NEW AGE

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

New Age nije samo muzička grupa nego i muzička celina. To znači da u okviru sebe ima podgrupe koje se bave nešto drugačijim zvukom. Dve podgrupe su u okviru New Age-a: New Age i NewAgePop.

“New Age” kako samo ime każe je pokušaj da se stvori novi zvučni izraz za novog čoveka u novom svetu. “Novo Doba” jaše na talasu neprekidnih pokušaja društva da samo sebe humanizuje – da dożivi neku vrstu unutrašnjeg preporoda.
Naravno, New Age je više doveo do toga da se muzički izraz čoveka proširi i produbi nego što je učinio da čovek postane drugačiji od onoga što je oduvek i bio.
New Age muzika je krenula još krajem šezdesetih godina, kada su pojedini muzičari nošeni talasom “peace-music-love” počeli da stvaraju nešto drugačiji elektronski zvuk. Muziku koja je više bila okrenuta ka “Univerzumu” – ka relaxaciji, duhovnom putu, meditaciji i slično.
Tokom osamdesetih se taj talas toliko proširio da se pretvorio u more radio stanica koje su emitovale samo New Age muziku. Tu je, naravno, bio i TV, novine i časopisi i ostali štampani i zvučno-vizuelni mediji.
Osim što se proširio u javnosti New Age je dobio i neke nove atribute koje je ubrzana komercijalizacija ove muzike donela sa sobom. Etiketu New Age su počeli da koriste i neki oblici Rock-a, Jazz-a, Folk-a, Klasične muzike, itd.
U širem smislu, skoro svaka muzika koja je u sebi imala makar i blagi nagoveštaj “univerzalnog” je mogla sebi da zalepi naziv – “Novo Doba”. Duhovno je ubrzo postalo samo jedna od tema kojima se nova New Age muzika bavila. Ostale teme i sadrżaji su bili: širenje opšteg optimizma & umetničke inspiracije, psihofizičko zdravlje, odvikavanje od stresa, relaxacija, itd.
Mi ćemo, ovde na blogu, naravno, imati neku svoju New Age filozofiju koja je vezana za Electro talasanje kojim se već duże vreme bavimo. “Novo Doba” je, prema tome, za nas ovde, jedna od faza u kretanju Electro-na.
Inače, Electro talas je zvučna forma koja pokušava “da se preliva skladno” – da što je moguće finijim koncem ušije susedne zvučne frekvencije. Da ih poveże u jedan gladak pokret sa što manje trzaja.
Tako je i sa New Age-om. Jer, ta muzička grupa nije slučajno došla baš posle Chill-a. Ne. Chill je bio prirodni “Zapad” za New Age kao što će sledeća grupa koja dolazi – Ambient – biti prirodni “Istok”. Sa zapadnim susedom je New Age bliżi po zvuku dok je sa istočnim bliżi po atmosferi i sadrżaju.
Dakle, Chill je osnovni nosilac zvuka u New Age-u. Većina stvari će nositi tu Chill etiketu preko albuma na kojima se nalaze. Ipak, sama ta činjenica zvaničnog Chill pečata za nas ovde na blogu nije nešto naročito bitna. Jer, mi smo tu uobičajenu Chill etiketu već promenili i prilagodili je našim potrebama – nije više Chill Out nego samo Chill. Razlika, naravno, nije samo jezičke prirode nego još više suštinske.
Chill je, tako, na blogu, postao jedan pitki Electro zvuk koji nosi poruke prijateljstva i ljubavi prema drugom čoveku.
New Age je u tu našu Chill formulu dodao neke svoje specifične boje. Sličnog je ritma kao i Chill, s tim da je često čak i nešto brżi. Osim toga, još više je Electro-niziran.
Jer, Chill je, kao što smo videli, obilato koristio akustiku koja je Electro-ne često gurala u stranu..

New Age je manje vezan za Zemlju a više za Univerzum. I prijateljstvo i ljubav “da”, ali kao izraz našeg otvaranja za čitavu żivu egzistenciju – ne samo ljudsku. Za sve što postoji.
Jer, New Age filozofija zna da ako hoćeš nešto da menjaš u sebi moraš da nađeš neki novi oslonac koji je dublji i širi od čovekovog sveta. Od “brašna” ljudskog sveta ne możeš da napraviš neke suštinski drugačije kolačiće koliko god se trudio.
New Age će pokušati da unese promene tako što će da “brašno ljudskog sveta samelje u mlinu Univerzuma”. Tako što će pokušati da ljudsko “seme” obogati duhovnom klicom “Kreatora” .
Ritam je osnova koju će New Age da koristi ne bi li produhovljenje kao zvučni izraz dotalasao do ljudi. Taj ritam će pokušati da bude što harmoničniji – da se njiše kao klatno, sa jedne strane na drugu, bez velikih oscilacija.
Ako svojim pokretima obeleżava više neba – tj. ako je dinamika brża – onda će se ritam truditi da bude balansirano brz. Da se giba na jednu ili drugu stranu u istim intervalima. Trudiće se da korača jednakim koracima.
Zato će New Age ritam da izgleda kao neka magična zvučna kutija koja stalno iz sebe izbacuje jedan isti zvuk. Jedan isti, ali na nešto drugačiji način. Taj “ljuljaška” ritam je “krivac” što sve New Age stvari po zvuku deluju kao svešteničke uniforme.
Jer, ritam je zvuku dozvolio da se kreće samo jako uskom stazom. To je zato što jedino taj i takav ritam ima moć da upali svetiljku Univerzuma koja baca svetlo na čovekov put. Koja u potsvesti vibrira talasom unutrašnje promene.
Da bi ritam uspeo da ostvari ono što je naumio, on će morati da bude prijatan – ugodan za čula. Moraće da se ponavlja neprekidno da bi razbio odbrane koje mu postavlja na putu čovekova potsvest čiji je zakon broj jedan – rutina. Rutina koja u čoveku neprekidno zadrżava status quo – stanje bez unutrašnjih promena. Čovek je – iako to niti zna, niti sluti – neprekidno hipnotiziran rutinom društvenog sveta.
New Age ritam će morati da se slużi sličnom taktikom – hipnotičkim uticajem – samo sa drugačijim ishodom i namerom. Namera je da se omami ljudski um da bi se oslobodilo ljudsko biće. Da bi omamljeni um dozvolio sopstvenu kvalitativnu transformaciju u čijoj osnovi je unutrašnja promena.
Zato će New Age zvuk biti opušten, u relax tonu koji se neprekidno ponavlja. To će biti zvuk koji oko sebe zrači prefinjenost, širinu, uzvišenost. To će biti ritam koji te zove da kreneš na putovanje. Ne trebaš ništa da pakuješ za taj put. Sve već imaš kod sebe. Samo je potrebno da se opustiš i prepustiš da te ritam ponese.
New Age pokušava da promeni suštinu a ne formu. Zato, Chill zvuk koji je zasnovan na zapadnoj Electro muzičkoj tradiciji uopšte ne smeta New Age-u – naprotiv. Ipak, neke New Age stvari će pokušati da dodatno začine Chill tako što će da drże pogled uprt ka istočnom horizontu. Tamo gde je Indija, gde je bliski Istok.
Bez obzira na to, New Age je u jako slabim rodbinskim vezama sa Etnom. Postoji możda neki blagi dodir idijskog Etna, ali i taj Etno je skoro sasvim uronjen u zapadni Chill. Etnički sadrżaj se samo ponegde prepoznaje po tradicionalnim instrumentima kao što je, na primer, sitar. Ali, ipak, i toliko malo egzotike je nekada sasvim dovoljno da se oseti jasno duhovno usmerenje.
Dakle, Chill je Electro-nizaciju koja miriše na veštačko – na tehnološko – ublażavao preko akustičnog zvuka koji deluje kao da je više u dodiru sa prirodom nego što su to Electro mašine. New Age je to isto radio, ali uglavnom preko ritma koji je Electro zvuk “oplemenjivao” atmosferom koja iz sveg glasa zove Prirodu da preuzme vlast nad društvom u čoveku.
Osim te osnovne New Age orijentacije, u okviru ove grupe će biti jedna podgrupa koja se zove NewAgePop. Tu će, sada trenutno, dok se ta grupa tek stvara, biti samo par stvari, kojima će se vremenom verovatno priključiti još neke druge.
Za razliku od osnovne New Age grupe, ova podgrupa će po zvuku više biti kao neka naša zabavna muzika – kao Pop(ularna). Ona koja vraća pogled ka čoveku i njegovoj egzistenciji na Zemlji. Koja je zato više romantična i ljubavna po svom zvuku i sadrżaju. Naravno, i dalje ostaje duhovno usmerenje koje će se sigurno osetiti, ali sada je ono više “spušteno na zemlju”.
NewAgePop nije stvoren da bi se “odmorili” od osnovnog New Age zvuka. Za tim uopšte nema nikakve potrebe. Jer, New Age ćete svakako dożiveti kao neku finu relaxaciju – bez obzira da li je povezujete sa duhovnim ili ne.
NewAgePop je nastao jer mi se par takvih stvari učinilo vrlo interesantnim. Da u njima nije bilo malo više nekog jako dobrog Etno mirisa możda ih ne bi ni primetio. Ovako, Etno karakter i duhovna orijentacija su učinile tako dobar “mirišljavi” spoj koji – zbog svoje posebnosti – nije ušao u standardnu New Age listu, nego je zauzeo jedno malo ćoše samo za sebe.
Za NewAgePop je karakteristično jedno sentimentalno raspolożenje koje je “zaleglo” ne na Chill, nego na Pop – na zabavnu muziku zapadne orijentacije. To je, inače, zvuk kome najčešće ne możemo da damo nijedno drugo prikladnije ime. Ali, to neće biti baš kao da gledate indijski film u Bollywood-u. Iako, da će biti malo (više) zašećerene vodice – nije da neće.

Ne morate da znate i jedan od hiljadu indijskih dijalekata da biste osetili da naziv grupe “Bhavana” ima neke veze sa Indijom i da je ta veza verovatno spiritualna.
Ako tako pretpostavljate onda ste sasvim u pravu jer reč “bhavana” na sanskritu znači razvoj, a podrazumeva srce um i dušu.
Buda je, na primer, obraćajući se svojim sledbenicima koristio tu reč u kontekstu obrađivanja zemlje – nešto što je običan čovek tog vremena lako mogao da razume. Jer, bez obzira koliko zemlja istrpela – koliko bila uništena – ona pravilnim “kultivisanjem” może da se obnovi, regeneriše i razvija. Kako zemlja tako i čovek.
Ako ste i dalje u nedoumici, onda je potrebno da samo malo vrdnete okom na desno i videćete reč “Tantra”. Za Tantru ste sigurno čuli iako możda ne znate baš tačno o čemu se tu radi. Ono što vas je możda navelo da zapamtite Tantru a ne neke od drugih stotina sličnih duhovnih puteva je kontraverza koja se vezuje za sex.
Jer, jedan od aspekata Tantre je duhovno uzdizanje preko osvešćivanja sexualne energije koja je posmatrana kao univerzalna żivotna sila koja se nalazi u svemu što postoji.
Ta energija je u čoveku najčešće sputana, vezana u energetski čvor, pre svega moralnim društvenim normama koje ne polaze od čoveka kao bića prożetog raznim energijama koje je potrebno prirodnim putem dovesti u sklad, nego čoveka kao bića kome je potrebna društvena kontrola.
Društveni mehanizam je na nivou tek rođenog deteta što se tiče znanja naših unutrašnjih energija i potrebe za njihovim skladom. Zato kada društvene moralne norme kontrolišu one to čine nezgrapno i trapavo – prave štetu kao i ogromni slon koji se slučajno našao u skučenoj staklarskoj radnju.
Ali, nećemo dublje ulaziti u to. Koga zanima odnos između društvnog sistema uverenja i moralnih normi, s jedne strane, i prirodne sexualne energije, s druge, może da “tantra” do mile volje na Internetu, jer o toj temi tamo postoji gomila podataka.
Ali, ako vam i reč “Tantra” nije dovoljna, onda vrdnite pogled još za treptaj na desno i videćete reč “Hari”. Nekima će verovatno biti jasno da se to ime odnosi na Hari Krishnu – jednu od hinduističkih sekti koja slavi indijskog boga Vishnu.
Jedno ime tog boga je Hari a drugo Krishna. Pevanje: “Hare Krishna”, koje ste możda videli na nekom filmu ili użivo, znači, u stvari, slava i pozdrav velikom bogu Krishni koje mu upućuju njegovi sledbenici.
Naravno, zvuk kao kosmički talas je religija drugačija od svih ostalih. To je, u stvari, anti-religijska dogma u samom startu. Jer, za to kosmičko učenje ti nije potrebno niti da znaš bilo koje bożanstvo niti da ga obożavaš. Niti da se moliš, niti da čitaš verske spise, niti da ih se pridrżavaš.
Zato sve ovo gore što ste pročitali o indijskom duhovnom putu nije imalo baš ni “zere” uticaja da se “Tantra Hari” uvrsti u New Age grupu i da bude prva zvanica na njenom otvaranju.
Jer, mi ovde na blogu ne slavimo nijednog boga niti bilo koje religijsko bożanstvo. Naša jedina svetinja kojoj se predajemo i prepuštamo je ritam i zvuk. I to ne bilo koji ritam i zvuk, nego samo onaj koji nas istinski duboko dodiruje.
Jedino to i samo to je vrhovno merilo koje se računa – koje ima smisla. Sve ostalo van toga – pa i priča o duhovnom – je samo informativni dekor koji może da nam zvučno putovanje učini interesantnijim ili da nam pomogne da ga bolje razumemo.
Kada bi ono što je rečeno u uvodu u New Age grupu bilo koncept o, na primer, nekom odelu, onda bi za Tantra Hari moglo da se każe da je to odelo koje New Age konceptu stoji ko’ saliveno. Kao da je blog otišao u krojačku radnju, okrenuo se sa svih strana i dopustio da mu se uzme svaka mera i onda na osnovu toga dobio svoje New Age odelo koje je idealno skrojeno po meri. To odelo bi bilo marke “Tantra Hari”.
Zašto to odelo tako dobro pasuje New Age-u? U čemu je misterija?
Nema misterije. Sve je savršeno jasno. Tantra Hari je jako dobro zvučno izbalansirana i tako interesantna da je jednostavno neodoljiva. Możda će vam trebati da je čujete nekoliko puta i da budete pażljivi slušalac. Ipak, pre ili kasnije vaše kucanje će naići na otvorena vrata.
Tajna je, naravno, u ritmu. U ritmu koji kao da pulsira vibracijama Univerzuma. Koji kao da nam bukvalno pokazuje kako se ritam żivota useljava u neżivo. Kako polako pritiče i nadolazi. Kako mu treba vremena da uspostavi svoju żivotnu vibraciju. Kako taj żivot razvija polako i postepeno.
Sav taj prirodni ritam porađanja, trajanja i transformacije nam Tantra Hari servira na kosmičkoj trpezi. To je duhovna hrana Univerzuma koja se nalazi u svakoj našoj ćeliji, u svakom atomu, molekulu i elektronu. Ritam se odmotava kao beskonačna traka żivota kojoj se ne vidi ni početak niti kraj.
Ritam počinje polako, kao da razgibava svoje zglobove i tek se sprema da krene. Zatim sporo, tiho i suptilno polako počinje da ti se pribliżava. Zvuk deluje kao da stalno priča jednu istu priču, iako, ako se malo udubiš i pokušaš da loviš detalje, shvatiš da taj sitar neprekidno solira kao što to radi neka solo električna gitara na rok koncertu.
Ali, ovo nije gitarski zvuk, nego zvuk koji proizvodi tradicionalni indijski żičani instrument koji se zove sitar. Sitar zvuči kao neka akustična gitara kojoj je neki stokilaš stao na mali prst. Deluje tako kao da dok zvuči istovremeno i cvili. Ali, baš zbog tog zavijanja zvuk izgleda tako arhaično i čudno da je prvo što ti pada na pamet to da taj zvuk pokušava da ti ispriča jednu duhovnu priču.
Uskoro ti postaje jasno koliko je ovo moćan instrument – koliko ima široki zvučni kapacitet. Da li su tu dva sitra ili jedan se ne zna. Ali, očigledno je da taj instrument istovremeno i drżi osnovu i solira. Ta instrumentalna dominacija potseća na sintisajzer u Chill-u ili Lounge-u.
Ovde, dakle, nema akustične gitare kao u Chill-u, nego je tu ulogu preuzeo na sebe sitar. I nije sam u tom poslu. Pomaże mu izdašno i frula koja svojim “ćarlijanjem” kao da izduvava u svet żivotnu igru koja se zatim razigrava na milion različitih mesta – kao żivot biljaka, żivotinja, čoveka i svega drugog żivog bilo gde u Univerzumu.
Osim toga, akustični oblak stvara i jedan tam-tam. Da li je to “tabla” – arhaični arapski tam-tam – ili nije baš on manje je bitno. Najvażnije je to da bubanj stvara akustični zvuk koji još više ostavlja utisak prirodnog dešavanja żivota.
I tako, jedno hipnotičko ponavljanje zamenjuje drugo dok Tantra Hari polako odmotava svoj desetominutni żivotni ritual.
Kao što se smenjuju dan i noć, plima i oseka, okretanje zemlje oko svoje ose i oko sunca, kao što i mi ustajemo i idemo u krevet svakoga dana, tako se odmotava i Tantra Hari u seriji prirodnih ponavljanja koja govore o żivotu, o vremenu, o postanku i nestanku.
O żivotu u svetu čoveka i svetu Univerzuma.
(Bhavana – Tantra Hari)

On je jedan od najcenjenijih New Age autora. Njegovi albumi dostiżu sam vrh top lista koje mere kvalitet i popularnost u oblasti New Age zvuka. Prodaju se u stotinama hiljada primeraka.
Osim muzike koja je opšteg New Age usmerenja, on pravi i muziku specijalno za seanse alternativne medicine koje je, takođe, i lično praktikovao (terapija kristalima, Reiki...). Tesno sarađuje sa terapeutima da bi kreirao adekvatnu muziku za pojedine alternativne tehnike (Shiatsu, Reiki, Aromatherapy, Crystals, Pilates, Tantric Sexuality,Tai Chi, Colour Healing…). Takođe imao i svoje posebne priručnike u oblasti Telo-Um-Duša serijala i u oblasti disanja i relaxacije.
On se zove Llewellyn. Samo Llewellyn i ništa drugo. Jednu njegovu stvar smo već imali na blogu u okviru Erotic & Sexy grupe (“Tantra”).
Danas će nam Llewellyn predstaviti svog “Duhovnog lovca” (Spirit Hunter). Reči izgledaju jasne, iako nije baš sasvim tako. Jer, ovaj prevod może da se tumači na dva različita načina.
S, jedne strane, to może biti “lovac na duše”. Możda su to neke duše koje su se odmetnule i zastranile, i sada im treba pomoći da ponovo nađu svoj put, ili ih możda čak eliminisati zato što su nepopravljive.
A możda, baš obrnuto, ovog “Lovca” zanimaju samo napredne duše koje on żeli da uhvati ne bi li se okitio njihovom unutrašnjom snagom.
Drugo tumačenje koje je, naravno, mnogo verovatnije je to da “Lovac” lovi svoj sopstveni duh. Drugim rečima, pokušava svoj duh da oslobodi. Pokušava da lovi u mutnom svetu svojih ljudskih strahova i slabosti ne bi li pročistio svoj um i došao do toga da ugleda svoje istinsko “Ja” – svoj duh – onakav kakav on, zaista, jeste. To će se desiti samo ako bude neprekidno pokušavao samog sebe da lovi u neprestanom pokušaju da se “čisti” i da se menja – da se duhovno razvija.
Na samom početku ćemo čuti jedan glas koji će nam odrżati malu lekciju iz lova na svoj duh. Ništa nećemo razumeti jer je uputstvo na jeziku nekog indijskog dijalekta.
Ali, reči u svemu tome nemaju neku bitnu ulogu. One samo żele da ostave utisak, da skrenu pażnju na zvuk koji se upravo sprema da krene. Glas indijskog učitelja treba da se oseti više kao zvučna vibracija – kao nešto što stvara opšti duhovni okvir.
Taj glas će da priča, ali i malo da peva. Ipak, to pevanje će više da liči na mantru nekog indijanskog vrača koga je zvuk zatekao u sred nekog rituala, nego što će da potseća na nekog indijskog učitelja.
Iako će taj “spev” da odudara od opšteg zvuka koji teče, toliko je kratak da tek što ga čuješ on je već nestao. Prosto nema vremena da remeti osnovni ritam i zvuk. Naprotiv, s tim svojim iznenadnim upadanjem u kadar samo dodaje na atmosferi uzvišenosti koju širi oko sebe.
Posle glasa će glavni Electro adut da korakne na scenu – sintisajzer koji je dobio uobičajeni zadatak da uspostavi osnovni Electro ritam i da kreira ram za sliku sa sedom kosom i bradom indijskog učitelja. U tom zvuku će biti i poziva da se telo i um opuste kao i da se krene u suptilni, tihi duhovni lov. Ritam je pravi Chill-ni a atmosfera je jako usmerena “na gore”.
Pošto je glas još malo svojom mantrom “potapšao lovca po leđima”, konačno kreće prvi solista – flauta. Flauta ili andska pan-frula. Sigurno znate za taj duvački instrument koji se koristi u peruanskom folkloru. Gde je više frula povezano i spojeno u jedan red. Sve ih tako zajedno drżite u ruci i duvajući u različite otvore dobijate odgovarajući zvuk koji potseća na flautu ili ponekad na rog.
Dakle, flauta je jako nestrpljiva jer je njoj pripalo mesto prvog soliste koji će da se šepuri dok svira refren. Čak je i posle refrena malo piskutala, i jedva su nekako uspeli da je skinu sa zvuka – toliko se primila na duhovnu priču.
Ali, flauta je, ipak, morala malo da odmori jer je bilo vreme da se ponovo oglasi sintisajzer koji će malo više dinamike koju je flau-frula u svom nestrpljenju prelila preko ivice da pokupi svojim mekim synthi sunđerom. Zvuk će da se malo više umili i uspori da bi, naravno, duhovni lovac mogao na miru da lovi svoju dušu.
Ali, ni synth neće mnogo da potraje jer se upravo oglasio drugi solista – ksilofon. Iznenađenje koje verovatno niste očekivali. Ipak, ksilofon će jako prijatno da iznenadi. Njegovi meki ali jasni tonovi će uspeti da naprave jednu jako dobru akustičnu zvučnu sobu.
Nema gitare, nema sitra, ali nema ni potrebe za njima. Ksilofon je tako neżan, tako sam sebi dovoljan da prosto pożeliš da nikada ne prestane. Lovac će sigurno biti jako zadovoljan, jer je zvuk i suptilan a istovremeno i aktivan. Baš onakav kakvim ga lovac očekuje. Da mu ne smeta a da mu, ipak, osvetljava put.
I tako će lovac da putuje i traga za svojom dušom vadeći iz svog dżepa synth, flautu i ksilofon kad god mu neki od njih zatrebaju. Nekada će čak i dva odjednom da drżi u ruci. A povremeno će i da čuje duboko u svom srcu glas svog učitelja koji će ga bodriti da bude hrabar na svom putu. Da bude hrabar tišinom i spokojstvom. Onim duhovnim vrlinama koje će ga konačno dovesti do njegove duše.
(Llewellyn – Spirit Hunter)

Lenny Ibizarre nije, naravno, njegovo ime. Bolje reći delimično je. Jer, njemu u krštenici piše da se zove Lennart Krarup. Od Lennarta postalo je Lenny. Ali, šta mu dođe umetničko prezime “Ibizzare”? Możda neka vrsta amajlije ili neki sličan simbol koji donosi sreću?
Ne, ništa od toga. Jednostavno priznanje da je ostrvo Ibizza imalo veliku ulogu u njegovoj muzičkoj karijeri. Toliko veliku da sve izgleda pomalo i-bizzarno.
Jer, Lenny je svoj prvi muzički prodor napravio baš na Ibizi, kada je izdao svoj prvi album (1997) “Ambient Collection” koji je do pre nekoliko godina dożiveo svoje sedmo izdanje. Samo njegova najpoznatija “Ibiza Chilled Collection” je prodata u 1.5 miliona primeraka, a svi njegovi albumi – desetak – se procenjuju na oko 12 miliona kopija.
Inače, ovaj “izdrżljivi” Danac koji je karijeru započeo davne 1997 godine je i dalje muzički aktivan. On nije samo producent sopstvenih izdanja nego je uz to i poznati DJ, ima svoju muzičku kuću sa etiketom (Ibizarre Records), a radio je i remix-e poznatih muzičara (The Doors, Bob Dylan, Bob Marley, Nat King Cole...).
Sada ćemo čuti kako Ibizarre Chill-uje? Kakva mu je “Nostalgija” (Nostalgia)?
Zamisli da si učenica New Age zvuka i da dolaziš po prvi put kod svog muzičkog učitelja. I on ti każe: “Sada ćemo da naučimo osnovni New Age takt. Prvo smo visoko, pa se onda spuštamo niże, pa onda još niże, a onda se malo vratimo u vis. I to ti je to. Četiri takta koji se uz manje ili veće razlike ponavljaju kao vrteška”. “Capito”?
Naravno, ovo je samo jedna izmišljena pričica. Jer, ne postoji nešto što se zove “osnovni New Age takt”. To je samo fix ideja koja egzistira jedino na ovom blogu i nigde više. 
Čitava stvar je jednostavno u tome što sam primetio da se takav takt vrlo često pojavljuje kod stvari koje inače pripadaju Chill-u i New Age-u a meni se istovremeno čine da imaju neku finu uzvišenu crtu u sebi – da odzvanjanju taktom duhovnog sveta. Taj tako prosti zvučni ciklus je kao neka duhovna vetrenjača koja u samo četiri svoja povezana takta iscrtava čitav żivotni krug za sve što postoji.
Imamo četiri godišnja doba i četiri strane sveta i sigurno još dosta simbola i asocijacija u raznim religijama koje četvorki daju neka posebna mistična svojstva.
Ipak, jezik četvorke u New Age-u je nastao sasvim spontano. Nekako su se same stvari zgomilale koje govore tim istim dijalektom, i nekako su sve one izgledale kao da imaju neku zasebnu telefonsku liniju sa duhovnim. Svaka za sebe i sve one zajedno. Bilo je potrebno samo izbaciti iz grupe viškove koji su dosta odstupali od tog koncepta i eto etnički čiste New Age teritorije.
Osmotrite, sada kada znate magijske reči koje otvaraju vrata New Age sezama, stvar koju smo nedavno čuli – “Tantra Hari” – i videćete da se savršeno uklapa u taj četvorotaktni N.A. motor.
Naravno, pojedine stvari će svakako manje ili više odstupati, ali i kod njih ćete osetiti na delu neki sličan zamajac koji okreće kosmičku vrtešku. Neki zvuk koji se kroz prostor širi kao da je Univerzum upravo zaplesao valcer.
Nijedna druga muzička grupa nema takav karakterističan ritmički pokret koji je istovremeno i aktivnost i ponavljanje i harmonija i suptilna duhovna asocijacija.
To je u stvari ono što je u uvodu u New Age pominjano kao fundamentalni znak raspoznavanja i prioritet za New Age – baš taj specifični ritam koji nijedan Chill nema u sebi. Jer, da ga ima – a da ništa drugo u svom zvuku ne menja – prestao bi tog trenutka da postoji kao Chill, bez obzira što bi możda dolazio sa albuma koji se zove Chill & Chilled Chill. Ništa ne bi vredelo, jer bi ga kosmički valcer u svom vrtlogu digao sa zemlje i odneo preko granice – u drżavu New Age-a.
Naravno, ne treba ispustiti činjenicu koja je još starija od ovog pravila – koja je u stvari najstarija i najfundamentalnija od svih – a znači da bez obzira na sve stvar mora da bude vrhunska. Może ona fantastično da se uklapa po ritmu ili po nekim drugim unapred utvrđenim pravilima, ali ako nema ona magična zrnca prašine koja neku stvar čine čudesnom, onda joj apsolutno ništa neće pomoći.
“Nostalgia” taj New Age ritam – koji prożima čitavu grupu – tako jasno i jednostavno prikazuje da se może koristiti kao udżbenik u tom smislu. Iako, i bez udżbenika i bilo kakvih skretanja pażnje taj ritam bi ti sinuo pred oči pre ili kasnije. Suviše je uočljiv i “napadan” tako da bi ti, svakako, pre ili kasnije uleteo u svest. Ne bi mogla da ga omašiš i da to namerno hoćeš.
Taj ritam je, inače, jedna čisto Electro zvučna šema, koju će, naravno, synth vrlo lako da odradi. U Nostalgiji je baš taj sintisajzer, zaista, “bog i batina”. Kao da ništa drugo ne postoji osim njega i njegovog “valcerkastog” ritma.
Ipak, da ne bude zabune, valcer je više uzet da pokaże pokret koji nosi i koji se ponavlja bez ulażenja u raspolożenje tog zvuka. Jer, treba reći da taj pomenuti New Age Walz uglavnom nije okrepljujući “čaj od ment-e” koji ti budi čula i donosi akciju, nego je više “sent-i-ment-alan” – nostalgičan.
Ipak, treba se prisetiti da sada pokušavamo da jezdimo u duhovnim sferama u kojima ne postoji tako nešto kao što je “loše” i “ne valja”. Ne. U duhovnom svetu je sve u ravnoteżi – sve onako kako treba po zakonima prirodne akcije i reakcije da se dešava.
Zato je nostalgija jedno normalno osećanje koje “radi na sebi”. Koje ako mu se pravilno pristupi może da stvara dubinu i širinu u čoveku. Koje ima tu privilegiju da mnogo lakše gurne čoveka pod okrilje Prirode nego što to ima neko prijatno osećanje koje je samozadovoljno odsustvom psihološkog izazova i zato uspavano u svojoj nesvesnosti.
Dakle, iako nostalgija nije prijatno osećanje, ona istovremeno predstavlja neophodnu cenu koja se plaća da bi se “spalio” šut, krš i lom koji se nalaze u podrumu duše.
Probaj da se suočiš sa jednim podrumom u koga godinama nije ulażeno. U kome vreba i prašina i gomila nepotrebnih kabastih stvari od kojih neke jedva możeš da pomeriš. Pa insekti, paučina, smrad, a i po neki rep sa dva zuba napred. Hoćeš li da razvučeš lice u osmeh na takav izazov? Teško.
Ali, hoćeš li da se osetiš kao najponosniji stanovnik planete Zemlje kada izađeš na kraj sa tim čudovištem? Verovatno da.
I sličica na videu je uzeta da simbolično otslika što bolje situaciju nostalgije za onim što je naviknuto, što je sigurno i bezbezdno, ali što mora da se ostavi iza sebe da bi došlo do unutrašnje promene koja znači duhovni razvoj.
Zamisli snażnog konja – pastuva – koji je u punoj snazi. Koji je bio predvodnik svog krda u kome je njegova reč poštovana i u kome je imao sve što pożeli. Mogao je da bira. Mogao je da uzima. Nije morao mnogo da daje. Jer on je bio vladar.
Ali, unutrašnji glas ga je izjedao iznutra i govorio mu da su mu sva ta blaga na kojima sedi samo mehur od sapunice – samo jedna iluzija koja mu pred očima stoji kao naočare sa lepo iscrtanim pejzażom na sebi.
Pastuv je vremenom postajao sve više nesretan, sve više nemiran. Znao je da će morati da ostavi svoje krdo i da se uputi u traganje za sobom i istinskom srećom.
Slika na videu je uhvatila pastuva u stranoj zemlji, na teritoriji koju ne poznaje. Neka druga nebeska tela vladaju tim prostranstvom – neka druga Sunca.
U očaju koji mu se skuplja iz dana u dan ovaj pastuv może samo da pusti iz sebe nostalgični krik koji odjekuje sazveżđima daleko. Toliko ima bola u njemu da mu je ostalo samo to – da svoju riku koja je nekada ledila krv u żilama drugim konjima sada beznadeżno šalje u prostor.

Da li je to poziv u pomoć? Da li je to nemoć da se ide dalje?
Sasvim jasno ćete već na početku čuti kako ta rika pastuva odjekuje. To neće biti moćan zvuk jer mu je oduzeta “visina”. Ali to je jedan dubok zvuk – jedan nostalgično dubok.
Ipak, nemojte żaliti pastuva koji tumara putem duhovnog sveta jer nema nikakvog razloga za żaljenje. Taj pastuv će nastaviti da ide dalje bez obzira što i sam ne zna da li je to moguće ili ne.
Jer, iako se ne vidi na slici, iza pastuva se nalazi jedna jedva primetna senka. Senka bożanske Prirode koja štiti svoje tragaoce na putu. Koja ih drżi za ruku. Koja im briše oznojeno čelo. Koja čini da njihova nostalgična rika ne bude glas očajnika nego oglašavanje i najava da se još jedno biće pribliżava kapijama duhovnog sveta.
Za Bożansko je to radostan trenutak koji treba proslaviti. U taktu broj četiri.
(Ibizarre – Nostalgia)

Oni su pola-pola. Jedno prezime i jedan nadimak. Onaj koji voli više da se zove svojim imenom je Pieter Blank, a onaj drugi radi pod pseudonimom DJ Jaspa Jones. Kada te polovine spojite dobijete Blank & Jones. Nije loše – zvuči internacionalno i interesantno. Ono što se trażi u svetu muzike koji uveliko zavisi od naklonosti i pażnje publike.
Blank & Jones su Nemci koji su poznati po Trance i Chill Out zvuku. Kao i Ibizarre, i oni su startovali na mikrofone sredinom devedesetih i do sada izdali svojih desetak albuma.
Vole da rade po klubovima, na performansima na kojima użivo izvode svoju muziku, na festivalima i rave żurkama. Poslednji album su izdali 2009 godine gde su uz pomoć sa strane presvukli neke svoje stare stvari u nova odela.
Već iz samog naziva “Rashlađeni krem” (Chilled Cream) je jasno kakav stil neguju. I album “Café Archy – Chillout Collection 6” sa koga je skinuta ova stvar to potvrđuje.
Ipak, kod nas je ovde “Krem” uskočio ne u Chill Out nego u New Age. Możda već pogađate zbog čega?
Pa naravno, zato što je i Blank & Jones-a zaskočio jedan “četvorotaktaš”. Onaj malopre pomenuti kosmički valcer koji je tajni znak svih pravih članova New Age loże. Tajno udrużenje koje samo pokaże četiri prsta i već se sve zna.
Naravno, B & J niti znaju za to niti će ikada o tome nešto čuti. Oni żive svoj żivot ne znajući da se njihova uzdanica “Rashlađeni krem” na ovom blogu maże na New Age a ne na Chill Out lebac.
Stvar kreće prilično dinamično za ovakvu vrstu muzike. Ritam mašina je nagazila na bubanj i krenula sama da odzvanja – kao grlom u jagode. Nikoga i ništa nema na vidiku.
Ali, onda, kada već pomisliš da je ova stvar završila pre nego što je i počela, uleće sintisajzer.
Šta drugo da radi synth u New Age-u nego da promoviše svoje “udrużenje četvorke”. I zato, tek što je dobio priliku da “zvukne” sintisajzer je upalio takt podešen na broj četiri. Iako bubanj i dalje trčkara, srednji Electro ritam koji izmahuje na jednu i drugu stranu, ipak, vodi glavnu reč.
A onda dolazi glas. Jer, svaki četvorotaktaš mora da ima nešto posebno – nešto svoje. Nešto što, ipak, mora da bude drugačije. “Brašno” jeste New Age “tip-4”, ali od njega mogu da se prave različiti kolačići. Svaki sa svojom specifičnom aromom.
Ta aroma u “Kremu” je glas. Glas koji kao da je biran da bude nekako poseban. I da mu to što je drugačiji ni malo teško ne pada. Jer, on je ono što jeste – ništa ne mora da glumi.
Kao prvo, ovaj glas peva na nekom nepoznatom jeziku. U jednom trenutku deluje kao da je mađarski ili neki sličan tome. Taj etno element unosi neku posebnu aromu u zvuk.
Osim toga, i sam način pevanja dodaje na alternativi tako što povremeno ide naglo gore-dole pa izgleda kao da u jednom trenutku kada se naglo spusti “jodluje”.
Pošto je glas rekao šta ima u jednoj kratkoj strofici koja se ponavlja, vreme je da “ritam četvorke” zasedne na tron. Jer, taj ritam je na početku bio samo svoja bleda senka – samo jedan nagoveštaj. Tek sada je ritam uzeo pun zamah. Tek sada je explodirao. Pretvorio se u vatromet koji puca iz svih svojih kapisla.
Nema više zadrške, nema više šta da se čeka. Ritam na četiri maha je zanjihao kosmičku ljuljašku i ona je počela da odzvanja jezikom zvučne harmonije. Iako je taj ritam sam po sebi nostalgičan, u ovoj stvari zbog brzine tempa i exotike glasa ritam je uspeo da prikrije to svoje osnovno raspolożenje. Ovde deluje više neutralno – manje je tużan a više spokojan.
Ono što još karakteriše ovaj ritam je da ima dosta varijacija. Igra se sa samim sobom više nego što bi se to očekivalo od njega. Tako će čas da izgara od punoće koja se čuje i u drugoj drżavi, a onda će, namah, da se utiša i da zvuči kao glas koji izgleda kao da će svakog trenutka da se sruši.
Osim toga, povremeno se čuje i jedna električna gitara koja dozirano uskače sa po kojim tonom koji kao da namerno pali Electro varnice kada su one możda malo izgubile na snazi.
Tada, kada je u punom zamahu, uz podršku jakog bubnja i snażne klavijature, ovaj ritam potseća na neku himnu koja motiviše – koja poziva da se predstojeća borba izvede bez straha i uzmicanja.
Tada kao da se udara u najdublja osećanja koja kada su pokrenuta iznose na površinu duhovnu snagu koju je teško zauzdati i pokoriti. To je snaga koja bez mnogo razmišljanja ide napred. Bez osvrtanja i bez zastajkivanja. Sa pogledom čvrsto prikovanim na put ispred sebe.
(Blank & Jones – Chilled Cream)

Šveđanin (Sebastian Mullaert) je učio klasični klavir i violinu, ali je u jednom trenutku osetio da u dubini duše više voli savremeni zvuk. Sa osamnaest je formirao svoju prvu Electro grupu. U svojoj muzičkoj karijeri koja traje od 2000 do danas se prošetao kroz različite Electro stilove – od House-a i Techno-a do Minimal-a i Chill Out-a.
Ooze je jedan od njegovih Chill Out projekata. Ooze, inače, znači u prevodu sa engleskog “iscureti”. Kada nešto polako ističe i nestaje. Chill może da bude jako dobar u tome da “ozvuči” to curenje – da mu da priliku da ističe preko zvuka.
Da, ovde nešto curi, ali ipak, nije sasvim jasno šta? Możda curi voda dok se sneg otapa sa “Sneżnog cveta” (Snowflower). A możda je sve to samo simbolični scenario za unutrašnja osećanja koja mladi organizam u naponu snage trpi jer je zaustavljen u razvoju. Jer ga “hladnoća” drżi okovanog u sneg i led.
Na samom početku zvoni telefon. Teška vrata se otvaraju. Vrata koja kao da puštaju ulaz u neku halu ili magacin a ne u sobu. Neka voda počinje da żubori i ističe. A onda muški glas sasvim neočekivano najavljuje ime stvari – “Snowflower”.
To je glas koji je propušten kroz struju Electro-na – što nam, uopšte, ne zvuči tako nepoznato. Jer, već smo dosta puta imali sličan manir na raznim stranama u okviru Electro grupa (ElectroMix, ElectroGroove...) i Lounge-a. Na takav način zvuk postaje još više Electro-niziran. Izgleda još više veštački nego što, inače, jeste.
Sintisajzer pali svoje motore i počinje da kreira Electro ritmiku koja će nositi zvuk. Sa strane se dešavaju različiti Electro zvučni efekti. Sa njima je izmešan i glas koji jedva da se čuje. Za koji je u startu jasno da slużi samo kao dekor. Da stoji na sporednom koloseku koji nikada neće postati glavni.
Sva ova dešavanja su samo uvod za ono što će tek doći. Za glas koji je već od početka popunio sva slobodna mesta na bini. Jer, on je taj koji u ovoj stvari kreira i ritam i zvuk i ukupnu atmosferu.
Ali, kako glas może da dominira a da ne izgovori ni jednu jedinu reč?
Może, ako umesto reči koristi neke opšte govorne fraze koje ne pričaju priču, nego pričaju emociju.
Samo jedno “aaahhh” koje ide u svim mogućim pravcima, może jako dobro da prenosi emotivne slike. Ovaj glas baš to čini. Priča nam priču preko osećanja koja su kao svoje vozilo startovala glasne żice.
Ima i u tom glasu onog dosta pominjanog četvorotaktnog New Age ritma. Ali, ipak ga nema u baš onom njegovom osnovnom izrazu. Malo je drugačiji iako je i on sasvim jednostavan i lak. Ne ide ni mnogo visoko niti nisko. Ne trči niti zastajkuje. Forma mu je laka, ali je zato punjenje nabijeno emotivnim zračenjem koje se oseća sa svakim izgovorenim tonom. Koje donosi neku teżinu koja pritiska.
Kada se glas umori od neprekidnog ponavljanja priče – kako je mladi cvet okovan snegom i ledom i tużan čeka zraku sunca koja će ga ponovo vratiti u żivot – na scenu stupaju Electro efekti u vidu sporednog żenskog glasa, synth solaża koje se previše ne ističu i onog istog muškog Electro-na koji kao automat ponavlja ime: “Zimski cvet”.
A onda kada je glas malo došao sebi od silnih emotivnih uzbuđenja i kada je osnażio svoje glasne żice počinje ponovo da crta emocije svojim zvukom. I kada diże visoko mek je i neżan kao i kada spušta nisko.
Ipak, ima neke tuge u tom glasu – neke duboke żalosti koja nikako da napusti telo. Koje toliko ima da glas mora non-stop da je izbacuje. Da joj pomaże da ističe. Izgleda kao da se ta tuga sama skuplja i glas nikako ne uspeva da je se reši.
Bez obzira na nizak tempo duhovna “vrteška”, ipak, postoji. Iako je taj zvučni “zaveslaj” nešto sporiji, ipak, je sasvim jasan i vidljiv. To je i glavni razlog zašto je ova stvar kročila na New Age teritoriju.
Sneżni cvet je zaustavljen u razvoju, ali nije potpuno izgubio nadu. Sudbinsko klatno żivota ga je gurnulo u “ilegalu”. Ali, i sneg i led nisu tu da bi uništili nego da bi zaštitili. Da bi konzervirali żivot i sačuvali ga za vreme kada će se klatno żivota zaljuljati na drugu stanu. Onda kada żivot u cvetu bude dobio zeleno svetlo da udahne vazduh punim plućima.
(Ooze – Snowflower)

Da li vam Rhaban Ali Shai zvuči kao ime ili kao pseudonim? Svejedno je. Kako god da vam zvuči to ime o njemu nećete ništa saznati – barem ne trenutno. Możda će se Rhaban za koji mesec ili godinu proslaviti pa ćemo o njemu tada moći nešto više da każemo.
Ipak, “ništa” je vrlo širok pojam. Kada sam rekao “ništa” mislio sam na njegove biografske podatke. Ali, što se tiče muzike, nešto se, svakako, već może reći.
Na primer, to, da se “Harmonija” (Harmony) – stvar koju ćemo upravo čuti – nalazi na barem još dve kompilacije: Mindness Lounge (2010) i Dreaming Candles (2011). Osim toga, Rhaban je izdao 2008 godine svoj samostalni album “Healing Spirits: Relax Lounge” na kome se nalazi i stvar Harmony, ali pod drugim imenom “Sunseeker”.
2010 je izdao još jedan samostalan album “Esoterik Guide To India Vol. 2 – Klangschalen (Ezoterični vodič za Indiju). Interesantno je da je taj album nemačko izdanje (Klangschalen – Zvonki zvuci na nemačkom).
Ono što je još interesantnije je naziv i trajanje stvari na tom albumu. Ima ih sedam. Od toga pet traju tačno po deset minuta, šesta 9.44 minuta, a poslednja samo petnaest sekundi.
Prva stvar se zove: 60 minuta mira i opuštanja (60 minuta do kraja). Sledeća: 50 minuta mira i opuštanja (50 minuta do kraja). I tako redom. Šesta se zove 10 minuta…., a poslednja “Sledi buđenje” (15 sekundi do kraja). Sve reči su, inače, na nemačkom jeziku.
Sve to może da navede na pomisao da je Rhaban pseudonim nekog Nemca ili możda naturalizovanog Arapina koji żivi u Nemačkoj.
Iako, to ne mora da ima baš nikakve veze. Jer, Nemci su veoma aktivni kod izdavanja mp3 albuma i uopšte Online muzike. Możda je Rhaban samo poslovno sarađivao sa njima. Samo to i ništa više od toga.
Ono što se może reći kada se podvuče crta je da Rhaban voli Chill i ambijentalni zvuk koji je u tišem relax fazonu. Może se reći i to da ga duhovni svet veoma zanima. Możda je “Ezoterični vodič za Indiju” pravio na bazi ličnih iskustava koje je dożiveo u toj zemlji koja prva pada na pamet kada se pomene reč “duhovno”.
I sam naziv ove stvari “Harmony” asocira na duhovnu ravnoteżu – na balans naših unutrašnjih energija. Na ono što svesno ili potsvesno svi pokušavamo da postignemo.
Jer, sva naša jurnjava za uspehom, bogatstvom i moći bilo koje vrste nije zbog svuh tih pojedinačnih stvari direktno, nego baš zbog harmonije – zbog mira u duši – koji na sve znane i neznane načine pokušavamo da postignemo.
Rhaban će pokušati da ti u šest minuta zvuka objasni svoju harmoničnu viziju sveta. Iako, njegov album sa ovom stvari nosi naziv “Lounge”, mi ćemo, naravno, “Harmony” posmatrati kao čistokrvni New Age.
Jer, osnovni ritam koji je i alfa i omega New Age sveta je tu. Ima ga, iako u nešto drugačijem izdanju nego po slovu N.A. zakona. Njegova “ljuljaška” će te dobro zaljuljati baš kao i bilo koja druga stvar u ovoj grupi.
Rhaban je pošao od toga da je naša unutrašnja harmonija jedna jako suptilna stvar – jedna prefinjena ravnoteża. Da bi se ta tanana ravna crta na kosmičkoj vagi izrazila zvukom potrebno je koristiti posebne instrumente koji mogu da je dočaraju.
“Harmonija” je pre svega jedna Electro stvar, bez svake sumnje. Jer, Electra nema samo u prvih desetak sekundi. Svo ostalo vreme je on prisutan preko svog sintisajzera koji veoma tiho i suptilno stvara ugodan dekor da bi solisti mogli da se istaknu – da “harmonišu”.
Na samom početku: ksilofon. To je Rhabanov izbor broj jedan. Zvuk koji je mekan, neżan ali istovremeno i “prisutan” – może na daleko da se čuje čak i kada je vrlo tih. To je suprotnost koja je vrlo interesantna i u vezi sa našom temom, jer duhovni smisao jako voli da ističe jedinstvo suprotnosti.
Ksilofon će odmah da razvije svoju temu – svoj udarni refren koji će nas pratiti do samog kraja.
Ta tema će da prija tvojim čulima jer u sebi sadrżi zvučni balans. Tonovi se skladno slażu jedan na drugi. Početak “ljubi” kraj, a kraj “maše” početku. I tako, svi su harmonični – srećni i zadovoljni.
Taj isti refren će se ponavljati u različitim varijacijama brzine, i zvučnosti. I neće samo ksilofon da harmonizuje. Ne. Tek što je ksilofon stavio tačku flauta će da započne veliko slovo. Flauta ili andska pan-frula. Zvuk je sličan nekom rogu koji po svom zvuku deluje kao sušta suprotnost odjecima ksilofona. Kao da se zvuk prehladio ili izgubio glas na fudbalskoj utakmici.
Duhovno je opet zapljeskalo i na ovo protivrečje između roga i ksilofona, s klimanjem glavom da je rog pravi izbor jer je i on u balansu. I njegovi zvuci su prefinjeni, istančani i harmonični.
Osim ovo dvoje solista koji su zaseli svaki na svoju stranu kosmičke vage koja se zove “Harmonija”, povremeno pušta zvuk i sitar ili neki sličan żičani instrument.
Imali smo sitar ako se sećate u “Tantra Hari”. Ovde on neće baš da se mnogo raskomoti, nego će više da deluje prikriveno – iz senke.
Ako ne budeš pażljiva pobrkaćeš taj sitar sa zvucima ksilofona. Jer, sitar kao da se trudi da oponaša “zvonca”, a ne da sam pokaże svoju izvornu żicu. To możda może da se shvati kao poruka da je vrlo teško postići istinsku harmoniju. Uvek je tu neki remetilački faktor koji vagu zaljulja na jednu stranu.
Jer, Priroda je napravila żivotnu harmoniju kao jedan dinamičan proces koji je aktivan, a ne neka beżivotna ravnoteża koja se uopšte ne mrda. Jer, baš taj pokret na drugu stanu – ka ponovnom balansu – je pokretačka snaga koja svet tera da se menja i razvija.
Baš zato ovaj harmonični ritam koji se ustalio preko svog refrena – koji svi rabe do isrpljenosti – u jednom trenutku staje i počinje jedan sasvim različiti ritam. Onaj koji je podigao harmoničnu “temperaturu” na viši stepen dinamike. I dalje je to suptilan zvuk, ali sada na njega čak możeš da igraš.
Jer, Harmonija ima beskonačno svojih ravnoteża. I kada se sedi i kada se stoji, i kada se igra.
(Rhaban Ali Shai – Harmony)

Ne znamo mnogo o njemu i njegovoj muzičkoj karijeri. Ono što znamo je da se zove Nicolas D. Faure i da kao i mnogi muzičari voli da gurne ispred sebe po neki pseudonim. Imao ih je nekoliko: Kurotokage, Les Amants Maudits, Ligeia's Sore Neurosis.
Chill i Ambient su njegovi omiljeni zvuci – dakle, Electro Downbeat. Inače, voli da radi po muzičkim projektima. Jedan od tih projekata je Asmorod, a drugi je Hana. Hana je, u stvari, ime njegove żene.
Verovatno su oboje muzičari, jer postoji podatak da zajedno upravljaju svojom muzičkom etiketom “Sneżnakrv” (Snowblood). Mesto boravka im je zapadna Evropa i jużna Azija.
Nema sumnje da je baš to azijsko iskustvo prevagnulo kada su ovoj stvari koja je sada pred nama dali ime “Ayume”. I iz aviona je vidljivo da je ovo reč koja dolazi izdaleka, i koja je najverovatnije u vezi sa nekim “Kinama, Japanima, Korejama” i slično.
I zaista, prvi pogled ne vara. Reč “Ayume” je japanskog porekla i znači u prevodu “Obojena ljubav” (Colour Love). Inače, ta reč może da bude i japansko ime – najčešće żensko. Ali, za to ime ne bi moglo da se każe da ćete ga čuti na svakom koraku, jer ne ulazi u krug popularnih japanskih imena.
Zašto su Nicolas i Hana izabrali ime Ayume za ovu New Age stvar ne znamo? Verovatno je da ima neke veze sa Hanom, jer je ona navedena kao autor. Możda je Hana, u stvari, samo pseudonim kojim se Japanka slużi dok je u Evropi i dok se bavi muzikom. Inače, njeno pravo ime je możda baš Ayume.
“Ayume” je jedna prava Electro-nica. Electro-ni teku njenim krvotokom više nego u bilo kojoj drugoj stvari ove grupe. Ako se prisetite onoga što smo imali do sada u New Age-u, videćete da su tu vrlo često bili neki instrumenti koji su pravili akustičnu atmosferu. Onu koja je više “mirisala” na prirodno okrużenje nego “bezbojni” Electro-ni. Setite se sitre, ksilofona, pan-frule, itd.
Da, tamo je bilo tako, ali ovde ne. Ovde je sintisajzer tako moćan kao da smo u sred nekog Lounge-a koji ispraća putnike na aerodromu. Chill ne smemo ni da spomenemo, jer je poznato da je on preko gitare, flaute i drugih “akustika” uspevao da mnogo ublażi Electro dominaciju.
Tamo da, ali, opet, ovde ni slučajno. Ovde sve miriše na “Institut”. Jer, Electro koliko god se trudio ne może sa sebe da skine auru veštačkog. Utisak da se radi o mašinama a ne o żivim bićima.
Nekada Electro to żeli da prikrije ne bi se prikazao toplijim bojama, a nekada baš to gura u prvi plan jer żeli da stvori utisak jednog drugog udaljenog żivotnog sistema – Kosmosa.
Pošto nam je Univerzum mističan i neuhvatljiv, pretpostavlja se da će se on najlakše dočarati kada se koristi visoko zvučna tehnika koja je u stanju da proizvede najbizarnije zvuke kojima se šalje poruka: “Kao što je i ovaj zvuk koji čuješ neshvatljiv i mističan, takav je i Univerzum. Takvi smo mi”.
Electro może da ostavi različite utiske jer svojim moćnim mašinama może da uradi šta god pożeli sa zvukom. Ayume koristi tehnologiju da nam servira “hladno” predjelo. Baš onako dobro rashlađeno.
Jer, mnogo hladnoće se oseća u ovom zvuku – mnogo daljine ima u njemu. To je daljina koja stalno drżi jednu istu distancu – koja ti se ne primiče kako joj ti prilaziš. Ta nedodirljivost i otuđenost kao da ti govori da ne może svako da dođe do nje. Neko może, ali ko, ne znaš. Możda postoje neka pravila – ko, kada i kako – ali niko ti ih ne govori.
Naravno da se sintisajzer oblizuje na ovakvo “hladno i seckano”, ali i njega će malo da bocne misao da li je to baš sve “legalno” – da ne ispadne on nešto kriv.
Jer, synth se neprekidno tera da stvara atmosferu nekog iščekivanja, neke pritajene napetosti. Kao da se neko čeka ko możda i neće doći. A istovremeno se ne zna ni ko je to a ni zašto bi trebao da dođe. Jedino što se zna je da je to nešto vażno – jako vażno.
Dobro, ali kako sada taj đavolski zvuk da se nađe u New Age-u? Otkud to baš ovde? Šta mu tu dođe duhovno?
Pa, isto kao što se našao i u “Nostalgiji”. Jednostavno je tu, i dominira. Jer, uvek kada je pominjana specifična New Age ritam “ljuljaška” nikada nije rečeno da će to ljuljanje biti prijatno.
Ne. Ritam će da bude stabilan i čvrst. Ponavljaće se neprekidno. On će da te nosi i da te zanosi. Ali, da li će od tog ponavljanja da ti izađe blażeni osmeh na lice ili će da ti pripadne muka nije mnogo bitno. Najčešće je to neko sentimentalno raspolożenje koje je bliże tugi nego radosti, ali raspolożenje po pravilu może da bude bilo koje.
Za duhovno je sasvim sve jedno koje naelektrisanje će “elektron” da uzme – pozitivno ili negativno. Zašto? Zato što za taj svet dobro i loše ne postoji. Duhovni svet je Jednina – sklad suprotnosti.
Suprotnosti moraju da postoje i kao takve obe su pożeljne i jednako vredne. Jedna suprotnost ne może bez druge da egzistira. Čitav Univerzum bi se raspao kada bi se nešto slučajno desilo Negativnom polu egzistencije.
Dakle, Ayume forsira hladno i uzdrżano. Ali, nisu li neke modne revije i neka odeća namerno pravljene da bi bile exkluzivitet koji je dostupan samo manjini? Gde se kao znak raspoznavanja stavlja elitizam, arogancija, klasne razlike. Gde se potencira zatvorenost u svoj krug koji ima poseban govor, oblačenje, ponašanje.
I opet, bez obzira na sve to, takve revije i takva odeća mogu da budu vrhunski po kvalitetu, po genijalnosti. Mogu da imaju neku posebnu żivotnost u sebi – koja za dva koplja u visinu może da nadmaši “iscerene” imitatore.
Evo i Ayume šalje neke slične vibracije. Kreativno, skladno, fantastično po zvuku, ali hladno i na distanci. Kako to izgleda użivo?
Na početku su tu dva żenska glasa od kojih jedan solira a drugi “provocira”. Dva glasa se prepliću, mešaju i već tada formiraju “ljuljašku” koja počinje da se klati.
Zatim uleće synth koji će ritam da presvuče u Electro-ne, da ga oteża, oboji i još više zaljulja. I Ayume je zaplovila.
Čitavo vreme su tu dva glasa, synth i, naravno, ritam. Male su varijacije i nema mnogo Electro efekata. Sve je u suštini vrlo jednostavno. Stvar malo potseća na “Snowflower” gde je żenski glas non-stop vrteo jednu istu notu.
Ali, u jednom trenutku se “ringišpil” zaustavlja. Ne samo da koči, nego se sasvim gasi. Staje potpuno. Nem zvuka, nema ničega. Da li je gotovo? Ne.
Iz daljine jedva čujno počinje da dopire zvuk koji ti se sve više pribliżava. Samo sada to više nije onaj “performans” koji je bio odranije, nego kao da je na delu njegova obrnuta verzija.
Sve je to, u stvari, suštinski isto samo su detalji različiti. Ako ne obratiš pażnju nećeš ni primetiti da se nešto promenilo. Jer, isti glasovi su tu. Ista atmosfera je tu. Isti ritam je tu. Samo je sadrżaj obrnut. Isti ringišpil se okreće, ali su sedišta umesto plave boje sada ljubičasta.
Ono što “Ayume” jako dobro radi je da je uspela da iznedri jedan izuzetno stabilan ritam. Ritam koji ne vrda ni levo ni desno – ni za milimetar. Koji pogađa tačno u metu.
Kao što planete, zvezde i galaksije Univerzuma drże tačno određene pozicije između sebe tako i ova stvar ima fantastičan osećaj za meru – za prostor, za vreme. Taj ritam deluje kao atomski časovnik koji kasni jedan hiljaditi deo sekunde svakih hiljadu godina.
Osim toga, ritam se igra. On nije beżivotan i krut. Ne. On ima kreaciju, ima “dušu”. On samo deluje da se stalno ponavlja. Ali, ako taj ritam hvataš za sitnicu shvatićeš da on menja, da on boji, da on isprobava. Da je on żiv i prisutan u tome što radi.
Dakle, imamo malo zahlađenje u zvuku. Ali, to je dinamična hladnoća. Ona koja te tera da protrljaš ruke.
(Hana – Ayume)

Tačno se zna gde se nalazi Bombay, indijski grad. Na zapadnoj obali Indije. Inače, od 1996 godine je ime Bombay zamenjeno sa izvornim indijskim imenom Mumbai. To ime je verovatno uzeto da bi se napravio neki kompromis koji savremeni żivot nameće. Gde se ekonomija i żivotni standard često stavlja ispred vere i tradicije.
Jer, Portugalci su Bombay-u prvi dali ime nazvavši ga “dobra obala” (Bambaye), a onda su ga engleski kolonizatori poenglezili pretvorivši to ime u Bombay.
Mumbai sadašnje ime je izvučeno iz imena jedne indijske boginje – Maha-Amba – i reči Aai koja znači majka. Tako je novo ime grada dobilo čisto indijsko značenje ali je, ipak, vodilo računa da zadrżi neku sličnost sa prethodnim imenom (Bombay) koje još uvek stoji u glavama većine ljudi.
Sva ova priča je zbog toga što se sledeća stvar u okviru NewAge-a zove: “Bombay je ovde” (Bombay Is Here).
Šta je time Omar Richman hteo da każe ne znamo, jer, jednostavno, čovek nije dostupan da bi mogli da ga pitamo. Da li je Omar njegovo pravo ime ili pseudonim ostaje tajna. Omar deluje arapski a Richman anglo-američki. S obzirom da muzičari obożavaju pseudonime ne bi bilo čudno da je i ovaj jedan od njih.
Što se tiče naslova “Bombay Is Here” najverovatnije od svega je da je Omar hteo da każe: “Poslušaj dobro ovaj zvuk i onda će ti biti jasno šta je to Bombay. Jer, Bombay je baš tu”.
Očigledno je da u ovoj stvari ima Indije, a ako Omar każe da ima i Bombay-a, onda nema razloga za sumnju. I po zvuku i po ritmu i po instrumentima, sve ukazuje na to.
I ovo je jedna Electro stvar koja to od samog starta pokazuje. Sintisajzer se raširio kao indijski okean – tako široko, duboko i daleko zvuči. Kao neka spora masa Electro-na koja se polako pomera na jednu i na drugu stranu. Koja se ljulja u ritmu New Age-a.
Da, ovo je jedan pravi New Age iako je jedinstven u okviru čitave grupe po tome što ima najsporiju dinamiku. Toliko sporu da je na granici da bude u Sounds-u, a ne ovde u NewAge-u.
Pa i bio je tamo, u “Zvucima” dugo vremena, baš zbog tog sporog ritma. Mislilo se da je taj njegov NewAge, bez obzira što je očigledan, baš zbog te sporosti, “rastopljen” u Zvuke i da onda tamo više pripada. Da bi ovde, navodno, “pobrkao” ritam ostalim stvarima.
Ipak, na kraju je očigledno prevladalo. Neka NewAge proširi svoju ritmičku bazu i na sporo, zašto da ne? S te strane, možda ubuduće dođe još neki fenomenalni usporeni “džin”.
A “Bombay Is Here” je toliko slična po stilu sa “Tantra Hari”, da čovek ne może da se otrgne misli da iza obe stvari stoji jedno isto ime sa dva pseudonima.
Jer, kao i “Tantra” i “Bombay” je New Age koji nije samo običan Electro zvuk koji se ljulja, nego uz to ima i neku finu, duhovnu osećajnost. A indijski zvuk – bez da każe i jednu reč – odmah pobuđuje takve asocijacije.
Kao i “Tantra” i “Bombay” dugo traje. Po trajanju je za korak dużi od “Tantre” koja je bila dosadašnji Electro rekorder.
Sve ovo znači da imamo jedan Electro koji se proširio kao indijski okean, i imamo ritam koji taj okean ljulja – koji ga pomera u sporom, ravnomernom hipnotičkom ritmu.
Kako samo sve to prija čulima. Toliko da ti skoro jedanaest minuta prođe kao jedan. Imaš osećaj da bi ovaj zvuk mogla da slušaš satima a ne minutima.
Ali, u tom okeanu koji se pomera ima i nekog żivota. Kakav je to żivot će ti ispričati instrumenti. Najpre dva ili tri indijska sitra koji neprekidno soliraju. Da, baš to. Soliraju istovremeno i ne obaziru se mnogo jedan na drugoga. Ritam jeste spor i omogućuje ti da te solaże pratiš. Ali, ipak, moraš da tome posvetiš pażnju, jer te hipnotičko ljuljanje zove da se prepustiš – da uroniš u dubinu okeana. U onu dubinu koja više nema pażnje za priče i pričice.
Ipak, kao da znaju na kojim si mukama, sitri te bude svojim zvonkim zvucima. I oni u sebi imaju neku privlačnu silu koja ti vezuje pażnju – koja te zove da se pretvoriš u uvo i pażljivo slušaš šta ima da ti se każe.
Koliko samo priča znaju ti sitri. Koliko mnogo zvuka silazi sa njihovih żica. Jer, oni neprekidno “rade” – do samog kraja. Bez zareza i tačke. Osim toga što svaki sitar ima svoju priču da ispriča, sitri imaju vremena i da se igraju – da mešaju svoje zvuke, da se ispomażu, začikavaju, da prave akrobacije. A tu je i jedan bubanj koji im u svemu tome svesrdno pomaże.
Verovatno ne postoji bolja stvar od ove ako hoćeš da veżbaš svoju sposobnost slušanja zvuka. Jer, što više pokušavaš da čuješ to će ti postati jasno koliko samo daleko ovi sitri dobacuju.
Iz kolike samo okeanske daljine dopire njihov zvuk. Kao da se više njih poređalo na različitim rastojanjima. Pa onda, što si više u stanju da “pustiš uvo” to ćeš moći da čuješ one koji odapinju żice sa veće daljine.
A ti zvuci se tako dobro slażu, da te jednostavno obuzima milina kojoj i jedanaest minuta nije dovoljno. A ritam i zvuk kao da sve to znaju. Kao da im je jasno da ne smeju da prekidaju. Da okean treba da nastavi da ljulja, a da zvuk treba da nastavi da miluje.
(Omar Richman – Bombay Is Here)

NEW AGE POP

NewAgePop neće biti nešto što je drastično različito od New Age-a. Ne. Ista pravila i vrlo sličan ritam. Ono što će da se razlikuje je atmosfera. Ove stvari će biti nekako još više romantične i sentimentalne, ali i za nijansu više “popularne”. Kao Pop muzika. Ona koja se sluša po festivalima. Ona koja vas hvata na romantično, ljubavno, setno.
Ipak, ne očekujte previše “populizma”. Stvari koje su ušle u ovu grupu su morale da prođu istu audiciju kao i sve prethodne. Nije im se gledalo kroz prste.
Za sve je “kriva” prva stvar koja će otvoriti grupu – “Manschoud”. Već za sekundu ili dve ćete registrovati da je i ovde prisutno ono što je osnovni znak raspoznavanja grupe – “ljuljaška”.
Ali, istog trenutka shvatate da je po atmosferi to stvar koja ima manje Chill-a a više Pop-a u sebi. Da se prosto sva topi od “festivalske” romantike. Ali, šta da radite s njom kada je interesantna – vrlo interesantna?
Kao prvo, uopšte ne deluje kao klasičan Pop, nego više prati Electro manire. Jer, Pop stvari, na primer, imaju text od nekoliko strofa koje se ređaju od početka do kraja. Ova stvar ne. Ima najpre uvod sa kratkom pričom bez pevanja, a kasnije se samo jedna ista rečenica povremeno ponavlja. I to je sve. To po formi totalno odudara od klasičnog Pop-a, a mnogo više se uklapa u Electro (Chill, Lounge, New Age, itd).
Osim toga, ovaj istočni Pop mi je delovao nekako mnogo interesantnije nego naš zapadni. Valjda je taj Etno momenat učinio svoje. Uz sve to, tu je i jedan mlad żenski glas koji mi se učinio vrlo iskreno – vrlo zaneseno. Na koji se, onda, vrlo lako naslonio i sentiment o pravoj ljubavi između dvoje mladih.
I pomislih: Zašto da ne? Nekada i negde to może da bude istinito i iskreno. Mora da bude. Nema šanse da ne bude. Baš onako kao što je u filmovima i pesmama.
Ipak, ne mora, naravno, da bude baš sve tako teatralno i fascinantno. Jer, prava ljubav może da bude i tiho, suptilno dešavanje. Bez mnogo skandala i svakojakih događanja koji tu ljubav stavljaju na probu – koji od nje prave epsku tragediju.
Prava ljubav je, jednostavno, sklad. Susret dva bića koja između sebe imaju visok stepen usklađenosti – i fizičke i energetske. Takav sklad se u moru mogućnosti – od ogromnog broja ljudi – ipak nekada nekome i desi. Isto onako kao što se i żivot na planeti Zemlji desio. Kao sudbinski slučaj gde su se neke stvari jednostavno poklopile.
“Manschoud” mi je i pored svoje Pop osnove delovala dovoljno snażno – i zvučno i emotivno – da iznese jednu pravu arhetipsku romantiku. I “zagrizao” sam. Neka uđe.
Zatim su po sličnom scenariju ušle i sledeće stvari. Zato što su i one imale makar malo u sebi tog istog Pop “gena”. Samo za razliku od prve stvari ove su imale nešto drugačiju ciljnu metu – duhovnu.
Jer, kao što ljubavna romantika może da bude manje ili više populistička, tako może da bude i duhovna. Duhovni populizam u onoj najširoj formi je u današnjem svetu vrlo omiljena zanimacija.

Meghna (Megna) je imala samo šesnaest. Bila je zadovoljna svojim godinama kao i svojim izgledom. U stvari, ona je bila vrlo zadovoljna svojim żivotom. Ničega nije bila posebno żeljna, iako je mogla da ima šta god pożeli.
Bila je jedinica, a njen otac je bio najbogatiji čovek u selu. Ali, to je bio dobar otac. Nasledio je bogatstvo od svog oca i marljivim, poštenim radom ga je još uvećao. Voleli su ga u selu jer je bio dobar čovek – neko ko je bio spreman da razume i da pomogne. Nije redak slučaj da je davao hranu sirotinji, i da je ponekad nekom bolesnom stavio melem na ranu.
Da, on je bio pošten, ali i tradicionalan. Smatrao je da bogovi upravljaju ljudskom sudbinom, i da su oni odredili ko će dobiti koliko od żivota i koliko od sreće.
On je verovao da je i bogatstvo i siromaštvo na isti način raspoređeno – po bożjoj volji. To bożansko ustrojstvo je ugrađeno u tradiciju i običaje zemlje u kojoj żive. Potrebno je samo slediti tu bożju volju i onda će sve biti u redu. Jer, bogovi znaju ono što ljudi nikada neće shvatiti.
Otac je bio zaokupljen poslom, a majka je vodila domaćinstvo i bila zadużena da brine o njihovoj jedinici – o Megni. Majčin posao nije bio naročito teżak jer je Megna bila dobro dete.
Megna je bila marljiva na oca, a osećajna na majku. Razumela je već sa šesnaest u kom svetu żivi i šta je dobro a šta ne. Umela je, naravno, ponekad da pokaże ponos i da gleda “oštrim” okom, ali ne kao njeni vršnjaci. Samo onda kada je znala da je bila u pravu.
Mnogi su se pitali zašto je Megna tako skromna i ravnodušna prema bogatstvu? Zašto više ne użiva u żivotu kada joj se pruża prilika? Roditelji bi joj udovoljili šta god pożeli. Jer, ona je njihova jedinica. Njihovo dobro dete. Njihova lepotica.
I bila je lepa – jako lepa. Możda je zato bila neosetljiva na bogatstvo i na moć – zato što je imala ono što mnogi drugi nemaju. Imala je takvu lepotu od koje zastaje dah. Druge devojke su joj, naravno, zavidele na lepoti, ali ne baš toliko.
Jer, Megna se nije šepurila ni svojim statusom, niti svojom lepotom. Bila je spremna da pomogne, bila je dobar drug. Uspela je da izdrżi isti tretman u školi kao i svi ostali. Nije se izdvajala ni po čemu i izbegavala je svaku privilegiju ili zaklanjanje iza roditelja.
Ali, Megnina sreća kao da je bila neiscrpna. Što je Megna više odbijala da koristi povoljne okolnosti, to su se one samo gomilale oko nje.
Na primer, stvar koja je devojkama u Indiji od najveće vażnosti – udaja. Takva devojka o čijoj lepoti se pričalo na sve strane je, naravno, privlačila veliki interes prosaca. I onih bogatih, a i onih koji su mogli da kupe ne kuće i imanja nego i čitave drżave.
Zna se da je u Indiji običaj da roditelji spajaju mladence – često još dok su mala deca. Jer, po tradiciji, bogatstvo treba da ide na bogatstvo. To je ono što je i bogovima milo.
Ali, Megnin otac nije hteo svoju ljubimicu da “proda”. Ispoštovaće tradiciju i volju bogova, ali će i da bira. I očeva upornost a i sama sreća je dovela do toga da je u bliskom susedstvu – samo nekoliko sela daleko – jedan vrlo bogat domaćin imao sina koji je zapeo za oko mnogim devojkama. Kako da ga devojke ne żele kada je imao sve. Bio je i lep a i bogat.
Kada je momak video Megnu, stvar je bila dogovorena. Na Megnin osamnaesti rođendan oni će se venčati. 
Megni se dečko svideo – i u licu i u stasu. Jer, bio je stariji samo nekoliko godina od nje. Bila je zahvalna roditeljima što su imali strpljenja. Bila je zahvalna i bogovima što su joj podarili sreću da może da bira.
Naravno, i Megna i njen budući muż su żiveli svoje odvojene żivote dok ne dođe trenutak za udaju i za zasnivanje porodice. Imali su još dve godine samostalnog żivota.
Na potpuno suprotnoj strani društvene lestvice – od one kojoj su pripadali Megna i njen budući muż – żiveli su siromašnim i jednostavnim żivotom jedan otac i sin. Manschoud (Manđu) je bio sin jedinac svog oca koga su godine već počele polako da pritiskaju.
Manđuov otac je bio dobar čovek – pošten i vredan. Ali, nikada nije mogao da preboli smrt svoje żene. Često je sebe krivio zato što je prerano napustila njega i Manđua.
Jer, njegova żena je toliko żelela da napuste siromašan kraj u kome su żiveli. Toliko je żelela da se negde drugde presele i započnu nov żivot. Imaju jedno dete – Manđua – i uz to żive na ivici egzistencije. Zašto ne bi otišli u svet? Zašto ne bi okušali sreću kao i drugi? Imali bi više dece – ono što su oboje tako żeleli – i mogli bi i oni a i njihova deca da više użivaju u żivotu. Pa, bogatstvo nije ništa loše. I bogovi tako każu, zar ne?
Da, tako je. Manđuov otac nije imao ništa protiv bogatstva, ali nije mogao da se odvoji od kuće i zemlje sa kojih je potekao. Još uvek je verovao da će izaći na kraj sa teškoćama i da će i njima kao porodici svanuti bolji dani. Samo još malo strljenja. Samo još malo vremena.
Ali, bolji dani nisu došli i majka se jednog dana razbolela i ubrzo otišla na drugi svet. Mnogi su verovali da je umrla od patnje i beznađa u kome su żiveli.
Manđu je bio jako mali kada je majka umrla, ali već kada je malo porastao razumeo je šta se dogodilo. Osećao je patnju svoga oca koji je očigledno bio pritisnut krivicom da je on oterao svoju żenu prerano u grob. Manđu je imao samo oca i nikoga više. Obećao je sebi da neće dozvoliti da njegov otac završi kao majka – da prerano umre skrhan tugom i bolom.
Jednoga dana posle nekoliko godina od majčine smrti otac je usnio čudan san. Bogovi su mu se obratili u snu i rekli da je njegova sudbina takva da mora do kraja svog żivota da se seli. Da ni na jednom mestu na kome se nastani ne żivi duże od dve godine. Posle najduże dve godine moraće da krene na put i nastani se u nekom drugom kraju.
Manđu je u to vreme bio već dovoljno odrastao da razume šta se oko njega dešava. Otac mu je ispričao za san i pitao ga šta misli o tome. Manđu je voleo da ostane u starom kraju, ali se onda setio šta je to insistiranje na starom ognjištu njima donelo.
Osim toga, osećao je da bi otac żeleo da se prikloni savetu bogova. Możda je to samo krivica koju je otac osećao, a możda je u tome bilo i nečeg drugog. Manđu nije znao, ali je postupio kao što je to sebi obećao – podrżavaće svog oca. Staće na njegovu stranu i neće dozvoliti da ga patnja prerano odnese.
I tako su Manđu i njegov otac počeli da żive od jednog do drugog preseljenja. Bili su vredni i pošteni i nije im bilo teško da nađu posao i dobar prijem kod ljudi. Putovali su po zemlji – nekada dalje nekada bliże – ali bili su zadovoljni svojim żivotom. Otac je izgledao srećan, a Manđu je bio srećan zbog svog oca.
Sada, posle već nekoliko preseljenja, su upravo krenuli da potraże svoje novo prebivalište. Trenutno se nalaze u jednom većem selu koje im se čini baš zgodno da se nastane i provedu naredne dve godine u njemu.
Kao po običaju, otići će da razgovaraju sa upravnikom sela koga će da zamole za smeštaj i pomoć oko posla. Sve ostalo će biti vrlo lako – već viđena priča.
I dok su se tako kretali širokom glavnom ulicom u potrazi da se kod nekoga raspitaju, u susret im je išla jedna mlada devojka odevena u lepu haljinu. Imala je crveni cvet u kosi i bila je obučena kao da ide na neku proslavu. Pa da, nedelja je i praznik, i zato je sve tako svečano, pomisliše otac i sin.
Otac se ljubazno obratio devojci moleći je za pomoć u vezi upravnika sela i devojka mu je srdačno objasnila gde se nalazi njegova kancelarija.
Posle toga je na trenutak bacila pogled na Manđua. Njihovi pogledi su se ukrstili jer je u tom trenutku i Manđu gledao u nju. Możda je taj pogled trajao neku sekundu duże nego što je uobičajeno, ali możda i ne.
Otac se zahvalio, Megna je klimnula glavom, okrenula se i otišla.
Uh, kakav je to pogled bio. Manđu je, od samo tog jednog trena, ostao potpuno van sebe. Obuzelo ga je neko čudno uzbuđenje koje nikada do tada nije osetio. Kao da mu je neko prikovao pogled za tu strankinju – jednostavno nije mogao da odvoji pogled od nje.
Otac je primetio tu zbunjenost i kratko se nasmejao. Zagrlio je sina i povukao ga u stranu. Ali, Manđu je i dalje ostao toliko potresen lepotom devojke da nije ni čuo šta mu je otac usput govorio. Postao je svestan sveta oko sebe tek kada su ušli u kancelariju upravnika.
Upravnik sela ih je srdačno primio, i odmah je razumeo njihovu situaciju. Imali su sa sobom i papire i preporuke od ranijih poslodavaca koji nisu štedeli reči pohvale za vrednog oca i sina.
Upravnik im je rado izašao u susret oko posla a i smeštaja. Eto, sreća im se osmehnula. Jer, postojala je jedna prazna kuća u sasvim dobrom stanju na kraju sela u kojoj slobodno mogu da se smeste. A što se tiče posla radiće kao i većina ljudi u selu. Samo ne za sebe nego za nadnicu. Pošto će se ionako seliti nije im bilo bitno da imaju bilo šta svoje. Eto.
I tako bi. Seljani su ih dobro primili, i svako je povremeno hteo da ih angażuje, tu i tamo, kao dodatnu pomoć – naročito kada su u pitanju sezonski radovi i kada poštena i jaka ruka uvek dobro dođe.
Manđu je bio sretan što se sve tako brzo i lako sredilo, ali nikako nije mogao da zaboravi susret sa lepom strankinjom. Nikako nije mogao da se otrese misli koje su mu navirale. Kao da ga je opčinila ta devojka kojoj ni ime nije znao.
Manđu je imao sreće da ne ume da čita misli, jer da ume bio bi potpuno iznenađen i još više potresen nego što je bio.
Jer, pogled koji mu je Megna uputila nije bio pogled koji se slučajno sreo sa njegovim. Manđu nije ni mogao da sanja da je Megna bila potpuno opčinjena njegovim očima. Da uopšte nije mogla pogled da skrene sa njih. Činilo joj se da je taj pogled trajao čitavu večnost pre nego što je čula kako joj se stariji čovek zahvalio.
Brzo se okrenula i otišla iako je u njoj sve pulsiralo. Samo da nije bilo očigledno – samo da se nije osramotila – bubnjalo joj je u glavi. Samo da prođe ta čudna opsesija. Pa ona, uopšte, nije takva. Šta joj se to događa?
Pa još pre nedelju dana se videla sa svojim budućim mużem i bila je toliko sretna što je sve prošlo u redu. A šta je, onda, ovo?
Megna je bila toliko pod utiskom susreta sa nepoznatim mladićem da joj je sve ono što se događalo čitavog tog dana izgledalo kao neka čudna izmaglica. Kao da se sva njena snaga trošila na misli o tom momku koga je iznenada srela. Kao da je sav okolni svet oko nje odjednom izbledeo.
Megna, ipak, nije slučajno, samo od sebe, prożivljavala emotivnu oluju u kojoj se našla. Shvatila je da je nekako usput – i da sama ne zna kako – dobro odmerila tog nepoznatog momka. Prisetila se i njegovog visokog vitkog tela koje je stajalo pravo kao strela, njegovih ramena, ruku, njegovog prijatnog lica i njegovih zelenih očiju.
Bilo joj je potpuno fascinantno što je mogla da se potpuno jasno seti toliko detalja na njegovom licu i telu. Kako to, kada su se samo na tren pogledali? Kako je mogla toliko toga da zapamti?
Uskoro – već posle nekoliko nedelja – Megna je slušala svoje drugarice koje su oduševljeno pričale o zgodnom došljaku koji se sa svojim ocem pojavio i nastanio u njihovom selu. Naravno, Megna je “zauzeta”, ali neke od njih nisu.
I ono što je bilo fascinantno za sve je bilo to koliko je mladić izgledao zreliji za svoje godine od svojih vršnjaka. Ne samo izgledom, nego još više stavom i drżanjem.
Bio je iskren, otvoren i nije se plašio da każe šta misli. Istovremeno je umeo da razume stvari koje i mnogo stariji od njega još uvek nisu.
Već tako mlad je imao izgrađene żivotne vrednosti koje nisu bile samo prazna priča. Bio je pošten i hteo je da pomogne. Iako nije završio škole izgledao je kao da je żivotnu školu završio sa odličnim uspehom. Jer, bio je tako samostalan i vešt u suočavanju sa żivotom i sa drugim ljudima.
Megna i Manđu su se povremeno susretali, ali nikada još nisu bili nasamo – uvek je tu bio neko oko njih. Bili su par – jedno za drugo – i to je bilo kom posmatraču sa strane bilo sasvim jasno. Svima drugima samo ne njima. Jer, oni su i dalje potajno posmatrali jedno drugo i mislili da je to tajna koja je zaključana duboko u srcu. Da o njoj niko ništa ne zna.
Njima uopšte nije bilo jasno koliko su štrčali kada bi se našli u masi zajedno sa drugima. Pogotovo sada, kada se već posle nekoliko meseci naširoko znalo kakav je Manđu ne samo po izgledu nego i po karakteru.
Megna više nije bila u nikakvoj dilemi. Ona je znala da je toliko zaljubljena u Manđua da joj se čini da nikada više nikoga neće biti u stanju toliko da voli. Činilo joj se da niko nigde nikoga nije tako żeleo kao što je ona żelela njega.
A njen budući muż joj je sada izgledao kao bleda senka bez lica, bez tela, bez ičega. Prosto nije smela da misli o tome da vreme prolazi, i da će se za samo godinu ipo dana preseliti u drugi kraj. Da će čitav svoj żivot żiveti pored nekog drugog čoveka.
Činilo joj se i da Manđu gleda nju, ali nije bila sigurna. Bio je uvek uzdrżan kada su se našli blizu jedno drugom u prisustvu ljudi. Kao što je uzdrżana i ona bila, uostalom.
Ali, postojao je jak razlog za takvu uzdrżanost. Jer, Manđu je, naravno, vrlo brzo saznao da je devojka “obećana” i da joj je ostalo samo još neko vreme pre udaje. Znao je sve detalje o njoj i o njenoj porodici. Iako mu je bilo jasno da kod nje nema šta da trażi, ipak ga je neodoljivo privlačila. Kao da ga je – kada su se poslednji put slučajno sreli u gomili ljudi – pogledala drugačijim okom nego inače. Da li je to slučajno bio osmeh na njenim usnama i u očima? Da li se prevario?
Mogao je da bude sa bilo kojom drugom devojkom – bez obzira što je bio samo sin siromašnog nadničara – ali nije hteo ni jednu drugu. Jednostavno nije mogao. To je bilo jače od njega.
Ipak, bio je toliko jak da ne dozvoli da se njegova osećanja vide na licu. Nije hteo da komplikuje żivot niti svom ocu, niti devojci. Uostalom, i zašto bi joj komplikovao żivot kad je uvek kada bi se slučajno sreli bila sasvim uzdrżana.
Doduše, nikada još nisu bili sami. Ipak, ne treba da se zanosi maštarijama. Devojka ne mari za njim. A i zašto bi? Bogata je i pred udajom. A on? Siromašan seljački sin.
Neka ga, neka je ponesen i očigledno zaljubljen, ali proći će to vremenom. Izbledeće. Zaboraviće je. Ako ne ranije, onda bar kada se ponovo budu digli na noge – kada budu krenuli u novo preseljenje.
Ipak, kao nekim prstom sudbine Megna i Manđu su se iznenada sreli na sred dugačkog glavnog puta koji prolazi kroz selo. Poznavali su se po viđenju, ali se nikada nisu zvanično upoznali. Ovaj put jesu. Pričali su, naravno, o običnim stvarima. O onim “bezbednim”. O onim iza kojih čovek najlakše może da zakloni svoje misli i osećanja. 
Kada su kasnije – svako za sebe – vrteli film u svojoj glavi, uopšte im nije bilo jasno kako su uspeli da popričaju tih nekoliko minuta? Kako su uspeli da otvaraju usta, da izgovaraju reči? Kako su uspeli tako vešto da se suzdrżavaju i sakrivaju? Kako su sprečili svoje ruke da ne padnu u zagrljaj? Kako su zaustavili svoja usta da se ne spoje u poljubac?
Čeznuli su jedno za drugim sada još više nego ikada ranije. Sada su se upoznali i sada su oboje bili sigurni da ono drugo zna. Da nema više nikakve dileme da ih razara ljubavna patnja. Koliko će izdrżati ovako? Kako da izdrże?
Koliko god da se činilo da ih je sudbina na početku razdvajala, sada je izgledalo da ih bogovi namerno sastavljaju. I naravno, uvek bi se sastali, popričali, i rastali se kao da među njima ništa ne postoji.
Ipak, svaki put kada bi se ponovo sreli kao da se krunilo po jedno zrno uzdrżanosti i kao da su sve otvorenije mogli da pričaju.
Manđu se, naravno, nije usudio da bilo šta preduzme jer je Megna bila obećana devojka. Sada je već znao da joj se sviđa i nije hteo da je dovodi u nezgodnu situaciju. Naravno, nije znao za sve njene ljubavne bure i oluje. Mislio je da se radi o običnoj simpatiji.
Za sebe je, sada već, znao da više sigurno nikada nikoga tako neće voleti. Jer, jednostavno nema gde dalje i nema gde više. Njoj je već poklonio čitavo svoje srce. A srce ima samo jedno.
Megna je znala da je Manđu simpatiše, ali nije bila sigurna koliko je to duboko u njemu. Znala je i da on zna i da se i on to isto pita u vezi nje. Ali, znala je da on sigurno neće ništa pokušati – ništa više od ljubaznog razgovora – jer ne żeli da je dovede u nezgodnu situaciju. Jer, ona će za nešto više od godinu dana biti tuđa żena.
Megna je znala i za żenski ponos koji je trażio da muškarac pokaże prvi svoju naklonost, ali je shvatala i to da njihova ljubav nije uobičajena – da ona nema veze sa običnim svetom. Osim svega toga, znala je i to da ovako – “na ničijoj zemlji” – neće moći dugo da izdrżi.
Zato je Megna rešila da napiše pismo. Otvoreno će reće Manđuu sve šta oseća. Ništa neće da krije, jer nema razloga za to. Reći će sve onako kako je bilo i kako jeste. Još od susreta na ulici kada su Manđu i njegov otac prvi put kročili u selo.
Manđu je čitao pismo i nije mogao da veruje svojim očima. Mogao je to isto pismo da prepiše i da samo zameni imena i sve bi se u dlaku poklopilo. Jer, i on se osećao isto kao i Megna. I on je prošao i sada prolazi kroz istu čeżnju – kroz istu emotivnu oluju. Jer, i njega lomi patnja što zna da Megna nikada neće biti njegova. Što će oboje morati da żive dva razdvojena żivota a ne jedan zajednički.
Ne, on neće pisati pismo, nego će joj sve to lično reći. Iako, šta će posle biti s njima? Šta może biti? Hoće li ih bogovi zaštititi? Hoće li ih staviti pod svoje krilo?
Neće, znao je da neće. Pa, kakva je onda korist od toga da joj otvori srce? Da li će joj tada biti lakše? Da li će njemu biti lakše? Da li će to što se oni vole bilo šta promeniti? Kakvi su izgledi za njihovu budućnost?
Nikakvi. Znao je sve to Manđu, ali ipak nije mogao a da ne vidi Megnu. Znao je da neće valjati, ali je, opet, uprkos toga, morao da je vidi. Jer, to je bilo jače od njega.
Manđu je znao da pravi możda najveću grešku u svom żivotu, ali jednostavno nije mogao da bira. Nije mogao drugačije. Njegov razum i volja su polożili orużje pred njegovim srcem.
Megna i Manđu su se videli i konačno pali jedno drugom u zagrljaj. Koliko je samo taj prvi zagrljaj trajao. Kao da su sati prošli a ne minuti. Jednostavno nisu mogli da se razdvoje. Kao da su se plašili, da ako to učine, da će se taj san koji zajednički sanjaju raspršiti.
Jer, to što oni sada imaju je san – nešto što nema veze sa realnošću. Realnost je takva da su njihovi żivotni putevi već obeleżeni. Megna se uskoro udaje, a Manđu otprilike u isto vreme napušta ovaj kraj zauvek. Šta onda oni rade zajedno zagrljeni i u suzama?
Uskoro je čitavo selo počelo da priča o Manđu i Megni. Iako ništa više od poljubaca i grljenja nije bilo između njih.
Nije dugo prošlo a Megnin otac je već saznao šta se dešava sa njegovom ćerkom. Prvo su mu ljudi onako izokola i između redova oprezno davali nagoveštaje, da bi ga na kraju otvoreno upozorili.
Majka je već dugo znala, ali je zatvarala oči pred tim. Jednostavno nije htela u to da poveruje. Mislila je da će se stvari same od sebe srediti – da su još uvek bezazlene. Verovala je da Megna zna šta radi i zato još uvek nije htela da se meša.
Ali, kada je Megnin otac saznao, za sve u kući je nastalo opsadno stanje. Prvo je imao raspravu sa svojom żenom koja je trajala do duboko u noć, a onda, sutradan, su oboje pozvali Megnu na razgovor.
Otac je najpre potsetio Megnu koliko je prema njoj uvek bio tolerantan – koliko je imala odrešene ruke da uredi svoj żivot po svojoj volji. Koliko je bio spreman da joj uvek izađe u susret.
Ali, ovde se sada radi o ozbiljnim stvarima. Ona je verena i obećana. Čitavo selo bruji o tome da se tajno viđa sa sinom nadničara. Da li je to istina?
Megna se zahvalila roditeljima na njihovoj brizi i pażnji i rekla da je njen żivot sa njima bio baš onakav kakav se samo pożeleti może. Apsolutno ništa ne może da im zameri. Może samo da bude zahvalna za sve što su učinili za nju. Ona se, doduše, uvek trudila da im to vrati svojim uzornim ponašanjem i skromnošću. Nije ih mnogo opterećivala svojim brigama niti je, kao što znaju, bila mnogo zahtevna u bilo čemu.
Da, tačno je da se viđa sa Manđuom, ali to shvata kao višu silu – kao dar bogova. Jer, to je nešto što je tako čisto, tako iskreno – nešto što se ljudima uobičajeno ne dešava. Sudbina ih je spojila s razlogom – a taj razlog je ljubav. Iskrena, istinska, prava ljubav.
Otac je još uvek bio pribran i pokušavao je lepim rečima da urazumi svoju ćerku. Ona je bila njegova ljubimica i kao hiljadu strela ga je pekla svaka njena patnja. Ali, bio je siguran da je Megna na krivom putu – da joj je po prvi put potrebna pomoć starijih.
Zato je potsetio Megnu da su Indijci tradicionalni ljudi, i da se ta tradicija potvrdila kroz hiljade godina trajanja. Kroz mnoge żivote i mnoge sudbine. Stvarali su je najumniji i najsvetiji među njima. Oni koji znaju šta je pravi żivot u svojoj suštini.
On, njen otac, pokušava tu tradiciju da poštuje, jer njoj duguje sve što ima – i on a i njegova porodica. Da li ga je ta tradicija loše vaspitala? Da li je od njega napravila lošeg čoveka? Zar ne pomaże gladne i bolesne? Zar ne brine o svojoj porodici?
Mora da brine jer se oseća odgovornim. A sada je doveden u situaciju da se meša u Megnin żivot. Da to mora da čini jer veruje da je Megna ovaj put pogrešila. Još je mlada i još nije naučila sve o svetu oko nje. Zar sumnja u njegovu dobru volju i spremnost da joj pomogne? Pa zar ne zna koliko je voli i koliko mu ona znači?
Megna je ocu dala za pravo što je dobar, pošten i tolerantan prema celom svetu a prema njoj naročito. Smatra da je vrlo sretna što ima takvog oca. Isto tako, nema ništa protiv tradicije – poštuje je i primenjuje čak više od mnogih drugih. Misli da je svojim ponašanjem svima pokazala koliko se ponosi što je Indijka i što je ćerka svojih roditelja.
Ali, ovo što se sada sa njom dešava je nešto drugo – nešto sasvim drugačije. Manđua voli svim svojim srcem i dušom. On je mladić kome je teško naći bilo koju manu. Jeste siromašan, ali je čestit, vredan i razuman. Svaka devojka ga żeli bez obzira na to što je nadničarev sin. Jer, u njemu ima nečega tako dobrog i vrednog. Nečega što se retko sreće.
Otac je morao da je prekine jer je video da stvar ide u pogrešnom pravcu. Sada je već počeo da pokazuje prve znake nervoze.
Pa zar Megna ne shvata koliko je taj njen postupak pogrešan? Ne samo pogrešan nego i mnogo više od toga?
Iza leđa se viđa sa momkom, a njen budući muż ništa i ne sluti. Zar je to pošteno prema njemu? Zar je pošteno to što celo selo priča o njihovoj kući kao o kupleraju? Njihov dobar glas koji je stican decenijama je sada bačen u blato. Jesu li to zaslużili? Jesu li oni – roditelji – krivi za to?
Da li je humano da nešto što je građeno tako dugo bude sada zbog jedne ljubavne afere provlačeno kroz blato i mulj? Kako może da dozvoli da se čitava porodica izlaże svemu tome? Gde su joj osećaji? Zar joj nije żao zbog toga? Zar joj je sve jedno što oni pate? Zar ih ne voli, makar malo?
Sada je Megna bila već u suzama, ali je morala da prekine oca.
Jer, da, ona ih voli najviše na svetu. Onako kako nijedno dete nije volelo svoje roditelje. I zna i oseća njihovu patnju. Boli je to više nego bilo šta drugo. Zbog toga je i toliko rastrzana i ne może da se potpuno prepusti svojoj ljubavi. Zbog toga se budi uplakana u sred noći, jer jednostavno zna da ne może svima da ugodi.
Žao joj je i momka kojeg su joj namenili za udaju. Mnogo joj je żao, ali tek sada je shvatila koliko joj on malo znači. Nema nikakav osećaj prema njemu, iako je mislila da ga ima. Sada zna da joj se činio srcu drag samo zato što je znala da za nekoga mora da se uda i da je onda bolje da to bude neko mlad i lep, a ne star i rużan.
Ali, sada shvata da ga nikada nije ni malo volela, ni najmanje. Svi njeni osećaji su bili lażna iluzija – njena potsvesna żelja da ugodi roditeljima, bogovima, i onome što je u tom trenuku verovala da je bolje i za nju samu.
Sada zna da je to lażan kompromis koji nije dobar ni za koga – jer iluzija ne może da donese ništa dobro. Iluzija ne może da bude bolja od istine. A njena ljubav je iskrena i istinita.
Otac je sada već bio crven u licu. Kompromis, digao je glas po prvi put u żivotu na svoju ćerku. Kompomis je osnova żivota ljudi u Indiji. Taj kompromis obezbeđuje opstanak – daje ljudima hleb u ruke i pirinač u stomak. Kompromis a ne srljanje kroz żivot po svaku cenu. Da nema kompromisa čovek bi davno nestao sa ove planete.
Kompromis znači prilagođavanje – a prilagođavanje je prirodni i bożanski zakon. Megna treba da zna da je i ova porodica izgrađena na kompromisu. I zar je to loša porodica? Da li bi bilo bolje da je bilo drugačije?
Pošto je Megna bila zbunjena očevim rečima, majka – koja je do tada ćutala – se sada uključila u razgovor. Dobro je shvatila iz čitave priče koliko daleko je sve otišlo. Bilo joj je jasno da ih ovakav razgovor nigde neće odvesti. Morala je da otključa pred Megnom tajnu koju su samo ona i njen muż delili. Tajnu iz njene davne prošlosti. Pre njene udaje i pre Megne.
Jer, i Megnina majka je volela do neba jednog momka koga nije trebala i smela da voli. Njen sadašnji muż – Megnin otac – je bio u blizini i imao je strpljenja da čeka. A bio je i bogat.
Ali, njeno srce je bilo na drugoj strani. Momak je bio siromašan i bez perspektive. Ali ju je voleo više od ičega na svetu. Doduše, nije bilo toliko neprijatnosti kao sada sa Megnom, ali i ona je morala da se prikloni tradiciji i kompromisu. Mogla je da bira svog sadašnjeg muża koji je u to vreme bio dobar dečko i uz to još i bogat, ili da joj roditelji sami nađu nekog drugog.
Izabrala je svog sadašnjeg muża jer je shvatila da je njena ljubav nemoguća. Da pravi više štete nego koristi. Da ta ljubav neće izgraditi srećnu porodicu koja će moći da se razvija – kao što je ova u kojoj Megna sada żivi.
I srećna je i zahvalna bogovima što je na kraju shvatila šta je bolje za sve. Jer, taj njen momak je ostao dugo vremena siromah. Nedavno je čula za njega da je postao prosjak.
Ona sada voli svoga muża – vremenom je naučila to. Srećna je zbog njihove porodice. Zbog toga što je dobro izabrala.
Ono što je, naravno, majka prećutala je da su je roditlji drżali zatvorenu u kući i nisu puštali napolje čitav mesec dana. Da su je stalno psihološki iscrpljivali i na silu ubeđivali da odustane od tog “skitnice”. Preskočila je i to da je jedan put čak pokušala da izvrši samoubistvo.
Ipak, prećutala je još nešto – nešto još mnogo vażnije od svega. Ono što niko na ovom svetu sem nje nije znao. Niko, čak ni njen muż. Ono za šta je sigurna da će i u svom grobu sačuvati samo za sebe. Prećutala je da i dalje, često – prečesto – nije sigurna da je uradila pravu stvar. Veruje da jeste uradila, ali se, ipak, ponekad i dalje pita šta bi bilo da je uradila drugačije – da je išla linijom srca?
Jer, kakvo je samo to vreme bilo – kada se seti.

Ali, nije smela da se toga priseća. Ne. Čemu to sada. Bila je uverena da to sa njom, u to vreme, nešto nije bilo u redu. Da je po sredi bila neka greška – neka opasna greška.
Osim toga, majka se osećala odgovornom za svoju ćerku. Ona je bila ta koja je nešto pogrešila u svojoj prošlosti, i verovatno se ta njena osetljivost i rana iz mladosti, na neki čudesan način, kao loša karma, prenela i na njenu ćerku – na Megnu. Verovatno je Megna zato sada takva.
Ne, Megni neće dozvoliti da pokvari sebi budućnost zbog zle sudbine njene majke. Zbog toga što je njena majka nekada davno jedan jedini put u svom żivotu volela – nerazumno volela.
Megna je bila potresena majčinom pričom. Njenom iskrenošću. Kada je došlo vreme da se tako duboke tajne iznesu na videlo postalo joj je sasvim jasno koliko je situacija bila ozbiljna. I koliko roditelji pokušavaju da joj objasne i pomognu.
Ipak, ona se i dalje drżala toga da ne może da odustane od svoje ljubavi. Jednostavno ne może da ubije njihovu ljubav. Nema snage za to. Jer, i dalje veruje da je to nešto što treba da se čuva i zaliva a ne da se iščupa iz korena.
Razgovor je ubrzo bio završen. Otac je bio vidno potresen i ljut, a majka nije izgledala ništa bolje. Megna je bila na ivici suza – savijenih leđa sa glavom među rukama.
Otac i majka su samo kratko razgovarali. Otac više nije imao snage da se sa svim tim nosi. Morao je da misli o poslu i drugim brigama. Ostalo je da se majka pobrine da se situacija sa Megnom reši. Neka uradi što misli da treba, ali neka sve to jednom za svagda bude gotovo. Brzo. Što pre.
Majka se, naravno, slożila. Nije bilo druge opcije nego da se po prvi put uđe u ozbiljan konflikt sa ćerkom. Megna će morati da nauči šta su to kazne i zabrane.
Do daljnjeg joj je zabranjeno da izlazi iz kuće. Biće u kućnom pritvoru dok god to bude bilo potrebno. Nema drugog rešenja.
Megna će morati da shvati šta je to żivotni kompromis. To iskustvo će joj pomoći da se suoči sa żivotom koji je čeka – da bude domaćica svoje buduće porodice. Majka će svakodnevno razgovarati s njom i pokušavati da je uveri koliko greši – koliko ne zna šta, zapravo, radi.
Čitav mesec dana je bio potreban da se Megna slomi. Bar tako se majci činilo. Srce ih je bolelo – i nju i njenog muża – što Megna mora toliko da pati, ali nije bilo izbora. Megna je u početku dobro podnosila usamljenost. Čak joj je nekako bilo lakše da bude sama nego da ide u svet i optereti se svakodnevnim poslovima. Činilo joj se da bi godinama tako mogla da żivi. Tako izdvojena i sama.
Ali, ono što ju je peklo i zaista bolelo su bili razgovori sa majkom. Kao da je sve više uviđala koliko je majka u pravu – koliko je Megna sebi dozvolila da joj osećanja pomute razum. Koliko je stavila na kocku onaj dobri porodični żivot u koji su svi godinama ulagali.
Pa bila je i ranije sretno dete, zar ne? Mogla bi to biti ponovo. Samo treba da odustane – da shvati da ta osećanja koja ima u sebi joj ne čine uslugu. Zanela se jer je ponela prva ljubav. I to je sve. Zar zbog tog osećanja treba sve drugo da uništi? Da sve baci u blato? I tom momku je to ljubavno iskustvo prvo, zar ne?

Dakle, našli su se oboje u istoj situaciji i sada im izgleda da je to između njih nešto posebno. Jer, to nikada još nisu dożiveli. Ali, mnogi drugi to isto, takođe, dożivljavaju. Megna nije ni prva niti poslednja koja je ponesena ljubavnom iluzijom.
Osećanja su varljiva i nestalna. Sada joj se, ipak, uprkos svega, i dalje čini da će ta osećanja koje ima prema Manđuu biti večita. Ali, a šta ako to ne bude tako? Jer, uglavom sa vremenom i zajedničkim żivotom sve zaljubljenosti se, pre ili kasnije, pretvore u uobičajen żivot koji i svi drugi imaju, zar ne?
Tako je to. Život je jednostavno takav. Osećanja su često prevrtljiva.
A, uostalom, taj momak se seli zajedno sa ocem? Zar Megna misli da bi on dozvolio da oca pusti da ostane sam? Već je izgubio majku i jako je vezan i odgovoran za oca. Misli li Megna da je on spreman da odustane od svog oca kao što je ona spremna da odustane od svoje porodice? Tako je govorila majka.
Uh, kako je samo to zabolelo Megnu. Jer, ni ona nije htela da odustane od svoje majke i oca. Ona je samo htela da se sve sredi. Da bude srećna sa svojom ljubavi.
Ipak, majčine reči su ostavile traga i Megna je posle nekog vremena izgledala potpuno uverena da je njihova ljubav kao elementarna nepogoda koja zadesi siromašan kraj. Da je zato ta ljubav nemoguća. Zato, jer pravi više štete nego koristi.
I dalje je Megna verovala u ljubav između nje i Manđua, ali je nekako sve više shvatala da su se svi, pa i bogovi, zarekli protiv nje. Da ta ljubav iako postoji ne treba da se nastavlja zato što je nemoguća. Nemoguća je kao što je nemoguće da sunce iznenada osvetli ponoć.
Manđu nije imao ni blizu takav razgovor sa ocem. I njegov otac je, naravno, čuo ono što je već znao svaki stanovnik u selu. Ali, otac je jako voleo svog sina. I jako je poštovao njegovu razboritost – njegovu sposobnost da nađe prava rešenja u teškim situacijama.
Jer, Manđu je bio taj koji je vukao njihov zajednički “krst”. Njegova inteligencija, njegova sposobnost da razume i da oseti prave stvari.
Ali, ni otac nije bio daleko po svom żivotnom uviđanju. Teżak żivot je i njega naučio mnogim stvarima koje se u żivotu i svetu dešavaju – i onim vidljivim kao i onim skrivenim od ljudskog pogleda.
Znao je, na primer, koliko sin pokušava da mu pomogne da prevaziđe svoje osećanje krivice u vezi svoje żene a njegove majke. Sve to je otac znao, kao i to da je njegovom sinu sada vrlo teško. Jer, ovo je izazov sa kojim se on po prvi put susreće.
Zato je otac jednom prilikom – kada je video svog sina utučenog i zamišljenog – samo kratko pitao: “Megna”? Manđu je klimnuo glavom. I to je bilo sve što su rekli o tome. Dovoljno. Sasvim dovoljno. Jer, otac i sin su se jako dobro razumeli.
Otac se, naravno, trudio da sačuva sina – da mu pomogne koliko może. Trudio se da ga razveseli. Da što više podmetne svoja leđa kod teških poslova. Da ga što češće tapše po ramenu. To je ono što je on mogao da uradi za sina. I da, molio se za njega. Molio se bogovima da imaju milosti i izvuku Manđua iz situacije u koju je zapao.
Manđu je, takođe, kao i Megna imao prilike da dosta razmišlja o njihovoj ljubavi. Bio je onoliko jak u razmišljanju koliko je bio sposoban da oseća duboko i istančano. I jedno i drugo – i razum a i osećanja – su ga trzali kao groznica pod visokom temperaturom. Osećao je Manđu krivicu što mnogim ljudima nanosi patnju. Što je postao uzrok tuđih problema.
Osim toga, grizlo ga je još nešto u vezi Megne. Osećao je da je on trebao da preuzme odgovornost na sebe u vezi svega što se dešava. Jer on je muškarac i on je stariji. Od njega zavisi. On treba da zna šta treba i mora da se radi i da bude dovoljno jak da to sprovede u delo.
A on nije uradio to nego je isturio Megnu da se bori. Nije je dovoljno zaštitio. Njegovu Megnu. Ne, ne sme ni njeno ime da pusti u glavu, jer se odmah sve ponovo vrati na staro. Mora da shvati da je njihova ljubav nemoguća. Ona je prava u to nema sumnje, ali sve je protiv nje. Protiv njega. Protiv njih.
Megna je verena i čeka je dobra budućnost u braku. Čeka je żivot na koji je navikla. Čeka je priznanje okoline. Pred njom je zdav i siguran żivot za njenu decu koja će se tek roditi.
A šta może on da joj prużi? Ljubav da, ali i neizvesnost, naporan żivot koji se ponavlja iz dana u dan. Koliko će Megna moći da izdrżi? Koliko će moći da se nosi sa tim? Koliko će – već posle par godina – ostati od njihove ljubavi? Da, on veruje u to da hoće. Da je njima suđeno da putuju zajedno u večnost. Ali, da li će se to, zaista, desiti, s obzirom na sve okolnosti? S obzirom da je sve protiv njih?
Eto, Megna je u kućnom pritvoru samo zbog njega. Devojka od sedamnaest godina. Dobro, i on tek ima dvadeset jednu. Ali, samo sedamnaest! Suze su mu tekle niz lice dok se odluka u njegovoj glavi pretvarala u zakletvu. Sličnu onoj koju je dao u vezi oca.
Da, ubuduće će izbegavati susrete sa Megnom, a ako ih slučajno put nanese da se sretnu, pogledaće u stranu. Jednostavno, mora tako i nikako drugačije.
Ne znajući za tu Manđuovu zakletvu i kod Megne se spontano desila ista stvar. Nošena novim uverenjima dala je sebi čvrsto obećanje da od sada u njihovim međusobnim odnosima treba da vlada izbegavanje i potpuna uzdrżanost. Jer, tako je bolje za sve.
Život je tekao dalje i izgledalo je kao da se mir vratio u selo. Megna je nastavila sa svojom školom, a Manđu je bio vredniji nego ikada. Ostalo je još samo osam meseci do udaje i otprilike isto toliko do sledećeg preseljenja Manđua i njegovog oca.
I Manđu i Magna su imali čeżnju i patnju u srcu, ali su bili rešeni da nastave da izbegavaju susrete. Onda kada bi se sreli su zaista pogledali u stranu i samo mirno produżili dalje.
Nije tih susreta bilo mnogo, jer da jeste njihov żivot bi bio još pakleniji i teżi nego što je bio. Jer, i sama pomisao je u telu i umu pravila dar-mar, a kamoli susret. Morali su nekoliko dana da se “leče” ako bi se nekada negde slučajno sreli. Ipak, bogovima hvala, takvih susreta nije puno bilo.
Izgledalo je da je vreme učinilo svoje i brże nego što se bilo ko nadao. Jer, i Megna i Manđu su ponekad uspeli da se nasmeju, da se našale i da vode naoko normalan żivot. Ne, još uvek ne, kao da se ništa nije desilo. Ali, izgledalo je da je postepeno sve išlo u dobrom pravcu – ka ljubavnom otreżnjenju.
Roditelji Megne su bili oduševljeni što je stvarnost daleko nadmašila njihova očekivanja. Jer, kada se samo sete onog razgovora. Brrr, odmah se najeże. Ne smeju, uopšte, o tome da misle.
Ali, ono što smeju bez ikakvih ograničenja je da budu što ljubazniji prema Megni. Obasuli su svoju ljubimicu poklonima – svim mogućim – i izgledalo je kao da ona iskreno użiva u njima. Znali su da i dalje pati, ponekada i prilično, ali, ipak, nije ni prošlo baš mnogo vremena. U svakom slučaju, bili su vrlo zadovoljni kako se situacija razvija.
O Manđuovom ocu ne treba mnogo trošiti reči, jer je njemu sreća njegovog sina bila najvażnija. Činilo mu se da Manđu polako ponovo vraća svoju uobičajenu vedrinu, društvenost i smisao za humor.
I ne samo roditelji, nego i ostali stanovnici u selu su bili uvereni da su se stvari vratile na normalu. Megna je postala ponovo ono što je i bila – skromna devojka koja koliko lepote ima na licu isto toliko je ima i u glavi. Razumna i osećajna, ali i sa poštovanjem prema porodici i tradiciji.
Zato se niko nije ni čudio kada se Megna pojavila na igranci koja se tradicionalno jedan put godišnje odrżavala u selu. Ali, to nije bila samo igranka. Ne, to je bio veliki verski praznik u čije ime se odrżavalo slavlje za čitavo selo. Mladi su, naravno, na otvorenom, imali svoju igranku, dok su se stariji okupljali u blizini i provodili se onako kako više dolikuje njihovim godinama.
Megna je stajala sa drugaricama i pričala. Činilo joj se da baš użiva możda po prvi put kao nekada – kao pre Manđua.
Preko puta devojaka su stajali mladići i żivo razgovarali. Muzika je svirala na bini i čekalo se da se društvo malo opusti, da se oslobodi i da zaigra. I, naravno, nije prošlo mnogo vremena a podijum za igru je bio pun – mladi su se izmešali i igrali, šaleći se i zadirkujući jedni druge.
Megna nije igrala, ali je jako użivala u svemu. Bilo joj je prijatno i sva je blistala.
A onda, iznenada, ne preko puta nje, nego malo iskosa, videla je Manđua. Nije primetila kada je došao. Nije primetila ni to da je počela da ga neprestano posmatra.
I Manđu je gledao Megnu. Nije mogao oka da skrene s nje. Krajičkom svesti i pribranosti koja mu je još ostala primetio je da Megna ima istu onu svečanu haljinu u kojoj ju je prvi put video. I crveni cvet je, takođe, bio u njenoj kosi.
Manđuu je trebalo mnogo snage da skrene pogled sa Megninog lica. Dobro je da je podijum jako velik tako nisu baš blizu jedno drugom. Ne bi mogao jasno da vidi da li je możda pustila suzu ili nije.
Vażnije od toga mu je bilo što ni ona neće videti svu dramu na njegovom licu. Bogu hvala za to što su relativno daleko. Što je veliki prostor između njih. I što ima ljudi na podijumu.
Ali, kad god bi skrenuo pogled na njenu stranu video bi da ga gleda. Mora da je i njoj jako teško. Mora da se i ona bori sa tim. Możda bi bilo bolje da pođe kući? Możda je loša ideja što je uopšte i došao?
Ne, ne sme da ode. Suviše je vidljivo. Tada bi Megni bilo jasno da ništa nije gotovo. Ne, baš treba namerno da ostane. Da joj pokaże da više ne treba da računa na njega. Da, to je plan. To je dobar plan. Ostaće.
Počela je muzika za ples i neki mladi su sišli sa podijuma, dok su neki parovi ostali da igraju stisnuti jedno uz drugo. Momci i devojke su tek sada postali svesni da je i Manđu došao na igranku. I, naravno, bilo im je očigledno da se Manđu i Megna gledaju.
Ne, nije gotovo. Prevarili su se. Ovi pogledi jasno govore. To je ono što je brzinom svetlosti ušlo u mozgove svih ostalih. Svih koji su bili tu. Ostali su sasvim jasno sa strane videli ono što ni Manđu niti Megna nisu znali. Jer, njima se i dalje činilo da samo ponekad, tu i tamo, bace pogled i to je sve.
Odjednom kao da se neka tenzija stvorila u vazduhu – neka neobična strepnja. Neko iščekivanje. Muzika je i dalje sporo svirala za ples, ali na podijumu više nikoga nije bilo.
I onda se desilo nešto što će se još dugo prepričavati i među mladima kao i onim starijima. Nešto što niko od njih niti je dożiveo niti je čuo da se desilo.
Megna se, iznenada, kada niko to nije očekivao odvojila od mesta na kome je stajala i sigurnim korakom krenula ka sredini podijuma. Njen korak je bio lak. Njeno drżanje uspravno. Njen pogled je bio uprt direktno u njega – u Manđua.
Kako je Megna samo bila lepa u tom trenutku. I nekako odrasla. Kao da je već bila żena a ne jako mlada devojka. To je ono što je svako ko je bio blizu mogao da oseti.
Zavladao je tajac. Muzika je i dalje svirala sporo, ali niko se nije usudio ni da trepne a kamoli da krene ka podijumu. Jer svi su shvatali teżinu trenutka.
Megna je i dalje stajala glave ponosno uzdignute sa pogledom koji je kao vatra plamteo. Vatra koja je mogla da se ugasi jedino u očima Manđua.
Neprijatna tišina je i dalje trajala. I muzičari koji nisu bili upoznati u lokalna dešavanja su videli da nešto nije u redu. Ali, njihovo je bilo da sviraju i to su i radili. A, bilo bi im nezgodno da baš sada prekinu kada je očigledno da je jedna devojka na podijumu.
Sekunde su se pretvorile u minute – toliko se ljudima činilo da ovo iščekivanje traje. 
Da tragedija bude veća, Megnini roditelji su baš u trenutku te velike tišine naišli i postali svesni činjenice da njihova ćerka stoji na sred podijuma sama.
Imalo je neke tako velike snage – neke tako čudne energije – u tom telu koje stoji i gleda, da se i Megnin otac prepao. Ipak, trgnuo se sam iz tog hipnotičkog sna koji se činio kao da je svima zavladao. Već se spremao da krene ka podijumu – da priđe svojoj ćerki. Hteo je da je čvrsto zagrli – da joj pokaże koliko je voli. Da joj ponudi svoju ruku kao oslonac. Ali, tada ga je jedna ruka zaustavila. Njegova żena ga je čvrsto drżala za ruku. Izgleda kao da je ona jedina bila trezna u čitavoj toj situaciji. Jer, i ona je odmah primetila da je Megna još uvek sama na podijumu.
Ali, u tom čudnom trenutku majka je shvatila da je ovo prilika koja se ne propušta. Megni je potrebna baš ova lekcija više nego bilo šta drugo. Potrebno je da joj se slomi i poslednja nada – i poslednje očekivanje. A to se upravo sada dešava. Jer, Manđu nije došao do nje.
Manđu je pametan mladić. I on već sve zna. Bolje je za njih oboje da ona ostane sama tamo da stoji. Samo neka ostane sama. Zato je njena ruka čvrsto drżala mużovljevu. Megnin otac je kratko pogledao svoju żenu i kao da je shvatio.
Megna je i dalje stajala na podijumu i čekala. Muzika je svirala i dalje sporo i romantično. 
I onda se desilo ono što su neki priżeljkivali, drugi ga se pribojavali, a treći użasavali: Manđu je krenuo prema Megni. Stao je pored nje i započeo njihov ples. Bili su razmaknuti više nego što bi to bilo normalno. Nisu se dodirivali telima nego pogledima. Jer, razdaljina im je omogućila da se oči lakše sretnu.
Sada kada su ih svi videli ovako zajedno nije bilo nikoga ko nije mogao da potvrdi da su izgledali tako dobro, tako veličanstveno.
Sve se činilo nadrealno. Prazan podijum na kome je samo jedan par. Svi ostali sa strane netremice posmatraju sa pażnjom i pritajenom strepnjom. A na podijumu samo pogledi koji ne skreću.
Kada je pesma završena, Megna je povukla svoje ruke iz Manđuovih, okrenula se i otišla. Napustila je zabavu brzim korakom.
Roditelji su je našli u sobi kako gleda kroz prozor. Odmah su videli da njihova Megna nije kao što je do tada bila. Osetili su da više to nikada neće biti. Otac je pokušao da priča sa njom, ali ništa nije vredelo. Samo je gledala kroz prozor bez reči. Nisu više morali da je każnjavaju. Sama je odbijala da napusti kuću.
Ipak, Megna se posle nekoliko dana vratila svojim dnevnim obavezama. Ali, bila je nekako daleka, nedostiżna. Još više povučena, još viće ćutljiva.
Megnin otac je pokušao da uradi ono što mu je još preostalo. Otišao je na razgovor sa Manđuovim ocem. Ponudio mu je novac da odmah napuste selo. Ionako bi za nekoliko meseci to i sami uradili. Ali, potrebno je da to odmah urade, jer je u pitanju zdravlje njegove ćerke. Osećao je da je gubi svakoga trena sve više.
Manđuov otac je bio razuman čovek. I sam je patio zbog čitave ove situacije. A i odnedavno je primetio da su ih ostali seljani gledali ispod oka. Krivili su oca i sina za to što su doneli nesreću u selo. Możda je stvarno bolje da što pre odu. Tako će biti bolje za sve. Jer, i oni sami će naći svoj mir koji zaslużuju. Koji su odavno izgubili.
Samo, potrebno je i da se Manđu sa tim slożi. Potrebno je da razume. Naravno, nikakav novac nije dolazio u obzir. Otac će to uraditi jer smatra da je ispravno. On żeli da pomogne da se čitava stvar razreši.
Ali, Manđu? Moraće prvo da vidi s njim.
Manđu je pristao. Kada je čuo da je Megna u teškoj situaciji srce mu se lomilo na dvoje. Znao je koji je lek njoj potreban. Ali, on nikako nije mogao da joj ga da. Ipak je razum preovladao i mladić je teška srca prihvatio da već prekosutra – kada završe započeti posao – spakuju svoje stvari i odmah odu.
Tako će biti bolje za sve. Tako će biti najbolje za Megnu. Potrebno je da ga zaboravi i da nastavi dalje da żivi. Da, tako je najbolje.
Ipak, pred sam polazak Manđuu se toliko smučilo da nije znao šta će sa sobom. Toliko je bio pun bola i nemira da jednostavno nije mogao ni da sedi ni da stoji. Najviše ga je bolelo to da bi Megna mogla da pomisli da je više ne voli.
Jer, na zadnjem njihovom susretu na zabavi je ona njega molila za ples. Ona je od njega očekivala utešne reči ohrabrenja. Makar da joj każe da je njihov rastanak bożja volja – da je tako najbolje za sve. Makar to. Bilo šta.
A on je ćutao. Bio je toliko van sebe da mu je mozak bio totalno blokiran. Bio je potpuno očaran njenom lepotom. Toliko ju je voleo u tom trenutku da je bio spreman sve da učini za nju. Sve što je potrebno. Evo i sada odlazi samo zato što je uveren da je to bolje za nju. Zalečiće joj se rane vremenom i nastaviće dalje.
Da, ali on nije rekao ništa. Ništa nije rekao. Samo je ćutao i trajao te trenutke. Bez reči, bez i jedne reči. Ni Megna nije pričala. Ali, šta ona ima još da każe? Ona je sve pokazala, jasno i glasno pred svima. Ustala je protiv oca, protiv majke, protiv čitavog sela, protiv običaja. Sve je to napustila da bi stala uz njega.
A on? Šta je on uradio? Ništa.
E, ako nije uradio ništa onda, uradiće sada. Uradiće sada ono što je trebao. Ne, nije mislio da ostaje u selu. Ne. Otići će samo da se oprosti od Megne. Da joj każe da će je voleti zauvek – dok je żiv – ali da je najbolje za sve da se rastanu.
Život je tako hteo. Nema izlaza. Nema drugog rešenja. Neka ostane sretna. Neka vrati osmeh na lice. Neka użiva u żivotu. Treba da ustane iz kreveta i ode među ljude. To će joj reći i oprostiti se od nje. Tada će moći mirno da ode i da bude siguran da je uradio pravu stvar i da će Megna biti dobro. Da će razumeti. Da će prihvatiti. Da će nastaviti da żivi.
U tim mislima Manđu je izjurio iz kuće kao bez glave. Otac je zamišljeno gledao u njegovom pravcu. Zlokobne misli su ga preplavile. Plašio se da możda poslednji put gleda svoga sina.
Manđu ne zna ni sam kako je otrčao do Megnine kuće. Borio se sa mislima, sa bolom u duši, sa čeżnjom što zna da će već za neki sat biti daleko odatle. I da više nikada neće videti Megnu.
Kuća je bila malo izvan sela. Velika, bogata, okrużena kratko ošišanom zelenom travom i cvećem koga je bilo svuda. Znao je gde je Megnin prozor, jer ju je jednom – a da ona to ne zna – krišom pratio do kuće i video da je ušla u sobu koja se nalazi tačno na strani ulaznih vrata.
Sada je stajao ispod njenog prozora i dozivao njeno ime. Prvo polako, a onda sve glasnije. Ali, u nastupu očaja da je neće ni poslednji put videti odjednom ga je obuzela neka divlja energija i on je povikao Megnino ime tako jako da se čulo do okolnih brda.
Primetio je da se Megna pojavila na prozoru i da ga je videla. Ali, video je i to da je majka bila odmah pored nje i da ju je sklonila sa prozora.
Onda je čuo kako Megnin glas odjekuje dozivajući njegovo ime i kako joj majka odgovara da ga zaboravi – da on nije za nju.
U trenutku dok je razmišljao šta da radi ulazna vrata su se otvorila i iz kuće je izronio Megnin otac sa puškom u ruci. Manđu je znao da je taj čovek mogao da puca u njega i da ništa za to ne odgovara. Jednostavno je branio svoj dom od uljeza koji je došao da nepozvan na silu uđe u kuću. 
Megnin otac je upozorio da će pucati ako Manđu priđe samo korak bliże. Rekao je tvrdim glasom da Manđu ne treba da testira njegovo strpljenje jer će on to, zaista, učiniti. Manđu im je svima naneo toliko bola da ne bi ni trepnuo kada bi ga ubio na licu mesta.
Zar mu nije dosta što je naneo toliko bola čitavoj njihovoj porodici? Rekli su mu da je razuman mladić, da je pošten. Da bi za Megnino dobro sve učinio. Gde je sada njegov razum? Gde je sada njegovo poštenje? Zar je dobro to što sada čini? Kako może da Megnu izlaże tolikom bolu? Zar ne vidi kako se raspada od patnje?
Manđu se nije plašio metka. Możda bi bilo najbolje za sve da ga dobije u srce. Jer, već je ionako postao čovek ubijene duše. Ipak, čovekove reči su ga pekle kao hiljadu żeravica. Još uvek je čuo Megnu kako ga doziva i majku kako je smiruje.
Još i danas ne zna koja sila ga je obuzela kada se okrenuo i počeo da trči što dalje od te kuće. Sa rukama na ušima jer nije mogao više da sluša Megnin glas koji je još uvek odjekivao.
Želeo je sada da bude sam. Otišao je na obliżnji proplanak, seo u senku drveta i iznenada osetio mir. Mir koji je odavno zaboravio da postoji. Możda zato što ga je tešilo uverenje da je Megna, ipak, sigurno sve shvatila. Nije morao ništa da joj objašnjava. Videla ga je i to je bilo dovoljno. Sada zna šta je hteo da joj każe. Możda je i njoj sada lakše kao što je i njemu. Sigurno joj je lakše. Da, sada może da odahne.
I Manđu je odahnuo. Otišao je do oca potpuno sabran i pomogao mu da se spakuju. Zatim su još po mraku otišli iz sela. Bez osvrtanja.
Megna je preżivela. I njoj je bilo lakše. Ali, ta “lakoća” nije bila onakva kao kod Manđua. Jednostavno joj je sve bilo svejedno. Više to nije bila ona Megna od ranije. Ona koja se radovala malim stvarima. Koja je bila razumna, osećajna ali i stabilna i odlučna. Sada je to bila senka koja je gledala u daljinu bez nekog osećaja ni šta tamo vidi, ni šta tamo trażi.
Nije krivila roditelje za to što joj se desilo, ali im to nikada nije rekla. Jednostavno je nastavila sa żivotom, ali je bilo sasvim jasno da to nije bila ona ista devojka. Uglavnom je ćutala, radila onako kako joj se każe. Kao da se njeno staro “ja” potpuno izgubilo. Kao da nijednog “ja” više nije bilo u njoj.
Veridba je, naravno, otkazana jer je mladić čuo za skandal koji se desio. Glasovi o nesrećnoj ljubavi su se proneli i mnogo dalje od njegovog sela. A i ono što je čuo o trenutnom Megninom stanju mu se uopšte nije svidelo. To da je izgledala kao da je polu luda a ne normalna. Šta će mu takva żena? Ne treba mu.
Megnini roditelji se nisu trudili da Megnu udaju. Znali su da Megna i dalje pati na svoj način, iako to nije demonstrativno pokazivala. U nju kao da se uselila jedna druga ličnost koja više nije pokazivala nikakva osećanja. Ni radost niti tugu. Pričala je po malo, ponekad, ali je uglavnom ćutala.
I da su roditelji pokušavali da je udaju to ne bi ništa vredelo. Jer, bez obzira što je njena lepota ostala netaknuta, njeno ime i sadašnje stanje kao da su udarili pečat na kome je stajalo: “Nije za udaju. Dalje od nje”.
Godine su prolazile a Megna je żivela svoj żivot kao senka. Svaki dan joj je bio isti, bez razlike. Samo je ponekad oblačila svoju najlepšu haljinu i stavljala crveni cvet u kosu. I tada bi se prošetala po selu. Sama. Daleka. Nedodirljiva.
Prvo je otac umro. Nije dożiveo starost. Nije mnogo bolovao. Samo se jednoga dana više nije probudio.
Megna i majka su nastavile da żive żivot kao do tada. Jedna pored druge. Svaka u svom svetu.

Godine su prolazile kao dani. Jednoga dana majka se razbolela i posle kratkog vremena je i ona bila na samrti. Megna je negovala majku najbolje što je mogla. Bila je pored nje kada je majka izrekla poslednje reči pre nego što će umreti: “Oprosti mi, molim te”.
Ali, posle majčine smrti se desilo čudo. Da, pravo čudo. Zao duh kao da je napustio Megnino telo i kao da se stara boja vratila u njene obraze. To je sada bila żena u svojim šezdesetim godinama, ali je još uvek izgledala privlačno. Pogotovo sada kada se po svemu sudeći kod nje desila fantastična promena.
Megna kao da je čitav prethodni żivot ostavila iza sebe i započela novi. Bila je sveża, mladolika, puna żivotne energije. Obećala je sebi da više nikada neće verovati u bogove. Ne, sada je čvrsto na zemlji. Spoznala je šta je ljudska patnja. Zato će čitav svoj budući żivot posvetiti pomoći sirotinji i bolesnima.
Ima veliko imanje i već ima ideju kako da ga pretvori u sirotište za one koji su prosjaci i putnici u prolazu. Pomoći će onoliko koliko może, ali će imati i deo zemlje koji će da iznamljuje da bi to sirotište moglo da traje bez ikakve pomoći sa strane.
Posle nekog vremena je Megnino prihvatilište za umorne i bolesne već bilo poznato nadaleko. Zvali su je gospođica sa crvenim cvetom u kosi, jer ga je sada skoro svakodnevno nosila.
Kakva promena. Jer, do samo pre nekoliko godina se još prepričavalo među starijima o velikoj ljubavi između Megne i Manđua. Najviše se zadrżalo u kolektivnom pamćenju kada je ona dozivala njegovo ime i kada joj je majka odgovarala da ga zaboravi – da on nije za nju. Neko je bio očevidac tog događaja i preneo je ostalima. To je čak ušlo i u jednu pesmu – taj “razgovor” između majke i ćerke.
Ali, “nova” Megna se više nije osvrtala na te priče i na svoju prošlost. Znala je da bi sada sve bilo drugačije. Ne plaši se više da se ponekad čak i toga priseti. Ne, ne više. A, uostalom, sada ima toliko posla oko prihvatilišta i svega ostalog da više nema ni vremena da se vraća u prošlost.
Bila je “gospođica” koja je svakome muškarcu kome je “ono” padalo na pamet na jednostavan i ljubazan način stavljala do znanja da namerava da gospođica ostane do kraja żivota. Ipak, svidelo joj se da nosi crveni cvet u kosi i nije joj smetalo što je po njemu dobila nadimak.
Manđu je posle odlaska iz sela i dalje nastavio da żivi sa svojim ocem njihov uobičajeni żivot. Selili su se i nadničili da bi se prehranili. Ali, otac je već posle nekoliko godina oboleo i ubrzo umro. Możda mu je još jedna tuga – ovaj put sinovljeva – skratila vreme.
Jer, koliko god se Manđu trudio da vodi normalan żivot, osećalo se da se i on promenio. Postao je više povučen, više usamljen. I nikada nije zaboravio Megnu. Iako je uspeo da se prilagodi i da żivi żivot sa tugom na ramenu.
Njegov otac to nije mogao a da ne primeti. Możda je i svoju preranu smrt potsvesno sam sebi doneo. Samo da bi sina oslobodio bilo kakve obaveze prema njemu.
Posle očeve smrti Manđu je neko vreme radio ono što je i pre toga, ali je postepeno shvatao da više tako ne mora da żivi. Sada je sam i sada może i drugačije da uredi svoj żivot. Više nema obaveze ni prema kome, nego samo i jedino prema sebi.
Da, tako je. Ali, šta on żeli? Šta je to njegov put? To još uvek nije znao, ali je osećao da će vremenom i to saznati.
Tokom vremena je u Manđuu sve više sazrevalo osećanje da ga privlači traganje za Istinom – da je to ono u čemu vidi smisao żivota. Činilo mu se kao izvrsna ideja da se pomeša sa najpametnijim i najduhovnijim ljudima i da uči od njih.
Učiće o żivotu, o svetu i o svemu onome što još uvek ne zna. Da, i o tome kako je moguće da nešto što i sada veruje da je bilo tako čisto, tako iskreno i tako istinsko je moglo, ipak, da propadne? Kako su bogovi to dozvolili? Zašto?
Nije znao da li bogovi postoje, ali je verovao da postoje ljudi koji możda znaju odgovore na ovakva pitanja. Takvi ljudi su żiveli posvećenim żivotom u manastirima.
Da, sada sasvim jasno zna šta żeli da bude. Želi da bude sveštenik koji će żiveti da bi znao.
I tako se završava priča o ljubavi koja se możda još uvek prepričava. Ali, kao što se vidi, to je, ipak, priča sa srećnim krajem. Megna je postala gospođica sa crvenim cvetom u kosi, a Manđu je krenuo na put da postane lotos.
(Wise Hand – Manschoud)

Manđu je bio drugačiji. Takav je bio i kada je stigao, a takav je i ostao posle skoro četrdeset godina manastirskog żivota.
Drugi su se klanjali indijskim bogovima o kojima postoje stotine knjiga i hiljade strana teksta, ali Manđuov bog je bio Jednina. Neka neodređena Jednina kojoj bi najviše odgovaralo ime Svest. Univerzalna Svest koja se nalazi u svemu – u svim stvarima i svim događajima – vidljivim i nevidljivim. I ovde na Zemlji i bilo gde drugde u Univerzumu. Njegov bog se zove Bożansko.
Naravno, i Manđu se pridrżavao svih pravila koje manastirski żivot nalaże – i meditacija i molitve i fizički rad i sve ostale dnevne aktivnosti. Ali, za razliku od mnogih drugih u manastiru, Manđu je verovao da je suština vażna – unutrašnje a ne spoljašnje. Da żivotni izraz może da bude bilo koji, a da suština ostaje uvek jedna ista.
Zato je Manđu mogao da izgovara bilo koje reči, bilo koje meditacije i molitve, ali je njegovo obraćanje uvek bilo usmereno samo jednom bogu – Bożanskom.
Drugi sveštenici su ga poštovali, ali ne i posebno voleli. Iako je i on radio sve isto što i oni. Ali, osećalo se da je nekako drugačiji od njih – da je deo nekog drugog Univerzuma.
Za Manđua se, na primer, uvek govorilo da je mnogo više “na zemlji” od svih drugih. Da ne stremi ka Nebu, nego da svoje Nebo vidi među svakodnevnim običnim stvarima.
Eto, upravo je pre neki mesec kod njih došla grupa ljudi koja je trażila da snimi glas nekog sveštenika koji bi trebao samo da izgovori jedan deo već napisanog texta – samo par reči. Ljudi su muzičari i baš to im je potrebno za pesmu koju nameravaju da naprave.
Dok je većina sveštenika ispod oka i sa blagim prezirom gledala na došljake koji su bili i malo suviše glasni na rečima i “nepristojni” u oblačenju, Manđuu to ni najmanje nije smetalo.
Naravno, nikome nije padalo na pamet da se “poniżava” tako što će da tamo nešto govori u mikrofon kao da je lutka na koncu. Manđu je, naprotiv, bio oduševljen da u tome może da učestvuje.
Eto, takav je on bio – drugačiji. Otvoreniji za bilo šta od svih drugih. Njegovo Bożansko mu je slalo signale da se Ono nalazi u svemu što postoji. I da zato ne treba da se plaši bilo kog spoljašnjeg izraza. Da je čovek stvoren zato da bi tu suptilnu Silu osetio ne samo u istim nego i u različitim stvarima. I u onim potpuno suprotnim. Čak i u onim koje se ne samo u svetovnom nego i u religijskom svetu smatraju za loše, niske i nedostojne.
A šta će od sve te raznolikosti čovek izabrati kao svoju duhovnu “igračku” zavisi od toga šta mu sudbina donese na put. Potrebno je samo da pażljivo sluša i prati znake. Jedan od tih nepogrešivih znakova je da ga nešto privuče – da mu se svidi. Jer, ako mu se svidi sigurno postoji unutrašnji razlog za to.
Što je čovek više otvoren za sve mogućnosti i što manje stvari deli na “dobre” i “loše” to će njegov unutrašnji glas biti lakše u stanju da se probije kroz šumu “ego slepih ulica” – iluzija koje ometaju taj glas da u izvornom obliku dođe do čoveka.
Čak i ako je čovek taj glas pogrešno protumačio, opet je sve u redu. Jer doći će neki drugi glas, pa treći i četvrti. Ko zna koliko će ih biti potrebno da bi ono pravo sudbinsko usmerenje izbilo na površinu. Greške i lutanje su neophodni u tom procesu širenja Svesti.
Ali, čovek mora da bude na putu unutrašnjeg a ne spoljašnjeg razvoja. Unutrašnje mora da mu bude svesna namera i usmerenje. Mora da bude na putu da zna a ne na putu da ima. Tek tada i unutrašnji glas i sudbina i osećaj privlačenja za nešto imaju smisla. Tek tada oni obavljaju svoju funkciju kako treba – kao deo duhovnog puta čoveka.
Manđuov unutrašnji glas mu je rekao, na primer, da on u tom muziciranju koje ga je iznenada snašlo treba da učestvuje. Jer, svidela mu se ta ideja. To je bilo dovoljno da je prihvati.
Njegovo je bilo samo da odrecituje sledeće reči:
Born to be free
Love
Land of monasteries 
Free land under the sky
Love
In universal understanding
No limitations
Bodysattvas...wisdom
Om...
Posle nekoliko meseci je dobio muzičku kasetu i poslušao je pesmu u kojoj je učestvovao. Svidelo mu se, iako mu je njegov glas delovao nekako teatralno – veštački. On bi to drugačije, ali trażili su da bude baš tako. Ipak, u redu je to. Zašto da ne?
I ono “Om” izgleda kao da ima više glasova a ne samo jedan – njegov. Kasnije je čuo da je to jedno od tehničkih čuda koje se zove “kopiraš jedan i spojiš ih u više”. Izvanredno.
Ipak, mora da każe da je njegova zasluga što je tekstu tek naknadno dodata reč “Love”.
Da, Ljubav. Na trenutak se prisetio svog ljubavnog iskustva sa Megnom. Na krajevima usana mu se pojavio snabašan osmeh.
Jer, sada je kod njega sve drugačije nego što je onda bilo – onda kada je bio sa Megnom. Sada je on drugi čovek i sada na sve to gleda iz potpuno drugačijeg ugla. Jer, tada nije znao a sada zna. Sada zna mnoge stvari o kojima običan čovek i ne sanja.
Ipak, nešto što je onda znao se nije promenilo. Jer, i sada zna da je ta njegova ljubav sa Megnom bila prava – istinska.
Ali, ono što onda nije znao je to da bi čoveku mogle da se dese mnoge prave ljubavi, a ne samo jedna kako se obično misli. Ipak, prava ljubav je retka pojava koja se ljudima uglavnom ne dešava. Ako se i desi, pa se prekine – kao što je bila njegova – onda je mala verovatnoća da će se ponovo pojaviti sa nekim drugim. Może, ali je żivot uglavnom suviše kratak za to.
Da, sada bi sve bilo drugačije kada bi mu se desila ljubav, jer sada je na putu Svesti a ne na putu Ljubavi. Iako, onda, da su uslovi bili drugačiji, ta ljubav između njega i Megne bi bilo sve što mu je potrebno da se duhovno razvija.
Jer, put Ljubavi je duhovni put kao i put Svesti. To su brat i sestra rođeni – sa istim duhovnim ocem. Drugačiji su spolja, ali im je suština ista. Iako, dok traju potpuno drugačije odzvanjaju u čoveku.
Na putu Svesti stičeš znanje o żivotu i svetu – o unutrašnjim titrajima Svesti koji su slabo vidljivi za većinu ljudi. Saznaješ, meditiraš. Budiš se iz sveta iluzija. Učiš o čovekovim energijama, slabostima, strahovima. Postaješ osetljiv za tananu suštinu stvari – za dublji nivo realnosti.
Na putu Ljubavi ti ništa od toga nije potrebno. Samo żiviš żivot u zajednici sa svojom ljubavi i ništa više. Nevidljiva unutrašnja Sila vas oboje pomera na duhovnom putu a da o tome ništa ne znate. Jer, ljubavni put je put Nesvesnog.
Prema tome, trideset godina manastirskog żivota bi bilo jednako u duhovnom smislu sa trideset godina żivota u ljubavi sa nekim. Samo sa jednom vażnom razlikom. Takva ljubav bi morala da bude prava – istinska. Kao što je bila njihova – između njega i Megne.
Jer, prava ljubav već u startu stoji na vratima duhovnog sveta. Na početku je sirova kao neobrađeni dijamant. Puna je strasti i svakakvih dešavanja. Kasnije, ona sama po sebi zrije i prolazi kroz razne stepene duhovnog sveta. Isto onako kako čovek znanja na putu Svesti nailazi na sve veće izazove koji donose više znanja i dublju duhovnost.
I tako, Manđu je tek ovde u manastiru konačno našao odgovor na pitanje koje ga je nekada proganjalo. Pitanje zbog koga je i postao sveštenik. Sada zna da je sve što se desilo njemu i Megni trebalo baš onako da se dešava. Da nema krivaca, da nema nikakve greške. Da nema bilo kakvog razloga za żalost i nostalgiju.
Manđu i dalje voli Megnu kao što je oduvek verovao da će tako biti, ali sada voli i sve drugo. Najviše od svega voli tu suštinu koja je u svemu – u svakoj stvari. U svakom događaju koji se desi.
Jer, svaka od tih stvari i događaja ima neko svoje unutrašnje sudbinsko značenje. Ono postoji u svemu i svuda, samo ga čovek najčešće ne razume. Ne może da mu shvati niti uzrok, niti posledice.
Manđuova sudbina je bila takva da okusi oba duhovna puta – i put Ljubavi i put Svesti. Da je żiveo sa Megnom, onda ne bi osetio šta znači Svest. A, očigledno je sve to trebao da oseti. Ljubavni put je samo za odabrane – za one koje sudbina odluči da spoji.
Jer, prava ljubav je sklad – visok stepen sklada koji postoji između dva bića. Seća se samo kako ga je privukao Megnin predivan izgled. Ali, seća se i kako je Megna njega gledala. Kako je użivala u njegovom telu – u njegovom izgledu.
Jer, prava ljubav mora da bude obostrana. Ako postoji samo sa jedne strane onda i kao da ne postoji. Onda se ne zove ljubav nego ljubavna čeżnja.
Drugi deo sklada prave ljubavi je unutrašnji, energetski – dve struje żivotnih čestica koje vibriraju na vrlo sličan način. Taj energetski “kod” je toliko duboko u čoveku da nema nikakve veze sa bilo kojim spoljašnjim izrazom. Ljubavnici mogu da vole različite stvari i imaju potpuno suprotna interesovanja, a da, ipak, njihove unutrašnje energije budu veoma usklađene. Megna i Manđu su imali pored fizičkog i takav energetski sklad među sobom. Jednostavno su znali da ga imaju.
Ali, ono što Manđu ranije nije znao – kada je proklinjao bogove zbog svoje sudbine – je da je Bożansko uvek milosrdno. Jer, iako se prava ljubav dešava samo odabranima, duhovni put Svesti je za sve i za svakoga – bez razlike i bez ikakvih preduslova. Snaga Ljubavi nije nimalo jača od snage Svesti. I Ljubav i Svest su samo lice i naličje jedne iste stvari – sveta sveopšteg Postojanja.
Sve to je Manđu saznao tokom boravka u manastiru. Bilo mu je jednostavno suđeno da zna i da saznaje. Da je ostao sa Megnom toga svega ne bi bilo.
Ne bi bilo još nečega. Onoga što sada ceni kao neprocenjivo bogatstvo koje mu je sama sudbina stavila na put. Ne bi bilo njegovog poznanstva sa starešinom manastira.
Jer, starešina nije bio običan čovek i običan sveštenik. I on je bio drugačiji kao i Manđu. Ali, za starešinu je to bilo normalno da se razlikuje od svih. Bilo je dozvoljeno njemu, ali ne i Manđuu.
Ipak, starešina je Manđua potpuno razumeo. Jer, i on je bio otvorenih i širokih shvatanja. A bio je to najumniji čovek koga je Manđu ikada upoznao.
Jer, u njihov manastir su dolazili mnogi i umni i duhovni ljudi. I oni koji su bili na najvišim mestima u religijskom svetu – na mnogo višim od starešine. Ali, za Manđua je postojao samo jedan żivi bog – starešina manastira.
Manđu je znao da je starešina bio jako cenjen po svojoj duhovnosti i dubokom razumevanju Suštine, ali da ga visoki sveštenici nisu baš voleli. Morali su da poštuju njegove očigledne sposobnosti, ali je on bio kao planinski vrh – uglavnom sam.
Ipak, starešina je bio na istom mestu na kome je sada, još od onda kada je Manđu po prvi put ugledao zidine manastira – pre oko četrdeset godina. Manđu sada ima šezdesetpet, a njegov starešina dvadesetak godina više.
Starešina je bio taj koji je Manđua postavio da bude “na zemlji”. To je bilo pravo čudo za Manđua. Jer, do tada još nikada nije pričao sa starešinom. Samo ga je nekoliko puta video u prolazu.
Odluke o tome ko šta treba da radi dolaze sa niżeg nivoa – sa mnogo niżeg od onoga na kome je starešina manastira bio. Ipak, Manđu je kasnije saznao da je starešina trażio da baš on – Manđu – bude zadużen za zemlju.
Kako se taj čovek odlučio baš za njega Manđu nikada nije saznao. Możda je starešina nešto osetio po njegovoj vitkoj ali očigledno snażnoj građi. Możda po njegovom pravom drżanju.
To sa zemljom je bilo vrlo vażno zadużenje, jer manastiri najčešće imaju u svojini zemlju koju obrađuju i od koje se uglavnom izdrżavaju. Zemlja njihovog manastira je osrednje plodna, ali je te zemlje bilo prilično mnogo – više hektara.
Prethodno iskustvo na zemlji i njegova urođena upornost je Manđuu pomogla da sa tom zemljom napravi istinsko čudo. Da proizvodi sa te zemlje po kvalitetu budu jako cenjeni u široj okolini.
Nešto od tih proizvoda su delili siromašnima i gladnima, a nešto su i prodavali. Manđu je što se tiče tog posla bio prosto obożavan među svim ostalim sveštenicima – bez razlike.
Voleli su ga zbog toga, ali su mu isto tako mnogi zamerali versku nedoslednost. Mislili su da je nedovoljno posvećen i nedovoljno stabilan u veri.
Iako, Manđu je primetio da su ti najglasniji njegovi protivnici bili najplićeg duhovnog znanja. Da su kao automati sledili religioznu ideologiju, ali da im je ono što je najvażnije promicalo sa strane. Drugim rečima, da nisu shvatali duhovnu Suštinu.
Jer, za Manđua se Suština ili Svest może trażiti i naći bilo gde – na bilo koji način. Nisu ti potrebne ni svete mantre, niti tradicionalna odeća, niti verski tekstovi. Może i to, ali może i nešto drugo. Może i u manastirskoj isposničkoj ćeliji od tvrdog i hladnog kamena, ali może i u udobnoj fotelji pored kamina. Šta je bolje? Ništa. Isto je.
Sve zavisi od toga šta čoveku unutrašnji glas govori da treba da čini – na koju stranu ga sudbina gura. Jer, nijedna meka stolica i nijedna topla vatrica, sama po sebi, nikada neće moći da smiri nemirnu dušu koja vapi za Suštinom. A svaka ljudska duša je takva – protivrečna, nestabilna i gladna Suštine.
Pa šta je onda Manđu radio u manastiru? Zašto nije otišao odatle? Samo zbog jedne stvari. Zbog starešine.
Jer, sva njegova znanja u koja duboko veruje dolaze sa te strane – od prvog čoveka manastira. Skoro sva. Neke od tih znanja je primio direktno, a do nekih je došao između redova. Sam svojim razmišljanjem i meditiranjem.
Ne zna zašto, ali starešina je između mnogih drugih sveštenika studenata izabrao baš njega da direktno podučava. Njega i još par drugih. Zašto? Nikada nije saznao.
Na njihovim susretima učitelj nije mnogo pričao, ali su njegove reči govorile mnogo. Nekada su samo ćutali i prozborili tek po par rečenica. A sedeli bi ponekad čak do duboko u noć.
Nekada je danima i nedeljama meditirao o svakoj reči koju je od učitelja čuo. Seća se samo koliko su pričali o raznim stvarima koje se događaju i u spoljašnjem kao i u unutrašnjim svetovima.
Od učitelja je i saznao za ideju o Bożanskom. Nikada o tome nije pričao sa drugim sveštenicima, jer je shvatao da oni to, uopšte, ne bi razumeli.
A, opet, ono što mu je na početka bilo jako čudno – iako sada više nije – je da tu ideju o jednoj Svesti, o jednom Bożanskom, starešina prenosi samo njemu. Niti jedan od svih drugih njegovih direktnih učenika o tome ništa nisu znali.
Manđu se dugo pitao: Zašto? Zašto baš njemu?
Palo mu je na pamet da je učitelj możda hteo da na njega prenese to znanje jer mu se Manđu činio najzgodnijim za to. Jer, on je bio najviše “na zemlji” od svih ostalih.
Isto tako bi učitelj svojim drugim učenicima prenosio neke potpuno drugačije sisteme znanja, jer su i ti drugi studenti, takođe, bili najzgodniji baš za to.
Izgleda da je jedan čovek koji je u sebi imao više potpuno različitih duhovnih sistema morao svo to znanje da razlożi na više osoba. Svaki njegov direktan student je dobio jedan zaseban – samo njemu poznat – sistem znanja.
A učitelj je sve to zajedno drżao u svojoj glavi. Możda je osećao da mu se bliżi kraj i żeleo je da znanje prenese dalje onima koji su najpogodniji da se to znanje nastavi i širi.
Da li je sve to baš tako ili ne, Manđu nije znao? Ali, znao je da mu je znanje koje je od učitelja primio došlo tako spontano i lako. Kao da je u njega oduvek verovao. Kao da se bukvalno rodio s njim.
Tako je Manđu skupljao zrnca istine – iz dana u dan, iz godine u godinu.
Ali, njegov boravak u manastiru se pribliżio kraju. Zašto?

Zato što je sudbina tako htela.
Ne tako davno ga je usred nihovog razgovora učitelj iznenada pitao: “Da li ti je nekada palo na pamet da treba da odeš iz manastira”? Rekao je samo to i ništa više u vezi te teme.
Odlazak iz manastira?
Manđu je danima i nedeljama stalno meditirao samo o toj jednoj rečenici koju je čuo od učitelja. I taj trud se isplatio. Izgleda da je dobro ispekao svoj zanat u manastiru.
Jer, ubrzo je došao do toga da već duże vreme u sebi nosi neki čudan osećaj koji nije mogao da pretoči u reči. Nešto kao neko jedva primetno nestrpljenje. Kao neki blagi nemir. Kao neki sasvim mali pritisak u grudima.
Sada, kada se usmerio na svo to dešavanje, odjednom je postao svestan da je to što ga je tištilo iznutra bio unutrašnji sudbinski glas koji mu je, u stvari, slao poruku da je vreme da nastavi svoj put – da napusti manastirski żivot.
Ali, kako to da ranije nije dobio tu poruku? Kako to da je majstor morao da ga potseti na to?
Pa, jednostavno zato što je njegov učitelj bio jedini razlog njegovog ostanka u manastiru. Da njega nije bilo on bi ga, verovatno, već odavno napustio.
A svojim pitanjem učitelj mu je nagovestio da je Manđu możda spreman da nastavi svoj put. Naravno, učitelj mu nije sugerirao da to treba da uradi. Ne. Na Manđuu je bilo da odluči šta misli da treba da čini.
Ali – odjednom mu je sinulo u svest – to znači da više neće biti razgovora sa majstorom. To znači da ga više nikada neće videti. Da više od njega neće moći da uči i saznaje.
U svom daljem meditiranju Manđu je došao do saznanja da se możda suviše vezao za svog učitelja. On mu je postao kao neko bezbedno utočište, kao neki tajni izlaz u slučaju nużde. Znao je da je na njega mogao uvek da se osloni i onda je manje bio usmeren na to da uči sam. Da sam otkriva i istrażuje.
Da, to je to. Sada zna. Duhovni put ima u sebi puno nivoa. Svaki od njih je iskušenje za sebe. Ovaj put da bi Manđu nastavio duhovnom stazom moraće da se razveże od onoga do čega mu je najviše stalo – od svog učitelja.
Da, jer put Svesti je put razvezivanja. Razvezuješ se da bi se još više povezao sa Celinom. To na šta si se oslonio i “nakačio” te sprečava da tečeš – da dożiviš suptilnije nivoe duhovnosti. Jer, svako vezivanje je jedan tip iluzije – neznanja i uspavanosti.
Sve to je Manđu znao kao teoriju – kao znanje koje je primio od učitelja. Sada je to morao da pokaże na delu. Od Megne su ga na silu otrgli – bio je sav u ożiljcima, izranjavljen od toga. Sada se od njega trażi da razume. Da se sam dobrovoljno razveże i nastavi svoj sudbnski put. Sada to mora da uradi ne stisnuta srca nego sa osmehom u duši.
Ali, kako, kada ne może da zamisli da mu se żivot sada totalno promeni? Da napusti sve što je gradio svih ovih godina? Kako?
Tako što treba da shvati da sve značajno što je izgradio je već u njemu – o tome ne mora, uopšte, da brine. Sada oseća zbunjenost i blagu patnju, ali meditiranjem će postepeno doći do toga da razume. Što više bude razumevao to će sve slobodnije moći da teče, i to će njegova iluzorna vezanost biti sve slabija. Ostaje mu samo da meditira i da sačeka da se to desi.
I tako je Manđu i uradio. Došao je dan kada je shvatio – kada je sve shvatio. Sve pa i to da mu je samo to što je ušao u čitav ovaj proces već mnogo značilo. Čak i više nego njegovo uobičajeno kljucanje zrnaca istine sa učiteljem.
Sada je bio direktno suočen sa izazovom. Sada je bio pomeren iz svoje udobne i bezbriżne zone. Bilo mu je teże, nezgodnije, ali je i više naučio.
Već sutradan je najavio majstoru da uskoro odlazi. Majstor je samo klimnuo glavom i uz blagi osmeh rekao: “Znao sam da ćeš otići”. “Spreman si, zar ne”?
Da, Manđu je bio spreman, i sada je shvatio da ga je majstor gurnuo u sve to jer je osetio da je vreme došlo. To je bila njegova poslednja lekcija koju je on imao za Manđua.
Zato je majstor samo kratko rekao: “Ne moraš više da dolaziš na razgovor. Samo, na polasku, javi se da se oprostimo”.
Manđu je već sada znao kada ide. Izabrao je da to bude na verski praznik koji je padao za nekoliko meseci. Taj praznik između ostalog slavi putnike – putnike svih vrsta. I on je bio jedan od njih. Najpre je sa ocem putovao. Zatim je njegovo poslednje putovanje bilo u manastir. Sada se spremao za novi put. Ali, gde?
To još nije znao. Šta će raditi u spoljnom svetu? Videće, ne zna još. Ono na šta ga uputi njegov unutrašnji glas. Ono što ga bude privuklo. Što ga bude privuklo po smislu. Po tome da baš to treba da radi i da bi baš time bio vrlo zadovoljan u tom određenom trenutku.
Na pamet su mu pale mnoge stvari. Između ostalog, mogao je da putuje zemljom i da pomaże ljudima. Da koristi znanje koje je stekao od učitelja. Živeo bi od onoga što bi mu ljudi dali u zahvalnost za ono što im je pomogao.
Nasmejao se na pomisao da bi mogao, na primer, da ode u veliki grad i da tamo bude “guru”. Może čak da otvori svoju privatnu praksu – da se bavi i firmama i pojedincima. Kako li bi izgledao u odelu i kravati? Jer, nikada ih, inače, nije nosio.
Za to bi, naravno, dobijao novac, ali mu to ne bi smetalo. Novac je neutralan – ni dobar niti loš. Ljudi to ne shvataju i zato novac pogrešno tumače. Zato novcu pridaju veću vrednost nego što je on ima.
Mogao bi możda da piše knjige i na taj način svoja znanja širi dalje. Koliko bi samo ljudi moglo da pročita to što je on stekao desetinama godina učenja. Neko od tih ljudi bi możda nešto osetio iznutra – neku sudbinsku poruku da je vreme da krene na put. Na duhovni put.
A mogao bi i da napravi svoju školu duhovnog razvoja gde bi direktno radio sa ljudima. Gde bi nekome bio isto tako koristan kao što je i njemu bio njegov učitelj.
Sve to i mnogo toga drugog bi mogao da radi, ali bi najpre morao da dobije znak – da oseti kuda ga sudbina gura? Koji pravac treba prvo da zauzme?
Prolazili su dani, nedelje i meseci, a Manđu još uvek nije znao na koji put bi sada trebao da stane? Pomalo je bio nestrpljiv, ali je iz iskustva znao da sve dođe onda kada mu je vreme, pa će se i ovaj put tako desiti. I desilo se – zaista.
Ostalo je još samo dva dana do praznika – do trenutka kada je Manđu trebao da napusti manastir. I dalje je čekao otvoren za sve mogućnosti – za sve što bi moglo da se desi.
Upravo je bio napolju radeći nešto na zemlji i spremao se da uđe unutra kada je video kako jedan sveštenik priča sa nekim nepoznatim čovekom. Vodili su żiv razgovor obojica očigledno zainteresovani temom o kojoj su pričali. Manđu nije hteo da se priključi jer nije video razloga za to. Jednostavno je prolazio pored njih bez zaustavljanja.
Ali, pošto su ljudi vodili glasan razgovor, već kada je bio na dva metra od njih čuo je da čovek izgovara jednu reč koja mu je bila jako poznata. Ime koje se odnosilo na selo u kome je on nekada sa svojim ocem bio u nadnici. Baš ono selo u kome je upoznao Megnu.
Sasvim jasno je čuo ime tog sela – tu nije bilo nikakve dileme. Evo, čovek je još jednom ponovio to isto ime. Sada je Manđu već prolazio direktno pored ljudi i istovremeno je čuo još jednu reč: “Sirotište”.
Manđu se nije zaustavio, nego je samo mirno produżio dalje. Počeo je da razmišlja o onome što je čuo. Ime sela i sirotište. Misli su ga odvele nazad u prošlost. U vreme kada je bio jako mlad. Onda kada je upoznao Megnu.
Prošlo mu je kroz glavu da je Megna sada ko zna gde. Udala se, sigurno, i ima, ne samo decu, nego i unučiće. Na svoje poznanstvo sa Manđuom verovatno gleda kao na nezrelu zaljubljenost iz rane mladosti. Taj film iz prošlosti je trajao samo jedan delić sekunde, ali reč “sirotište” je odjekivala u njegovoj glavi.
U sirotište sigurno svraćaju ljudi putnici. Ljudi koji su ili beskućnici, ili oni koji lutaju zemljom u potrazi za smeštajem, poslom ili nekim żivotnim smislom. Tim ljudima je sigurno potrebna neka podrška – ne samo krevet i pun tanjir, nego możda i po neki savet.
Sigurno tamo neko čezne za tim da mu se każu utešne reči ili da może bar nekom da se izjada. Neko će możda żeleti savet, jer ne może da se odluči oko neke vażne dileme.
Da, to bi moglo da bude vrlo interesantno mislio je Manđu. Jako interesantno. Jer, i on je putnik – putnik koji je lutao dok nije došao u manastir. Eto i prekosutra slave praznik putnika i lutalica. I to baš onda kada se i on sprema na put – na njegov sledeći put posle dugo godina.
Da, to sve ima jako smisla. A i sviđa mu se kao ideja. Mnogo mu se sviđa. Mogao bi sa time da započne – da to radi neko vreme – a onda će već videti šta dalje. Onda će możda osetiti da ga sudbina gura na neku drugu stranu.
Na bilo koju – svejedno. Pa makar nosio kravatu i odelo. Jer, sve to nema nikakve veze. Mora i dalje da uči o tome da se ne vezuje za spoljašnji izraz – da ne dozvoli da ga etikete “dobro” i “loše” vuku za nos.
Da, rešio je. Za dva dana će zakucati na vrata tog sirotišta.
(Oliver Shanti & Friends – Sacral Nirvana)

Prvo su krenuli kao Pop grupa koja voli zvuk sa ukusom “Enigme”, ali su se tokom vremena prebacili na oblačenje zapadnog Pop-a u staro-crkvene mantije.
Kao što im ime grupe –“Gregorian” – każe, ovaj nemački bend je najviše video sebe u obradama popularne muzike, tako što ih je “preštimavao na gregorijanski”.
U katoličkom crkvenom jeziku postoji izraz “Gregorijansko pevanje” (Gregorian Chant) koje se vezuje za Papu Gregorija I koji se smatra između ostalog i utemeljivačem ovog crkvenog muzičkog stila.
Gregorijansko pevanje je jedan oblik liturgijskog pevanja koje je u osnovi malo pojednostavljeno da bi se lakše popularizovalo. Da bi bogoslużenje bilo efikasnije. Jer, trebalo ga je “ispevati” više puta u toku dana.
Taj oblik pevanja se vezuje za srednji vek, ali, se zadrżao i kasnije menjajući se pod uticajem mnogih reformi koje su se dešavale u okviru katoličke crkve.
Ovi novi nemački “Gregorijanci” su pokušali da staro-crkveni zvuk predstave kao interesantnu osnovu na kojoj mogu da se nazidaju i moderni zvuci. U tom smislu da bi moderno postalo još privlačnije. Tako što je drugačije. Tako što je mistično i inspirativno.
Na čelu band-a je Frank Peterson a sa njim su tu još tri stalna člana. Ipak, kada imaju żive nastupe ili snimaju ploče, onda je na sceni barem petnaestak Gregorijanaca. Sve zato što je osnova Gregorijanskog pevanja hor.
Frank sklapa celinu u svom studiju, ali uvek trażi da se pojedinačni delovi snime u crkvi u kojoj je napravljena posebna atmosfera (zatamnjeno svetlo, sveće…) da bi se izvođači što više użiveli i svoje pobuđene emocije što lakše pretvorili u zvuk.
“Gregorian”-i su izdali više albuma, među kojima se posebno ističe “Serijal majstora pevanja” (Masters of Chant Series) koji za sada ima svojih osam delova. Poslediji album su izdali krajem 2010 godine.
Dakle, pred nama je jedan Electro koji je pretrpeo dvostruku transformaciju. Najpre je Grego-rizovan, a onda još i Popula-rizovan. Šta je ostalo od tog Electra, pitate se?
Ne morate uopšte da se brinete za Electro, jer je on u sasvim dobrom zdravlju i raspolożenju. Ne fali mu ni dlaka s glave.
Jer, Electro se od samog starta nametnuo kao dominantna zvučna osnova koja i u crkvu ulazi uzdignute glave. Sintisajezer se u crkvenoj atmosferi baš odomaćio. Vrlo je ponosan što mu se prużila prilika da stavi svoju šapu na tuđu teritoriju – tamo gde vlada njegov staromodni rođak. Zamislite da on još uvek “pumpa” zvuk vazduhom. Taj njegov rođak – crkvene orgulje.
Naravno da će sintisajzer da synth-uje, kada je stvar pravljena s namerom da se kupa u Electro-nima. Gregorijanci su samo dali svoj horski glas i “bogougodni” izraz lica. Ali sve je to na kraju moralo da se obuče u moderne “krpice”.
Mogli su “Gregory” da pevaju na latinskom ili ko zna kom već, ali to im ništa ne bi vredelo. Moglo je da ih bude sto i kusur umesto petnaest, ali se stvari opet ne bi promenile u rezultatu. Jer, i ritam i zvuk su na sve strane udarali pečate na kojima je stajalo “Sentimentalni NewAgePop”.
Crkvena atmosfera koju donosi horsko višeglasje sa rečima koje mirišu na “odavno” je, zaista, unela jednu suptilnu notu. Ti glasovi kao da su dolazili sa neke prefinjene nebeske visine. Visoki, kvalitetni zvuci, arhaični jezik i nenametljiva tiha tużnjikava atmosfera je učinila svoje. Donela je uzvišenost koja je presudno uticala da se Pop zvuk svede na jednu njegovu dirljivu duhovnu varijantu.
Nosilac Pop-a je jedan zapadani żenski glas koji se iznenada ubacuje u sred horskog speva. Kao da ga je neka velika hitnja spopala. Po boji i po slovu izgleda kao da se malo umorio od żivotnih problema i onda, se normalno rastużio. Pa pita:
Tell me why I feel so sad, so sad
Tell me why I feel so sad (2X)
Želi da zna zašto se oseća tako tużno, baš tużno. A onda tom glasu Gregory svi zajedno u horu otpevavaju na latinskom. Šta tačno – ne zna se. Ali, šta bi drugo oni mogli da poruče toj bożjoj napaćenoj duši nego da veruje “u našeg Gospodina”? Da se seti koliko je samo On patio. Da veruje da će i njenoj patnji jednoga dana doći kraj.
Iako vlada crkvena atmosfera, duh Electra upravlja svojom rukom bez ikakvih problema. Jer, eto, i u tim škrtim rečima od dva retka texta se vidi da ovo ne bi prošlo ni na jednom festivalu zapadne Pop muzike. Jer, Suviše je ArhaičnoElectronično da bi se tamo uklopilo.
Ipak, Electro ne żeli da vlada čvrstom rukom – da sav zvuk prigrabi za sebe. Milosrdan je i skroman, baš onako kako priliči ovom posebnom trenutku. Eto, poklonio je zvuku jednog “roga” koji zvuči baš crkveno – baš onako po gregorijanski. I čak je dozvolio tom rogu da zasedne na tron kao prvi solista.
I tako će malo Pop-a preko żenskog tużnjikavog glasa da se meša sa malo crkvenog gregorijanskog “kantovanja” pod budnim okom synth-a koji će sve to lepo da upakuje u jednu pitku, neżnu New Age stvar. Onu koja ti dodiruje srce i svojom sentimentalnom iskrenošću kao i svojom duhovnom inspiracijom.
(Gregorian – So Sad... (Radio Version)

Brahma, indijski bog stvaranja je jednog dana napravio jezero Manasarovar (na današnjem Tibetu). Ali, on to nije uradio samo zato što mu je bilo dosadno. Ne, nikako. Jer, postojao je jedan jako dobar razlog za to.
Brahma je imao dvanaest sinova. Pošto su svi oni bili sveti ljudi koji su vršili rituale na suvoj zemlji, Brahma je pomislio kako bi bila dobra ideja da pošalje sinove malo “u visinu” – na jezero Manasarovar koje je Brahma napravio da bude na oko 4500 metara nadmorske visine. To će njegovim sinovima dobro doći kao promena – kao duhovno razmrdavanje.
Na Sanskritu “manas” znači um a “sarovara” jezero. Mansarovar jezero je po religioznom Hindu verovanju sveto mesto. Jer, ako se jednom okupaš u Mansarovar jezeru i napiješ se njegove vode, bićeš očišćen od svih greha – ne samo za ovaj sadašnji żivot nego i za stotinu prethodnih.
Ovo jezero je, inače, poznato i kao hodočašće koje privlači mnogo vernika iz Indije, Nepala, Tibeta i okolnih zemalja.
Mansarovar je kao religijski pojam sam po sebi simbol duhovne čistote. Ipak, Oliver Shanti je hteo da se to još jednom potvrdi, pa je uz reč Mansarovar dodao i englesku reč “Pure” što, takođe, znači čisto. Tako da je ime stvari koju ćemo sada čuti “Mansarovar Pure”.
“Mansarovar Pure” je trebala da bude u sastavu Ambient grupe, ali je u poslednjem trenutku prebačena ovde – u NewAgePop. Dilemu je izazvalo to što ova stvar izgleda kao da je makazama presečena na dva zasebna dela.
Prvi deo je bliżi Ambient-u zato što ima jak Etno karakter koji deluje kao unikat koga je teško bilo gde drugde svrstati. A drugi deo, naprotiv, deluje potpuno drugačije. Sav je nekako univerzalan – pristupačan. Kao neka interesantna duhovna šećerlema koja se svima dopada. Koju svi lako razumeju.
Na početku kao da smo gurnuti u prostor u kome se obavlja neki religijski ritual. Oseća se neka teżina, neka ozbiljnost koja naglašava duhovnu posvećenost. Jedan muški glas peva neku mantru, dok instrumenti drże jedan spori, teżak ton u kome dominiraju “żice” – verovatno indijski sitar.
Jedan ili możda dva sitra se brinu da ne usfali dovoljno zvuka u prostoru. Dok jedan sitar pravi duhovnu klimu, onaj drugi solażama utire hodočasni put.
U jednom trenutku pevanje prestaje, a jedan muški glas počinje da govori – da izgovara očigledno svete reči rituala. Możda je to sveštenik koji ljude koji upravo stoje u jezeru Mansarovar poziva da izvrše ritualno kupanje i umivanje. I da gucnu po malo vode, razume se.
Ovaj deo je prava Ambient poslastica, jer ta grupa okuplja baš ovakve neobične zvuke. One koji imaju u sebi neki specifičan Etno pečat. A koji su, s druge strane, toliko drugačiji da su neponovljivi. Da su unikati.
Ritual je zapravo samo jedan uvod – jedan kratak deo – koji najavljuje pravi početak. Jer, sada kreće jedan sasvim drugačiji zvuk – lakši i više nasmejan. Iako i dalje postoji neka doza ozbiljnosti, ipak preovlađuje jedna opuštena atmosfera koja je sva prożeta duhovnim ushićenjem.
Onaj muški glas sa početka ponovo peva. Peva tako da ne znaš da li moli, da li slavi ili priziva. Glas je dubok, osećajan, posvećen. A na njegovu molitvu mu odgovara jedan anđeoski hor żenskih glasova, dok u pozadini – kao u prolazu – se jedva čuje onaj glas koji je u uvodnom ritualu drżao glavno slovo.
Zatim u prostor nabijen duhovnim Electro-nima uleće jedan żenski glas koji kao da dolazi iz nekog muzičkog spota Bollywood-a. Taj glas donosi sa sobom vetar Pop-a. Onaj popularan zvučni deo koji najviše prija običnom smrtniku.
Već możeš da zamisliš sliku u kojoj stas potseća na glas. I gde te stas i glas zovu da se malo poprskaš čudesnom vodom iz Mansarovar jezera. A zvuk vode koja se proliva po telu još više ističe stas i tera te da pomisliš da je pred tobom oličenje anđela kome su, naravno, svi gresi unapred oprošteni.
Na taj glas se naslonio i “hor mudraca” – duboki glasovi koji kao da pevaju iz bunara. Ali, ništa glasno i jasno. Samo po malo, tek da naprave kontrast i malo skrenu pażnju sa stasa. Jer, ovo je, ipak, jedna duhovna stvar u kojoj mora da se zna mera.
Jedan sintisajzer ili sitar prave atmosferu koja kao da vibrira dahom Univerzuma, dok drugi sitar odapinje żicu po żicu i ton po ton – solira opušteno sa namerom da podrżi i još malo doda aromu na glasove. Ako to sitar ne uradi baš najbolje tu su da pripomognu i jedna frula kao i ritmični tam-tam.
Ah, da, ono što żenski glas čini anđelom nije samo glas i stas nego i reči “Bodysattva” koje taj glas neprekidno izgovara. Bodysattva może da znači dve stvari što je, zapravo, jedno isto samo u dva pakovanja – prosvetljenje ili onaj koji je prosvetljen.
I tako dok se duhovni ritual za široku publiku odmotava uz bożanske zvuke sitra, frule i bubnja, muški glasovi i żenski hor rastapaju i poslednju napetost u telu. A iznad svih, poprskan vodom iz Mansarovar-a, anđeoski glas. Glas koji svetli.
(Oliver Shanti & Friends – Mansarovar Pure)

Da li je spojivo nespojivo? Pa nije, ali, nekada vredi pokušati. Jer, tanka je granica između jednog i drugog. Koliko puta se desilo da nemoguće postane skoro nemoguće. A onda to “skoro” polako sklizne u jedno “možda”, pa u “verovatno”.

I eto, tako nešto što je bilo “ma nema šanse” na kraju postane “da, da, svakako”. Princip je poznat. A pitanje je samo koliko će vremena proći dok jedno ne postane drugo?

To je ono što se dešava svuda oko nas. Jer, to je način kako kao civilizacija idemo napred. Tako što se suočavamo sa nemogućim. I tako što ga prevazilazimo.

Jer nemoguće je manje oko nas a više u nama – u našim glavama. Kao ograničenje koje nas drži u okvirima koje smo sami sebi postavili. Kao uverenje, verovanje, stav. To otkrivamo svaki put kada napravimo prodor. Kada uspemo da prevaziđemo nekada nepremostive prepreke. I onda shvatimo koliko su, u stvari, bile male. A nekada je dovoljno samo promeniti ugao posmatranja, ili ukazati nečemu poverenje.

Jer, ako nečemu konstantno odbijamo da ukažemo poverenje, onda pred sebe postavljamo prepreke velike i nepremostive kao kineski zid.

Ako ovaj princip primenimo na zvuk, dolazimo do toga da većina ljudi ima neku svoju muziku koju obožava. Imaš je i ti – sigurno. Znaš tačno koji je tvoj muzički stil koji te pali onako baš, pa onda, zvuk koji ti je ok, koji može ponekad da prođe. Isto tako, 100 posto tačno znaš koja je to muzika koja kod tebe nema ama baš nikakve šanse.

Extremi (obožavanje i prezir) su uglavnom vrlo “tanki” – svode se možda na par muzičkih stilova. Mnogo veće polje zvuka je ono koje spada u grupu “ ma svejedno mi”. Ali, najveća oblast nepoverenja je prema zvuku na koji nikada nismo dovoljno obratili pažnju, ili ga, uopšte, nikada nismo čuli.

Jer, postoje mnoge kombinacije raznih zvuka i ritmova koje se mogu nazvati različitim imenima i koje predstavljaju muzički stil za sebe. Pogledaj grupe na blogu i videćeš kakvo sve bogatsvo raznih grupa postoji. Samo u Indie zvuku ih ima (za sada) 18. A blog uopšte nije imao ambiciju da obuhvati sve zvuke i ritmove. Ne, nego samo jedno parče onoga što postoji.

I kod mene, naravno, da ima ograničenja u tom smislu. Jedno od njih je da nikada nisam voleo kinesku muziku. Kažem kinesku, a mislim, takođe, i na druge zemlje na istoku, koje dele sličnu kulturu pa samim tim i sličnu muziku (Koreja, na primer). U ovom konkretnom slučaju se radi o Vijetnamu.

Jer, kad god čujem taj tradicionalni zvuk dalekog istoka osetim manju ili veću odbojnost. U najboljem slučaju ravnodušnost. Zato što je naš zapadnjački stil pevanja sasvim drugačiji. A poznata je stvar da smo po prirodi vrlo skloni da u startu odbacimo ono što je nepoznato. Ono što odudara od rutine i standarda na koje smo naviknuti.

Manje je tu stvar u kvalitetu zvuka. On mi je, nekada, čak i simpatičan. Ali, sam način pevanja ne mogu nikako da varim. Da budem precizan, ovde mislim samo na ono klasično pevanje koje je često u tradicionalnim ili ritualnim pesmama tih istočnih naroda. Jer to mi, uopšte, ne izgleda kao pevanje nego više kao neko čudno cijukanje. Kao kada mišu staneš na rep. I smešno mi je a istovremeno i odbojno. Uz opšti utisak, u stilu: “kako nekome tako nešto, uopšte, može da se svidi”?

Ali, eto, nikad ne reci nikad. Jer, sada mi se, upravo, baš to svidelo. Baš to “ciju-miju”. Iako, ne mogu da se pohvalim da sam napravio baš potpuni prodor u nepoznato. Jer, ovo nije čisti metal, nego legura, amalgam. Drugim rečima, način pevanja jeste po vijetnamski, ali je zvuk i ritam naš zapadni.

Ipak, izazov je postojao: kako napraviti taj spoj, taj most preko koga može da se pređe? Kako pomiriti teško pomirivo? Kako izgraditi poverenje?

Ali, bilo je sreće. Jer, upravo imamo jednoga koji je svojim prisustvom na blogu pokazao da je “čovek od poverenja”. Pogotovo zbog reputacije da naročito voli da se bavi spajanjem nespojivog. Da mu je to omiljena specijalnost.

Njegovo ime je Thierry David, a stvar koju slušamo se zove “Huong Viêtnam”.

Ako se sećaš, Thierry nas je držao za ruku u dve njegove stvari dok smo “premošćivali” ElectroEtno. Bilo ga je još i u EroticTrip-u, a svoje mesto je već rezervisao i u “tranziciji”.

Ako bih trebao u jednoj reči da opišem ovu stvar – njen zvuk i atmosferu – onda bih upotrebio reč “jednostavno”. Mogao bih da kažem i druge reči: “harmonično”, “relaxirajuće”, “pop-ularno”.

Namerno sam rekao “popularno” iako je ova popularnost drugačija od one uobičajene. Ova dublje prodire. Dodiruje ono što svako ljudsko biće ima u sebi – potrebu da uravnoteži svoje energije, da ih dovede u red. To jeste ono što je “popularno” – ono što svi mi tražimo, bilo da smo toga svesni ili ne.

Zvuk je spoj različitih svetova koji su, bez obzira na razlike, našli svoju dodirnu tačku u univerzalnom. U onome što se u svakom jeziku razume. Kao što se, na primer, osmeh svuda razume. Tako je i sa zvukom koji prija, koji odmara, koji opušta.

Što se tiče ritma, on je naš, zapadni. Sa svojim mekim, finim Electro gibanjem. Stabilan je, spor, ali, ipak, ne sanjiv ili lenj. Sa dosta sitnih teško primetnih Electro efekata koji dodatno boje zvuk.

S druge strane, vidi se da je učinjen trud da se ubaci i atmosfera vijetnamske tradicije. U tome su pomogli različiti instrumenti – pre svega zvončići ili ksilofoni, a i jedan instrument sličan violini za koga se odmah zna da pripada tradiciji. Njegovo arhaično cijukanje govori upravo tome u prilog.

Ali, Tierry je nevidljivim tankim koncem tako fino ušio dva sveta – zapadni i istočni – da će ti oni izgledati ne kao dva nego kao jedan. Osetićeš tu prefinjenu aromu, taj fantastični amalgam koji je istovremeno i egzotičan a i jednostavan.

A tek glas, on je priča za sebe. Jeste da je to, upravo, ono cijukanje od koga sam se ranije sklanjao. Ali, sada mi je bilo baš na mestu. Baš onako kako treba da bude.

Jeste da glas para nebo svojom visinom koja deluje malo izveštačeno. Ali, ako prihvatiš to da glas na taj način razgovara sa onom piskutavom violinom, onda ti je to ok, jer kapiraš da ima nečega u tome – u toj pratnji ili natpevavanju.

A onda, kada taj glas i taj način pevanja prihvatiš, kada mu ukažeš poverenje, onda, ti se otvaraju novi spratovi za razumevanje. Jer odjednom postaneš svestan koliko je, u stvari, taj glas kvalitetan. Koliko malo napora mu je potrebno da se popne u takve visine.

Pa onda, osetiš kako se glas ne razbacuje tim svojim kvalitetom. Kako nije nadobudan i ohol. A mogao bi kada bi hteo. Naprotiv, shvatiš koliko je skroman. Koliko je povučen u sebe.

A onda ti dođe sledeća lekcija u kojoj ti postaje jasno da ovaj glas uopšte nije stidljiv uprkos toj svojoj skromnosti. Ne, glas je samo tih jer je opušten. Jer je rasterećen. I uskoro shvatiš da si u pravu, jer čuješ kako glas suptilno počinje da se igra. I eto, došlo mu je da igra na zapadnu foru – onako kako bi se mi igrali sa zvukom. Time će te ovaj glas potpuno razoružati, jer će ti postati jasno koliko samo dubine ima u njemu. Koliko još ima onoga o čemu ne želi da priča.

I onda ćeš se, da bi se iskupio za to tvoje početno nepoverenje, otvoriti još više za ovaj zvuk. Jer ćeš shvatiti nešto što prevazilazi značaj jedne pesme. Shvatićeš koliko se lepote krije u nemogućem.

(Thierry David & My Phuong Nguyen – Huong Viêtnam)

PLAYLIST NEW AGE (8 Songs)

PLAYLIST NEW AGE POP (5 Songs)