DEPHASED

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Postoje ljudi koji najviše od svega vole jednu stvar – da budu sami. Ali, biti sam ne znači, istovremeno, i biti usamljen. To su dve potpuno različite stvari. Jer, možeš itekako biti usamljen čak iako imaš veliko društvo sa kojim si u redovnom kontaktu. Iako si upravo sada u provodu, na mestu na kome su svuda oko tebe nasmejana lica tvojih prijatelja. I ti se smeješ i tvoje noge poskakuju a ruke pljeskaju, ali ti znaš da si generalno usamljen. I znaš da kada se sva ova frka od provoda završi da će istog trena utihnuti i to nešto malo ružičastog što se pojavilo na horizontu. A da ćeš se ti vratiti opet nazad u svoj svet sivila i dosade.

S druge strane, možeš generalno živeti u osami – bez mnogo kontakta sa ljudima – a da opet imaš neki svoj mir, ravnotežu i radost življenja. To što ne voliš druženje uopšte ne mora, samo po sebi, da bude loša stvar.

Jer, neki ljudi imaju, jednostavno, takav karakter koji se lako ne uklapa. U društvu vladaju određena pravila ponašanja, određeni gestovi, mimika, razmena informacija koja zahteva konstantno prilagođavanje sagovorniku, da bi iz svog tog procesa proizašla korist za obe strane – prijatan doživljaj druženja.

Nekim ljudima je neprijatno u društvu jer se u toj komunikaciji dobro ne snalaze. Neki se plaše svojih mana zbog kojih misle da će ih ljudi osuditi, da će im se rugati. Da će na kraju, ipak, ostati sami, samo što će usput biti još dodatno poniženi, ismejani, povređeni.

A neki, jednostavno, ne žele – kako oni veruju – da bacaju svoje vreme na glupe konvencionalnosti kojih u druženju ima na svakom koraku. Da moraju da se pravdaju, da objašnjavaju ljudima ovo ili ono, da glume, da neprekidno stavljaju i skidaju maske, kada je sve to, u stvari, nebitno. Preterano mnogo para, za jako malo muzike.

Ovakvo ponašanje nije samo svojstveno ljudima. I u svetu životinja se dešavaju slične stvari. Svima nam je poznato kako lavovi žive u čoporima. Kako zajedno love, kako imaju svoj svet u kome vladaju hijerarhija i neka samo njima poznata sredstva komunikacije. Koje povremeno uporni istraživači otkrivaju tako što ih danonoćno posmatraju, a onda nam preko malih ekrana otkrivaju ponešto od tih tajanstvenih znakova koje članovi grupe međusobno razmenjuju.

S druge strane, grupi velikih mačaka pripada i tigar koji kao što je dobro poznato uopšte ne voli druženje. I izgleda tako kao da ni malo ne pati za time da bude deo čopora. Više mu prija osama i oslanjanje samo na sopstvene snage.

Čitava ova priča je, naravno, zato da bi ti rekla da i neke grupe na blogu kao i ljudi i životinje imaju neki društveni život koji se ovde meri po tome koliko podgrupa imaju u svom sastavu ili koliko velikoj celini pripadaju. Na primer, Indie je vrlo druželjubiv jer u svom sastavu ima najviše grupa na blogu – 17. Ni Alter nije loš drugar sa 12 grupa, a ni Electro sa, takođe, 12.

S druge strane, Etno, Sounds, Ambijent grupe izgleda da ne vole da se druže jer uopšte nemaju svoje podgrupe.

Dok pričam o grupama, pade mi na pamet jedna digresija. Da nije loše da se baš sada kaže da smo došli vrlo blizu. Da smo u našem zvučnom talasanju stigli do mesta na kome su nam ostale još samo dve grupe sa kojima će se zatvoriti ono što se zove zvučna baza bloga, što će, po prvi put, blogu dati definitivan, zaokružen izgled. Tada će konačno, blog prestati da bude “u nastajanju”.

A što se tiče te dve preostale grupe, da se ponovo vratim na temu, moglo bi da se kaže da, ni one, takođe, ne vole da se druže. Prva, koja sada ide, (Dephased), je definitivno najveći usamljenik na blogu, a druga (InBetween) je više takva silom prilika.

Hajdemo prvo da se bacimo na ovog našeg povučenog Blog-Tigra. Iako, pre bi se moglo reći da je tigrić a ne tigar. Jer, fali mu mase, odnosno brojnog stanja. Samo četiri stvari u startu, bez imalo nagoveštaja da bi mogao uskoro da dobije na kilaži. Bez “čopora”, bez veza sa bilo kim, na bilo kom nivou, ima mršavu perspektivu pred sobom.

Odakle ime “Dephased”?

Ime mi je spontano palo na pamet – palo i ostalo. Reč bukvalno znači “izbačen iz faze” što bi trebalo da simbolizuje otuđenost, čudnovatost, odsečenost od uobičajenih zvučnih tokova.

Jer, ovo je grupa koja egzistira u najudaljenijem ćošku zvučnog univerzuma. Kao što u najvećim dubinama okeana, gde vlada totalni mrak, žive neka čudna još neviđena stvorenja neverovatnih izgleda i oblika, tako je i sa Dephased. Njegov zvuk nigde ne pripada, sa ničim se ne graniči niti dodiruje. Nema nikakve dileme da je Dephased najneobičnije zvučno stvorenje na blogu.

Ali, otkud ono ovde? Slučajno, kao i sve drugo. Tako što je privuklo moju pažnju, zainteresovalo me, zaintrigiralo. I onda, šta s njim kada je toliko čudnovato? Ništa, ostaviti sa strane i videti da li će iz dubine izroniti još neki takav čudak sa kojim će moći da se napravi grupa. I tako vremenom nastade ne duo nego kvartet.

Ako misliš da se bilo koja od ovih stvari raduje što je sa nekim u grupi onda se grdno varaš. Jer, ovo su totalni individualci. A kada je nešto totalno drugačije onda je ono nespojivo sa bilo čim. Niti gleda, niti traži, niti razume, niti priznaje, bilo šta drugo osim sebe samog.

Ipak, desilo se čudo da su sve ove stvari nekako usaglašenog ritma i tempa pa ne štrče mnogo jedna u odnosu na drugu. Ili, štrče, ali čim čuješ neku pojedinačnu stvar odmah upadneš u njen univerzum i u trenu zaboraviš na sve ostalo, pa i na to koliko je drugačija od ostatka grupe.

U svakom slučaju, za sve stvari u Dephased važi da im je tempo jako spor. I da taj zvuk uopšte nije tako čudnovat kada bi se, recimo, slušao izdvojeno – sam za sebe. Čak se može reći da je uglavnom usklađen, harmoničan. Verovatno me je baš taj zvuk privukao da se približim, da čujem nešto više. I sigurno da me je zadržao da ne odem dalje.

Jer, glasovi, glasovi su totalno ludilo. Oni, u stvari, i čine osnovu čitave priče.

Ili nešto mrmljaju, ili provlače reči kroz iglene uši, ili kao iz nekog košmarnog sna blebeću gluposti bez ikakvog smisla.

Taj sudar između harmoničnog (ali totalno alternativnog) zvuka i tih otkačenih glasova može da bude vrlo interesantan. Može da te navede da ga osetiš kao vrhunsku kreaciju. Kao unikat, original. Kao nešto što je samo po sebi vrlo vredno.

Iako, kada bi te neko pitao da objasniš, teško da bi mogao da nađeš reči. Jer, svo to sviđanje i uviđanje dolazi iz ko zna kojih dubina našeg uma.

Ali, kako da ti se nešto svidi kada nekome drugome to isto može da bude i morbidno i odvratno, i zastrašujuće? Ili glupo, besmisleno, ništa posebno? U čemu je stvar?

Teško je to objasniti. Jer zadire u dubine čovekovog postojanja.

Zašto, na primer, uopšte, gledamo horor filmove? Ili, zašto su akcioni filmovi toliko popularni? Što više krvi, nasilja i ubistava to gledanost raste u nebesa. Sve je to možda zato što nam je tako nešto potrebno – iz ovih ili onih razloga.

U principu, čovek želi da ga nešto dodirne, da ga pomeri s mesta. Na taj način životna energija lakše struji kroz njega – više se oseća živ, budan, vitalan. Pa makar se to desilo i tako što su mu se gaće tresle od straha uz neki horor. Ili, što je srce htelo da joj iskoči iz grudi u nekoj suludoj, napetoj akciji. To uopšte ne znači da mi cenimo ili odobravamo akte nasilja, niti da bi nam ikada palo na pamet da nešto slično sami uradimo.

Isto tako, čovek je u stalnoj potrazi za nečim što je drugačije, što je još neviđeno, nedoživljeno. To nam mami pogled jer smo kao bića znatiželjni da saznamo, da otkrijemo, da razumemo.

Predvidivost i dosada su svuda oko nas i zato nešto što je drugačije ili vrlo drugačije, u trenu, spontano, pobuđuje interes. I, onda, automatski, tako nešto podsvesno rangiramo kao vrednije, sadržajnije, genijalnije pa makar i odstupalo od društvenih standarda morala, dobrog ukusa i slično. Jer, ono što ne odstupa od tih standarda je uobičajeno, već toliko puta prežvakano, dosadno. Dakle, automatski manje vredno, nebitno.

Šta je mene navelo na ovakve stvari i iz kojih dubina dolaze mogu samo da naslućujem. Ali, ono što znam je da se ovaj uvod poprilično odužio, i da će ono što bude imalo da se kaže o “izbačenima iz faze” biti dosta kraće.

“I na početku beš reč” kako kaže Biblija. I tako nastade ovaj naš svet. Dobro, ali šta ćemo sa drugim svetovima. Sa onima u kojima reči nema. Sa onima koji “vide” dalje od reči. Koji dolaze iz Ničega – iz Ništavila.

U tom nekom drugom svetu, drugačijem od ovog našeg ljudskog, zvuk je sigurno bio “stariji” od reči. Pa makar i po tome što su prvo morale da se dese mnoge explozije da bi se stvorio svemir ovakav kakvog mi znamo. E tek onda, ko zna kada, tamo u nekom udaljenom delu vasione, u jednom malom sunčevom sistemu, na jednoj sićušnoj plavoj planeti, “beše reč”.

I onda, neke tamo godine ’97, ne iz dubina okeana, nego sa dalekog severa – iz zemlje Island – se pojaviše oni – Múm. Rekoše da je ime našlo njih a ne oni njega. I napraviše uspavanku u kojoj zvuk beše važniji od reči.

Iako, ima tu nekih jedva čujnih slovca na početku koja kao da, uopšte, nemaju nameru da te pozovu da obratiš pažnju na njih. Kao da žele da ostanu skrivena od tvog pogleda. Da ih možda ne bi pogrešno razumela.

Jer, tišina je ovde ono iz čega sve nastaje. Tišina i tihoća. Jedva čujno zvučno talasanje koje polako postaje sve čujnije. Kao Zvuk koji se polako pretvara u Svetlost. I onda ona – ta Svetlost – počinje da stvara Svet i svetove. I da ih polako, natenane, naseljava životom. Menjajući pritom njihove oblike i upotpunjujući ih sa sve više i više lepote.

I onda dođe reč, tiha, oprezna, kao neljudska. Kao da se Božije Dete još neformiranog glasa igra sa tamo nekom živom lutkom koju je slučajno susrelo. I to tamo negde na nekom mestu koje zovu Zemlja. Ta živa lutkica, skoro isto tako mala ne može da se uspava i Dete pokušava da mu svojim šapatom pomogne da zaspi.

Dete zna sve jezike Sveta i svetova pa i engleski i starošvedski ako zatreba. Ali to nije mnogo bitno. Važno je da Dete oseća da je potrebno da upravo sada Ono kaže neke reči koje će lutkicu da uspavaju. Da je uvedu u Svet u kome će Dete i Lutkica moći zajedno da se igraju. I da se razumeju a da ne progovore ni jednu reč.

(lalalalala…)
(help…)
(lalalalala…)
(help…)

Skar the fire son
Pet the smiling one
Woo the sleeping one
Rura, crying one

Hú hviss (hú hviss), my little one
Ró-ró crying one
Ligg-ligg tired one
Rura sleeping one

Touch a feal, you blinding must
Soft the skin of the warmest rust
Cause nothing blows in the faraway
I go, I go away
Past the hills, past the day

Touch a feal, you blinding must
Soft the skin of the warmest rust
Cause nothing blows in the faraway
I go, I go away
Past the hills, past the day

(Múm – Nightly Cares)

Kada bi knjige bile bend, šta misliš o čemu bi one pričale u svojim pesmama? Pa, verovatno o knjigama, o čemu drugom? O onome što se tamo nalazi, valjda. Jer, to je njihov svet. Ono što one razumeju. Sa čime se susreću svaki dan.

Ove “Knjige” su napisale, tamo neke, 2005, jednu veliku knjigu, “Lost And Safe”, (izgubljen i bezbedan), u kojoj su jednu od svojih “knjižica” nazvale “A Little Longing Goes Away” (mala čežnja nestaje).

Pa, dobro, a šta je sa tom čežnjom? Zašto nestaje?

Pa, izgleda zato što su se “Knjige” malo razočarale. A u koga to? Pa u knjige – u ono što u njima piše. Učili su ih da veruju u knjige i njihovo znanje. Da se drže toga. Da žive život iz knjiga. I?

I, ništa. Sada više ne veruju u knjige. A kako to? Pa, zato što su shvatile da knjige ne znaju i da ne mogu znati. Da ni jednom svojom rečju ne mogu dovoljno dobro da opišu život. I nikada neće ni moći. Jer se život ne može opisati rečima nego se mora doživeti srcem.

Knjige ti uglavnom daju samo crno beli svet u kome klimaš glavom ili odmahuješ. A mi smo uvek negde između. U tom prostoru u kome ništa nije sigurno i za sva vremena. Jer život ne stoji, ne miruje.

A mi, ni mi ne mirujemo. Večito brinemo zbog nečega. Umesto da isključimo knjigu u svojoj glavi koja neprekidno prelistava stranice i da se, na primer, prepustimo uživanju u prolećnom danu koji je ozelenio park.

Ali, kako da uživamo kada još uvek nismo naučili ni to kako da odrastemo? Iako smo čitali i čitali kako to treba da uradimo, ostali smo i dalje zakržljali. Suviše mladi da bi naučili čak i to kako treba da se smejemo.

A strahova, trista ih imamo. U knjigama nam lepo piše da su to sve same gluposti, zar ne? Pa kako, onda, da još uvek nismo savladali makar tu lekciju? Kako to da se i dalje tresemo od svega i svačega? Pa, izlizala su nam se slova u knjigama koliko smo ih samo čitali, pa podvlačili, pa vukli prstom preko slova. Baš smo se potrudili. I ništa.

Možda zato što nam je u svemu tome srce ostalo nezaposleno. I kao da niko to nije primetio. Kao da su svi poslovi srca već unapred završeni. A nisu. Izgleda da nisu ni započeti.

A pritom svi nekuda žure. Jure kao bez glave. I ne primećuju da im je glava pobegla. Ko zna gde je odlutala. Noge same trče, a glava spava li spava. Ili pase.

Žurimo da postignemo ovo i ono i svašta nešto, iako dobro znamo da nam čak i knjige govore da je uspeh jedna relativna stvar – da se ne zanosimo previše.

Pa dobro, a šta onda? Da se ispraznimo? Pa to, baš to. Čini se dobra ideja.

I, kapiraš sada, kako to da ta čežnja, iako mala i skromna polako nestaje? Ne?

Pa, eto, tako što su sve, pa i ove, reči potpuno nebitne. Beznačajne kada se uporede sa direktnim susretom sa zvukom. Sa zvukom koji opisuju. Poslušaj i uveri se lično.

Možda bi “Knjigama” uspeo da povratim makar malo “čežnje” kada bih im rekao da njihova “knjižica” stoji sada ovde gde jeste, ne zbog njenih reči. Jer, nisam ni obratio pažnju na njih kada sam se susreo sa njenim zvukom.

Yes and no are just distinguished by distinction

So we choose the in-between
Give up your books

And put an end to your worries

Enjoy Central Park in spring
Our minds are empty

Like we're too young to know to smile
We know to fear what others fear is nonsense, right?
The books suggest we set our hearts on doing nothing
And then nothing's left undone
Everybody's busy waiting for the go-ahead
But by then their heads are gone
Our minds are empty

Grave as well as strange

(Take this)
We know to seek success is utter nonsense
The best is to be blank
(The Books – A Little Longing Goes Away)

Da, non-stop pričamo o zvuku. Toliko mnogo da ti se, onda, i da ne primetiš, mahinalno, u glavu uvuče utisak da je u ovoj grupi zvuk taj koji “defazira”. Iako, to, u stvari, nije uopšte ono što se događa.

Jer, zvuci su se dosada uglavnom pristojno ponašali. Dobro, bilo je tu malo levo, malo desno, ali, ništa kardinalno. Ništa što bi opravdalo ime najotkačenije grupe na blogu.

Ali, da ne bude nesporazuma, kada kažem zvuk, ja mislim na onaj zvuk koji prave instrumenti dok pružaju podršku glasu. Taj zvuk, dakle, nije nešto posebno “blesav” da bi ga nazvali “defaznim”.

Ali glas, reč, zvuk koji izlazi iz usta je jedna sasvim druga priča. On je taj čudni otkačeni dečko koji gura prst u oko svojim stavom. Svojim iskakanjem iz matrice uobičajenog.

Čekaj, rekao sam i reč? Da, ali i reči nisu baš nešto “bežale iz šina”. Osim ono malo staro švedskog u “Nightly Cares”. A “Knjige” su se baš onako fino služile rečima u “A Little Longing…”. Sve same mudrolije “na note”. Pa i naslovi stvari nisu nekako štrčali da možeš o njih da se očešeš.

Ali, ovde, u ovoj stvari koja sada ide, kao da su videli šta nedostaje, pa se potrudili. Jer, već u nazivu su nagovestili da imaju nameru da talasaju. Da budu drugačiji, jedinstveni, ćudljivi. Otkud, sad, pa to – ćudljivi?

Pa, ćudljivo kao izraz znači da je neki karakter totalno nepredvidiv. Da se često ponaša “kako mu dune”, skoro bez ikakvog povoda. Da je njemu iskakanje iz faze kao tebi dobar dan. Valjda je zato ova stvar krštena kao ćudljiva (“Moody”)? Zašto bi inače, nego da ti preko svog provokativnog imena zagolica maštu? Da te navede da počneš u svom unutrašnjem oku da praviš ko zna kakve “karakondžule”.

A ako od ovog autora to ne očekuješ, a od koga ćeš onda? Jer, dobro je poznat kao “probisvet” – što i sam ne krije. A i ime mu je nekako “urokljivo” (Damien)? Ma ne, ipak, nije. Da ne grešimo dušu. Ime Damien greškom povezuju sa đavolom jer u filmu “Omen” koriste baš to ime za Antihrista. A do tog imena su došli verovatno zabunom po grčkoj reči “Daimon” (duh mrtvih), odakle dolazi reč “demon”.

Jeste da je slično, ali nije isto. A Damiena boli..?!! To je naš stari znanac. Kako je samo čvrsto zaseo na tron bloga. I smeška se đavolski jer je ubedljivo najčešće viđena faca ovde. Ako, slučajno, ne znaš o kom Damienu je reč, onda znači da si mnooogo nova na blogu. Spika ide o Damien Rice-u, ma, naravno, da znaš.

Ali, čekaj! Kada smo već kod reči, pa reč u naslovu nije samo “moody” (ćudljiv), nego i “mooday”. Pa to mu dođe samo jedno “a” razlike. Slično, ali opet nije isto. Ma, kako se samo to “a” uvuklo između slova da čovek jedva može da ga primeti. I šta mu je sad pa to? Opet neko “izfaziranje”? Ili, možda Moo-day? Neki kravlji praznik?

Pa, krave bi se sigurno obradovale kada bi čule da su im ljudi posvetili makar jedan dan. Da mogu lepo da se doteraju, legnu na sve četiri i preživaju zelenu detelinicu.

I ne bi im, verovatno, smetalo ni to što ljudi baš i ne drže do tog praznika. Kako su samo izdužili face. A osmeha ni na kilometar. Možda su nešto loše pojeli pa imaju problema sa varenjem? A možda je to samo ono poznato: “dok jednom ne smrkne, drugom ne osvane”.

Ma, ne. To je ulični izraz koji govori da se dešava nešto čudno, blesavo, bizarno i tako to – ništa okruglo, sve na ćoše. Da si u nekom bedaku, čabru, ludilu, biraj. I to znači da ne samo da imaš jednu nego dve mrgudne reči u naslovu (“Moody, Mooday”). Valjda da ukapiraš da je sve to što je “ne-, ne-, ne-“ na kvadrat, ili duplo, ili kakog god već.

E sad, šta može da ti pokvari dan lakše nego bilo šta drugo? I to onda, kada ni trunčicu ne sumnjaš? Kada misliš da je sve u najboljem redu? A ono nije. Nije ništa u redu. Jer…? Imaš pravo samo jednom da pogađaš. Pa, naravno, da si pogodila. Samo tako, odjednom, bez ikakve najave, napustio te je. Ma ne, ne tebe.

Njega je ona napustila i sada on “mood-uje”. Sada ga je spopalo to neko košmarno ludilo koje ga udara sa svih strana kao da je izanđali bokserski džak. Dobija i trpi udarce dok kuka, jauče. Dok mu je znoj orosio čelo od truda da se odbrani, i dok su mu obrazi i dalje vlažni od napada plača koji zna u trenu da ga zaskoči.

Čini mu se da će poludeti. Ne zna ni kud će sa sobom ni šta će. Evo, ponovo ga hvata. Ta panika, taj strah od nečega, od ničega, od ko zna čega?

I još ne može da poveruje. I još ne može da shvati zašto je morala da ode? Zašto? Prolaze joj neki žmarci? Neko joj se uvukao pod kožu? Šta? A on? Teško mu je. Tako mu je teško da udahne. Samo kada bi mogao normalno da diše.

A ona? Kako je mogla da ga napusti? Nije joj dovoljno dobar? Traži drugog princa? Zašto mora da telefonira? Kome? Čega se plaši?

Uh, evo ponovo ga hvata. Opet ga je sustiglo.

Moody, mooday …(It's got me) (8x)
Baby, why'd you have to leave?

(Why'd you have to leave?)
Somethin' up your sleeve?
Baby, I find it hard
I find it hard to breath
Moody, mooday …(It's got me) (8x)
Baby, why'd you have to leave?
(Why'd you have to?)
Why'd you have to make me break free?
Why'd you have to go?

(Why'd you have to go?)
Baby, why'd you have to run? (Baby)
Looking after number one?
(Why'd you have to go?)
Why'd you have to phone?
(Somethin' you're afraid to show?)
Is there someone else you'd rather phone?
Moody, mooday …(It's got me) (16x)
(Damien Rice – Moody Mooday)

Brrrrrr. Da se naježiš. Pa, zar nisam u uvodu za Dephased rekao između ostalog i “morbidno”? Jesam, jesam. I mogao sam mirne duše da ga još malo “častim”. Recimo sa, odvratno, ludački, perverzno… itd.

I da jesam mislio bih, svakako, na ovu stvar i nijednu drugu. Jer, sve ostale su “male mace” prema ovoj koja nas sada čeka.

U stvari, sve ostalo je bilo više čudnovato na neki “benigni” način. Bajkovito, meta-fizički, ili “košmarovski”. Bez neke realne frke, zapravo. Prosto čovek da se razočara u tu neku “pomerenu” stvarnost. Mnogo mu dođe nekako fina, umivena. Nikako da malo pokaže zube. Da razmrda emociju. Da pogura crvenilo u obraze.

E, pa, ni ova stvar te neće zarumeneti. Ne računaj na to. Pre će biti da će ti izvući svu krv iz obraza. Da ćeš od nje pobeleti. Ostati ukočenog pogleda u daljinu. Prazne glave. Sa strahom u kostima. Možda i sa pitanjem – da li je ovo moguće?

Evo, kada bi ti neko, recimo, dao da sama režiraš neki zvuk i neku reč, ali da to bude nešto najstrašnije što je iko, ikada čuo, kako bi to izgledalo?

Kao možda rika nekog čudovišta? Ili kreštavi glas neke babaroge? Ili, bi ti došle u glavu slike iz nekog filma koji te je nekada davno mnogo zaplašio? Nešto kao iz kultnih horor filmova: “Isterivanje đavola” ili “Predskazanje”?

Svako od nas bi svoj omiljeni hororac uradio na neki svoj poseban način. Pa, tako je uradio i on. Onako baš po svome – svojski. I, uradio ga je, onako, baš, baš. Kao da ga nije radio nego režirao. A možda ga je, zapravo, i režirao, jer to je ono po čemu je on, uostalom, u svetu najpoznatiji.

Jer, za njega kažu da je jedan od najboljih. Jedan od “renesansnih” filmskih reditelja Amerike. A, onda, još je i “multi”. Jer, osim režije on je i slikar, pisac, scenarista, producent, muzičar, i verovatno još po nešto.

E, pa, kako bi, onda, neko takav složio ton i reč u pokušaju da te od straha “izuje iz cipela”? Možda bi to uradio na način kao što je to u nadrealnom horor filmu “Eraserhead” (rezač). Ili na način kako dramu i iščekivanje prave filmovi “Twin Peaks”, “Blue Velvet” (plavi somot), “Wild At Heart” (divlji u srcu).

Verovatno bi makar ponešto pozajmio iz svih tih filmova. Što da ne, može mu se. Jer, on ih je sve napravio.

Možda pogađaš da nam David Lynch sada “drži banku”. On i njegova stvar “Crazy Clown Time” (vreme ludih klovnova).

Da, ima nešto jezivo u klovnovima. Ili, bolje reći, moglo bi da bude. Jer, često u filmovima gledamo pljačke i ubistva koja su počinile ubice sa maskama na licu – možda i sa ponekom klovnovskom.

Klovnovi treba da te zasmeju, da te zabave. I zato ti, onda, dođe još strašnije kada se sve to totalno obrne. Kada nešto u čemu bi trebao da uživaš postane tvoja najveća mora – tvoja borba za život. I sve to od nikog drugog nego nasmešenog “dobričine” koji se krije iza maske sa širokim osmehom. I nosem od crvene kuglice.

Ali, Lynch nije u ovoj zvučnoj “zabavi” tu ulogu ubice dodelio klovnovima. Ne, ne tu ulogu, nego možda još i goru. Jer, klovn ubica deluje nekako suviše šablonski da bi čovek mogao da se potpuno uživi u taj scenario. Da bi mogao da mu poveruje. Iako, i u ovom scenariju, posle svega može i tako nešto da se očekuje. Da nečija krv padne “slučajno”.

Jer, ovo je zabava. Zabava na kojoj se klovnovi provode. Prava zabava koja ima i svog voditelja. Klovna za kojeg ti je jasno u trenu da je psihopata od rođenja. Bez ikakve šanse za rehabilitacijom.

A on se baš uživeo u ulogu da ti kao voditelj programa objasni šta se sve na zabavi dešava? Ko šta radi i kome? Pa kada se voditelj zanese u toj svojoj važnoj ulozi pokazaće ti da osim recitovanja ima “talenat” i za pevanje.

I tako on recituje i peva dok ti objašnjava kako je Molly iskidala košulju. Kako je naterala i Suzy da pokida svu svoju košulju. I kako je, onda, neko prosuo pivo po Sally. Svuda po njoj. I to da je Buddy tako glasno vrisnuo i pljunuo ga. Da, baš njega voditelja je pljunuo. I da su, onda, svi trčali zajedno po dvorištu. I da je to bilo sjajno. Da je to bilo vreme ludih klovnova.

A onda je Diddy sređivao kosu, a Danny je pljunuo Suzy. Bobby je seo i popio dva piva. A Kimmy je skakala svuda okolo. I svi su trčali po dvorištu. I bilo je super. Bilo je to  pravo vreme. Vreme za zabavu klovnova.

I tako, dok je voditelj držao “mikrofon”, u pozadini se valjao zvuk. Zvuk koji ni za dlaku nije zaostajao u svom tom podgrevanju patološkog ludila. Oštri, agresivni zvuci, puni nasilnih efekata, koji su u stanju da slome kičmu i najjačem samopouzdanju. Koji prizivaju slike najužasnijih scena koje postoje u ljudskom kolektivnom sećanju.

Zvuk prepun glasova u pozadini koji se čas pojavljuju čas gube, čas prepliću. Grozomorni glasovi kao što je i voditeljski. A uz sve to i jedan ili više ženskih glasova koji uzdišu u zanosu sexualne exstaze. Neprekidno od početka do kraja “terorišu” svojim “ah”-ovima i “oh”-ovima.

I ono što je najgore od svega, postaje ti jasno da sva ta gungula deluje nekako ludački organizovano. Da je deo jednog preciznog scenarija koji se odmotava baš onako kako treba. I da čoveku koji bi se našao na liniji tog “mehanizma” ne bi bilo spasa.

Jer, koliko god “voditelj” blesavo zvučao, on ti nekako šalje jezivu poruku da je tako perfektno skrojen za činjenje zla da ako bi to poželeo bilo kome da uradi, da bi mogao – bez problema. Tako sigurno i tako temeljno. Bez da išta na ovom svetu može da ga spreči u tome.

Molly had her rip shirt
Molly had her rip shirt
Suzy, she ripped her shirt off completely
(Oh), Molly had her rip shirt
Molly had her rip shirt
Suzy, she ripped her shirt off completely
(Ah, ah, oh, mm, ah)

Danny poured the beer
Danny poured the beer all over Sally
Danny, he poured the beer
Danny poured the beer

Danny poured the beer all over Sally

(Ah, ah, ah)
Buddy screamed so loud and spits me
Buddy screamed so loud and spits me
We all ran around the back yard (Oh, oh)
We all ran around
We all ran around the back yard (Ah)
It was crazy clown time (Ah, ah)
Crazy clown time
It was crazy clown time
Crazy clown time
It was crazy clown time
It was real fun
Diddy laid his hair
Diddy, he laid his hair
Diddy laid his hair

I'm fire (Oh, oh, oh)
Danny spit on Suzy

Bobby sat and drunk two beers
Kimmy jumped all around so high
All around, so high (Oh, oh, oh)

Kimmy jumped all around (Ah, ah, ah)
Molly had her rip shirt
Suzy had hers off completely (Ah, ah)
Molly getting her rip shirt
Suzy had hers off completely (Ah, ah, ah)
Danny poured beer all over (Ah, oh)
Bobby screams so loud and spits me
Bobby screams so loud and spits me
No run around (Oh, oh, oh)
We all run around (Oh, oh, oh)
We all run around, all over backyard (Oh, oh)
(Oh), it's crazy clown time
It was really fun (Oh)
It was real fun (Oh, oh, oh, oh)

(David Lynch – Crazy Clown Time)

PLAYLIST DEPHASED (4 Songs)