još jedna balada u kojoj Damien igra na sumornu sliku stvarnosti. Ovaj put to je očajanje koje čoveka hvata kada ne iskoristi svoje retke żivotne prilike koje se nude.

Jer, on je upravo to – gubitnik. Neko ko je upropastio svoju jedinu pravu priliku koja mu se prużila u żivotu. Prepustio je devojku svojih snova drugome.

Ništa gore od toga ne postoji. Mogao je da napravi kakvu god glupost, samo ne ovu. Jer, ovo je nešto što se, jednostavno, ne radi. Ovakve greške skupo koštaju jer su nenadoknadive. Više se nikada ne mogu ispraviti. Život je zauzeo drugačiji smer i ne postoji sila koja bi ga mogla vratiti na raniji kolosek.

U prethodnim baladama smo imali različite vrste očajanja, ali ni jedno nije bilo baš kao ovo – i “bariton i sopran” u isto vreme. I duboko po svom osnovnom emotivnom punjenju, ali i “budno”, po intenzitetu. Po načinu ispoljavanja. Po energiji kojom se to očajanje izbacuje iz duše. Po cinizmu koji stvarnost pokušava da degradira – da je ismeje i obori joj vrednost.

Taj cinizam je sve što mu je ostalo, jer mu, inače, nije ostalo ništa. Samo misli koje ga progone i stalno podsećaju da je imao priliku i da ju je prokockao. Jasno mu je da sada kuka nad svojom sudbinom kao neka matora baba. Ali, šta drugo da radi? Prosto bi se raspukao od żalosti kada ne bi puštao da čemer i jad ističu iz njega.

Zvuk kao da żeli da “nagradi” toliku “očajnu inicijativu”, pa je vrlo raznovrstan. Nešto što, takođe, do sada nismo imali. Jer, kod većine prethodnih balada zvuk je bio u debeloj defanzivi. Prosto nije mogao da pomoli glavu od silnih reči koje su zujale sa svih strana.

Reči i sada jedna drugu stiżu, ali, ipak, puštaju da im zvuk dođe rame uz rame.

Sada ima daleko više instrumenata u igri i njihova uloga nije samo da budu običan dekor koji pomaże da se glas ne oseća usamljeno – da mu ne bude baš previše zima.

Ne, ovde nema samo jedna gitara i violina, nego, po svoj prilici, ih ima bar duplo toliko. Osim toga, Damien je na početku morao malo da se pohvali – da nam pokaże kako njegovi časovi klarineta nisu bili uzaludni.

Tu je, takođe, i klavir koji romantično očajanje još više potpiruje svojim zvonkim tonovima. Pa moćni čelo koji ume tako dobro čitavu priču da zaljulja u nostalgiju. I na kraju, da proslavi da slavljenički – “żiveli” – karakter pobrinuo se vešti ksilofon. Ili je możda Damien hteo da bude autentičan, pa da umesto ksilofona iskoristi ono što je odmah tu – pri ruci. Udaraće malom kašičicom za dezert po različitim čašama i eto mu do-re-mi slavljeničke atmosfere.

Uz sve to, da bi čitava situacija bila pomerena u alternativu, od početka se neprekidno čuje neko iritirajuće violinsko cviljenje. Iritantno, ali jedva čujno. Deluje duboko u ilegali, nezavisno od ostalih zvuka. Da bi ga prepoznala moraćeš dobro da načuljiš uši.

Zvuk se toliko raspojasao na ovoj zabavi da je sebi uzeo za pravo da čitavu jednu strofu prisvoji samo za sebe. Na kraju će svi instrumenti da izađu na pozornicu i odsviraju jedan, šta? Pa, naravno, jedan engleski valcer.

Valcer je bio tu od početka, ali od silnih reči i emocija, teško je bio uočljiv kao ritmična forma. Na kraju je ispalo upravo suprotno. Kada je zvuk konačno ostavljen na miru od reči ritmična ljuljaška koja se klati u tri takta je odmah postala vidljiva. To što ovaj valcer više potseća na pogrebni marš nego na neku slavljeničku razonodu uopšte ne iznenađuje. S obzirom na ovakve namrštene reči ni muzika ne może da  bude bitno drugačija.

Da li postoji nešto gore što je njega moglo da snađe – od onoga što mu se već desilo? Postoji, naravno, da postoji. Upravo ono što mu se sada dešava. Osim toga što mu je taj predator u ljudskom obliku na njegove oči preoteo devojku, sada je prisiljen tog lopova tuđih devojaka da gleda użivo kako guguče sa njegovom dragom.

Dobro, a ko ga prisiljava na to? Niko. Sam je sebe prisilio da pristane da bude jedan od zvanica na njihovom svadbenom slavlju. Šta će on tamo, pobogu? Pa on je poslednji kome treba soli na żive rane.

Da, rane su żive, ali, kada je situacija beznadeżna i kada nema leka onda je sasvim normalno da čoveku może da padne na pamet da će klin możda da izbije klin.

Jednostavno, nije mogao drugačije. Nije mogao da odbije kada ga je ona pozvala da dođe. U glavi očajnika se svakakve varnice pale. Możda je podsvesno pomislio da će je odvratiti od same pomisli da se uda. Ili, da će je u poslednjem trenutku poljuljati u uverenju da je zaljubljena i da voli.

Sada je tu, čaše se kuckaju, svi se vesele. Njemu je samo ostao cinizam – da ga okreće i ka sebi i ka drugima.

Jer, ko mu je kriv kada je bio neodlučan. Kada se zaledio od straha pri pomisli da bi trebao da je poljubi. Imao je više prilika za to. Kada su zajedno bili na kiši je bio momenat koji se ne propušta. A on ga je propusito. Kao i onda kada su jednom drugom prilikom bili sami i kada je bilo zrelo – vrlo zrelo za početak.

Bio je suviše stidljiv, ali istovremeno i lażljiv. Jer, lagao je da mu ne smeta što će se ona videti s jednim drugim muškarcem. Ma kako da mu smeta. Sačekaće on nju. Ima vremena.

I sačekao je. Ali, ne svoju svadbu sa njom. Sada ga razjeda krivica što je ispao naivna budala. Ali, tako mu i treba. Jer, neko mora da plati za gluposti koje se dešavaju na ovom svetu. Svako mora da počisti đubre koje je napravio u svom dvorištu.

Sada mu je super. Jede hranu iz konzerve, na gitari mu se uhvatila mahovina od strašne inspiracije koja ga drma. Čak je dobio tri cigarete od njegove bivše drage. Neka mu se nađe. I čekaj, ma učinili su mu još i takvu milost da su ga postavili da sedi ne tako daleko od lepotice večeri na svadbi. Pa, ko bi još šta bolje pożeleti mogao?

Na te misli mu se ciničan osmeh zaledio na licu. Jer, šta je on njoj? Samo dečko koga se nekada plašila. Plašila da bi mogla da ga zavoli i da se veże za njega. Dečko koji bi mogao da postane njena najveća greška. Neko ko je samo jedva čujni šapat. Ma i manje od šapata. Neko ko je niko i ništa.

I bila je u pravu. Jer on nije za nju. Nije je dostojan. Nije umeo da joj pokaże šta oseća. Da, umeo je da umire na pomen imena tog drugog muškarca. Umeo je da se raspada od bola kada ju je taj drugi odvodio kući. To je umeo. Ali, nije umeo ništa da każe na to.

Zato neka sada sluša kako odjekuju svadbena zvona. Neka nazdravi mladencima. Neka nastavi da puši sa użivanjem svoje cigarete. Neka njihov dim osuši suze koje mu sada teku niz lice.

Cheers darlin'
Here's to you and your lover boy
Cheers darlin'
I’ve got years to wait around for you
Cheers darlin'
I've got your wedding bells in my ear
Cheers darlin'
You gave me three cigarettes to smoke my tears away
And I die when you mention his name
And I lied, I should have kissed you
when we were running in the rains
What am I darlin'?
A whisper in your ear?
A piece of your cake?
What am I darlin'?
A boy you can fear?
Biggest mistake?
Cheers darlin'
Here's to you and your lover man
Cheers darlin'
I just hang around and eat from a can
Cheers darlin'
I’ve got a ribbon of green on my guitar
Cheers darlin'
I’ve got a beauty queen
To sit not very far from me
I die when he goes around
to take you home
I too shy
I should have kissed you when we were alone
What am I darlin'?
A whisper in your ear?
A piece of your cake?
What am I darlin'?
A boy you can fear?
Or your biggest mistake?
Oh what am I? What am I darlin'?
I’ve got years to wait...

(Damien Rice – Cheers Darlin’)

Opet kao i pre. Šta drugo nego očajanje. Koliko smo samo toga do sada imali. I svaki put je to očajanje imalo nešto drugačiju boju – neki različiti oblik sive. U “nazdravljanju” smo osim očajno sive imali i nešto crnila u obliku krivice i cinizma.

Kakve nam se boje sada nude? Svetlije svakako ne.

Očajno sivo će i ovde da bude dominantna osnova. I crnila krivice će biti, itekako. Ali, osim toga, biće i nečega što do sada još nismo imali. Biće mračno crne – biće paničnog straha od ludila.

Dosadašnje očajanje je nekako usporavalo stvari. Nekako je unosilo lenjost u kadar. Neku depresivu koja s teškom mukom sebe pomera. Nema se snage, nema se motiva za akciju. Nema se volje za żivost, za entuzijazam. Jedino što może je da se misli – da se misli u tonovima očajno sive.

Sadašnje stanje je potpuno drugačije. Očajanje je i dalje tu, ali njime sada upravlja panični strah koji razbuđuje čula. Oči se šire da bi što dalje prodrle u mrak, a uši osluškuju u nadi da izoluju zvuke koji zovu na uzbunu.

Zbunjenost. Sumnja. Neodlučnost. Strah.

Ova balada malo izlazi iz okvira onoga što je bilo do sada. Jer, suviše je nervoze da bi priča mogla natenane da se priča. Nema se mnogo vremena, jer ko zna šta sledeći trenutak donosi.

Zato je tempo kod ove balade nešto ubrzan. Ima ona, naravno, i svoje sporije momente. One kada neodlučnost stupi na scenu i privoli ritam na slow-motion.

Jel, kuda krenuti? Na koju stranu? Nema odgovora, pa nema ni pokreta.

Ipak, nervoza neće dozvoliti mirovanju da se duże suši. Nemir i panika će ubrzo, ruku pod ruku, da ubace ritam u veću brzinu.

U ovoj baladi atmosferu prave samo glas i gitara. Glas je tako dobro “isprepadan” da se čini da mu je čak i gitara suvišna. Ipak, gitara vrlo dobro radi svoj posao. Tako dobro zvuči ovaj tandem, da ti ne pada na pamet da ga prozivaš za bilo šta. Zvuk jeste malo suv, ali je i priča prilično “dehidrirana”.

Da, on se plaši. Plaši se za sebe. Za svoju moć normalnog rasuđivanja. Za svoju sposobnost kontrole nad sobom – nad svojim reakcijama.

Oseća da oko njega vlada ludilo, a da on ništa ne może da učini. Jer, uopšte ne zna šta bi trebalo da se čini. Da li da pokuša da popravi stvari? Da li bi to vredelo? Da li da počne normalnije da se ponaša – da stisne prużenu ruku? Da li to ima neke svrhe?

Ili, możda da ostavi da sve ide kako ide? Da li bi time pokazao slabost. Da li bi zbog toga trebao da se oseća kriv?

Kako ga samo sve to pritiska. To što je kao żivotinja uhvaćen u klopku. Mora da on nešto ne radi kako treba. Mora da je poludeo.

A i sa njom ne zna šta bi trebao da radi? Da li da govori, da se trudi? Da li da se odaziva kada pozove njegovo ime? Treba li da joj pomogne kada počne da krvari? Ne, uopšte, ne zna šta da radi? Mora da je sve ludo, mora da je on lud čim je sve tako mračno, tako bezizlazno.

Ono što najviše mrzi je kada trpi krivicu od nje. Kada ga ona optużuje da je on taj kome je sve jedno šta će biti s njima. Da je on taj koji se ne bori za njih. Uh, kako ga to samo boli to što ne może da joj se odupre.

Kada oseti njen dah preko svog tela izbrazdanog ożiljcima od izgubljenih bitaka, tada ne może ni da makne. Tada, kada mu ona priđe bliże od najbliżeg, tada je potpuno njen. Tada više ne może da izdrżi. Tada mora da popusti.

Iako zna da ga ona vuče dole, suviše blizu je jače od bilo koje njegove odbrane. On je lud. Sve je ludo. Nema svrhe da se uspravi, da se popne, jer time se ništa ne dobija. Dovoljno je da kada se spusti da, ipak, ostane dovoljno na površini. Dovoljno dugo da uzme vazduh za sledeći uzdah.

Should I speak? Should I bother shaking hands?
Am I weak, If I leave it as it stands?
I've submerged and I've surfaced with the blame
I guess I'm no good, I guess I'm insane
Should I go, if she calls out my name?
And if she bleeds, should I wipe up the stain?
And if I'm low, can I drown in this rain?
I guess I'm no good, I guess I'm insane
And I hate when you say that I never fight for you
Sometimes you breathe all over my scar
And you always end up closer than close, yeah
That's where I give in
Should I go, If she calls out my name?
In my mind, I'll betray you once again
Why should I climb? What is there to gain?
This is no good, this is insane
And I hate when you say that I never fight for you
Sometimes you breathe all over my scar
And you always end up much closer than close, yeah
That's, that’s where I give in, I give in
And you're taking, and you're taking
You're taking me down, down, down, down
And you're taking, and you're taking
And you're taking me down
And you always end up
Much closer than close, mmm, yeah
That's, that’s where I give in, yeah

That's where I give in

I say, that's where I give in

(Damien Rice – Insane )

ALTER MELANCHOLY

AlterMelancholy se borila sa AlterBallad ko će da dobije pravo prvenstva na festivalu MissDepresiva. Ko će svojim zvukom da otvori prvu (A1) alternativnu grupu. Balade su pobedile jer – kao što je već rečeno – imaju neki poseban šarm kada treba nešto započeti, ili završiti. Nekako im najviše leżi baš takva uloga.

Jer, u baladama ima često i nečeg “himnastog”. Nečeg što te za čas zaljulja. Nečeg što će većina vrlo lako da prepozna. Nečeg što je u stanju da u tebi vrlo lako pobudi osećaj zajedništva i pripadanja – kao u zvuku drżavnih himni. Setite se koliko smo se samo naljuljali u ritmu valcera – i engleskog i bečkog.

Osim toga, AlterBallad grupa ima exkluzivitet na blogu da jedan jedini autor ima 100% vlasništva, a da se čak grupa ne zove njegovim imenom (što ne znači da se to ubuduće możda ne promeni). Kada je nešto tako jedinstveno, onda je bolje da dođe na sam početak.

AlterMelancholy grupa je, naravno, kao i sve druge, “internacionalna” – ima više različitih izvođača. Iako je Damien i tu uspeo da (trenutno) progura jednu svoju stvar i time dobije na ruke oko 15% vlasništva grupe, ne treba se plašiti da će uspeti da osvoji kontrolni paket akcija. Jer, daleko je 51%.

Dok su balade pričale priču u obliku biografije – gde se ili direktno, ili između redova może naslutiti sudbinsko dešavanje između početka i kraja – u ovoj grupi će to biti kao i u većini drugih. Priča se o nekom segmentu iz żivota. O nekoj posebnoj situaciji. O nečemu što je manje celina a više pojedinost.

Osim što nema “ljuljanja” u AlterMelancholy nema ni mnogo velikih zvučnih oscilacija. Nema onoga što smo imali kod nekih balada – da se započne šapatom a završi gromoglasnom bukom. Da ritam polako zrije tako što ubacuje u sebe nove elemente. Da sa vremenom dobija na snazi da bi na kraju kulminirao.

Ne, toga uglavnom nema, zato što je melanholija drugačije mentalno stanje od onoga koje smo imali u baladama. Drugačije, ali, ipak, ne baš sasvim. Zato što pojam izmiče jasnoj definiciji. Jer, kako napraviti razliku imeđu żalosti, tuge, melanholije, sete. Reči različite a osećanje isto – ili vrlo slično.

Zvučna melanholija na blogu opisuje osećanje koje je za razliku od očajanja koje smo imali u baladama dosta stabilnije po svom načinu ispoljavanja. Ne ulazi se u to kolika je dubina tog osećanja. Ono je nekada możda u obliku najdubljeg očajanja, a nekada samo pokazuje neraspolożenje, dosadu, depresiju.

Jer, nekada je očajanje tako duboko da se čovek potpuno pomirio s njim. Nema više konflikta jer ne postoji ni najmanji tračak nade. Očajanje je duboko zaselo u svoju stolicu i više nema razloga za gore-dole emociju. Drugim rečima, linija osećajnosti nije talasasta nego je više ravna crta.

AlterMelancholy grupa je, za razliku od prethodne, mnogo više raznovrsna po zvuku. Jer, ovde je naglasak na sličnom osećanju koje grupa nastoji da prati, a ne toliko na zvučnoj formi – da sve stvari pripadaju jednom istom muzičkom pravcu. Zato ovde i Chilli Folk i Rock sasvim ravnopravno učestvuju i svako na svoj način oblikuje melanholični zvuk. Ipak, sve to što je različito zvuči manje više vrlo slično, jer se polazi od toga da ravna crta melanholije ima neko svoje uobičajeno ispoljavanje.

Melanholija kao muzički pravac zvanično ne postoji. Inače, takve stvari, sa sporim ritmom i setnim, tużnim feeling-om egzistiraju u svim muzičkim pravcima. Zato je i prirodno da tamo i budu svrstane. Ali, mi ovde na blogu ne pratimo zvaničnu logiku nego alternativnu. Onu koja koristi rangiranje i svrstavanje ne po ugledu na druge nego po svojim sopstvenim potrebama ili idejama.

Dobro, a šta je onda alternativna melanholija?

Pošto zvanična melanholija kao pravac ne postoji, alternativno je već to kada se od nečega čega nigde nema, ili što niko zvanično ne koristi, napravi muzička grupa sa originalnim imenom. Naravno, nalepiti samo novo ime nama ovde nije dovoljno merilo. Alternativno je to da svaka od stvari u ovoj grupi ima u sebi nešto posebno. Nešto što je čini drugačijom. Bilo da je to text, zvuk, ritam, ili opšti utisak. Dakle, ista pravila kao i za sve ostale stvari na blogu.

Za neke od ovih stvari je postojala dilema, da li ih priključiti njihovoj matičnoj grupi, kao što je, na primer, Rock. Odluka da, ipak, budu u AlterMelancholy grupi je prevagnula jer je osećajnost te stvari ovde više došla do izrażaja.

U sastavu Rock grupe ta stvar bi bila više dożivljena kao jedna balada – jedna spora stvar – koja treba malo da napravi predah. Da ohladi Rock mašinu koja se ugrejala od żestokog ritma. Za razliku od te nekako sporedne uloge, ovde, u sastavu AlterMelancholy grupe, ta ista stvar ima svoju izrażenu individualnost koja je mnogo više na ceni.

Dakle, i dalje pratimo sivu – melanholično sivu. Negativno osećanje koje je kao tmurni kišni dan. Nema oblaka. Nema munja i gromova. Samo mračno nebo iz koga povremeno sipi sitna kišica.

Pomenuli smo u uvodu da očajanje ume da priča na različite načine. Może da vrišti na sav glas, ali i da jedva propušta reči kroz usta. Ovo očajanje ovde se ne razbacuje rečima. Ne igra na snagu, na intenzitet. Naprotiv, ovo očajanje zna ko je i šta je. Ne trebaju mu “ni zviżdaljke ni prskalice”. Jer, dubina ovog očajanja ovde je očajna. To ćeš osetiti bez da ti se išta każe.

Ovde je mračno nebo toliko teško, da ti se čini da se sastavilo sa zemljom. Ali, nema ni kiše ni kišice. Nema olakšanja. Sve je zadrżalo svoju maximalnu potentnost u sebi. Ta teżina se ne olakšava da bi se time još više povećala neizvesnost koja u tebi izaziva strah od neočekivanog.

Damien je ispuštao paru iz svog očajanja cinizmom, molitvom, nadom, pognutom glavom koja trażi oproštaj. Ovde toga nema. Ovde sve kao da je namešteno da te očajanje izbezumi – da te dovede do ludila. Da ni u jednom jedinom trenutku ne poveruješ da izlaz postoji.

U ovoj stvari je sve nekako sudbinski. Kao da prisustvuješ nekoj paklenoj ceremoniji. Onoj u kojoj se bazično sirovo očajanje priprema za široku distribuciju. Od samog početka se čuje neki teški mehanizam koji proizvodi ujednačenu buku. Kao da se očajanje jakim udarcima mehanizma sabija, drobi i usitnjava. Zatim se pakuje i isporučuje u svaki deo sveta čoveka.

Glas je tih, jednoličan. Na najniżem nivou koji je potreban da pevanje ne pređe u normalan govor. Taj glas deluje kao da je hipnotisan. Kao da je nekada bio drugačiji. Sada ga je očajanje preplavilo, okupiralo i učinilo svojim robom. Sada taj glas izgubivši samog sebe mantra očajanje kao svoju ličnu filozofiju.

Gitara prati glas jer je glas sasvim dovoljan da jasno każe ono što żeli. Nije mu potrebno mnogo zvučne podrške. Ipak, u jednom trenutku se ubacuju čelo i violina. Onda kada je potrebno da se još jednom ukaże na univerzalnost – na bazični princip celine.

Čelo pokazuje donju granicu a violina gornju. Njihovim prisustvom kao da se u sivilo melanholije uvukla osećajnost tuge. Kao da se, na taj način, po prvi put razbija jednolična, hipnotička mehanizacija koja deluje tako otuđeno od ljudskog bića. Patnja koja izbija na površinu je sada blagotvorna – kao kiša koja hrani sušom izlomljenu zemlju.

Mi izmenjujemo reči između sebe a u ustima nam je dim. Uopšte ne znamo ni šta govorimo, niti čemu sve to. Jer, sve je kao taj oblak dima. Nestalno i nejasno. Sada je tu, a već sledećeg trena nema više ničega.

A onda ćemo primetiti da naša tela imaju svoj jezik koji je mnogo glasniji. Srce je pritisnulo srce kada se tela dodiruju, ali čime trgujemo kada se tako spojimo? Šta razmenjujemo?

Ne, ne čujemo jezik tela i srca, nego jezik naših umova. Tada dolazi ljubavna patnja, dolazi sumnja, dolazi suparništvo. Nesigurni smo i u sebe i u druge i onda se nadmećemo. Pokušavamo da bolje od drugih igramo igre i nameštamo maske.

Da li se sećamo vremena kada smo govorili bez reči? A kada smo govorili jezikom? Możda bi trebalo da se ovde zaustavimo. Da više ništa ne każemo.

We exchanged words
through smoke-filled mouths
And then we found our bodies
speaking loud
And our hearts pressed against the flesh
trading stories of love's

pain, doubt, and rivaling insecurities
When did we learn to speak without words?
And in tongues?
Maybe we should just stop here

(Azure Ray – We Exchanged Words)

Ako bi neko trebao da dobije medalju za doprinos ovom blogu onda je to baš Ben Harper. Za razliku od nekih koji su morali da dobiju svoju ličnu grupu (Damien, ko drugi) jer ih ništa manje nije moglo zadovoljiti, Ben je kao marljiva pčela radilica delovao u cilju zajednice. Njegove najbolje zvučne bisere nije ljubomorno čuvao za sebe, nego ih je nesebično delio drugima. Više različitih grupa, i sa severa i sa juga, se może pohvaliti da imaju po neku Benovu stvar.

Tako imamo njegove stvari u grupama: Funk, Blues, Love Song, Erotic. A tu su (osim ove grupe ovde) i još neke grupe koje će tek doći na red (AlterInspirion). A da ne pominjemo još i tranzicionu grupu u kojoj će se sigurno naći mesta za još po neku njegovu stvar.

Ben spaja standardno i alternativno na, zaista, fascinantan način. Njegove pesme su lake za razumevanje, jer za njega je jednostavnost osnova komunikacije sa slušaocima. Tu je i staro dobro rimovanje koje te još dublje vezuje za priču i olakšava ti da pesmu zapamtiš i stupiš u prisniji odnos s njom.

S druge strane, Ben je sve drugo samo ne standardni izvođač. Kao što je żivot rasprostro svoje seme svuda i u svakom mogućem obliku, tako i Benu nije problem da se odlično snalazi u različitim muzičkim stilovima. Ali, gde god da je on unosi neku posebnu osećajnost koja ti jasno stavlja do znanja da je on drugačiji – drugačiji od svih.

Kao što smo i svi mi drugačiji. Samo što većina nas ne uspeva da tu originalnost koju ima u sebi prepozna, prihvati i zrači prema drugima bez ustezanja. Jer, plašimo se da će nas ljudi kazniti ako pokażemo svoju različitost. Da ćemo izgubiti mesto pripadanja.

U dobroj meri je to i tačno. Ali, uglavnom samo onda kada i sami ne verujemo u sebe i kada zbog toga pokušavamo da pravimo trule kompromise. Malo ćemo biti svoji a istovremeno ćemo se i malo dodvoravati masi. Ne. Kazniće nas, jer će osetiti da falširamo.

I onda ćemo misliti da nas ljudi każnjavaju, jer smo, eto, pokazali ko smo u stvari. Ne to je loš izgovor za nedostatak hrabrosti i volje. Ljudi nas każnjavaju jer nismo bezkompromisno bili ono što jesmo. Bez obzira na bilo šta. Sedeli smo na dve stolice, a kako to uopšte nije lako, u jednom trenutku su se te stolice razmakle i, naravno, tresnuli smo na dupe.

Ben ne zna za kompromise i zato je on alternativac u duši bilo da svira Blues, Rock, neku ljubavnu baladu, ili bilo šta drugo. Dovoljno je samo malo da obratiš pażnju i svakako ćeš primetiti da njegove stvari u sebi nose nešto posebno.

I glas, i način pevanja, i način sviranja, i text. Sve to zajedno stvara jedan snażan opšti utisak alternative. Osećaš jasno da to nije standard, ali često ne możeš da utvrdiš odakle ta promena dolazi.

U ovoj Benovoj stvari imamo samo glas i gitaru. Ali, dovoljno, sasvim dovoljno. Kao što su optički kablovi napravljeni od stakla vrhunske čistoće da bi preneli milijarde poruka u deliću sekunde, tako je i Benov glas čist provodnik do njegove duše. Preko glasa neprečišćeni materijal iz njegove unutrašnjosti neometano izbija na površinu. Oseti taj glas i postaće ti jasno o čemu govorim.

Gitara prati glas u ritmičkim tonovima standarda, ali gitara je ovde u sasvim sporednoj ulozi. Glas je nosilac energije i sve se oko njega vrti. Ben je, inače, pravi virtuoz na gitari, ali ovaj put instrument treba da pokaże tużno, melanholično osećanje. Prisustvo bez mnogo pokreta.

Glas šalje vibracije koje ostavljaju utisak, ali to čine i reči. Reči su simboli i ako su prave mogu lako da nađu put do naših dubina. Reči su ovde jednostavne, jasne i upečatljive. Ima ih dosta, prilično. Ipak, to nije ista priča koju priča balada. Jer, u ovim rečima nema celine, nego samo jedna żivotna situacija sa nešto više detalja nego inače.

Osnovno osećanje je usamljenost. Ne, to nije očajanje, iako tuge, ipak, ima. Ali, ima i nezadovoljstva, dosade, i svega toga zajedno.

Dakle, jedno ravno netalasanje koje te prosto uspavljuje kada ga slušaš. Nema dinamike, nema neizvesnosti. Jedan isti ritam i jedan isti zvuk se valjaju iz strofe u strofu. U glasu ravnodušnost, mirenje sa sudbinom, prepuštanje dosadi i usamljenosti.

Ipak, koliko god sve ovo zvučalo neinteresantno i već viđeno, videćeš da, ako se prepustiš toj čudnoj kombinaciji glasa i texta, nećeš, uopšte, ostati ravnodušna.

Kao što je i sam żivot interesantan u svakoj i najmanjoj kreaciji koju izvede bilo da je u pitanju čovek ili mrav, tako će i ova stvar pulsirati żivotnošću koja će od tebe trażiti samo mrvicu nepodeljene pażnje da bi bila prepoznata.

On je ponovo sam a praznina je sa treskom vratima uletela u njegovu sobu. Zašto je njegova sudbina tako opterećena krajnostima? Kraljica se pretvara u vešticu, a ljubav u mrżnju. Izgleda da kod njega drugačije ne ide. Na kraju uvek ostane sam i usamljen.

Toliko ju je voleo da ga je fizički bolelo kada treba da joj se odupre. Ali, bez obzira na to, radije će biti sam nego da trčkara oko nje, da je juri – proganja. Pre će sam da propadne i da zna da to samom sebi duguje, nego da dozvoli da ga ona odvuče na dno.

Kada bi samo našao prave reči da nešto każe. Kada bi, ipak, nešto mogao da učini.

Juče mu se čini kao davna prošlost, jer nekoga koga je tako voleo sada uopšte više ne prepoznaje. Ni suze više ne pomażu. Svaka suza ih samo razdvaja sve više. Mogli bi możda da preguraju još neko vreme zajedno. Ali, čemu to, kada se već sve jasno zna.

Ono što mu ostaje je da trpi samog sebe. U krugovima usamljenosti koji se šire bez kraja. Jer svaki dan liči na prethodni. Jer svaki dan je kao godina dug.

Yes indeed I'm alone again
And here comes emptiness crashing in
It's either love or hate
I can't find in between
Cause I've been with witches
And I have been with the queen
It wouldn't have worked out any way
So now it's just another lonely day
Further long we just may
But for now it's just another lonely day
Wish there was something
I could say or do
I can resist anything
but temptation from you
But I'd rather walk alone
(than) chase you around
I'd rather fall myself
than let you drag me on down
It wouldn't have worked out any way
And now it's just another lonely day
Further long we just may
But for now it's just another lonely day
Yesterday seems like a life ago
cause the one I love
today I hardly know
You I held so close in my heart oh dear
Go further from me
with every falling tear
It wouldn't have worked out any way
So now it's just another lonely day
Further long we just may
But for now it's just another lonely day

But now it's just another lonely day

But now it's just another lonely day

(Ben Harper – Another Lonely Day)

Charlyn Marie Marshall je ime koje vam verovatno ništa ne govori. Kao ni njena skraćena verzija – Chan Marshall. Da li je, możda, slučajno neko od vas čuo za Cat Power – za umetničko ime od Charlyn?

Ma, palim vas. Jer, ukoliko ste pażljivo pratili ovaj blog onda se sigurno sećate da smo u Blues grupi već imali jednu njenu stvar (Lord, Help The Poor & Needy).

Ali, ako niste bili toliko pażljivi, onda ćete imati priliku to da nadoknadite već u ovoj grupi, a i u nekima koje će nešto kasnije nastati (AlterFolk). U stvari, naslušaćete se Cat Power zvuka na ovom blogu u svakom slučaju. Nema šanse da ga omanete.

Kao i Ben Harper i Cat Power je rešila da više radi za opšte nego za lično dobro – da utopi svoju individualnost u zvuk više različitih grupa. Neće imati svoju ličnu grupu, ali će je zato biti na sve strane po malo.

Inače, nemojte misliti da je Charlyn zaljubljenica u mačke u tolikoj meri da je to morala da pokaże i u imenu grupe. Ne. Ime je mnogo više prizemno nego što biste ikada mogli da pomislite.

Charlyn je kao i mnogi umetnici morala uz bavljenje muzikom da radi razne poslove da bi se izdrżavala. E, pa, desilo se to da tek što je napravila svoj bend istovremeno je i dobila priliku za jednu dobru svirku. Ali, kao grupa su bili toliko friški da još nisu ni stigli da odluče kako da se odazivaju. Ime za grupu je trebalo da smisle podhitno, inače će ostati bez već ugovorene svirke.

I tada, u piceriju u kojoj je Charlyn radila, ulazi tip sa kapicom na glavi na kojoj je pisalo: “Cat Diesel Power”. Naravno, to nema ama baš nikakve veze ni sa macama, ni sa mačkama, nego sa kompanijom Caterpillar koja je najpoznatija na svetu što se tiče građevinskih mašina. U svakom slučaju, Charlyn se to ime svidelo. Izbacili su Diesel i ostalo je “Cat Power” – snaga mačke.

Inače, ruku na srce, Charlyn i izgleda kao neka (dobra) mačka. I drugi su to prepoznali jer je, između ostalog radila i u industiji mode a i kao glumica.

Očuh joj je bio bluzer i odatle je dolazio dodir sa zvukom, iako Cat navodi da su ti njeni prvi bendovi u ranoj mladosti bili više zbog drużenja – čitaj pića i droge – a ne muzike. Imala je problem zavisnosti, ali kada je videla da joj se društvo osipa, pokušava da se skine s toga. Oteżavajuća okolnost u lečenju je bila  jaka trema koju je imala pred izlazak na scenu.

Alkohol i droga su uspevali strah od nastupa da potisnu, ali su činili i to da su njeni nastupi bili vrlo “aljkavi” – neprofesionalni. Zaboravila bi, na primer, da je na sceni – da treba da odradi dobar posao – a ne da ulazi u neprimerenu priču sa pojedincima iz publike. Takve i slične stvari joj uopšte nisu donele dobru reputaciju.

Kasnije je, naravno, prevazišla te slabosti što se tiče struke, iako joj u privatnom żivotu nisu cvale ruże. Imala je mnogo ljubavnih trzavica. Mnogo veza a vrlo malo stabilnosti.

Cat na početcima svira Blues i Rock, a kasnije polako evoluira ka Alternativnoj i Indie muzici u varijacijama Pop-a, Rock-a, i Folk-a. U te motive sada sve više ubacuje i savremenije Electro zvuke, tako da sa najnovijim albumom (Sun) dostiże svoj najveći uspeh – 10 mesto na poznatoj Billboardovoj 200 listi.

Ali, mi ćemo se ovde na blogu baviti njenim starim stvarima. Onim koji su više u AlterMelanchoFolk fazonu.

Očajno, očajno. Kako drugačije nazvati ovaj tużni do bola osećaj koji treperi i ostaje da lebdi u vazduhu dok ti reči ove stvari odjekuju u ušima? Izgleda kao da reči ne nestaju kada se izgovore. Kao da se slażu jedna na drugu. Kao da żele da naprave što je veću moguću teżinu.

A teżine im na pretek. I par reči su ti dovoljne da ih s teškom mukom możeš pomeriti. Ne możeš, zato što ni sebe ne możeš da pomeriš kada te takve reči obuzmu. Neka neopisiva teżina te prikiva za zemlju. Ne dozvoljava ti da misliš, da radiš, da postojiš.

A ovaj żenski glas, hrapav, dubok, postojan. Kao da rečima izriče kaznu koja osuđuje na dożivotno izgnanstvo. Kao da uzima svaku nadu da ćeš do kraja żivota uspeti da učiniš nešto dostojno čoveka.

Ovaj glas te może uveriti u svašta – u šta god pożeli. Ne możeš da mu se otmeš, jer tako dobro nostalgira, da ti je teško da poveruješ da će sunce ikada više izaći na horizontu.

Klavir, gitara i nešto malo propratnih instrumenata zaokrużuje ovu sumornu atmosferu koju glas i reči nemilice forsiraju.

Glas valja sporo reči preko usana. Tiho. Jednolično. Sa, na momente, jakim utiskom da će pevanje prerasti u jecaj. U tihi plač sa mnogo suza.

Najgore je kada nema vere. Kada je ona presušila. Očajanje nije osećaj sam po sebi – to je nedostatak nade. Kao što je mrak nedostatak svetla.

A očekivanja su bila velika. Želela je da bude najveća. Da svojim svetlom obasjava. Da bude glavna zvezda sazveżđa. Izgledalo je da niko i ništa ne może da stane na put toj pobedničkoj euforiji. Da ne postoji sila koja bi mogla da zauzda taj żivot u usponu.

A onda je došla plima. Nadolazila je polako, temeljno. Prvo je sve opkolila svojom mreżom od tvrdog čelika. Onda je počela polako tu mreżu da steże – da je vuče k sebi.

Korak koji je bio galopu je odjednom uhvaćen u mreżu i sapet u svojoj najvišoj tački. Mišići su se zategli do maximuma da izvuku snażno telo iz mulja, ali teżina je počela da pritiska a tlo pod nogama da popušta.

Zvezde koje su do juče bile na nebu sada su ubrzano gubile svetlost. Bez svelosti počele su da se hlade i pretvaraju u prašinu.

Te zvezde su bile njeni snovi, njene nade u svetlosnu budućnost – onu koja pripada samo pobednicima. Onim najvećim.

A njena snaga se sada istopila. Pretvorila se u crni oklop koji ju je obmotao sa svih strana. Od koga nije mogla da pomera ruke i noge. Koji ju je udaljio od ljudi i otuđio od żivota. U kome nije bilo ničeg časnog, ničeg izuzetnog.

Gde je sada ona snaga koja je mogla da prkosi najjačem vetru? Koja je bila u stanju da zauzda moćne vetrenjače? Nema je više.

Sada je bačena na kolena. Pribodena za zemlju. Da ostane tamo da leżi – nisko, najniże.

Sada je proterana na izdajnički jug. Proterana je da bi u gradu bilo više čistog vazduha. Da bi parada mogla nesmetano da teče. Bez taloga koji je ostao od nje. Iza nje.

A kako je to bilo kada je nekada maštala da bude jedina, najveća. Kako je samo bila jaka tada. Kao dve pesnice od tvrdog kamena. Kada je glava bila u stanju da se nosi sa bilo kojom emocijom srca. Kada je sve bilo tako jasno. Tako očigledno.

A onda je nastupila plima.

Once I wanted to be the greatest
No wind or waterfall could stall me
And then came the rush of the flood
Stars of night turned deep to dust
Melt me down
Into big black armor
Leave no trace of grace
Just in your honor
Lower me down
To culprit south
Make 'em wash a space in town
For the lead
And the dregs of my bed
I've been sleepin'
Lower me down
Pin me in
Secure the grounds
For the later parade
Once I wanted to be the greatest
Two fists of solid rock
With brains that could explain

Any feeling
Lower me down
Pin me in
Secure the grounds
For the lead
And the dregs of my bed
I've been sleepin'
For the later parade
Once I wanted to be the greatest
No wind or waterfall could stall me
And then came the rush of the flood
Stars of night turned deep to dust

(Cat Power – The Greatest)

Znate ono: “I can’t get no satisfaction…no, no, no”? Naravno da znate. Ima li, uopšte, neko da ne zna? Nemoguće je ne čuti u svom żivotu makar pedeset hiljada puta ovu stvar. I to, bez da, uopšte, żeliš da je čuješ. Bez da ti je više izašla na uši na ekskurziji. Bez obzira na sve, pokupićeš je, tu i tamo, mnogo puta, htela ne htela.

Jer, “kamenje” se već dugo kotrlja. Nemoguće je da ne naletiš na njega i ne zapamtiš makar par njihovih stvari. Jedna od njih će verovatno biti i “I can’t get no...”

Ta stvar je tako legendarna i toliko ima neke čudesne magije u sebi da su je mnogi koristili kao bazu da naprave svoje verzije te iste stvari. Jedna od tih verzija je i ova koju ćemo ovde imati.

Popularnost ove stvari je između ostalog i zato što je vrlo “prizemna”. Jednostavnim rečima, i jednostavnim simbolima govori o onome što nas najviše muči: Kako da izađemo na kraj sa ovim svetom koji nas samo zamajava glupostima? Tretira nas kao gomilu imbecila kojima treba objašnjenje za osnovne stvari njihovih żivota.

Mehanizam to ne radi slučajno. Ne, to je već poznati scenario koji pojedinca trpa u standardne šeme. Tako što se kljuka lako varljivim sadrżajima. Tako što mu se skreće pogled sa suštine stvari. Sve u pokušaju da mu se mozak ispere u dovoljnoj meri da bi postao vredni graditelj društvenog mehanizma, a ne graditelj svoga żivota i svoje sudbine.

S druge strane, ova stvar ti u samo par reči nudi pravu suštinu – da je ljubav najvażnija.

I gde ćeš snażnije formule od te. Od rokerskog buntovništva koje čoveku dopušta da iskali bes na sistemu, do, s druge strane, priče o ljubavi, što čoveku olakšava dušu tako što może da se izjada o problemima srca.

Da li możda osećate neku snagu u vazduhu? Możda, slučajno, snagu mačke?

Da, u pravu ste. Još jedna stvar od Cat Power. Cat je u velikom naletu u ovoj grupi, iako, ruku na srce, sa ne baš mnogo vajde – što se tiče snage. Jer, ne treba zaboraviti da se nalazimo u carsvu melanholije. U onoj oblasti u kojoj je energija – da ne govorimo entuzijazam – misaona imenica.

U to ime Cat je buntovništvo Stones’a ne samo ublażila, nego ga je totalno razvodnjila. Nema tu više one snage, ni u glasu ni u instrumentima. Pobuna je završena tako što se društvo umorilo i otišlo kući podvijena repa.

Kako u zvuku tako je i u textu. Nema tu ni “s” od satisfakcije – od zadovoljstva. Jer, melanholija je zaboravila kako zadovoljstvo izgleda. Ono što melanholija najbolje radi je da gleda svoju sliku i ponavlja jednu istu priču. Onu u kojoj je glavno dešavanje nebo sivo bez oblaka.

Kada bi bar neki oblak bio tu, pa onda neki vetar da ga odnese, pa, onda…Neee. Zaboravi na to. Jer, ovde je nebo jedan veliki oblak, a vetra nigde da oplete. Trebalo bi snage za to, a snage nema ni za lek.

Cat se ne zanosi da će iznenada da zaduva. Nema tih iluzija. Zato ona radi s onim što ima. Ima svoju gitaru koja ume dobro da izvlači Rock na sitnu żicu. Baš joj lepo ide to lagano ton na ton. Ima svoj glas koji je ono što jeste – dušu dao za neku “opaku” melanho-tugovanku. A tu su i proverene reči-rime koje govore baš ono što treba da se każe.

Kako je samo dobro to sve uklopljeno. Oseti te reči koje klize, te jasne tonove koji koliko god da su umorni ne falširaju – ne gutaju note. A kada glas krene u: “Baby, baby…can’t you see..” ako ti je stvar kliknula doći će ti garant da se opasno najeżiš. Samo drżi fokus na glasu maximalno otvorenih čula i videćeš kako će ovo da te strefi.

Tu se krije i alternativna suština ove stvari – u toj emociji koja iako je spora i tiha u stanju je da ostavi dubok trag. Samo je potrebno da podesiš svoj prijemnik na suptilno, na prefinjeno, na istančano.

Ona se vozi svojim kolima i shvata da nešto počinje da joj ide na żivce. Kapira da je to glas iz njenog radija, koji melje sve više. Samo neke besmislice koje su toliko iritantne da su počele da joj ulaze u glavu. Ne może od njih ni bezbriżno da maštari.

Ista stvar na TV-u. Tip samo drobi o nekom pranju košulja – o nekoj čudesnoj čistoći, nekom ludom belilu. Ali, provalila ga je da nije stvaran po cigaretama – drugačije su marke od njenih.

A kada putuje po svetu i radi razne gluposti, kada pokušava da zbari nešto usput, uvek joj padne na pamet da joj fali on. Želi ga nazad. Želi da stavi svoju glavu na njegovo rame, dok tako ide kroz żivot pun promašaja. Dok tako pokušava i pokušava.

I'm driving in my car
And a man come on the radio
He's tellin' me more and more
'Bout some useless information
Tryin' to mess my 'magination
When I'm watchin' my TV
And a man come on to tell me
How white my shirts can be
But he can't be a man
'Cause he doesn't smoke

The same cigarettes as me
When I'm riding around the globe
And I'm doin' this and I'm signin' that
And I'm tryin' to make some boy
Baby, baby, baby, come back
Can't y'see
I'm on a losing streak
When I'm riding around the globe
And I'm doin' this and I'm signin' that
And I'm tryin'
And I'm tryin'

(Cat Power – (I Can't Get No) Satisfaction)

Da li ste ga se użeleli? Każe se da prva ljubav zaborava nema. Sećate se ko nam je otškrinuo prozor u alternativni zvuk? Naravno da se sećate. Nije to bilo tako davno da bi se zaboravilo.

Da, biće interesantno da se vidi kako se Damien snalazi u većem društvu i na terenu koji nije baš njegov. Gde se nekako više oseća kao gost a ne domaćin.

Meni se čini da mu je ovde izvanredno. I da ima razloga za to. Jer ova stvar je, zaista, nešto posebno. Tako malo reči, a tako mnogo emocija. Tako mnogo poruka.

Damien ne może da bude nešto drugo od onoga što jeste – zvučna lopta sastavljena od samih nervnih završetaka. On ne może a da ne bude preplavljen, da ne bude obuzet, da ne bude okupiran, da ne bude napaljen, zapaljen i explodiran. Za njega je zvuk magijska ceremonija u kojoj on priziva u sebe tajanstvene sile ovog sveta i naših żivota. On se nudi kao posrednik. Kao tumač. Kao prevodilac.

I Lisa je ovde, takođe, na nivou. I ona snażno prożivljava simbolizam reči. Kako samo pażljivo barata tim rečima. Kako svaku odmerava. Kako svakoj daje onoliko emotivnog punjenja koliko joj je potrebno. Nemoj da ispustiš njen glas tako što ćeš da dozvoliš da ti Damien još odjekuje u ušima. Ne. Fokusiraj se na tu njenu żensku osećajnost. Ona je ovde, zaista, fascinantna. Kao da je ispekla zanat od Damiena. Kao da je naučila kako da unese totalnu sebe u svoj glas i svoj dah.

I ovde oboje učestvuju potpuno ravnopravno. Lisa nije prateći vokal nego glavni. U jednoj strofi koja je višak zajedno pevaju tako da Damien osvetljava puta a Lisa postaje odjek njegovog svetla.

I, naravno, instrumenata nema na pretek. Dva instrumenta, za svakoga po jedan. Klavir i gitara zvuče iz pozadine. Ne guraju se u prvi plan da ne bi remetili boje koje glasovi ispuštaju. Toliko ima suptilnosti u tim glasovima, da je bolje za instrumente da ostanu po strani – neutralni, i ne mnogo vidljivi.

Glasovi ovde mole. Upućuju molitvu onome koji sve vidi i sve zna. Onome koji sve čuje i koji je za svakoga tu, kada treba.

A njima baš sada On treba. Njegova blizina i njegova podrška.

Jer, on je uronjen u hladnu vodu koja mu mrzne udove i telo. Opkoljen je okeanom hladnoće i jedva izdrżava. Sve njegove nade su izgubljene. Sve njegove prilike su se utopile. Ostala mu je jedina nada da Njega prizove. Njegovu snagu i njegovu milost. Njegovu ruku.

Da li ga čuje? Da li čuje njegov vapaj, njegovu molitvu? Da li mu pruża ruke? Ako ne, onda je ostao sam. Onda je izgubljen. Onda se već udavio.

I ona se moli Njemu. Iako nije baš najjasnije kakva je njena molitva. Pominje se reč “ćerka” i reč “ljubav” i “dozvoli mi to”, što może da znači raziličite stvari. Gde, ona, na primer, możda voli nečiju ćerku (dakle, lezbo je) i trażi za to dozvolu od onoga koji beskrajno voli i beskrajno razume za razliku od plitkih umova ljudi iz njenog okrużenja. Ili może da znači: “Voli svoju ćerku, gospode. Dozvoli mi tu ljubav prema tebi”. Iako se ne uklapa baš idealno jer u textu ne stoji reč “svoju” nego “nečiju” (ćerku).

Bilo kako bilo, ona je u verskoj extazi i poručuje gospodu da ona drżi njegovu ruku čvrsto u svojoj i da ne może da je pusti. Želi da zna da li je Gospod čuje? Da li je čuo njene molitve? Da li je spašena ili izgubljena?

Ovo je pesma u samo malo reči, ali milijardu boja. Nemoj da ispustiš ni jedan trenutak, jer ovde je sve vażno. Sve ima smisla. I onda kada se čuje jasna reč i jasan ton kao i onda kada se molitve mrmljaju u bradu. Kada se prolazi kroz krizu vere, krizu smisla. Kada je voda zagnjurila lice. Kada je litica okliznula nogu i ispustila ruku. Kada je zavladala totalna somnabulija.

To je trenutak kada On treba da stupi na scenu. Da uputi znak, da prihvati prużenu ruku. Jer, ako tada neće, onda, kada će?

Cold, cold water surrounds me now
And all I've got is your hand
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Or am I lost?
Love one's daughter
Allow me that
And I can't let go of your hand
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Or am I lost?
Cold, cold water surrounds me now
And all I've got is your hand
Lord, can you hear me?
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Or am I lost?

Cold, cold water surrounds me now
And all I've got is your hand
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Or am I lost?
Love one's daughter
Allow me that
And I can't let go of your hand
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?
Lord, can you hear me now?

(Damien Rice – Cold Water)

Ako ste mislili da samo Damien, Ben i Cat umeju da stave srce u zvuk, onda svakako niste čuli za Beth Gibbons. Poznato? Pa, naravno, da nije.

Hm, możda sam i ovaj put nekoga prevario. Jer, imali smo Beth već jednom u SentimentalDeep grupi (Beth Gibbons & Rustin Man – Show). Ta stvar “Show” je bila toliko snażna da se u textu samo o emociji pisalo. Ime Beth nije ni jedan jedini put pomenuto. Ništa u textu. Samo u naslovu i nigde više.

Inače, o Beth nema šta mnogo da se każe. Najpoznatija je po tome što je bila textopisac i solo pevačica grupe Portishead. Osim vokala, svira klavijature i gitaru.

I da, iznad svega ume tako osećajno da peva da čoveka podilazi “jeza” od njenog glasa.

Već je rečeno u prethodnom textu da pošto se AlterMelancholy grupa sastoji iz različitih muzičkih pravaca, za neke stvari postoji dilema gde ih svrstati? Da li u svoje matične grupe, ili ovde, u grupi koja je sabirni centar “melanho” zvukova, kojeg god porekla oni bili? I rečeno je da su neke stvari dospele ovde jer se njihova individualnost, na taj način, bolje ističe.

To ne vażi i za ovu stvar. Jer, ona je tako dobra i tako jasno individualizirana da możeš da je staviš bukvalno bilo gde i ona će se lako dočekati na noge. Svuda bi bila prihvaćena i uvażavana. Jer, jednostavno je suviše dobra da bi to ostalo neprimećeno.

“Roads” je, dakle, dospela u ovu grupu da bi je pojačala. Da bi dodatno učvrstila njenu poziciju. Mogla je “ladno” da bude jedna savršena Rock balada kojoj će żestoki rokeri da skidaju kapu, ali Rock grupa kao zasebna muzička celina na blogu je sama po sebi vrlo snażna i stoji stabilno na svojim nogama. Dakle, za razliku od Rock-a, AlterMelancholy je jednu ovakvu infuziju mnogo više trebala.

Ipak, ova stvar nije došla samo kao poklon, nego zato što, zaista, ovde pripada. Makar jednim svojim delom. Jer, ona ima više svojih različitih nivoa. Jedan od njih je očajanje, drugi je zbunjenost i nemir, treći rezigranost i malodušnost, a tek četvrti je melanholija. Melanholije możda najmanje ima, jer kao što smo rekli, melanholija je jedna skoro ravna crta sa malo oscilacija. Kao kod Benove “Another Lonely Day” ili Cat-ine “Satisfaction”.

Ipak, Damienova “Cold Water” je unela nešto više dinamike i snażnije osećajnosti što “Roads” samo nastavlja. Time je AlterMelancholy pozicionirana kao grupa za buduće “ravne crte” ali, osim toga, i za “zmijolike talase”.

Inače, rokeri prave możda najbolje balade – sa najistančanijim emocijama. I ovo je jedna Rock stvar, samo što, nije balada u onom smislu u kome smo ih mi ovde definisali (u AlterBallad grupi). Jer, u “Roads” nema pričanja celine, nego pričanja pojedinosti.

Što se tiče zvuka, to je jedan klasičan Rock, u smislu da za razliku od svega što smo do sada imali i u ovoj i u prethodnoj AlterBallad grupi, u “Roads” se zvuk ne cedi da kaplje, nego se sliva u potocima.

Jer, do sada je meru alternative činilo i to da su stvari bile nekako zvučno siromašne što im je davalo neku dozu posebnosti – nečega što nije uobičajeno. Jedan ili dva instrumenta plus glas i to je sve.

U ovoj stvari toga nema. Po prvi put ćete čuti bogat zvuk zdrużenih Rock instrumenata kome će čak pripomoći i simfonijski orkestar. Dakle, zvuka će biti i na pretek. Zvučna punoća će samo da odjekuje.

Ipak, i pored svih tih instrumenata, glas je bez premca “prva violina”. Ništa mu ne może ni blizu, ni podalje. Postoji, jednostavno, samo glas u prvom planu, a onda ide sve ostalo.

Nije ni čudo, jer kakav je to samo glas. Odakle nalazi toliko osećajnosti i kako uspeva da je upakuje u sebe je, zaista, fascinantno.

Glas je i snażan, i mek. Ima toliko snage da pokaże očajanje koje ga pritiska, ali, s druge strane, ume da bude veoma tih da bi izrazio delikatnost nekih tananih emocija. Svaka reč je dobila ono emotivno sledovanje koje joj je potrebno da bi odigrala svoju ulogu.

U jednom trenu ti se čini da će glas da se rasplače od żalosti i pometenosti, da bi u već sledećem trenutku osetila neku nepokolebljivu stabilnost koju glasu donosi svesnost i znanje onoga što se događa. Tada je to glas koji razume.

Ali, već u sledećem trenutku se opet dešava promena gde se po glasu vidi da se u unutrašnjosti bića vodi gola borba za opstanak. U strahu od očaja, zbunjenosti, bespomoćnosti.

Inspiraciju za svoje emotivno prażnjenje glas dobija u rečima koje su takve da dodiruju najdublje slojeve naših bića. Kakve bi drugačije reči i bile kada im je naslov: “Putevi”. Gde se, naravno, misli na puteve naših żivota. Na smisao. Na kamen temeljac koji nam daje snagu – koji nas pokreće.

Gde ćeš dublje od toga? Ako nešto może da inspiriše, onda su to odgovori na pitanja: Kuda to idemo i šta nam se dešava?

Ona je očajna i zbunjena istovremeno. Kao da je sama u filmu sa fatalnim krajem. Sama ne zato što nema ljudi oko nje, nego zato što niko ne vidi ono što je njoj jasno pred očima. Zato ona upućuje vapaj. Ona drmusa. Ona maše rukama.

Pa zar ne vidite da smo usred bojnog polja? Zar ne shvatate da nema izlaza? Da ga ne nalazimo zato što ga nema? Bez obzira što vam drugačije govore. Bez obzira što su vas drugačije učili.

Ali, kako je moguće da je sve tako pogrešno? Kako je moguće da je i ovaj trenutak iskvaren? Napolju je jutranja svetlost, ali oluja, ipak, besni.

Ostala je bez reči. Smrznuta sama u sebi. Sama bez ikoga ko bi stao na njenu stranu.

Ohh, can't anybody see
We've got a war to fight
Never find our way
Regardless of what they say

How can it feel, this wrong
From this moment
How can it feel, this wrong
Storm in the morning light
I feel
No more can I say
Frozen to myself
I got nobody on my side
And surely that ain't right
Surely that ain't right
Ohh, can't anybody see
We've got a war to fight
But never find our way
Regardless of what they say
How can it feel, this wrong
From this moment
How can it feel, this wrong
How can it feel, this wrong
From this moment
How can it feel, this wrong
Ohh, can't anybody see
We've got a war to fight
But never find our way
Regardless of what they say
How can it feel, this wrong
From this moment
How can it feel, this wrong

(Portishead – Roads)

ALTER TRIP

Zamisli bračni par koji uzaludno pokušava da dobije dete. Koliko su se samo trudili da odrede kada je najpogodnije vreme – kada su najplodniji dani. Računanje, frka da se sve obaveze odloże, da se bude spreman ko zapeta puška.

Posle silnih pokušaja i neuspeha da dete dobiju prirodnim putem konačno su se odlučili na veštačku oplodnju. Pa, jednom ništa, drugi put ništa, i onda, konačno, treća sreća.

Pitate se, kakve sada to veze ima sa ovom muzičkom grupom? Ima veze – porođajne.

Możda mislite da je grupa imala samo tatu, i da je onda morala dugo da čeka na mamu, pa tek onda još i na prinovu. Ne, nije to.

Iako, naravno, u principu, ako postoji samo jedna stvar u grupi, onda se grupa samo zbog nje i ne formira. Ta stvar se ili pridoda nekoj drugoj najsličnijoj grupi, ili se ostavi “da se suši” dok se ne steknu uslovi da se skupi neko makar malo veće društvo.

U stvari, ako ćemo da budemo precizni, ovde je više bio tranzicioni problem a ne porođajni. Jer, u pokušaju da se napravi grupa, stvari su se često dodavale i oduzimale, a nazivi stalno menjali. Tako je, na primer, jedan od naziva bio AlterElectro.

Osim toga, u isto vreme je postojala još jedna grupa sa sličnim zvukom, koja je, na kraju, posle mnogih pretumbacija, ostala samo na jednoj jedinog stvari. Ime te grupe je bilo AlterTrip.

I onda su se nekako te dve odvojene grupe spojile u jednu tako što je, naravno, bilo još izbacivanja, dodavanja, premeštanja. AlterElectro je novoj grupi uglavnom dala članove, a AlterTrip joj je obezbedila ime.

Ali, AlterTrip grupa i sa ovako malo članova koliko ih je trenutno (3) teško uspeva da bude jednobrazna. Čak iako dve stvari od tri imaju iste roditelje (Flunk). Svaka vuče na svoju stranu, a opet, ako bi se pustile da odlepršaju gde żele, shvatile bi da im je, ipak, najbolje tu gde jesu. Jer, ne postoje druge slične podgrupe u koje bi mogle da se smeste.

Problem je u tome što su ove stvari višeslojne. Što imaju od mnogočega po malo, a ničega malo više, tako da su, nekako, u startu neuporedive. A opet, odlične su baš takve kakve su, i šteta bi bila odustati od njih samo zato što su ćoškaste. Jer, šta je alternativno nego baš to – nestandardno i neobično?

Što se tiče zvuka, moglo bi se reći da je to Rock. Ali, u tragovima. Kada se gleda baš iz tog ugla, i kada se zanemari sve ostalo. Ali opet, s druge strane, električna gitara je ovde sasvim posebna. Ona više vuče na neki vrlo blagi Dance nego na Rock. Upravo zbog toga je ime nekada bilo AlterElectro.

Ali, opet ni taj Dance u vidu Electra nije naglašen, nego je baš onako pola-pola sa Rock-om, tako da ne możeš da koristiš ni jedno od tih imena jer bi uvredila ono drugo. S treće strane, ovaj Electro i Rock su vrlo sporog ritma – a opet nisu baš ni balade.

Ipak, postoji nešto što sve ove stvari imaju koliko god da su po ritmu i zvuku nešto drugačije. Imaju taj neki “trip”, tu neku usnulu sporost, neku ranjivost, neko prepuštanje sudbini. Naziv je uzet zato što potseća na pomerenu svest koja je opijena nekom drogom.

Da razjasnimo odmah da ovo nije nikakva promocija “tripova” i konzumiranja droga. Ne. Ja sam apsolutno protiv toga, jer sam, inače, veliki navijač za bistru, čistu svest. Naš um, odnosno, naša svest je tako moćna da je u budnom, potpuno svesnom stanju sposobna da proizvede sve moguće prirodne dożivljaje. I one najjače. Droga, uopšte, nije potrebna za to.

Naziv “trip” je uzet da bi se stvari lakše razjasnile. U stvari, osnovno osećanje u ovoj grupi je melanholično. Ali, da li bi pomoglo kada bi ime bilo AlterElectroRockMelancholy. Ne, to ništa ne bi valjalo je je suviše dugačko i zbunjivo. Trip kao ime je u stanju da dosta elegantnije obavi posao oko svrstavanja zvuka. Da mnogo lakše da neki zgodan nagoveštaj.

Dakle, konačno znamo šta da očekujemo. Zvuk i atmosfera su i dalje u oblasti neke melancho-depresije, ali je ritam nešto brżi i čvršći nego u AlterMelancholy.

Naravno, ne moram da vam objašnjavam da i ovaj naziv – AlterTrip – uopšte ne postoji u zvaničnoj listi imena za muzičke pravce. Ali, ne mora uopšte nigde ni da postoji, jer je to ime proizvod našeg alternativnog pristupa. Našeg posebnog pogleda na zvučno dešavanje.

On se zove Joseph Arthur. Amerikanac je. Kompletan muzičar i umetnik. I peva i piše textove za svoje stvari, i svira gitaru, bas i usnu harmoniku. Još uz to je i slikar i dizajner. A voli i da sam producira svoje stvari koje nose njegovu privatnu muzičku etiketu: “Usamljeni Astronauti” (The Lonely Astronauts).

Što se tiče zvuka on vibrira na talasnoj dużini alternativnog Rock-a i Folk Rock-a, kako to zvanična struka opisuje. Nezvanično – kod nas ovde na blogu – Joseph jeste alternativac, ali šta je to alternativno u njegovom zvuku nije baš lako staviti u reči.

To jeste neki Electro i neki Rock, i neki spori Dance, i neka čudna mešavina svega toga zajedno. Ukratko, neki njegov Trip. Neko njegovo “ludilo”. Ali, ne bilo koje, nego prvoklasno. Jer, Joseph nije slučajno stavljen na čelo kolone da nosi zastavu na svečanom defileu.

Po svom raspolożenju, ovo je jedna teška, sumorna stvar. Da li bi, inače, reč iz naslova: “Upropašteno” mogla nešto drugo da nagovesti? Da li bi neko mogao da pomisli da je to nešto lepo, prijatno? Da li bi reč: “Protraćeno” możda mogla da popravi stvar?

Teško, teško da bi mogla. Jer, ono što je već upropašteno se više nikada ne może vratiti na ono što je bilo pre toga. Njegov oblik, njegova svojstva su trajno deformisana.

Nešto što je uništeno, ipak, dopušta neku višu silu, neki splet okolnosti, neku sudbinu koja może da stoji iza čitave stvari.

Ali, upropašteno nekako više stavlja do znanja da je to nečija direktna krivica. Da je to neko uradio ili namerno ili je svojim nečinjenjem, i aljkavim pristupom, nekom nebrigom i nemarom to lično prouzrokovao.

Očajanje je, dakle, ostalo i dalje zajednički imenitelj – veza sa prethodnim grupama. Ali, ovo očajanje je, ipak, polako počelo da se giba – da izvlači iz sebe neki pokret. Ranija melanholija je zvala da se sedne, da se legne, da se ruke stave u šake. Ova, ipak, pokazuje neke male znake oporavka.

Jer, teško je da budeš baš totalno tużna i melanholična ako igraš na neki zvuk – na bilo koji. Możeš da budeš i tada u oblaku negativnog, ali, ipak, ne baš potpuno. Tvoja igra, tvoj pokret kao da razbija melanholičnu monotoniju čije je osnovno obeleżje rutina –mehanizovana radnja bez radnje – sve isto koje se usedelo i uleżalo u samo sebe.

Ovako, neka makar i mala dinamika pokazuje da se żivot još uvek nije ugasio. Da u umu ima dovoljno volje da telo drżi u kakvoj takvoj tenziji.

Elektro zvuk ukazuje baš na to. On kao da ubacuje neke za nijansu drugačije boje od sumorno sive koja se skoro totalno ustalila. Čak se może zamisliti da je ovaj zvuk u stanju da te od očajanja malo pomeri u stranu. Ka nečemu što nije baš tako teško. Ka “neutralnoj teritoriji” – ka ravnodušnom, nostalgičnom, sentimentalnom.

Może da te pomeri, ali uglavnom ako si na “nečemu” – ako si na nekom “tripu”. Ako putuješ putovanje bez da ti je bitno ni kada ćeš, ni da li ćeš uopšte tamo stići? Reči te vuku na dole, ali ti je energija Electra stavila štipaljke na ruke i ne dozvoljava ti da totalno padneš.

Glas je u skladu sa atmosferom. Bez energije. Nekako povučen u sebe. Lenj. Ravnodušan. Kao da mu je sve jedno da li će se već sledećeg trenutka ugasiti. Kao da je na drogama – omamljen. Kao da ne postoji veza između uma i glasa, nego glas egzistira i deluje sam za sebe.

U istom fazonu je i zvuk. Pun, psihodeličan. Na momente se čuje onaj specifični indijski zvuk zavijajuće gitare koji potseća na indijski ašram u kome se użiva neka halucinogena droga. A Electro kao da je jedva dočekao da toj mističnoj atmosferi koja se stvorila pridoda i svoje boje. Obrati pażnju i videćeš da na sve strane pršte elektroni.

Da, oboje su upropašteni, ali izgleda da priroda spaja ono što je slično. Sreli su se na ulicama New York-a i sada dele zajedničku sudbinu. Ako hoćeš da budeš ono što jesi, onda ne możeš da żališ za nečim drugim. Ne możeš da čezneš da budeš negde drugde.

On shvata da ona nosi teret prethodne veze – ożiljak koji joj je neko nepoznati urezao u srce. Ona je došla tu da napiše poslednje poglavlje svoga żivota i da onda okrene novu stranicu. Da onda krene u nepoznatom pravcu.

Imali su samo jedno drugo dok je oluja besnela oko njih. Njemu se činilo da se ponovo rađa. Kao da tek sada, zaista, počinje da żivi. Kao da je u njenom svetu njegovo srce konačno našlo kutak za sebe. Tamo gde više nema šta da se upropasti. Još samo kada bi sve to nekako mogao da razume.

I tako su oboje bili sjedinjeni u zajedničkoj patnji. Ona zbog svoje nekadašnje ljubavi – iz sveta iz koga je došla – a on zbog nje, u svetu u kome se trenutno nalaze.

Zato su sada oboje “potrošeni”. Zato im je sada potrebno da nađu neko mesto na kome će moći da se mirno isplaču.

If you're not sorry for who you are
Why are you sorry for where you’ve been
I know you carry a secret star
The one you got from your invisible friend
I met you walking in the New York night
I said: "Why are you walking so slow?"
You said: "I'm looking for a book I can write
and after that I ain’t got nowhere to go."
I’m wasted, I need to find a place to cry
Wasted, I need to find a place to cry
We stayed connected underneath the storm
You told me all the places you came from
I had a feeling I was being born
Inside your world where my heart could never be more
Wasted, I need to find a place to cry
Wasted, you need to find a place to cry
Wasted, I need to find a reason why
Wasted, you need to find a place to cry
If you're not sorry for who you are
Why are you sorry for where you’ve been
I know you carry a secret star
The one you got from your invisible friend

Wasted, you need to find a place to cry
Wasted, I need to find a place to cry
Wasted, you need to find a place to cry
Wasted, I need to find a place to cry

(Joseph Arthur – Wasted)

Oni su Ulf, Jo, Anja i Erik. Oni su Flunk. Flunk na engleskom znači pasti na ispitu. Ne uspeti u nečemu. Zašto su sebi dali takvo ime se ne zna. Jer, nisu imali nikakvog razloga da zalepe sebi “gubitničku” etiketu. Baš nikakvog.

Bila je potrebna samo jedna njihova stvar u demo obliku pa da već dobiju angażman od norveške muzičke kuće Beatservice Records da naprave čitav album. Na neviđeno. A još ni ime nisu imali.

Njihov prvi album “Samo za uspavane” (For Sleepyheads Only) ih je gurnuo na pozornicu electro zvuka. Počeli su da postaju sve više poznati, da pune stupce muzičkih magazina. Gostovali su na festivalima, u muzičkim emisijama. Onda su došli drugi album, pa treći...Počeli su 2000 godine i aktivni su još uvek.

Svrstavaju ih u TripHop, IndieTronica, FolkTronica. Kod nas ovde na blogu pripadaju AlterTrip grupi zato što se dobro uklapaju u taj neki “sanjivi” Electro Rock koji smo započeli sa prethodnom “Wasted”.

Stvar koja je sada na redu se zove “Kemikal Girl”, a mogao bi, u skladu sa imenom grupe, da joj se mirne duše dodeli naslov “Gubitašica”. Jer, baš takva je atmosfera koju ova stvar zrači.

Koliko samo bespomoćnosti ima u tom glasu. Koliko ranjivosti. Prosto je nezamislivo kako samo efektno to deluje. Kako ta energija bez energije uspeva da se širi. Da ostavlja utisak. Da te vezuje svojim nevidljivim nitima čvrstoće čelika. Taj beskičmeni perpetum mobile. Ta crna energetska rupa koja isijava anti hemiju.

A glas samo nastavlja jednolično, melanholično. Više sriče nego što peva. Sav krči u pokušaju da osnovne tonove pusti iz sebe. Čini ti se da bi svako to mogao bolje. Bilo ko koga sretneš na ulici. Čak bi i netalentovana plavuša vodila mrtvu trku sa ovim glasom. A, osim toga je još i “vrljav” jer se slużi tako kvarnim engleskim koji bi svakog Francuza naterao da pomisli da je poliglota.

Da, na sve to może da potseti taj glas ako bi se slušao samo za sebe – van kontexta. Ipak, u dodiru za zvukom koji stvaraju instrumenti neobična magija počinje da se stvara. Jer, niko nije više zaslużan za onu već pomenutu bespomoćno moćnu crnu rupu i onaj ranjivo besmrtni perpetuum mobile nego baš taj glas. Baš takav kakav je. Alternativan. Tripoidan.

Kao oni psi buldozi koji su do te mere rużni i odbojni da počinju da te baš time kupuju. Ne znaš zašto, ali nekako su ti cool baš takvi kakvi su. Bez obzira što su u neskladu sa 99% svoje pseće braće. I kupićeš baš njih zato što su jedinstveni – drugačiji.

Zvuk je i ovo i ono. I akustika i elektrika. Kao da obe gitare u jednom trenu sviraju istovremeno istu stvar, a onda, počinju da se razdvajaju tako što akustika drżi ritam, a elektrika ubacuje solaże. Ne bi smeo da se kladim da umesto jednog para gitara u igri nisu dva.

A akordi osnovni. Jednostavni. Oni od kojih su pravljene stvari koje postaju legendarne. Večite. One u himnama. One koje se pevaju na ekskurzijama. One koje su već ušle u DNK ljudske vrste.

Taj jedan isti, skladni a moćni zvuk se neprestalno valja i pokazuje svoju “bespomoćnost” da se zaustavi. I tebi će biti teško da se zaustaviš da vibriraš tom hemijom kada stvar konačno nađe svoje smirenje u poslednjem tonu.

Kao što je i njoj teško da stalno ponovo bira i da stalno ponovo gubi. Izgleda da je gubitništvo njena sudbina. Da su joj karte tako podeljene kada je rođena. Nikako sunce da joj zasija. Samo potoci kiše koji joj se slivaju niz lice. Koji joj zamagljuju pogled. Koji čine da joj misli jure bez kontrole. Ludilo, ludilo je oko nje.

Ne może da bira da ide tamo gde żeli. Svi putevi su joj se zatvorili. Może samo da mašta. Da mašta o suncu, svetlosti, ljubavi. Ali, ko bi se usudio da joj prużi ljubav? Da upozna njenu hemiju? To je ono što joj tako često prolazi kroz glavu. Ko bi se usudio? Njoj? Ljubav? Ko?

Choosin’
Losin’
Finding my way throught the rain
Losin’
Choosin’
All of my thoughts go insane
Choosin’
Losin’
Finding my way throught the rain
Losin’
Choosin’
All of my thoughts go insane
And I can´t go
Where I want to
And I can´t go
Where I want to
Choosin’
Losin’
Finding my way throught the rain
Losin’
Choosin’
All of my thoughts go insane
Finding my way through the rainy days
It´s a grainy
Finding my way through the rainy days
It´s a grainy day(s)
And I can´t go
Where I choose
And I can´t go
Where I want to
Who would dare to bring me love
Who would dare to bring me love
Who would dare to bring me love
Who would dare to bring me love

Who would dare to bring me love
Who would dare to bring me love

Who would dare to bring me love

(Flunk – Kemikal Girl)

Opet smo s “ponavljačima”. Opet Flunk-ujemo. I opet isti tonovi, ista atmosfera. Ista ona bespomoćnost, ranjivost, melanholija i tripoholija. Kao da se “Hemikalka” duplirala i napravila svog klona. Samo da ne bude baš sve isto, pustila je da muški glas seče traku.

A taj muški glas kao żenska replika. Dobro, ajde, nije baš potpuno isto. Jer, teško je, stvarno, imitirati ono “plavušasto” recitovanje od malopre. A, uostalom, i ovaj dečko se trudi, nije da nije.

Ali, ako misliš da će “Alo, Alo” glas iz prošle stvari da te pusti na miru, prevarila si se. Muški glas je samo ubačen da te drżi za ruku. A Anja će morati da otpriča svoju rolu, kako god. I engleski joj je ovaj put, ipak, za nijansu bolji. Da li zbog jednostavnosti texta, ili zbog toga što se ovaj put baš potrudila, możemo samo da nagađamo.

Dakle, opet melanholično i tripoidno. Takvi su glasovi a takav je i zvuk. Jer, opet je tu atmosfera koja budi neku uzvišenost – svest o nekom posebnom dešavanju. Ritam je sličan onome koji smo imali u NewAge grupi. Kao neka zvučna ljuljaška koja se njiše u jednu pa u drugu stranu. To je tako privlačno našem umu jer ga nekako umiruje – stišava rojeve misli koji mu se motaju po glavi. Ako kosmos vibrira nekim zvukom onda bi to verovatno bio, upravo, taj zvuk. To dinamično kretanje u jednu pa u drugu stranu kao da dolazi iz samog izvora sveukupnog stvaranja.

A tu su, opet, i gitare. Ima, doduše, i elektrona koji ubacuju tu i tamo svoje efekte, ali sve je to nekako usputno. Gitare su one koje stvaraju zvučnu čaroliju. Opet je to par (ili dva) gitara. I opet je tu onaj legendarni “ekskurzijski” ritam koji kao da si već negde čula. Ali, koga uvek ponovo możeš da slušaš a da ti ne dosadi. Jednostavno je tako dobar da nikako ne możeš da ga se zasitiš.

Akustična gitara drżi osnovni ritam koji stvara opšti zvučni okvir, dok je električna gitara zadużena da solira. Da iskače iz rutiniranog standarda. Da solażama u stilu “pripitomljenog” teškog Rocka pravi brejk. Budi te iz omamljujuće melanho-depresije i tera te da učestvuješ. Osim toga, solaże sa svojim kontrastom još više ističu samu zvučnu ideju uzvišenosti koja se na taj način još snażnije oseća.

Da bi se taj dożivljaj posebne, izvanredne situacije još više istakao potrudio se i jedan żenski sopran koji ne gubi vreme nego kreće od samog početka da sopraniše. To je, u stvari, prvi glas sa kojim se susrećeš. Kao odjek koji dolazi sa drugog kraja Svemira vibracije glasa se provlače tokom čitave stvari u pozadini. Kao da time prenose pozdrav bogova. Jer bogovima je drago kada čuju da čovekov zvuk vibrira u ritmu Univerzuma. Bez obzira što je taj zvuk tużnjikav, melanholičan i uspavan.

Iako se i boja glasa i ritam i zvuk instrumenata drże na istoj liniji, reči kao da ubacuju zabunu u čitavu tu  melanho-tripoidnu sliku sveta. Jer, nije baš najjasnije na šta reči upućuju? Koji im je smisao?

Moguće je da je on (ona) umoran od borbe u ovom surovom svetu bez milosti. Jednostavno, ne może više da izdrżi. Na izmaku je snaga i ostalo mu je samo da se upasivi. Da se potpuno preda i da ne očekuje više ništa. Prepušten je svojoj sudbini i ulaże poslednju snagu da ostane i dalje uspravan.

Doduše, moraće da sedne, jer više ne może da stoji, ali ipak i dalje je još uvek tu – na liniji fronta. Samo sve više ga obavija ugodna tišina kao kod promrzlog čoveka kome hladnoća mećave počinje da priča priče uspavanke – one koje će ga konačno uvesti u večno spavanje.

Sve to bi bilo u skladu i sa glasovima i sa zvucima i sa ritmom koji prosto dreče: bespomoćnost, ranjivost, odustajanje, mirenje sa sudbinom, obamrlost.

Ipak, mi ćemo ovde krenuti uzvodno. Za onim što ukupna atmosfera uopšte ne nagoveštava. Krenućemo za idejom da je njegovo (njeno) povlačenje stvar svesne odluke.

Da je to simbol “tihe” snage a ne slabosti. Da je u njenoj osnovi svest da te borba sa vetrenjačama nikuda neće odvesti. Da neće promeniti tvoju unutrašnju situaciju. Da możeš da imaš ili stekneš bilo šta ali da ćeš iznutra ostati ono što jesi. Ništa što si osvojio ti neće pomoći da ukloniš taj nemir u sebi koji osećaš.

Zato će on pokušati da i dalje bude na prvoj liniji fronta, ali da izbegne frontalni sukob. Ovaj put će pokušati da ga ne povuče matica koja nekako uvek uspeva da ga “kupuje za sitne pare”. Ipak, i dalje je u svom rovu kao i svi drugi. I dalje drżi liniju odbrane. Ali, sada pokušava da se brani drugačije. Sada će da sedne umesto da trči ili stoji. Sada će da proba da oslušne tišinu. Onu finu ugodnu tišinu koja je, inače, svuda oko nas. Samo mi nemamo ni vremena niti snage da je oslušnemo. Da je pustimo u sebe.

Večeras će, dakle, on da sedne i da pokuša da čuje tu tišinu. Pokušaće da je oseti dok bombe padaju svuda oko njega. Ako bude bio dovoljno pażljiv onda će mu se tišina sama pridrużiti. Prizvao ju je i ona je došla. A onda kada bude došla tada više neće imati problema da je čuje jer će ta tišina postati glasna kao grmljavina. Postaće glasnija i od fijukanja bombi.

I'm still at the front
But I don't, I don't fight
I'm gonna sit down tonight
I'm not buying in
But I can't pull out
I'm just gonna sit down tonight
Listen to the silence in between
It's louder than the bombs when they come screaming in
Listen to the silence in between
It's louder than the bombs when they come screaming in
Listen to the silence

I'm still in my trench
Cause I keep the defence
I'm gonna sit down tonight
I'm not buying in
But I can't pull out
I'm just gonna sit down tonight
Listen to the silence in between
It's louder than the bombs when they come screaming in
Listen to the silence in between
It's louder than the bombs when they come screaming in
Listen to the silence
I’m still at the front (listen to the silence)
But I don't, I don't fight
I’m gonna sit down tonight
I'm still in my trench
Cause I keep the defence
I'm just gonna sit down tonight

Listen to the silence in between
It's louder than the bombs when they come screaming in
Listen to the silence in between
It's louder than the bombs when they come screaming in
Listen to the silence

Listen to the silence

Listen to the silence

I'm gonna sit down tonight (the silence)

I'm just gonna sit down tonight

I’m still at the front
But I don't, I don't fight
I’m gonna sit down tonight

I'm not buying in
But I can't pull out
I'm just gonna sit down tonight, tonight

(Flunk – Sit Down)

ALTER HOLYC

Sigurno se već pitate: “Šta je sad pa ovo”? Ranije to sigurno niste nigde mogli ni da vidite niti da čujete, jer je i ovo ime opet lokalnog karaktera – smišljeno je ovde na blogu kao deo svrstavanja alternativnog zvuka u različite kategorije.

Naravno, da podsetim da ovaj blog nema ambiciju da sav mogući zvuk deli u kategorije. Ne. Ovde se radi samo o zvuku koji se meni veoma dopada i koji je do sada došao do mene. Što, naravno, ostavlja otvorena vrata za neke druge alternativne stvari i neke druge alternativne grupe u budućnosti.

U brojkama to znači da trenutno ima, kao što je već rečeno, tri Alter celine i jedanaest podgrupa u okviru njih. AlterHolyc je poslednja, četvrta podgrupa u okviru Alter I celine (završili smo sa AlterBallad, AlterMelancholy i AlterTrip).

Dakle, proces koji ovde imamo je pravi alternativni, jer zvuk koji je biran nema neku svoju opšte poznatu vertikalu, da bi se onda svrstavanje vršilo u okviru nje i prema njoj, nego je vertikala moj lični afinitet koji uopšte nije zaokrużena celina, nego će se vremenom sigurno dopunjavati sa novim pesmama i muzičkim podgrupama.

Osim toga, proces je alternativan i zbog toga jer je prepušten sudbini – toku żivota – da njime upravlja. Jer, da su neke druge stvari došle do mene (a ne ove koje jesu), nazivi podgrupa i celina bi verovatno bili drugačiji. Imena nastaju kroz trenutnu inspiraciju i neki drugi zvuk bi sigurno izbacio na površinu neko drugačije svrstavanje i neka drugačija imena.

Inspiracija za ime “AlterHolyc” je reč “Holic” koja je i nastavak u engleskim rečima AlcoHolic (alkoholičar) ili WorkaHolic (u našem jeziku nemamo termin możda zato što nismo baš neke radiše).

Taj nastavak “Holic” u svim ovim rečima je nešto negativno. Nešto što nas obuzima kao droga. Nešto što izaziva negativne posledice na naše telo i um. Znamo dobro kako preterano uzimanje alkohola deluje ili kako neko ko ostaje po ceo dan (i noć) na poslu pod jakim stresom trpi psiho-fizičke posledice.

Ali, naša reč je “Holyc” a ne “Holic” što nema mnogo značaja jer se na engleskom isto każe – isto zvuči. Tako da u našem alternativnom procesu możemo “ladno” da jedno zamenimo za drugo i da ih tretiramo kao reči sa istim značenjem – negativna opsednutost nečim.

E sad, ono što se isto każe ali različito piše u engleskom, naravno, może da ima potpuno drugačije značenje – čak suprotno. Super. To je jako dobro došlo jer reč “Holy” znači nešto sveto – nešto što je sušta suprotnost opsednutosti bilo koje vrste. Jer, svetost je odsustvo opsednutosti. To je sklad sa svojim unutrašnjim bićem i sa čitavim żivotom. Zato, sveti żivot nije opsesija nego ravnoteża – balans unutrašnjih sila.

Ali, šta onda znači kada se na reč “Holy” doda jedno “c” pa se dobije “Holyc”? Pa, kao što je rečeno, dobijamo nešto negativno. Dobijamo negativnu svetost – svetost sa greškom. Kao lażni dijamant, na primer.

Ali, šta će, uopšte, sve ovo? I odakle, inspiracija da se krene baš u ovakvu simboliku? Pa, od muzike, naravno. Muzika je ta koja je pokrenula čitav ovaj proces kreativnog “żuborenja” koje je iznedrilo ime grupe – AlterHolyc.

Hoćemo li konačno saznati kakav je to zvuk koji se krije iza “svetosti sa greškom”? Hoćemo, upravo sada.

Zvuci stvaraju utiske na osnovu ličnih dożivljaja iz prethodnih żivotnih iskustava. Iz snova, mašte, możda iz našeg kolektivnog nesvesnog i ko zna još odakle.

Meni zvuci iz ove grupe deluju kao da dolaze iz nekog drugačijeg sveta. Kao da ne pripadaju ovom zemaljskom svetu u kome svi żivimo.

Ipak, taj drugi svet je u vezi sa nama kao bićima. On trenutno nije sa nama što ne znači da nikada neće biti sa nama. Możda ćemo ga iskusiti onda kada nam bude suđeno da napustimo ovaj materijalni svet i otisnemo se ko zna već gde. Tamo gde nema mesta za naše telo, ali możda ima mesta za našu dušu ili duh ili kako god već to zvali.

Da, ti zvuci me podsećaju bukvalno na neutralnu nebesku teritoriju. Onu koja se nalazi između raja i pakla. Na ničijoj zemlji lutaju ljudske duše u potrazi za sobom, za smislom, za oslobođenjem. Sa konačnom stanicom “RajPakao”. Jedno ili drugo ili i dalje nešto između.

Što se tiče zvuka postoji jedna konstantna napetost koja se odrżava od početka do kraja. Napetost koja govori da se radi o nekim ozbiljnim stvarima. O nekim sudbonosnim trenutcima. Ta napetost u zvuku może da bude snażna, a może da bude i tiha. Może čak da bude detinjasta. Sve zavisi kojoj nebeskoj strani si bliże – raju ili paklu. Iako, jedna pozicija ne znači da već u sledećem trenutku se nećeš pomeriti na drugu stranu.

Tu, naravno, ima i očajanja koje nekada deluje izrazito snażno. Čini se kao da je nekako nemerljivo ljudskim aršinima. Kao neka nebeska kletva koja pogađa mnogo više gore nego dole (ovde na Zemlji). Kao neka iskonska patnja koja izgleda da ne zna za meru kada je dosta.

A nekada je to očajanje u nekom čudnom obliku ludila. Kao kada čovek oboleo od nekog teżeg oblika psihosomatske bolesti počne da priča umilnim glasom mazeći dete po glavi nekom posebnom blagošću, da bi već u sledećem trenutku lica iskeżenog u grimasu sa pogledom koji ubija počeo da seje mrżnju i bes iz svake ćelije svog tela koje je, inače, i dalje u potpuno očuvanom stanju. Kada to telo gledate sa strane kako mirno i leżeno stoji nikada ne biste mogli da zaključite da u tom telu obitava poludeli um.

E, możda ćete u tom umilnom zvuku ili glasu koji je u nekom trenutku u fazi opuštene bezbriżnosti ipak uspeti između redova da prepoznate ono “c” – onu grešku. Ono što ga ne čini svetim. Osetićete to po ukupnoj atmosferi koja će vam jasno staviti do znanja da tu nešto nije u redu. Šta nije u redu ćete możda saznati iz reči, ali możda ni to nećete. Możda će vam ostati samo da nagađate. Da pretpostavljate na bazi intuicije.

Ipak, da ne bude zabune, očajanje nije jedino osećanje koje je prisutno. Nekada je to i pravo “rajsko ushićenje”. Ono koje nema nikakve greške u sebi. Bitno je da se shvati da je tranzicija ovde ta koja je grešna. Da je po sredi jedno nestabilno stanje koje bilo šta może da proizvede. I očajanje kao i bożansko ushićenje. Ali, ne postoji stabilnost jer jedno może očas da pređe u drugo.

Dakle, greška je u toj nestabilnosti a ne u nekom trajnom negativnom stanju. Ovde se bitka vodi na uskom terenu između raja i pakla gde su nekada obe noge na jednoj ili drugoj strani, a nekada je čovek baš u samom centru, gde svaka noga stoji na suprotnoj teritoriji.

Ko će najbolje da jezdi između raja i pakla nego Rock zvuk? Zbog te posebne napete atmosfere i nekako jedinstvenog ukupnog utiska ovaj Rock ne może da bude drugačiji nego alternativan.

Ali, alternativni Rock pod tim imenom već ima svoju posebnu podgrupu u okviru Rocka, što ove zvuke o kojima upravo govorimo isključuje iz tog Rock društva. Ali, neka. S namerom su sve te stvari stavljene baš ovde. Baš treba da budu celina za sebe jer se nigde drugde ni blizu ne bi bolje uklopile.

Jer, ovaj Rock nije uobičajeni alternativni. Ne. Ovaj Rock je dosta sporiji, mnogo više psihodeličan, kreativan po izrazu. Po ritmu i zvuku ga je nemoguće svrstati. Jedini zajednički imenitelj koji je zdrużio sve ove stvari je “ničija zemlja”. Jer, kod svih njih se više ili manje oseća prisustvo nebeskog virusa “c”. Postoji samo jedno ime za tu zajedničku dijagnozu – AlterHolyc.

Šta je Evergreen?

Może da znači više stvari. U Evergreen, na primer, spada zimzeleno drveće čije lišće ne opada zimi nego traje tokom sva četiri godišnja doba. U finansijama to znači početna investicija u neki projekat. U oblasti Interneta i marketinga se to ime povezuje sa sadrżajem neke web strane koji se često menja, dopunjuje.

Ono što je tebi możda prvo palo na pamet je evergreen muzika, jer je taj termin opšte poznat i označava popularnu zabavnu muziku koja je večita. Kojoj je vek trajanja neograničen. Koju slušaju sve generacije.

Evergreen (večitozelen) u naslovu ove stvari ima simbolično značenje. I u svakodnevnom żivotu możeš ponekada da čuješ da se za nekoga każe da je još “zelen” – u smislu, još nezreo. Što upućuje na to da je “zelenilo” ograničenog trajanja. Da to više neće biti jednoga dana. Onda kada bude postao “żut”. Šalim se, naravno, żuta se ne koristi u tom smislu iako ova simbolika vuče svoj koren očigledno iz mladog zelenog lišća.

Dakle, jasno je da je večna mladost tema ove stvari. Ili, żivotna prolaznost. Ili, sudbina da će sve što je żivo jednoga dana morati da umre – da nestane. Žalost za tim tragovima żivota koji se u nama svakoga dana po malo gase je odlična tema za “nebesku klackalicu” koju smo podrobno opisali u uvodnom textu za AlterHoyc grupu.

To igranje sa “Nebom” je, izgleda, u DNK ove britanske grupe. Počevši već od njihovog imena. Jer, šta “Faithless” (bez vere) może da znači nego neki odnos sa Bogom. Kakav god on bio. Jer, i negativan odnos je, ipak, neki odnos.

Możda im se smučilo da gledaju kako se uprażnjava vera u crkvama i koliko mnogo tu ima licemerja. Ili im se możda činilo da ima previše nepravde u svetu, previše nesreće i patnje. Previše da bi se postalo vernik u nekoga ili nešto.

“Nebo” je nekako ugrađeno i u dva najveća hita ove grupe. “Insomnia” i “God Is a DJ” su svojevremeno (1996) bile među prvima na britanskoj Dance Top listi (Insomnia je bila i broj 1).

Što se tiče zvuka, Faithless grupa je sebe svrstala negde između TripHopa i Techna. Izdali su šest albuma u tirażu od 15 miliona. Zeleni su bili 1995, a već sasvim żuti su opali 2011.

Ime Insomnia bi ‘ladno moglo da zameni Everygreen naslov kod ove stvari. Jer, zvuk izgleda kao da se upro iz petnih żila da napravi jednu baš takvu paklenu atmosferu u kojoj jedna izgubljena żenska duša luta besciljno. Okreće se oko sebe i ne zna ni gde se nalazi niti šta ju je snašlo.

Već na samom početku postaje jasno da se radi o elektronskom zvuku tripoidnog karaktera. Da li je to java ili somnabulije nekoga na nečmu? Da li je to pakao ili “ničija teritorija”?

Zvuk se baš potrudio da te što duże drżi u toj dilemi. Jer, već na početku čuješ neke jauke za koje ne znaš da li ih proizvodi muškarac ili żena. Da li jauče zato što pati telo ili glava ili możda użiva u nekom sado zadovoljstvu.

A dok se ti usporeni jauci provlače kroz vreme, elektroni samo šibaju kao paklene kuglice kroz prostor. Osim toga, postoji još i jedna jaka elektro struja koju prave sintisajzeri udrużeni sa električnom gitarom koja udara brzo-spori teški Rock. Onaj koji se često čuje u baladama. Gde se zvuci sporo pomeraju, ali se duboko zarivaju u zemlju, jer pod njihovim teretom pod podrhtava.

Ta moćna elektro struja pravi dinamiku koja je čas gore čas dole. Prosto se igra tvojim żivcima jer nikako da krene u osnovnu temu. Toliko insistira na uvodu da se u tebi već javljaju tragovi insomnije.

Posle nekoliko dugih toplo-hladno delova, zvučna mašina se usporava. Sada se čuju samo spoljni elektro efekti koji odjekuju kao igra staklenih perli. A onda su i oni nestali. Sada se čuje još samo ujednačeni zvuk – kao da dolazi iz neke ogromne nebeske trafostanice. Ali, ovaj smiraj koji je nastupio nekako opako deluje. Tera te da pomisliš da ti je ova zvučna trzalica od uvoda bila samo poslednja cigareta pred streljanje i da će tek sada glave da počnu da padaju.

I onda konačno kreće glas. Glas koji ti se čini da je uronjen u tako neko duboko očajanje koje uopšte ne obitava u svetu ljudi. Da, możeš, możda, to da poveżeš sa nekim ludilom u ovom svetu, ali ovaj glas nije lud. On svesno pati. On zna šta mu se događa.

Jer, ova patnja je ogoljena. Ona je izašla na površinu potpuno neprerađena. Nema zvečki i zviżdaljki čovekovog sveta u vidu neke euforije koja tu bazičnu patnju smiruje. Koja je boji nekim lażnim bojama. Onim koje, ipak, bude neku nadu. Koje stvarnost prikazuju u svetlijim tonovima nego što ona jeste.

Akterka ove stvari se nalazi na ničijem nebeskom terenu i ima dijalog sa Bożanskim lično. Ona ne shvata dovoljno zašto, u stvari, mora toliko da pati? Zašto je toliko boli kada gleda kako se żivot gasi u onome što voli?

Da, toliko puta joj je Ono reklo da mora da razume Celinu ako hoće da joj se vrata raja otvore i ako hoće da se ova patnja konačno zaustavi. Moraće da shvati i ono što voli ali i ono što prezire i ono čega se plaši.

Uh, kako joj samo teško pada kada je Ono podseti na “My Funny Valetntine”. To je, inače, pesma iz ranih tridesetih koja je postavila neke standarde Jazz muzike. I koja je imala svoju poznatu interpretaciju u Broadway teatru.

U toj predstavi glavna akterka na početku ismeva Valentina navodeći podrobno njegove nedostatke, ali na kraju potpuno menja mišljenje, jer konačno shvata da joj je on vrlo interesantan. I ne samo to nego ne żeli ama baš ništa na njemu da menja. Želi ga baš takvog kakav jeste.

Sada je jasno zašto toj żenskoj izgubljenoj duši sami pomen ove pesme lomi srce na dvoje. Jer, Bożansko joj time poručuje da i ljudi u svom svetu istu tu moralnu poruku iz pesme trebaju da razumeju, ali oni to uglavnom ne uspevaju. Zato dobijaju patnju u njihovom svetu. Zato će i kada pređu “gore” morati da se muče u nebeskom tesnacu.

Ali, njena lična stvarnost je za nju suviše jaka. Stalno joj igra pred očima. Od nje ne może da skrene pogled na nešto drugo. Ta njena stvarnost joj navlači kišno lice na glavu. To lice koje joj neprekidno ubacuje żalost u srce. Bożansko je hrabri rečima da će jednoga dana umesto żalosti doći radost, ali ona nema snage da čeka.

Kako da Ga ne pozove da zauzda zimski hor koji grmljavinom svojih vojničkih cokula najavljuje svoj dolazak? Kako da se ona ne obazre kada je Ptice mole? Kada joj se obraćaju da ih uzme u zaštitu? Kako kada će sa dolaskom otrovnog daha zime početi jedna po jedna da umiru?

A svo lišće? Svo lišće koje je zavolela? Svo je već żuto i opada. A ono zimzeleno? Ono koje drżi nadu večnosti? A ono? Njegovi grozdovi u tonovima zelene plaču kada se na njih obruše sove da im čupaju lišće. Da ga kidaju na hiljade komada.

A šta ona onda čuje? Čuje “My Funny Valentine”. Kao so na ranu je pogađa svaki ton te pesme. Srce joj se cepa u neznanju šta da każe, šta da učini? Više ne zna gde da se okrene kada je strah svuda oko nje. Strah koji nikako ne odlazi.

Kada bi makar mogla da sanja? Ali, svi njeni snovi. Svi oni kao da se raspadaju. Kao da jedan po jedan svlače svoju zmijsku košulju i pretvaraju se u bolnu stvarnost. Stvarnost u kojoj je jedino što je sigurno “My Funny Valentine”.

Running with my rain face on
Today I woke up feeling sad
I know that you said
That one day I would be glad
Hold the Choirs of Winter

Birds are calling to me
And, all the leaves I came to love

Oh, falling
Ribbons on evergreen

Owls that pull them apart
I can hear you singing My Funny Valentine
Oh, you know that breaks my heart
Choirs of Winter Birds are calling to me
And, all the leaves I came to love
Oh, you know that breaks my heart
Oh, you know that breaks my heart
Running with my rain face on
No idea of what to say
No idea of what to do
In this fear that never goes away
All my dreams, all my dreams, all my dreams
All my dreams, all my dreams, all my dreams…
Choirs of Winter Birds are calling to me
And, all the leaves I came to love
Oh, you know that breaks my heart
Oh, you know that breaks my heart
(Faithless – Evergreen (Dusted Remix)

Brrrr, kako bi to izgledalo kada bi nam usne bile od šmirgl papira (sandpaper). Kakvi bi to poljupci bili. Uh, teško je i zamisliti. Jer šmirgla je tako grub materijal da może da brusi drvo, čak i metal. A kada bi se susrele te grube usne i počele da se šmirglaju, ne smem ni da pomislim kako bi to izgledalo. Kakva sreća da nam usne nisu ni blizu tako grube.

Ipak, za ovu stvar koja je sada na redu šmirgl poljupci postoje. To su poljupci koji u sebi nemaju ni malo topline. Oni poljupci koji usne troše bez razloga. Koji pokazuju da iza tih poljubaca ničega nema. Da su oni samo beskorisno trljanje usana. Da su lażni, bezosećajni.

Sve ovo izgleda kao još jedna opštepoznata tema u ljubavnim odnosima koju ćete sresti na svakom koraku. Ipak, spoljašnje nas ovde zavarava jer kada ovoj stvari izvadite krv i pošaljete je na anlaizu utvrdićeta da i u njoj kao i u prethodnoj imate prisustvo onog već pomenutog virusa “c” koji nas drżi u oblasti nebeske AlterHolyc-e.

Zato ćemo opet da se prebacimo u gornje svetove u kojima je sve moguće. U kojima je nejasno ni kuda ideš, ni gde se trenutno nalaziš, ni šta je java a šta san. A opet ni za tu javu se ne zna ni od čega se ona sama sastoji, niti kom nivou stvarnosti pripada.

Możda u svetu te jave żive ljudi kojima su usne stvarno od šmirgle. Uh, ne daj boże.

Što se tiče zvuka ova stvar ima dva nivoa kojima pripadaju dva potpuno različita zvučna ambijenta. Jedno nema veze sa drugim, a opet, i ima neke veze.

Kao kada, na primer, čovek żivi sa dva različita identiteta i ima u dva različita grada dve potpuno odvojene porodice. Gledali ste to već sigurno na nekom filmu.

Čovek pokušava da żivi dva odvojena żivota balansirajući kao żongler na żici. Pokušava da, nekako, sve drżi u ravnoteżi. Da zadovolji obe porodice što je moguće više i da, naravno, sve to radi u maximalnoj diskreciji. Te porodice nemaju nikave veze niti dodirne tačke između sebe, ali ipak i imaju veze jer je dupli muż taj koji ih povezuje.

E, tako je i ovde. Dva potpuno različita zvučna ambijenta u kojima se ona transformiše od jedne naizgled nevine devojčice u jednu iskusnu devojku koja zna da podigne glas kada treba da każe šta je to što żeli.

Ali, ne zaboravite da se krećemo na sumnjivom terenu i da je sve moguće. Da, możda, niti je devojčica ono što izgleda, niti smo, możda, baš dobro skenirali tu stariju iskusnu devojku. U procepu između svetova se ništa sa sigurnošću ne może reći. Sve je otvoreno i nikada se ne zna u kom pravcu će nebeski vetar da dune.

U prvoj celini je zvuk takav da teško możete da ga rečima opišete. Jedno je sigurno – alternativan je bez dileme. Neki egzotični instrument sličan harfi otvara zvuk i spaja se sa zvukom neke vode koju kao da pravi veslo nekog čamca u pokretu. Tu je i elektronika koja kao da gazi po jajima. Ima je jako malo, ali je vrlo precizna i odmerena. Namera joj je očigledno da stvori neku mističnu atmosferu. Neku zonu sumraka koja kao da dolazi iz mračnih kutaka sveta snova.

Ipak, ne może se reći da ta harfa ne smiruje, da ne spušta tenziju. Ali, ipak, se oseća da postoji neka greška u celom tom zvučnom filmu.

A da greška postoji će potvrditi on – glas. To je glas devojčice ili vrlo mlade devojke kojoj kao da su nekom čudnom operacijom – nekom đavolskom inekcijom – isisane sve moguće emocije, i sada se same reči kotrljaju iz usta. Reči kao objekti koji u sebi nemaju nikakvo emotivno punjenje. Prazni su i mrtvi.

A osim toga, taj glas kao da peva a ne peva. Kao da govori a ne govori. Sriče reči taj mladalački glas, ali kao u primeru iz uvodnog texta o buldogu, nekako ti sva ta alternativa, ipak, deluje na mestu. Nekako ti je razumljivo da to treba tako da bude. Da to treba nešto da ti każe.

I šta każe taj glas? Upravo suprotno od onoga što očekuješ. Govori ti o emocijama, o odsustvu ljubavi. O poljupcima koji skidaju slojeve usana svojom grubošću. O neżnosti koja je zarobila ushićenje i daje ga na kašičicu.

Taj glas sada kao da gleda pred sobom film u kome su glavni akteri jedan muškarac i jedna devojka, i, onda, taj glas glasno razmišlja o onome što se među njima dešava.

Glas ne zna na šta će to baš da ispadne, ali sve ide ka tome da će muškarac napustiti devojku. Ona je samo jedna obična devojka sa uvojcima kose kao paperje, a on prevejani manipulant koji se igra sa njom. Koji koristi sve što ona zna da bi je zaveo. Da bi igrao igru osvajanja i zavaravanja. A na kraju će je ostaviti. Na kraju će je prevariti. Tu devojku. Taj biser kao krv crveni.

U drugoj zvučnoj celini se dinamika diże na viši nivo. To je jedan TripHop zvuk u kome je elektro uhvatio zamah. Sada je to glas odrasle osobe. Glas ima dinamiku ali je ona TripHop-na. To je dinamika koja se sporo valja. Sporo, ali teško. Elektroni neprekidno pritiskaju i stvaraju jedan TripDance ritam koji te tera da se sporo njišeš. Ipak, i ovde je sve nekako pomereno – iščašeno. Kao da je sve malo ispalo iz svog leżišta i sada se kreće ali tako što pravi trenje – tako što se nekako muči. Tako što mora da koristi mnogo više snage nego kada bi se ta čašica vratila u svoje prirodno leżište.

A i sam glas je nekako prigušen. Kao da se mikrofon pokvario pa glas koji izlazi iz njega uopšte više ne liči na sebe.

Taj glas sada priča neku sasvim drugu priču. Više nema filma koji je pred očima, nego glas govori o sebi. O onome šta on sam żeli. I opet nas čeka iznenađenje. Jer, ono što żeli glas nije u skladu sa zvukom i nekako agresivnim ambijentom koji se stvorio. Ona żeli dušu. Želi dušu nečega jednostavnog. Nečega što bi mogla da ponese sa sobom. Jer, svet je jednostavno mesto. Taj svet u kome ona żivi.

I šta dobijamo kada spojimo ove dve priče. Ništa. Ništa ne znamo šta smo dobili. Nemamo pojma koja je tu veza jer je sve moguće.

Możda je to priča o żeni koja je brutalno ubila svog oca jer kao devojčica nije dobila dovoljno ljubavi od njega. Poljubci sa ukusom šmirgle i po neko retko jedva primetno zadovoljstvo (papercut bliss) je sve što je od svog oca imala. A bila je tako mala, nevina i zagledana u njega kao u svog najvećeg heroja.

A on? On ju je prevario i napustio. Obećao je da će joj doneti jedan lep crveni biser kada se bude vratio sa poslovnog puta, ali se nikada nije vratio. Napustio je tu malu devojčicu sa loknama mekim kao paperje.

Mnogo godina kasnije, ona ga je pronašla i pokušala je da u njegovim rasporenim grudima pronađe crveni biser. Htela je da ga ponese sa sobom kući. Da ima kod sebe nešto tako jednostavno a tako savršeno.

Sada se nalazi u nebeskom čamcu i čamdżija koji prevozi duše na jednu ili drugu stranu vesla ka svetu pakla.

Brrrrr. Ne, ne, i ne. Ne, ovo nije sigurno, i zato zaboravite na sve ove reči.

Sada idemo ovako. Ona je imala jednu veliku, prvu ljubav koja nije ispala kako treba. Bila je mlada i naivna i sve bi dala za njega. Čak je pristala i na poljubce bez topline, retka zadovoljstva i na to da je često vara i poniżava. Ipak, ni to nije uspelo da ga zadrżi. Na kraju je ostala sama u patnji koja je obeleżila čitav njen żivot.

Kasnije, kada je odrasla, ipak, je uspela da se sabere i da nađe pravu meru u stvarima. Bila je buntovna jer je kroz to pokušavala da se izbori sa svetom oko sebe. Znala je da uzvrati dobro dobrim ali se nije plašila i da uđe u konflikt sa okolinom.

Ipak, i pored njene buntovne spoljašnjosti u dubinama je to i dalje bila ona ista devojčica, neżna kao meki uvojci njene kose. Bila je skromna i tragala je za jednostavnim stvarima u żivotu. Te jednostavne prave stvari nije baš bila u prilici da iskusi, ali će se uskoro sve to promeniti jer je nebeski čamdżija sigurnim veslom sve više primiče vratima raja. Tamo gde će se naći pravi melem za njenu napaćenu dušu.

Sandpaper kisses, papercut bliss
Don't know what this is

But it all leads to this:
You’re gonna leave, her
You have deceived, her
Mmm, just a girl
Mmm, just a girl with featherweight curls
To expose all she knows you play like tease
Just a girl with featherweight curls
To expose all she knows you play like tease
You're gonna leave, her
You have deceived, her, mmm
I want the soul of something simple

I want the soul of something simple
To take home with me
The world as someplace simple

The world as someplace simple

It's my home you see
You’re gonna leave, her
You have deceived
Mmm, just a girl

A blood red pearl

(Martina Topley-Bird – Sandpaper Kisses)

Small Blue Thing kao grupa je toliko mala da je na Internetu trenutno nigde nećeš moći da pronađeš kao zasebnu celinu. Bilo šta od nje, a kamoli reči pesama (ako uopšte i imaju još neku stvar). Stvar “Like A Bird” se nalazi na jednoj kompilaciji (Finest Bar Lounge – Supermodels) koja okuplja različite izvođače.

Ipak, bez obzira na to “što je nigde nema” boja ovog glasa i ukupna atmosfera su me opredelile za nju. Możda delom i zato što je AlterHolyc grupi baš trebala jedna ovakva stvar. Jer, ona je različita u odnosu na sve koje smo do sada imali. Po atmosferi je totalno suprotna – pozitivna.

Możda mislite da bi pozitivnog trebalo da bude više, ne samo ovde nego i inače. Slażem se da bi trebalo, ali, nażalost, uglavnom nije tako. Kolevka savremenog zvuka Blues ide u prilog tome. A nije ni slučajno da je Soul muzika, muzika koja nosi ime “duša” isto tako što se tiče zvuka “zavijena u crno”.

Możda ćete pomisliti da duša, ipak, nije jednostrana – da ima i svoju “belu” teritoriju. Tako je, ali izgleda da patnja, tuga i očajanje iz ljudi lakše izvlače motivaciju za poetiku i zvučnu kreaciju nego što je to radost ili oduševljenje.

Izgleda da kada su ljudi raspolożeni nije im ni do čega. Użivaju u tom svom trenutnom stanju i najrađe ne bi ni prstom da mrdnu. A kada im se tuga uvuče u srce i dušu, onda hteli ne hteli moraju da se bace na posao da bi se nekako te negativne emocije oslobodili. Kada naprave dobru stvar, onda kao da ih patnja više toliko ne pritiska, jer su je podelili sa svojom publikom.

Dakle, evo nas konačno u jednoj mirnijoj oblasti “ničije zemlje”. Posle onoliko muka i patnje čini se da jedan primerak ljudske duše baš użiva u svetu u kome se našao. Ali, kako, zašto i odakle je ova “rajska” stvar uspela da se zarazi nebeskim “c” virusom? Zar ne bi trebala da je imuna na njega?

Pa, ništa što se nađe na ničijoj nebeskoj teritoriji nije imuno, jer je tranzicija, odnosno, prelazak iz jednog u drugo stanje osnovna karakteristika tog prostora. Trenutno se to ne dešava što ne znači da se neće ni desiti.

Naravno, za tu pretpostavku treba imati čvršće nagoveštaje od “możda jednog dana”. Drugim rečima, da bi se neko “optużio” da je u nebeskom tesnacu, moraju da postoje ipak neke osnovanije sumnje, da ne każem dokazi. Mislim da se oni iako u suptilnom i uvijenom obliku, ipak, tu i nalaze.

Najveće sumnje dolaze od zvuka. Jer, ako pogledate dosadašnje stanovnike AlterHolyc-a, videćete da te stvari koliko god da su individualci teško uporedivi, ipak, u zvuku imaju neke sličnosti.

Kakva god da im je atmosfera – bilo pozitivna ili negativna – sve one imaju jednu sličnu psihodeličnu liniju koja nije niti brza niti prespora da bi dopustila telu da se njiše ako to pożeli. Sve su nekako transatične – uspavljuju te, ubacuju u trans. Teraju te da sanjariš, da praviš neke čudne slike u glavi.

I ova stvar nije izuzetak jer su i ritam i zvuk baš takvi da se odmah na prvi pogled primećuje srodnost sa prethodnim stvarima. Bez obzira što postoji nešto drugačije naelektrisanje.

Jer, kada bi u ovoj relativno pozitivnoj stvari nekim slučajem glas i reči bili drugačiji nego što jesu (dakle, negativni) uopšte ne bi bilo problema da se i takvi sasvim dobro uklope. To je zato što je sam zvuk nekako neutralan i čini ti se da bi mogao da se okrene i na jednu i na drugu stranu – da poprimi i plus a i minus ako se prilika ukaże za to.

Kao i ranije i ovde ima dosta elektronike koja umerenim ritmom i povremenim ubacivanjem electro efekata stvara dobru podlogu za zemlju snova – za sanjanje i sanjarenje. Dakle, glas je jedini koji vuče na drugu stranu – ka rajskim vrtovima. Ritam i zvuk uopšte ne.

Taj glas na prvi pogled ostavlja utisak nekog tihog ushićenja. Nekog opuštenog spokojstva. Neke nehajne bezbriżnosti. Sve ono što se povezuje sa jednim pozitivnim feelingom. I ne samo da postoji utisak zadovoljstva nego i ravnoteże. Ta ravnoteża treba da ukaże da je zadovoljstvo pravo. Da to nije neka prolazna euforija ili neprirodna exstaza.

Ipak, i u glasu postoje neki nagoveštaji “infekcije”. Jer, to je glas odrasle osobe koji ne zvuči baš kako priliči. Sav se nekako umiljava kao neka mazna maca koja prede. U principu Ok, ali čini se da ima toga za nijansu previše. Osim toga, ima i nekih glasovnih “kerefeka” koje zaslużuju da se malo nabora čelo u sumnji i da se donekle ispumpa preterani optimizam.

Reči baš nisu bile od pomoći jer je stvar više u “uh, uh, uh” fazonu. Ima samo dve celovite rečenice i ništa više. Sve ostalo su glasovni dodaci koji se odnose na zadovoljno pevušenje. Ta druga rečenica je nejasna, pa sam je napravio po intonaciji i smislu, i sve to stavio u zagradu da se zna da verovatno nije sasvim tačna.

Ona bi żelela da ima krila kao ptice ali ne znamo šta bi onda htela u vezi toga da radi. Rekla je da bi…ali, nażalost, ne znamo šta. Możda bi baš to bacilo neko svetlo na “dijagnozu”.

Jer, svaka żelja u nebeskim svetovima je kao potencijalna bomba. Želje su generalno dokaz neke unutrašnje nestabilnosti. Pokazatelj da duša još uvek nije uravnoteżena. Jer, nema potrebe da żeliš  bilo šta. Već sve u sebi imaš što ti je potrebno da bi se osećala apsolutno mirna, spokojna i radosna u duši. Potrebno je samo da toga postaneš svesna.

Tibi tibi tibi

Tibi tibi tibi

Tibi tibi tibi

Tibi tibi tibi

Uh, uh, uh, uh

Uh uh, uh uh

If I had wings like birds

If I had wings like birds

(I would (be) preparing fast)

Uh, uh, uh, uh

Uh uh, uh uh

Tibi tibi tibi

Tibi tibi tibi

Tibi tibi tibi

Tibi tibi tibi

Uh, uh, uh, uh

Uh uh, uh uh

Uh, uh, uh, uh

Uh uh, uh uh

Uh, uh, uh, uh

Uh uh, uh uh…

(Small Blue Thing – Like A Bird)

Oboji me! Dobro, ali kojim bojama? Bilo kojim samo oboji!

Kao što smo već rekli, nebeska ničija zemlja może da primi u svoj svet bilo koju boju. Może, na primer, da bude oaza u kojoj su njenim stanovnicima ispunjene sve żelje. Neki (videli smo to već) maštaju da kao ptice dobiju krila pa da polete. Może im se zato što je njihova teritorija pod uticajem umerene klime koja struji direktno iz rajskih vrtova.

Ali, nije svuda tako. Nebeski tesnac może da bude vrlo negostoljubivo mesto za żivot. Kao suva pustinja u kojoj i malo żivota koji još uvek nekako opstaje bez preke potrebe ne pokazuje svoje lice.

Atmosfera ove stvari koja sada ide potseća upravo na jedno takvo neprijatno mesto. Jer, boje koje ovde isijavaju su vrele, paklene.

I glas kao da brekće pod teżinom toplog vazduha. To je żenski glas kome kao da je ponestalo snage. Możda se i on umorio od rvanja sa tolikom vrućinštinom, pa jedva još uspeva da każe po neku. Ne čisto pevanje. Ma kakvi. Neko polutansko ‘ajde još i nekako. Jer nema mnogo vajde od pevanja kada je vazduh toliko topao da grlo izgleda kao suva šljiva.

A zvuk? Uh, i on je nekako teżak, masivan. Od početka pa do kraja samo melje jedno isto. Prosto kao da se plaši da ako prestane da neće moći više da se pokrene. Ali, to nije brz ritam. Nije mnogo dinamičan. Ne, više je nekako lenj – usporen. Kao da je opijen svom tom vrelinom. Możda je nešto uzeo za smirenje pa se oseća kao u nekom bunilu.

Da, kao da svuda vlada neka teška somnabulija. I glas se izgubio u njoj. Jer, to je glas koji kao da se ne čuje baš potpuno jasno – u punoj boji – nego kao da mu fali dubine i izrażajnosti.

Osim toga što je masivan, ritam je prilično jasan. To je TripHop koji izgleda kao da je na nečemu. Doduše, dobro i stabilno odjekuje, tako da ako ti je do toga możeš pomalo i da igraš na njega.

U trenutku ćeš da primetiš da je to jedan pravi elektronski zvuk. Electro efekata ima, ali oni su pod dobrom kontrolom pa mnogo ne talasaju. Samo onoliko koliko je potrebno da se svori “ritam parnog valjka”.

Reči kao da prave situaciju u kojoj je neka pridošlica zašla na nepoznat teren, i sada se osvrće oko sebe pitajući se gde se to nalazi. A onda iznenada shvata da ova paklena zemlja ima i svoje stanovnike i da su to sve żene. A ono što je najčudnije je koliko su se one uprle da objasne pridošlici da to što je oko njih je, u stvari, raj. Da u to nema nikakve sumnje.

A to što je leto tako żedno je sasvim normalna stvar. Ili što su se reke isušile. Pa dobro se zna da ni jedna reka ne może da teče dok se prvo dobro ne isuši, zar ne?

Ali, to su, naravno, priče za malu decu. Ili bolje reći za strance koji nekako zabasaju na tu teritoriju i u trenutku još uvek ne mogu da pohvataju o čemu se radi. Uskoro će im sve biti jasno, ali do toga uskoro, zašto da se stanovnici malo ne zaborave? Zašto da ne izmisle malo euforije? Jer šta im je drugo preostavlo? Stvarnost? Pa znaju da ona nije ni malo rużičasta.

Onda, zašto da ne? Zašto ne mantrati malo da se svi, zaista, nalaze u raju? Ako svi udruże svoje snage u to mantranje możda će se desiti čudo. Możda će se stvarno rajska oaza prikazati na obzorju.

I onda, nošeni nadom očajnika, ti żenski glasovi počinju svoj uobičajeni ritual. Da zdrużeno prizivaju raj. Svi su se skupili. Ni jedan glas ne odmara. Svi pokušavaju da rajsku kišu prizovu na ovu suvu ispucalu zemlju.

Ali, nebeske dodole ne traju dugo jer se sumnja ponovo uvlači u srca. Kao kada oseka povuče svu vodu tako su se i oni povukli u veri i nadi. Sada su to glasovi razbacani kojekuda. Nema više onog jedinstva. Sada su izgubljeni, očajni, razbijeni.

Jer, za sada, ono što se dešava je da se żivot povlači sa ove njihove zemlje. Kao da im klizi niz prste. Kako je to čudno. Izgleda kao da su suviše mladi da shvate šta se događa i suviše stari da nauče kako da żive sa tim.

Kao da još samo u sećanjima postoji sve ono što je nekada bilo. Da li će ikada ponovo osetiti čudesnu promenu godišnjih doba? Nije sigurno. Ono što je mnogo izvesnije je da żivot odavde uzmiče stopu po stopu. Da li će se bar zardżati ovo što sada postoji? Ovaj mesec koji i dalje menja svoje mene? Ili, ovaj dan koji i dalje zadrżava svoje boje?

Now a sliding
It's intriguing
So young yet too old to learn
That summer is the thirst
The river always runs dry first
You're in heaven
This is heaven now
You're in heaven (2X)
As the tides they draw and close
And the seasons turn again
Will the moon still wax and wane?
Will you always color the day?
You're in heaven
This is heaven now
You're in heaven (2X)
Now a sliding
It's intriguing (This is heaven now)
So young yet too old to learn
That summer is the thirst
The river always runs dry first
You're in heaven
This is heaven now
You're in heaven (5X)
(Dot Allison – Colour Me)

Hoćemo da pedaliramo sada? Molim? Pa mislim da okrećemo pedale, da vozimo. Da idemo dalje. Dobro, a s kim? A gde?

S njom. Sa jednom islanđankom čarobnog glasa. Lice kao u lutkice. Prćast nosić. A, ne, ne, otišao sam predaleko. Jer, davno je prošlo odkada je ona bila u cvetu mladosti. Ako ti kažem samo da ima karijeru preko 40 godina onda ti je jasno da izgled više nije njen najjači adut.

Ali, pored toliko drugih fantastičnih stvari u vezi nje, njen izgled nikada nije ni mogao da upadne u prvi plan. Jer ona ima toliko toga da pokaže – još uvek.

A ima li od poznatih javnih ličnosti i onih koje će da uzmu svoje (obično) ime kao pseudonim? Ma, ne. Retko ko će na to da se odluči. Jer, kako se odupreti izazovu da možeš “sebe” da ulepšaš, da se još bolje istakneš u oku javnosti. Ako nalepiš sebi neki nalickani pseudonim ljudi će te lakše prepoznati i prihvatiti. Tako razmišlja većina.

Ali, šta će njoj pseudonim kada je toliko neobična po drugim stvarima? Po tom svom glasu i načinu pevanja. Pa po muzičkom stilu koji kao da je žanr za sebe. Art Pop, Avant Garde, Experimental su imena za koja retko ko zna kakav zvuk stoji iza njih.

Ona je poznata, svetski poznata. Ona ima iza sebe gomilu albuma, nagrada, pesama u vrhovima top-lista, onih najcenjenijih. Pevačica je, kompozitor, producent, glumica, čak i DJ.

Ona je, jednostavno, Björk.

E sada, ako znaš za njene “radove” onda verovatno predosećaš kakva nas vožnja očekuje. A s obzirom da se nalazimo tu gde smo, u AlterHolyc-u, raskrečeni između rajskih i paklenih vrata, ne treba imati iluzija da će vožnja biti laka i jednostavna. Što ne znači da u njoj nećemo uživati…hm, na neki način.

Možda uživanje, ipak, nije baš najsretnija reč u ovom slučaju. Jer, uživaš kada je nešto interesantno, prijatno i veselo. A ovo, ovo je skoro sve suprotno od toga.

Ipak, čeka te jedan doživljaj koji ćeš možda na kraju da pozdraviš kao što čovek oseti neku pozitivu u sebi kada uradi pravu stvar. Kada kaže istinu. Ili kada se izbori za nešto što donosi rizik i neprijatnost.

Čovek, jednostavno, oseća da se na taj način stvara dubina – da tako rastemo i razvijamo se. Onda kada se izložimo nekim bitnim mislima, idejama i doživljajima. Kada ih propustimo kroz naš lični psihološko-emotivno-racionalni aparat.Pa makar to bilo i neprijatno iskustvo – vrlo neprijatno.

Da li ima zahtevnije teme za razmišljanje od one koja se tiče naših strasti a istovremeno i naše ranjivosti?

Želimo, recimo, neku našu ljubavnu strast koja nas proganja da izbacimo iz našeg života. Da je izbrišemo kao gumicom iz  naših sećanja. Jer nas proganja, jer nam ne da mira. Ne možemo da se smirimo i da je zaboravimo. Stalno nam se vraća pred oči podsećajući nas na trenutke provedene zajedno.

Iako u detalje znamo zašto ta osoba uopšte nije dobra za nas, teško nam je da to prihvatimo. Da pokažemo čvrstinu u njenom prisustvu. Da ne budemo bolećivi i smušeni nego pribrani i odlučni.

A dobro znamo za sva poniženja i nesreću koju smo baš od te osobe pretrpeli. Kao zla kob nas prati i neda nam da se vratimo u normalan život. U kome možemo da nastavimo dalje. Da gradimo nove odnose i da se radujemo sledećem danu.

Björk će ti ispričati svoju priču na tu temu. Onako kako je ona vidi. Kroz detalje koji će da odjeknu snažnije od grmljavine. Kroz treperenje u glasu. Kroz simbole koji bodu oči svojim prisustvom.

Zvuk će joj pomoći u tome. To je zvuk harfe ili nekog sličnog žičanog instrumenta koji svakim okidanjem žice kao da klikće nervozno stvarajući atmosferu panike A i drugi instrumenti će da pritisnu na to isto dugme – da još pojačaju osećaj nervoze i straha.

A kada se glas ubaci u priču instrumenti će, jednostavno, da nestanu. Biće oni, naravno, i dalje tu, ali ti ćeš imati uši samo za glas i za reč koja izlazi iz usta. A zvuka ćeš postati ponovo svesna tek kada glas na trenutak zastane da bi malo predahnuo od emotivnog šoka kome je izložen.

Tada, u tim trenutcima pauze, ćeš možda da primetiš koliko je zvuk “porastao” u proteklo vreme od početka. Koliko je dobio na punoći i boji.

Tada ćeš da čuješ i još neke ženske vokale koji neprestano mantraju o tamo nekim uskovitlanim crnim ljiljanima. Taj ženski hor je kao eho, kao rascepljena ličnost koja je potisnuta ali uspeva da ometa tako što se neprekidno probija u svest. Tako što upada i ubacuje se u reč.

Kao da nema dovoljno strpljenja da sačeka da se reč izgovori. Kao da je pritisak toliko jak da, jednostavno, ne može da se uzdrži.

Taj hor će da govori o njoj u trećem licu. Kao da se radi o nekoj drugoj osobi a ne o sebi samom. I sve što priča je zbog toga da naglasi ili upozori na nešto što se događa a ne bi smelo.

A ovde se njoj događa toliko stvari. Toliko neprijatnosti da je glas prosto pobledeo od straha. Muči se dok se bori da nađe pravi izraz. Trza se dok izbacuje iz sebe nepovezane reči kojima treba vremena da se sklope u misao koja se razume.

Osetićeš tu patnju kao planinu koja se uselila u glas. Osetićeš to skupljeno grlo koje kao da je uhvaćeno i pritisnuto kandžama grabljivice.

A ona je tu, u predvorju pakla. Okreće pedale u želji da pobegne odatle što dalje, dok je šibaju crne struje prisiljavajući je da hoda u mestu, da se ne pomera ni za milimetar. Postaje joj jasno gde je ona to, u stvari? Nigde drugde nego u sebi samoj. U svojim tamnim hodnicima duše. Tamo gde je najmračnije. Tamo gde je najodvratnije mesto koje možeš da zamisliš.

I tu zatiče, kao slovo na papiru, svoju ranu najveću. Tajni kod utisnut u kamenu. Ono što predstavlja njeno suštinsko zadovoljstvo, njenu strast. Zreli crni ljiljani će se uskovitlati a pred nju će izroniti jedna ruka. Ruka koja joj je pružena za pozdrav. Ruka koja traži njenu.

Kako je samo moćna ta ruka. Sa tih svojih pet prstiju skupljenih u stisak. Stisak koji je varljiv. Koji pravi oblik koji je nemoguće opisati. Jer niko za nju nema takav položaj ruke i prstiju. Tako fantastičan. Tako poželjan.

A sve jednostavno. Tako neprimetno jednostavno. Skriveno a moćno. Sklonjeno od pogleda bilo koga drugog. Kao tajna morzeova azbuka koja šifrira poruku samo za nju. Niko drugi ne može da zna. Niko drugi ne može to da razume. Taj znak, tu šifru.

To je kao duboka tmina u kojoj pogled nema na šta da se zakači. To je kao poezija koju ne razumeš jer je paganska – mnogobožna. Jer te bogove i te rituale ti ne poznaješ.

Evo, upravo čuje tu morzeovu poruku – to otkucavanje. Poruka je budi iz omamljenog sna u koji je zapala. Paganska poezija joj je na usnama. O kojoj ništa ne zna. A koja sama izlazi iz nje.

I evo, ti stvarno čuješ reči i rečenice na nekom neprevodivom jeziku dok ženski glasovi “crtaju” zrele crne ljiljane koji uskovitlani, nošeni snažnom paklenom strujom, beže u vis.

I onda odjednom sve staje a ona progovara. I tebi tek tada postaje jasno koliko je zvuk do tada bio pun. Jer ova praznina tako odjekuje. Odjekuje sablasno kao da si u svetu u kome ništa nema i u kome ništa nije.

Sve je stalo. Svaki zvuk je utihnuo. Samo njen glas. U transu. Glas koji izgovara samo jednu jedinu rečenicu od tri reči: “Ja ga volim”. Samo to, jedno isto, neprestano. Kako samo sablasno to odjekuje. Čini ti se da glas više nema nikakvu kontrolu nad sobom. Kao da neka đavolska sila umesto njega otvara usta i ispušta reči.

A onda, onda oni isti ženski glasovi nastavljaju to isto da ponavljaju. Kao da žele da joj kažu šta je govorila dok je bila u bunilu. Jer, očigledno je da jedno vreme nije bila pri sebi. Da je buncala.

Ona je stala i slušala dok su glasovi i dalje mantrali jedno isto. A onda je razumela. Razumela je kakva se mreža plete oko nje. Da, sada joj je sasvim jasno. Sada vidi sve poređane kockice.

Ali, ovaj put, ali ovaj put, neće biti isto. Biće drugačije. Ovaj put će biti svoja – samo svoja. Ovaj put će sebe da zadrži samo za sebe. Ovaj put.

Ipak, još joj poslednja misao nije sišla sa usta a sumnja je polako počela da joj se uvlači u kosti. Sumnja i bespomoćnost. U trenu je sva njena snaga, sva njena vera izvetrela iz nje. Oseća kako je obuzima. Kako je ponovo obuzima. I tada pušta krik. Krik u kome se ogleda svo njeno beznađe. Jer oseća kako joj opet on nadolazi. Kao plima joj se uvlači u srce. Čuje ga kako traži da mu se preda. Kako traži od nje da ona sama poželi da mu se da. Da to bude njena volja a ne njegova.

Njene žile su nabrekle na vratu. Svom snagom, iz petnih žila, izbacuje iz sebe krik. Krik kao vrhunac otpora. Kao jedino preostalo uporište. Kao poslednja nada da njega izbaci iz sebe. Da sebi pokaže da zna šta on to radi? Da zna na šta je prisiljava?

I dok se ona sprema da pokuša još jednom – da iz sebe ispusti još jedan krik – ponovo se čuje hor ženskih glasova. Kao eho onoga što dolazi iznutra, kao tačan odraz u ogledalu od koga ništa ne može da se sakrije, ženski hor nastavlja dalje. Nastavlja da okreće reči. Nastavlja svoju ljubavnu mantru.

Pedalling through
The dark currents
I find an accurate copy
A blueprint of the pleasure in me
(Swirling black lilies totally ripe)
A secret code carved
A secret code carved
(Swirling black lilies totally ripe)
He offers a handshake
Crooked five fingers
They form a pattern
Yet to be matched
On the surface simplicity
(Swirling black lilies totally ripe)
But the darkest pit in me
And it's pagan poetry
(Swirling black lilies totally ripe)
Pagan poetry
Morse coding signals (signals)
They pulsate (wake me up)
They wake me up
(pulsate) from my hibernating
On the surface simplicity
(Swirling black lilies totally ripe)
But the darkest pit in me
And it's pagan poetry
(Swirling black lilies totally ripe)
Pagan poetry
(Swirling black lilies totally ripe)
(Swirling black lilies totally ripe)
I love him, I love him
I love him, I love him
I love him, I love him
I love him, I love him
I...
(She loves him, she loves him)
This time
(She loves him, she loves him)
I'm gonna keep it to myself
(She loves him, she loves him)
(She loves him, she loves him)

This time
(She loves him, she loves him)
I'm going to keep me all to myself
(She loves him, she loves him)
(She loves him, she loves him)

And he makes me want to hand myself over
(She loves him, she loves him)
(She loves him, she loves him)
And he makes me want to hand myself over
(She loves him, she loves him)
(She loves him, she loves him)
(She loves him, she loves him)
(She loves him, she loves him)

(Björk – Pagan Poetry)

PLAYLIST ALTER BALLAD (9 Songs)

PLAYLIST ALTER MELANCHOLY (6 Songs)

PLAYLIST ALTER TRIP (3 Songs)

PLAYLIST ALTER HOLYC (5 Songs)