ALTER III

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Čitav alternativni zvuk u okviru naslova “Alter” je podeljen na tri velike celine. Prva na redu je Alter I a poslednja Alter III. Najbolje bi bilo da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen. To znači, da ako se nalazite na ovoj strani, a da prethodno niste posetili Alter I, propuštate logiku i pristup kojom se rukovodi ova muzička celina. U Alter-u I se, takođe, nalazi i uvodni text koji se odnosi na celokupni Alter zvuk.

Alter III je poslednja celina koja se bavi alternativnim zvukom. Ona ima tri podgrupe u okviru sebe: AlterFolk, AlterFolkRock i AlterPopRock.

Zašto je ova celina na samom kraju? Namerno?

Da, kao i sve ostalo što je sledilo neki redosled, tako je i Alter III celina tu gde jeste posle dosta odmeravanja: gde, zašto i kako?

Ovu celinu bi mogli najkraće da opišemo kao zvučne varijacije na Folk i na Rock. Jer, kao što stoji u imenu dve prve Alter III podgrupe su u vezi sa Folkom a druga i treća sa Rockom.

Ako malo pażljivije osmotrimo prve dve celine, videćemo da imaju neki prirodan sklad koji se nadovezuje.

Najpre, u prvoj celini, smo imali spore baladne i melanholične zvuke na koje su se odlično naslonili Trip-Hop i Psihodelija (“ničija zemlja”). Na početku druge celine je došla Inspirion grupa kao prirodni nastavak i protivteża AlterHolyc-u iz prethodne celine. Posle Inspiriona su se ubrzali igrački ritmovi koji su, inače, i bili zaštitni znak za Alter II.

Folk u raznim varijantama se u prve dve celine uopšte ne bi uklopio, jer je prilično različit po ritmu i boji zvuka. Niti bi mogao da uđe u sastav neke celine, niti između celina, niti bi bilo zgodno da se sa takvim zvukom, na primer, počne.

Poslednja podgrupa (AlterPopRock) bi i mogla da prođe u Alter II celini (recimo posle AlterNewWave), ali bi se tada narušio balans i broja grupa i broja pesama. Jer, bi, u tom slučaju, Alter II imala četiri podgrupe sa 22 stvari, a Alter III samo dve podgrupe sa 11 stvari. Osim toga, toj AlterPopRock podgrupi tamo u Alter II celini ne bi bilo ništa bolje nego što joj je ovde u Alter III.

Celine su, inače, pravljene ne samo radi grupisanja sličnog zvuka (i lakšeg razumevanja), nego i zbog nekih čisto tehničkih pitanja. Jer, mnogo je preglednije kada ima manje podgrupa i pesama u okviru njih. Lakše możeš da nađeš i da se vratiš na nešto što si ranije videla. To je vażno zato što između videa stoji text – i uvodni za celine, pa uvodni za podgrupe, pa onda i textovi pesama. Gomila texta i prostora između videa.

Osim toga, i Internet strane koje imaju manje sadrżaja se brże otvaraju, što nekada może da bude vrlo vażno – pogotovo onima koji imaju sporiji Internet.

Naravno, nikada se ne polazi od trenutnog stanja nego od perspektive. Jer, u budućnosti će sve podgrupe sigurno rasti pa sa njima i broj pesama i textova. Gużve, dakle, sigurno neće biti manje. Zato je dobro to već u početku uzeti u obzir.

Sa Alter III celinom se završava zvanični alternativni program, što se tiče naziva “Alter”, ali što se tiče samog alternativnog zvuka nikako. Jer, upravo posle Altera nas čeka Indie sa svoje četiri celine i sedamnaest podgrupa u okviru njih. A posle Indie dolaze i grupe Dephased i InBetween koje, takođe, pripadaju tom istom alternativnom zvuku.

ALTER FOLK

Za Folk muziku u najširem smislu reči se każe da je to ona muzika koja se prenosila tokom generacija usmenim putem. To je bila “muzika za narod” – za niże društvene slojeve – za koju ne postoje ili se ne pamte autori. To je muzika koja odslikava muzičko kulturno biće jednog naroda.

U takav opis se uklapa naša narodna muzika koja se zove Folklor (što nije samo po srpski jer i Englezi imaju identičnu reč sa istim značenjem).

Ali, savremeni Folk zvuk je nešto sasvim drugo od toga. To je, uglavnom, neka baladna sporija muzika zapadnog kulturnog modela i engleskog govornog područja, koja se često peva uz akustičnu gitaru. Niti je mnogo spora da bi baš bila balada (iako i one tu mogu da pripadnu). Niti ima mnogo čvrstog zvuka da bi bila Rock. Niti je nešto jačeg i mekšeg igračkog ritma da bi to bio Pop. Pożeljno je da Folk ima u sebi i malo duha američkog sela, ali ne previše, jer se time bavi Country zvuk koji, na primer, odgovara našoj izvornoj narodnoj muzici.

Mi ovde na blogu pratimo u nekoj meri taj savremeni Folk model, iako je on prilagođen našim potrebama. To znači da se ovde mnogo više “secka i pakuje”. Mnogo više se Folk zvuk razvrstava na različite zvučne Folk segmente što samo po sebi proizvodi više podgrupa u okviru Folka. S tim u vezi treba reći da je prva i najveća podela Folk zvuka napravljena između Alter-a i Indie-ja gde ukupno ima pet različitih Folk podgrupa (Alter-2, Indie-3).

Imena su, takođe, originalna, često u obliku troslożenica. Napred stoji Alter (ili Indie) a onda slede još jedna ili dve slożenice. Na, primer, AlterFolk, AlterFolkRock ili IndieFolkPop.

Što se tiče Folk zvuka u ovoj AlterFolk grupi (o IndieFolk zvuku kasnije, kada dođe na red) może se reći da je to skup različitih zvuka i ritmova. Nešto slično kao što smo imali kod AlterPop-a. Sećate se koliko je bilo različitosti tamo. Taj AlterPop je definisan kao široka baza bez strogih pravila za članstvo.

Slična stvar je i kod AlterFolk-a. Kao prvo, to je zvuk koji mora da ima alternative u sebi. Mora da je nekako specifičan, poseban, originalan, kreativan. Bilo na koji način. Preko glasa, načina pevanja, ritma, ukupne atmosfere, itd. Na to ukazuje “Alter” prefiks.

Drugo, kao što je već rečeno, ovde su svrstani zvuci sporijeg ritma. Gde dominiraju glas i akustična gitara. Ritam nije baš prespor u stilu Balada, niti je mnogo čvrst da bi bio neki alternativni Rock. Może da postoji manja ili veća sličnost sa narodnim kantri (Country) zvukom, iako, naravno, ne sme da ga ima baš previše.

Osim toga, zbog širine koja je ugrađena u smisao ove grupe, u AlterFolku se mogu zateći i neki “padobranci”. Neke čudne stvari koje ne liče mnogo na ostatak “krda”. Tu su jer se nigde dobro ne uklapaju. AlterFolk ih je primila, ali ne na neviđeno. Jer, ipak, i takve stvari moraju da imaju neku makar slabu dodirnu tačku sa bazičnim zvukom grupe oko koga se sve vrti. Takvi “izrodi” su bile, na primer, “Black Swan” u AlterPop-u, ili “Gone Daddy Gone” u AlterDance-u.

Dakle, AlterFolk uglavnom mnogo ne štrči. To je najčešće jedan spor ili osrednji nenametljiv zvuk koji osvaja baš tom svojom tolerancijom. Ako se otvoriš za njega lepo će da ti legne na dušu. Jer, u ovim zvucima ima dosta romantike. Dosta neke tihe żivotne čeżnje koja te neće baciti u depresiju. Samo će da te umiri. Da te nekako na svoj jednostavan način harmonizuje. Da ti skrene misli sa ozbiljnih stvari, sa stresa ili briga kojih ima gde god da se okreneš.

Da osetiš da ovaj svet, bez obzira na to šta se u njemu ili tebi lično dešava, może da bude jedno jako skladno mesto za żivot. Ako u sebi nađeš mir, balans. Ako i u malim stvarima (pa i “malom zvuku”) osetiš  żivotnu iskru koja je vredna da se primeti. AlterFolk će te możda tim svojim skromnim nastupom pokrenuti na unutra – ka żivotnoj ravnoteżi. Ako mu, naravno, ti to dozvoliš.

Hajde da vidimo kako to izgleda kada se počne odpozadi? Ako neko od vas możda ima prljavu maštu i potrebno mu je malo sexy stimulansa, neka ode na Erotic & Sexy grupu, ili możda u LoungeLoose, ili negde tako. Jer, ovde je sada nešto sasvim drugo u pitanju.

Radi se o tome da kada imate nešto što se ne uklapa u celinu, onda se to najčešće stavlja na kraj.

Kada je već rečeno sve što je imalo da se każe, i kada je program odradio ono što se od njega očekuje, onda se na kraju, eventualno i oprezno pusti nešto što je malo čudno, što se ne uklapa baš najbolje, što je više kao neki experiment. Nešto što ako nećeš ne moraš ni da slušaš. Ili, pošto je na kraju możeš lako da ga se otreseš kao da je slepo crevo. Tako se to obično radi.

Na primer, imali smo nešto slično u AlterDance grupi kada je na kraj stavljena “Gone Daddy Gone”. Jer, ona je bila najčudnija i najrazličitija stvar od svih ostalih. Sa takvom stvari ne počinješ, nego završavaš.

Samo, što mi ovde na blogu cenimo svaku stvar – gde god da je – jer ni jedna nije tu samo tek tako. Zato je i Gone Daddy Gone dragulj kao i ostale, samo što je radi ukupnog utiska stavljena da završi grupu. Ali, i da svojim prisustvom pokaże da je grupa spremna i na takve zvučne izazove i da treba računati na njih i ubuduće.

Sada dolazi ono “odpozadi”. Jer, što se tiče otvaranja AlterFolka, tu ćemo da uradimo obrnuto. Stvar koja je najviše alternativna i koja se najmanje uklapa u celinu grupe dolazi na sam početak.

Tu może da bude, na primer, logika kao što każe jedna poslovica: “Ako moraš da progutaš nekoliko żaba počni od najveće”. U smislu, ako je nešto čudno, teško, neprijatno, kreni od njega. Najpre završi sa tim. A onda kada dođe ono fino i zgodno, prethodno će ubrzo biti zaboravljeno.

Poslovica je Ok, samo što opet ne vażi za nas, jer ovde na blogu, jednostavno, nema żaba. Sve same ribe i to zgodne. Ne znaš od koje ćeš pre da kreneš. Dakle, sada smo došli na ono bitno. Ako grupu otvori stvar koja je najmanje u skladu sa grupom kao celinom; koja je toliko drugačija, da je jasno kao dan da tu ne pripada, ili da nigde drugde ne pripada; onda se jasno postavlja pitanje zašto se to čini?

Pošto je već objašnjeno da żabe ovde na blogu ne gajimo, ostaje kao jedini odgovor da je to urađeno iz počasti. Zato što je toj stvari kao dragulju koji se retko sreće dato u zadatak da nosi zastavu. Da bude predvodnica čitave grupe. Da kao prva razbije tremu – da probije led.

I ona je to uradila. I uradila je to baš onako svetski. A kako drugačije i da ispadne kada sve što je uradila na blogu je bilo isto tako – vrhunski? Ili możda da każem “The Greatest”. Sećate se te stvari iz AlterMelancholy. Ako je se sećate, onda znate da je Cat Power u pitanju.

Oni koji su ovde od početka će se możda setiti da je Cat imala i jednu kratku stvarčicu u Blues grupi (Lord, Help The Poor & Needy). Ali, to nije njena stvar u originalu. Njena je obrada, a original je napravila Jessie Mae Hemphill. Ista stvar i sa “(I Can't Get No) Satisfaction” od Stones-a koju smo imali u AlterMelancholy. I to je bila jedna izuzetna obrada od Cat Power.

Sada ponovo ista stvar. Cat je obradila “I Found a Reason” koju je u originalu napravio Velvet Underground. Napisao ju je Rock legenda Lou Reed koji je u to vreme bio član Velveta. Inače, Velvet se smatra za jednu od najuticajnijih grupa tokom šezdesetih. Każe se da njihov prvi album nije izazvao veliku pomamu. Prodat je samo u 30 000 primeraka u ranim godinama. Ali, zato svako ko ga je kupio je napravio svoj band.

Cat je sigurno kupila taj album. I sigurno ga je dobro preslušala. Jer, “I Found a Reason” je tako dobro napravljena da je po mom ličnom osećaju prevazišla original.

Zvuk je potpuno drugačiji, dok se od reči vrlo malo toga poklapa. Uglavnom dominiraju improvizacije koje je Cat napravila. Opšti utisak je da su to dve potpuno različite stvari koje vezuje samo jedna strofa istog texta.

Za I Found a Reazon może da se każe da je manje više. Kako to?

Nekada, na primer, manje reči może da izazove dublji utisak nego deset puta više. Nekada je ćutanje najmoćniji izraz koji je u stanju da potuče bilo koju reč.

Ili, dużina pesme uopšte ne mora ništa da znači. Jer, nekada je kraće efektnije. Jasnije, stabilnije, fokusiranije. Dugačko może da bude neodređeno, rasplinuto, razvodnjeno.

Isto tako i što se tiče instrumenata. Jer, nekada sam glas bez ikakve pratnje może da dopre dalje nego zaglušujuća buka orkestra. Ako u tom glasu ima izuzetne karizme i nabijenih emocija onda je sve moguće.

E, baš sve to “manje” je na delu u ovoj stvari. Jer, ovde imamo samo jednu pravu strofu i još jednu koja je manje text a više improvizacija skupa reči. Onda se to ponovi još jednom i gotovo. Vreme je isteklo. Ispod dva minuta.

A osim toga, tu je samo glas i klavir. A i jedno i drugo na minimumu. Naročito klavir. On je tu samo da da vrlo malo ritmike i ništa više. Ali, kako je samo to efektno. Koliko alternative ima u tome. Nezamislivo. Tišina odjekuje alternativom.

Dakle, sve su karte na glasu. A on kao da zna da se o tome radi, pa ne radi ništa posebno. Może mu se jer u sebi ima toliko samopouzdanja pa mu je sve jedno koliko je šta vażno. Taj glas zna da će uvek biti na visini zadatka.

Cat ima takav glas da što god da iz njega izađe se piše velikim “A” i znači Alternativno.

Ali, posebna je vrednost kada glas ume da kroz sebe izrazi čitavu paletu osećanja. Da je u stanju da ti samim sobom dočara i reč i sliku i emociju. Ovde je to urađeno na fantastičan način. Taj malo hrapavi ali moćni i raznovrsni glas tačno zna kada treba da povisi, kada da ide dole, kada da vrdne na koju stranu, a kada da se priguši i postane jedva čujan. Da iz njega izađe samo dah bez tona.

Pazi, ovo nije bilo koja alternativna stvar nego “teška artiljerija” kod koje je potrebno da se maximalno otvoriš da bi je razumela. Da zaboraviš na sve što si do sada ikada čula i da se prepustiš da te ponese to što je trenutno pred tobom. Bez da očekuješ ovo ili ono. Bez da čezneš za onim što od zvuka najviše voliš. Jer, ako tako uradiš nećeš razumeti ovu stvar, i ona će ti izgledati sasvim obično.

Alternativne stvari, pogotovo one “żešće”, traże da takvom zvuku pristupiš “nevino”. Kao da uopšte ne znaš šta je to zvuk i sada po prvi put imaš priliku nešto da čuješ. Kao da uopšte nemaš svoje favorite. Svoj omiljeni muzički stil. Kao da si potpuno nepristrasna.

Nije lako to učiniti, ali nije ni nemoguće. Ovaj text bi trebao u tome da ti pomogne. Ali, i ti trebaš nešto sama da odradiš. Da pokażeš bar neku meru posvećenosti. Dok čitaš ili dok slušaš. Najbolje oboje.

Reči ima malo, ali su pod inekcijom glasa pretvorene u żive slike koje ti igraju pred očima. Koje su u stanju da upale osećanja tako jednostavno kao kada se okrene prekidač za svetlo.

Ona mu veruje potpuno. Sve ono što on vidi pred sobom je i deo nje. I ona to vidi tako isto. Ono što će tek doći je ono što je sigurno bolje od onoga što je bilo. U to ona veruje – u zajedničku budućnost. Budućnost koja se za njih otvara.

Zato neka joj dođe. Neka dođe kod nje. Sada odmah może to da uradi. Ne, neka potrči. Neka trči da bi pre stigao. Neka slobodno pożuri. Jer, ona veruje da će budućnost doneti ono o čemu prošlost nije mogla ni da sanja.

Oh I do believe
In all the things you see
What comes is better than what came before
And you better come come, come come, to me
Better come, come come, come come, to me
Better run, run run, run run, to me
Better come
Oh I do believe
In all the things you see
What comes is better than what came before
And you better run run, run run, to me
Better run, run run, run run, to me
Better come, come come, come come, to me
Better run

(Cat Power – I Found a Reason)

Možete biti iz Sjedinjenih Država ili Kanade, ali koreni ne znaju za granice. Jer, obe države su u svojim ranim periodima nastanka trpele sličan uticaj što se tiče njihovog kulturnog i muzičkog nasleđa.

Trenutno su nam interesantne ruralne oblasti severne Amerike u koje su se tokom 19-og veka slivale reke imigranata iz Engleske, Irske, Velsa, Škotske. Svaki narod je donosio sa sobom svoju muzičku tradiciju koja je – svaka sa svoje strane – doprinosila stvaranju nekog novog zajedničkog folklora koji je postao deo svih. Tako su nastali muzički pravci Folk, Country, Bluegrass, itd.

One su Kanađanke koje je zanimala baš ta starinska muzika severne Amerike. Zvuk sela i udaljenih, nepristupačnih predela gde je civilizaciji trebalo najduže da se nastani. Ubrzo su svojim albumima postale poznate kao “Tanje” – kao biser američke folk scene. Nastale su kao bend 1999, a raspustile se i krenule u solo projekte 2007. Naravno, stara zajednička ljubav prema sličnom zvuku ih nikada nije napustila. Od 2011su ponovo na okupu radi učestvovanja na turnejama. Za sada još nisu napravile neki nov zajednički album (2006. je bio poslednji).

Tanje nisu baš sasvim preslikale tradicionalne zvuke britanskih doseljenika, nego su to uzele kao osnovu na koju su nakalemile neku svoju ličnu umetničku crtu. U svetu savremenih muzičkih kategorija njihova muzika je obeležena etiketom Indie Folk.

Ali, naravno, kod nas ovde na blogu ne važi društveni nego prirodni zakon. Onaj koji zvuku dozvoljava da se bilo kako zove. Da uzme ono ime koje se samo nametnulo u određenim okolnostima. To ime je za Tanje kod nas ovde AlterFolk.

A što se tiče Indie zvučne galaksije kojoj se ubrzano približavamo, još malo strpljenja i eto nas na njenim planetama od kojih jedna vibrira imenom IndieFolk.

Stvar koju sada imamo je pozdrav ljubavi “Hello Love”. I onoj među ljudima, kao i onoj između čoveka i Prirode. Jer, ljubav sa Prirodom može da dosegne bilo koju ljubavnu idilu – i onu najveću. To je zato što je prirodna ljubav deo opšteg ljubavnog potencijala koji posedujemo kao bića.

Ta prirodna ili “božanska” ljubav je, u stvari, sklad sa samim sobom i sa svetom oko nas. Sklad unutrašnjeg i spoljašnjeg. To je osećaj koji nam pruža bezbrižnost, spokojstvo. Koji nas balansira u tačku ravnoteže između protivrečnih sila koje nas vuku svaka na svoju stranu. Prirodna ljubav je ljubav koja ti kaže da ima smisla da postojiš. Da ima smisla da živiš u skladu sa samim sobom, bez obzira na bilo šta drugo.

Ceo svet može da misli, priča i uči drugačije, ali ti, ipak, bez obzira na sve to, možeš da uživaš u spokojstvu prirodne ljubavi. One koja je u stanju da prihvati pod svoje okrilje sve i svakoga. One koja ne deli, ne prosuđuje i ne osuđuje. One koja ima razumevanja za bilo koji tvoj postupak. Ta ljubav od tebe ništa ne traži osim jednog – da je zagrliš. Da je pustiš u sebe.

Zvuk ove stvari je plave boje. One koja je u imenu tuge i žalosti. Jer reč “blue” baš to znači. Tako je poplaveo Blues, veliki muzički pravac koji se smatra najdubljim korenom zapadne savremene muzike. Nas ovde trenutno više zanima trava koja je poplavela (Bluegrass) jer je to otprilike zvuk kojim se trenutno bavimo.

Dakle, i ovaj put, kao mnogo puta pre toga, idemo tužno, ali ne i očajno. Jer, ova tuga je tuga “radosnica”. Ona koja priziva, koja dopušta. Koja se otvara i kaže: “Uđi”.

A Ljubav takav poziv ne može da odbije.

Ritam je spor. Jedva da ga ima. Samo što ne sedne. Toliko je na ivici. Ali, on se, kakav god da je, ipak, neće zaustaviti. Sporo vuče svoje noge kao da je prevalio put od hiljadu milja. Ali, računajte na njega. I videćete da vas neće razočarati. Da neće prekinuti svoje putovanje do samoga kraja.

Najpre je tu usamljena akustična gitara, a onda će da joj napravi društvo i električna. Elektrika će zatim da preuzme ulogu vođe puta i zadržaće tu privilegiju za sebe dok god zvuka bude bilo.

A da li se neko glasa uopšte ovde? Nego šta, itekako. Glas ne samo da je tu nego i dominira. On je, u stvari, nosilac čitave atmosfere. A kakav je samo to glas. Fantastičan.

Žrtvovao je sebe da bi potisnuo savremeno a istakao starinsko. Sve će da uradi, pa čak i da žvaće duvan ako treba.

Šalim se, naravno. Ne verujem da baš žvaće duvan, ali da taj glas želi da izgleda kao da ima puna usta dok peva, to svakako. Zašto? Možda samo zato da ostavi drugačiji utisak. Da pobudi pažnju i prizove neke slike. Neke običaje.

Ali, taj glas je, ipak, sebi ostavio dovoljno vremena i prostora da može da pokaže i svoj pravi kvalitet. Neće se baš time hvaliti i vući te za rukav da se uveriš, ali će ti na diskretan način odškrinuti vrata da možeš da virneš.

Moraš pažljivo da slušaš ako hoćeš da zaviriš u dušu tom glasu. Osetićeš kako, tu i tamo, ume da vibrira na nisko bez i malo teškoće. Kako majstorski dovodi zvuke u red. Kako ih sa lakoćom postrojava.

Ona je poželela dobrodošlicu svom starom prijatelju – ljubavi. Ljubav nije skoro svraćala u njen kraj, ali sada kada je opet tu, ona može samo da kaže da joj je mnogo drago. Eto, baš je nešto stajala na kiši i gledala kako automobili dolaze i odlaze. Osećala je nekakvu duboku prazninu. Kao da je gola – kao da nema ništa ni na sebi, ni u sebi. Kao da svi jasno mogu da vide tu njenu prazninu sastavljenu od ničega.

A ona, ona se osećala tako kao da joj je svejedno. Da joj je sve svejedno. Šta god da se događalo i šta god da bi moglo da se desi. Stajala je tako na kiši kao da je nema.

Ali, onda je bacila pogled u krošnje drveća. Videla je lišće koje je natopljeno vodom lelujalo na vetru i spiralo sa sebe prašinu koju je doneo jučerašnji sunčan dan. Osetila je kako tom lišću prija da prima u sebe svu tu vlažnost. U trenutku je shvatila koliko sočan može da bude jedan običan proletnji dan. I tada je znala da joj je on potreban. Samo jedan poljubac. Samo jedan poljubac na kiši, i onda će se sve vratiti na staro. Biće kao nekad. Biće ponovo u ljubavi. Krenuće ponovo od početka.

Zato neka svi podignu glas i zapevaju. Neka ta pesma dosegne i najvišu krošnju svakog drveta. Neka dospe u najdalje delove sveta. Neka se jasno čuje taj ljubavni poziv. Ta pesma dobrodošlice. Pesma svom starom prijatelju koji ti uvek razgali srce kada se pojavi.

Hello love, my old friend
Sure is good, to see you again
I stood out, on the road
Just watchin' the cars, they come and they go
I felt empty, I have felt bare
I really thought that I, I could not care
I really thought that I, I could not care
All the leaves, are soaking wet
How succulent, a little spring day gets
If you kiss me once, out here in the rain
We'll go back, and start all over again
So lift up every, voice and sing
Sing to the tree tops, and everything
Say hello love, my old friend
It sure is nice, to see you again

(The Be Good Tanyas – Hello Love)

Postoje razne školjke, ali najvrednije od svih su one koje imaju biser u sebi. Uzmi takvoj školjki biser i ona će postati bezvredna. Biće samo ljuštura koja nikome ne treba.

I ljubav je kao biserna školjka. Ima nešto vredno u sebi. Svoj sjaj kojim svetli. Kojim obasjava one koji su u njenoj okolini.

Ali, taj sjaj vremenom može da bledi – da počne da se gasi. Jednoga dana biserni sjaj ljubavi može da iscrpi svu svetlost koja je na početku postojala. Kada se to desi, onda od nekadašnje ljubavi više ništa vredno nije ostalo. Sada je to kao prazna školjka koja je izgubila sve vredno što je imala. Koja može samo da se seća da je nekada davno bilo bisera u njoj.

Ali, ne mora sve uvek tako da bude. U stvari, najčešće nije baš sve tako crno – belo. Uglavnom taj biser ljubavi ne sija potpuno belom svetlosti nego je malo “flekav”. Ima tu svakakvog sjaja – i onog tamnog, potmulog, pa i onog crnog. Crno, naravno, ne može da sija. Jer, totalno crno je potpuno odsustvo sjaja – crna rupa u kojoj se ništa ne vidi.

Dakle, ono što obično zovemo ljubav može da znači i da se neko voli, ali i da taj neko povremeno ide na živce, a nekada čak i da se mrzi ili prezire.

I kada se raskine neka ljubavna veza, stvari ne moraju uvek da budu čiste kao suza. Da budu kao crne rupe koje nemaju nimalo svetla u sebi. Nekada raskid ume da pokrene neke obrnute procese za koje čovek ne bi mogao da poveruje da je moguće da se dese.

Da se, recimo, ljubomora koja je bila u toku veze pretvori u nešto obrnuto. Devojka koja je bila ljubomorna u vezi, sada je brižna i ne želi da se nekoj njegovoj budućoj devojci desi isti slučaj. Pa tog svog bivšeg savetuje šta da radi da ne upropasti tu njegovu buduću vezu. Jer, iako ga i dalje voli, više u njoj nema ljubomore prema nekoj drugoj ženi koja će doći na njeno mesto.

A zašto baš sada čitava priča o tome?

Zato što se upravo sve gore pomenuto i dešava u ovoj stvari  pod nazivom “Empty Shell” (prazna školjka). Dakle, imamo i školjku koja je nekada u sebi imala biser. Biser koji i dok je bio u punoj snazi nije svetleo baš potpuno belom svetlošću. Imamo i devojku koja u dobroj nameri poručuje svom bivšem kako da se ponaša sa budućom devojkom da bi oboje izbegli sve one ružne stvari koje su se njima dešavale.

Naravno, i drugarice su uvek tu da budno motre da li se preobraćena drži onoga što je sama sebi stavila za cilj – da ga istera iz svoje glave. Ako joj je glas zbog emotivnog uzbuđenja malo zadrhtao dok govori “da ga više ne želi”, onda će njene drugarice to glasno i jasno da ponove.

Zvuk je kao i kod “Hello Love” tužnjikav. Kakav, inače, bi drugo mogao da bude? Razlaz između dvoje ljubavnika koji još nije sve svoje tragove spakovao u kofer i odneo ih u nepoznatom pravcu.

Još da je samo usne harmonike i ovo bi bio jedan pravi Folk zvuk – kao da je iz udžbenika. Tu je bendžo, tradicionalni instrument američkog sela, ili je možda u pitanju samo akustična gitara koja u dlaku dobro imitira bendžo.

Elektrika je ovde toliko uvukla rogove da tek ako daš sve od sebe – svu svoju moguću pažnju – može da ti se desi da uhvatiš poneki zalutali elektron kako iz daleke ilegale dobacuje osnovni ritam ili po koji solažni ton.

Bez violine nema pravog punog Folk zvuka. Jer, baš ta violina je u stanju da tako dobro pesmu oboji bojama američke tradicije. Tako dobro da se uz violinu ili podvriskuje dok se igra u zanosi ili se trpi njen cvileći plačni zvuk spuštene glave sa suzom u oku.

Violina u “Empty shell”, naravno, pripada ovoj drugoj tugaljivoj strani. Ona se u Empty Shell-u ubacuje u zvuk kada treba da podrži osnovni ritam i istakne glavna mesta emotivnog naboja.

Folk, folk, folk. A, ipak, dobro znamo da se nalazimo u AlterFolk a ne Folk grupi. Šta je to što dodaje “Alter” čitavoj ovoj stvari?

Šta drugo nego glas. Sećate se da sam već rekao da postoji jedan ženski glas koji je potrebno samo da otvori usta i ništa više da bi stvar iz običnog prebacio u alternativni univerzum. Bukvalno je tako, jer je taj glas sam po sebi čista alternativa. Verovatno pretpostavljate da je Cat Power u pitanju. Tako je. Cat je ponovo s nama.

Sve smo već rekli i o njenoj biografiji (“The Greatest” u AlterMelancholy) i njenom čudesnom vokalu. O tome kako je samo moćan taj muškasti ženski glas. Taj glas koji kao da je jakim duvanom i lošim alkoholom namerno stvaran da bude baš takav kakav je. Glas koji i kada je promukao peva čisto i jasno. Koji kao da je rođen sa jedinom životnom misijom – da emocije pretvara u pevanu reč. I koji uopšte ne mora da se trudi da ostvari tu svoju misiju jer je ona već u startu ostvarena. Zato što taj glas, jednostavno, ne može da bude drugačiji od onoga što već jeste.

Sve što je ostalo je ljuštura puna ničega. Njeno srce je slomljeno i ona ne želi da joj se ikada više u glavi rodi i jedna misao i jedna slika. Ništa od onoga čime joj je glava bila puna u ono vreme. U vreme kada ju je on voleo. Onda kada je svako veče bila sama sa njim.

Sada je s tim gotovo i sada ima potrebu da kaže još samo završnu reč. A onda će zauvek da zatvori usta za bilo šta što je u vezi sa njim.

Sada on treba da zna, da tu drugu devojku koja dolazi na njeno mesto treba da voli drugačije. Da, na primer, kada je drži u svom krilu, makar na silu nakači neki osmeh na lice – da bar malo pokaże neku ljubaznost. Da kada joj se nekada desi da napravi neku glupost – kao što je i ona, uostalom radila – da je ne mrzi zbog toga. Još jednom, da se ne usudi da pokuša da joj uputi onaj svoj “popularni” prezriv osmeh.

Nego, treba da je voli, onako kako su se nekada oni voleli. Onda kada su imali svoje najbolje trenutke.

Ona ga još uvek voli. I dalje joj jako nedostaje. Ali, ona više nema nikakvih iluzija u vezi njih. Jer, ona je shvatila da ga, u stvari, uopšte, ne poznaje. Ne poznaje ga u dušu. Ono što je videla od njega joj više ne treba. Zato ga više ne želi. Ne želi više ni njega, niti one njihove zajedničke noći.

Sada noći ima samo za sebe i tako će ostati do daljnjeg. Biće sama dok god ne naiđe na biser koji sija drugačijim sjajem.

All is left, is an empty shell
Oh my heart is crushed
I don't never wanna see
What my mind has seen
When you loved me

(you loved me, you loved me)
Every night, every night alone with you
(uh, uh, uh…)

Every night alone
Now, when she sits on your lap
Try to pretend to laugh
When she does stupid things
Just like I used to do
Do not hate her (don’t you hate her)
Don't you even try (don’t you even try)
For to leave her is to love her
The same as you and I
I, I love you
And I miss you too
I really do love you
And I really do miss you too
But I don't know you
And I don't need you
I don't want you anymore (anymore)
Every night, every night alone with you

(uh, uh, uh…)
Every night alone now

(Cat Power – Empty Shell)

Da li ste nekada pożeleli da niste to što jeste, nego nešto drugo –  nešto suprotno? Da ste, recimo, drugog pola? Możda baš vi niste mislili o tome, ali postoji sigurno jedan broj onih koji se svakoga dana trudi to ne samo da pomisli i zamisli, nego i da pokaże na javnoj sceni ili u svakodnevnom żivotu.

E, sad, one imaju svoj bend, ali izgleda da im je malo muka od toga da se publici obraćaju isključivo kao żene. Ili, możda im baš nije muka, nego su htele da se malo našale radi promene. Ili, su możda napisale neke reči koje su malo “muške” po prirodi, ali nisu htele samo zato da ih se odreknu, jer im se, ipak, mnogo sviđaju.

Możda su stavile brkove i bradu, neki šešir i opasač na farmerke da bi delovale uverljivije, a możda im je bilo baš cool da muške reči izlaze iz żenskih usta. Zašto da malo ne razmrdaju masu? Zašto da se na trenutak ne poigraju sa osećanjima? Sa onim stvarima do kojih nam je – manje više – svima stalo? Sa stvarima u vezi kojih nam učtivost nalaże da budemo pristojni u javnosti, a naročito pred decom?

Verovatno naslućujete da kada każem “one” mislim na njih – na “Tanje”. Već su nam pevale “punim ustima” Hello Love u okviru ove AlterFolk grupe. Ali, sada su ovde u jednoj drugačijoj ulozi. Sa ljubavi su prešle na sex. Iz żenske suknje su utrčale u muške pantalone.

Malo čudno izgleda kada jedna Folk grupa sastavljena od tri devojke, počne “da mu ga daje” po muški. Naravno, ništa mnogo prosto i bezobrazno. Ali, i onoliko koliko ga ovde ima, je vrlo čudno za krute standarde po kojima Folk peva o ljubavi, o predivnim pejzażima Amerike, o porodici, o narodnim običajima i sličnim temama. I kada bi taj problematičan text pevao muškarac, i dalje bi sve to bilo malo čudno. Primilo bi se kao neka “cajka”. A još devojke to da rade!

A Tanje baš briga. Dobro su se zabavile. A i da podsete da one nisu obična Folk, Country ili Bluegrass grupa. Ne. One pripadaju Alter (ili Indie) Folku, što je velika razlika. Jer, kod Alter zvuka je sve dozvoljeno. Pa i da żene provociraju żene muškim mačizmom.

Mačo ili obična stvar, ostaje svakome da misli po svome. Za Tanje je to obična ljudska stvar (Human Thing) kako stoji i u naslovu.

One żele da prenesu poruku, kao što grupa sa ovih prostora Balkana (Animatori) każe: “One hoće isto što i mi, one vole isto što i mi” u svojoj stvari “Anđeli nas zovu da im skinemo krila”.

Da, lażni moral je tema ove stvari gde muškarac zove devojku da prestane da se femka, nego da pređu na stvar, jer im je oboma do toga.

Ali, postavlja se pitanje čiji je moral ovde lażan? Jer, devojci i żeni u muškom društvu nije ni malo lako da iskoči iz standarda i da bude ravnopravna sa muškarcem što se tiče sexa. Da voli, na primer, sex bez obaveza.

Za muškarca je normalno da trażi a za devojku da ne da, ili da daje pod uslovom – s nekom obavezom. Svako izlażenje van tih okvira postaje rizično. Sa posledicama uglavnom po żenu a ne muškarca. Zato je muškarcu lako da se “prsi” i da “pametuje”, ali i on sam bi prvi “laku” żensku stavio na nepożeljnu listu za brak i porodicu. Jer, muškarci se żene onim żenama koje znaju šta je red.

A koji to muškarac je “lak”? Koji je taj što mora da trpi prezrive poglede okoline jer “mnogo voli”? Ili, jer ne może da se uzdrżi?

U poslednje vreme se sve više govori i piše o tome da u našim genima ne postoji ugravirano da je żena po svojoj unutrašnjoj prirodi stub porodice i da se zato tako “uzdrżano” ponaša. Dok je u prirodi muškarca opštepoznata stvar da je njegova uloga da rasejava plodno seme. Da je lovac koji mora i treba da osvaja. I da mu zato ponekad treba progledati kroz prste kada pokuša da uzme i ono što nije njegovo.

Sada je sve više aktuelna teorija po kojoj naša sexualna otvorenost nema veze sa našim kolektivnim nesvesnim, nego sa ukorenjenom tradicijom, društvenim moralom i sa samim ekonomskim i političkim polożajem żene u društvu. Jer, żene se teże zapošljavaju, imaju u proseku manje plate, a i glavna mesta upravljanja u društvu – tamo gde se odlučuje i najviše zarađuje – su u dobroj meri zatvorena za żenu.

Što je żena više ekonomski nezavisna i na višoj poziciji u društvu to je i njena sexualna orijentacija više relaxirana – izlazi van tradicionalnih okvira. U takvim društvima je i żena ponekad lovac – ona koja je spremna da napravi prvi korak. Da osvaja i uzima. Bez uslova i bez obaveza.

Što se tiče zvuka, on je sličan kao što smo ga imali u “Hello Love”. Osim što sada imamo i nešto bogatiji zvuk jer nam se pridrużila i usna harmonika. Ritam je brżi, otresitiji. Jer, ne możeš da provociraš na sporo i previše “umorno”.

Ali, ono što je nainteresantnije od svega je da provokativne reči klize kao med iz usta. Pevaju se kao da je reč o nekoj Folk uspavanki. A i zvuk je isto takav – spor, mekan i dobro vaspitan. Ali, baš ta kontroverza između “đavolskog” texta i “anđeoskog” performansa jeste nešto što se, uopšte, ne viđa na svakom koraku.

Osim toga, alternativa je, kao i kod Hello Love, takođe, i u glasu. Onom istom koji voli da je malo nejasan – da mumla, da sipa reči sebi u bradu. Da peva punim ustima. Taj glas spojen sa textom i ritmom daje neki poseban alternativni šmek koji ovu stvar izdvaja od uobičajenog Folk standarda.

Ona je ljudsko biće, a to među njima je obična prirodna stvar. Zato neka ne pokušava njega da folira. Njemu je sve potpuno jasno. Pred njim ne treba ništa da glumi. Ne treba da se pretvara da jeste ono što nije. Ne treba da se pravi da joj nije do toga.

Zato, neka pređu na stvar. Ona treba da ga pokrene. Da mu pokrene krv u żilama. Šta ima loše u tome? Pa čak i da ih neko vidi? Pa šta? Sve je to jedna prirodna stvar koju odrasli rade. Zato neka se baci na posao. Neka ga pokrene.

A šta ima od toga ako drżi kolena stisnuta? Misli li da je to neka jako dobra stvar? To što je skupila te svoje noge? Pa zar ne zna koliko muškarci vole da osete devojački temperament? Njenu vremensku prognozu? Ma prihvatiće muškarac sve vremenske uslove. Samo neka ga ona ne sprečava u tome.

Jer, ne możeš pobeći od svojih korena. Ne możeš da ih na silu iščupaš iz sebe. To te ne bi učinilo ni boljim ni većim čovekom.

Zato neka ona dobro protrese to što ima. Neka “promeša” onako kako to još nije nikada do sada. Jer, tako je najbolje. Jer, to je jedna sasvim normalna, ljudska stvar.

You're a human thing
You're a human thing
Who yah think that you're foolin'?
Who yah think that you're foolin'?
You're not foolin', not foolin' me
You're a human thing
You're a human thing
You're so busy frontin'
Confusin' courage and acting
Move me, move me, aha
Could it really be so wrong?
To let somebody, somebody see
Move me, move me
Oh, oh
A girl can keep it together
A girl can keep it together
Girl, come on now, you know we like your weather
But come on now, you know we'll take the weather
You’ve got roots cannot be torn from under
Won't you shake it like you've never done before?
You got roots cannot be torn from under
Won't you shake it like you've never done before?
You're a human thing, yeah, yeah, yeah
You're a human thing, yeah, yeah, yeah

Oh, oh

(The Be Good Tanyas – Human Thing)

Niko za njih neće reći ni “F” od Folka. Svrstavaće ih u Alternativni Rock, Psychedelic Rock, Dream Pop, Shoegazing. Neće niko, ali mi hoćemo. Bar što se tiče ove stvari koja je sada na redu. Dobro, imaju jedno Alter ispred Folk što bi trebalo da učini da im ego ostane relativno čitav. Da ne osete da im je neko nalepio etiketu – “seljaci”.

Oni se zovu Mazzy Star i postoje od 1989 do danas. Glavni članovi grupe su Hope Sandoval koja je pevačica i textopisac, i David Roback koji je gitarista i kompozitor.

Na redu je stvar “I’ve Been Let Down” (izneverena sam). Naslov je jasan i glasan. Ljubavni nesporazum u kome se ona oseća izdana, poniżena.

Ali, ono što naslov ne govori je to da ona i dalje njemu toleriše njegovo ponašanje. I dalje pada na njegove fazone. Na izgovore, na ubeđivanja. On i dalje uspeva da je nagovori i preobrati. Da je uveri da će sledeći put biti drugačije.

A możda je mnogo i ne uverava. Jer, ona to i ne trażi. Jer, ona je jedan skoro izgubljen slučaj. Onaj koji je uvek tu. Koji istrajava koliko god da ga vređaš i poniżavaš.

Pitanje je samo koja je granica tolerancije kada su dvoje u pitanju? I da li uopšte ta granica postoji?

Za nekoga ta granica izgleda kao da ne postoji. Spreman je sve da uradi samo da bi druga strana i dalje bila tu.

U ovoj stvari, njena tolerancija kao da je postavljena jako daleko – da probija sve granice. Jer, izgleda kao da ona ne trażi skoro ništa od njega. Samo jako malo pażnje i neżnosti da bi mogla da stvori u svojoj glavi neku sliku, neki osećaj da su oni zajedno. Neku bilo kakvu sliku – makar i lażnu. Sve je bolje samo da ga ne izgubi.

Ono što još nismo rekli za Folk muziku je to da u njoj ima često – kao i kod Ballada –pričanja neke priče. To ne mora da bude potpuno zaokrużena priča koja ima svoj početak i kraj – koja deluje kao neka uredna biografija. Ne. Ovde priča może da bude jedan mali segment iz żivota, ili jedan problem, jedan konflikt koji opterećuje odnose.

Folk je zgodan da priča priče jer je zvuk relativno spor i ravnomeran – bez mnogo uspona i padova. Uglavnom je to neka setna, melanholična atmosfera koja je idealna za to da se reči polako odmotavaju. Kao kada je čovek udubljen u svoje misli dok negde šeta. Negde gde je mirno i gde ga ništa ne uznemirava. Negde gde może da utone u sebe i svoje sanjarenje.

Tako je i ovde. Koliko samo prijatnosti širi oko sebe ovaj zvuk. Akustična gitara i usna harmonika dominiraju dok stvaraju osnovni ritam i solaże. Tonovi se brże smenjuju nego kod stvari koje smo do sada imali. Ali, to je toliko ravnomeran, skladan zvuk da prosto osećaš kako możeš u njemu da se rastopiš. Da nestaneš.

Čini ti se da reči kakve god da su, ne mogu da te ni milimetar pomere iz tog stanja prijatne relaxiranosti u koje ćeš sa lakoćom da uroniš. Ovaj ritam je, jednostavno, gospodar situacije. Toliko harmonije ima u njemu, da ti reči uopšte nisu potrebne. Mogle bi potpuno da izostanu a da se ne osećaš uskraćena za bilo šta.

A glas kao da je osetio taj ritmični balans koji se uspostavio, pa ne żeli da učini ništa što bi tu situaciju narušilo. Zato glas izgleda kao da jaše na talasu ritma. Kao da mu svojim prisustvom još više dodaje na mekoći, na suptilnosti, na ravnoteżi.

Ali, ispravno je reći i obrnuto. Da je, zapravo, taj čudesni glas napravio čitavu magičnu atmosferu na koju se ritam samo naslonio. Gde, u stvari, glas vodi i kreira, a ritam prati i reaguje.

Ima istine u tome, jer kakav je samo to glas. Deluje kao da je utreniran da bude psihodeličan, da bude “u tripu”. Tako je nekako lagan, tako je mekan da prosto strepiš koliko će još da izdrżi pre nego što se ugasi.

Ta usta kao da se jedva otvaraju da bi glas pustila iz sebe. Kao da su reči dijamanti koji čim se izgovore automatski prestanu da postoje ostavljajući svog vlasnika da pati što je postao siromašniji za čitavo bogatstvo.

Zbog svega toga ovaj glas deluje tako bojażljivo – kao da se plaši i svoje senke. Kao da merka svaku reč i nema ni mrvicu samopouzdanja. Kao da se dešava nešto jako bitno, a glas se ne usuđuje da se sa time uhvati u koštac. Nego bespomoćno spuštene glave čeka ishod koji mu se sprema.

Glas kao da krvari sa svakom izgovorenom reči. Kao da je ranjivost njegova najbitnija karakterna osobina. Ranjivost koja izaziva sażaljenje, saosećanje. Jednostavno ti ostaje da żališ za tom sudbinom koja je sama sebe osudila da kleči na kukuruzu u ćošku ili da stoji sa strane u strepnji da możda nekome ne privuče pażnju nekim svojim nesmotrenim pokretom. Pażnju koja će da vređa, poniżava, każnjava.

I tako plove zajedno taj ritam i taj glas u żelji da što manje talasaju. Hodaju kao po jajima ne bi li nekog probudili. Nekog ko bi mogao da im stane na put i naudi.

Koliko samo alternative ima u tom spoju glasa i zvuka. Koliko ima neke čudne kreacije koja će te svakako dodirnuti ako joj se prepustiš.

Ali, moraš da se stišaš da bi prepoznala veličinu ove ranjivosti. Da bi je razumela. Moraš da se otvoriš da bi osetila sličnu frekvenciju kojom ona vibrira. Moraš da je upijaš svim čulima da ti ne promakne ono najbitnije. Moraš da joj se prikradeš kao što se prva zraka sunca prikrada praskozorju.

Ona je izneverena toliko puta, ali je i dalje tu pored njega. Jer, za nju ne postoji neko drugo mesto gde bi bila sretnija. On je i dalje poniżava, a ona mu se ponovo vraća. I tako u krug.

Uzmi joj šta god żeliš i ona neće ni da trepne. Ništa joj to nije vażno. Może bez svega, samo bez jedne stvari ne. Bez njega.

Ali, kako je samo malo potrebno da bi bila sretna. Kada bi on bar pokušao da je razume. Da dešifruje ono što joj prolazi kroz glavu. Jer, tada bi mu sve postalo jasno. Tada bi sigurno bar malo učinio da se ona oseća voljenom. Da se oseća da mu pripada – da je njegova. Ma, čak i kada bi je slagao ne bi imala ništa protiv.

Spremna je da sedne u voz i prati srebrnu liniju na obzorju. Da ode hiljadu milja daleko. Da stigne ranije pa da čeka. Da bude tamo umesto da je kod kuće. Da bude bilo gde gde je on. Ali, njega nema, a ona se oseća tako usamljeno.

I've been let down
And I'm still coming round
I've been put down
And I'm still coming round for you
Coming round for you
Take away everything it feels fine
Catch a shape in the circles of my mind
Make me feel like I belong to you
Make me feel it even if it ain't true
Catch a train on a silver afternoon
A thousand miles and I'm gettin' there too soon
Takes me there, when I should be going home
Tell me why I'm still feeling all alone
I've been let down
And I'm still coming round
I've been put down
And I'm still coming round for you
Coming round for you

(Mazzy Star – I've Been Let Down)

ALTER FOLK ROCK

On je visok oko 190. Širokih ramena i uskih kukova. Obučen je u debeli kaubojski dżins. Na pantalonama kaiš sa širokom šnalom. Na glavi šešir. Na nogama kaubojske čizme sa špicom i kosom petom. Plave oči, plava kosa. U uglovima usana Marlboro cigareta. Pogled uperen u daljinu. Lepo lice koje odaje odlučnost u izrazu. Brada čvrsta, lepo oblikovana. Usne stisnute. Noge malo razmaknute, čvrsto prikovane za zemlju. Ruke blago raširene jer im široka ramena ne dozvoljavaju da padaju odmah pored kukova. Na šakama rukavice od mekane koże da bi zaštitile ruke od grubog rada sa konjima i govedima. U jednoj ruci laso za hvatanje teladi radi udaranja żiga vlasnika.

Ovo je jedan od simbola američke istorije – kauboj koji je snażan i odlučan dok se suočava sa nepredvidivim i često surovim żivotom na američkim rančevima. Neko ko je daleki naslednik romantičnih junaka divljeg zapada koji su kroz knjige i filmove postali idoli miliona ljudi širom sveta.

Sav ovaj slikoviti uvod je zbog toga što muzička grupa koja sada sledi ima u sebi zvuke kroz koje se jako dobro może naslutiti ovaj gore pomenuti profil kauboja. Naravno, taj “kaubojski” zvuk nije jedini koji ćemo ovde imati. On je samo jedan od njih nekoliko.

Kao što mu i ime każe AlterFolkRock je Rock varijanta AlterFolka – njegova produżena verzija. To znači da je zvuk čvršći – da se dalje čuje. Jer, Rock instrumenti, jednostavno, prave više buke. A i nešto je veća dinamika koja je u osnovi buntovničke prirode Rocka.

Ipak, ne očekuj neku naročito veliku promenu u odnosu na AlterFolk. Ritam je i ovde uglavnom spor. Nema nešto mnogo više instrumenata. Możda malo više električne gitare da bi se dobilo na čvrstini. Malo više soliranja. Ali, zvuk je i dalje najčešće “prazan”. Odnosno, često se dešava da glas ne prati čitav orkestar nego samo neki pojedinačan instrument. A udrużeni zvuk se pojavljuje obično samo u refrenima.

I što se tiče atmosfere paralele sa AlterFolkom su veoma vidljive. Melanholično, setno raspolożenje i ovde preovladava. Čak i kada su reči pozitivne i šalju poruke nade, optimizma i ljubavi, neka tamna senka je obično uvek tu da spreči sunce da zasija punom snagom.

Ali, nikada ne treba izgubiti iz vida da “Alter” znak stoji i ovde čvrsto ugraviran. To znači da sve ovo što je rečeno za AlterFolkRock kao grupu kod nekih pojedinačnih stvari może da bude na minimumu. Ili, da bude nešto drugačije.

Jer, Alternative znači da jedini zakon koji vażi je slediti svoj sopstveni osećaj i ne obazirati se na bilo šta. Na bilo kakva pravila koja se trude da te zauzdaju – da te trpaju u određene kategorije.

Zato i ovde kao i kod svih drugih alternativnih grupa ne treba očekivati neku veliku sličnost između pojedinih stvari. Neko strogo igranje po pravilima. Podudaranja će, svakako biti, ali ne u nekoj velikoj meri. Svaka stvar ovde, ipak, ima svoj sopstveni šou.

Ovo je prvi put posle uplovljavanja u alternativne vode da se u nazivu neke grupe pominje reč “Rock”. Devet Alter grupa je prošlo a da ni “R” od Rocka nije nigde bilo.

Da potsetimo da AlterRock kao grupa postoji i da je pridodata Rock kišobranu koji oko sebe okuplja klasični, alternativni i indi Rock na jednom mestu. Ipak, da se ta velika Rock celina ne bi učinila preterano glomaznom manji ogranci koji u sebi nose naziv Rock su ostavljeni na raspolaganje svojim matičnim celinama. Ne samo zbog rasterećenja Rock celine nego i da bi se u drugim celinama proširila lepeza zvuka.

Dakle, što se tiče Rock zvuka Alter III će osim AlterFolkRocka o kome sada govorimo imati još jednu Rock grupu (AlterPopRock) koja dolazi odmah posle ove. Indie celina koja nastupa posle Alternativne će u svom sastavu imati nekoliko grupa koje će u nazivu imati reč Rock. A Punk celina, kao deo Rock zvuka, će, takođe, imati jedan svoj Rock ogranak.

Da li će ljubav promeniti svet? Teško pitanje za svet, ali za tamo nekog “malog” nepoznatog, ko zna, możda. Za lika iz ove stvari ljubav je svakako učinila ne da promeni svet nego da zaboravi na svet. Da ne misli o tome u kakvom svetu żivimo. Koliko smo vezani u čvor, koliko smo pritisnuti svime što se događa oko nas.

Kao pojedinci smo suviše mali da bi se suprostavili svetskoj “mašini za mlevenje” koja nas usitnjava. Koja čini da smo manji i sitniji nego što, u stvari, jesmo. Koja nas prisiljava da igramo po pravilima koja nam se serviraju “odozgo”.

Niko, u stvari, ne brine o “prosečnom neprimetnom” koji teško uspeva da ostvari svoje snove – da pretvori svoj żivot u ono što żeli. Čovek je prisiljen da grca pod teretom obaveza koje mu ovaj svet nameće. Mora da bude uspešan u mnogim stvarima. Mora da bude brżi i bolji od mnogih. Mora da se takmiči. Mora da bude sebičan, ponekada da prezire i mrzi da bi ostao na površini. Mora da se poniżava, da moli, da preklinje da bi pokazao svoju lojalnost. Da bi mu neko bacio “kosku”.

Rock ne bi bio Rock kada ne bi malo gurnuo prst u oko društvu i njegovim merilima vrednosti. Njegovom robovanju novcem i političkim skandalima. Kada se ne bi isplazio licemerju i dvostrukom moralu koji jedno pričaju a sasvim drugo rade. Kada ne bi progovorio istinu o tome da oni koji stvarno żele promene – pravi lideri naroda – ne żive dugo, jer ih moćnici najčeće vide kao pretnju.

Tu se pominje i “Bubba” (što je nadimak za Billa Clintona) pa “Unkle Clarence” (ujka Klarens) nama nepoznata politička figura (ili możda neko iz okrużenja autora). A ima i potsmeha kako nas društvo kao “morone” uči da peremo ruke pre nego što sednemo za sto, ili kako nas savetuje da treba da gasimo svaku sijalicu jer ćemo tako dobiti manji račun.

Ipak, ovo je u suštini jedna ljubavna pesma, jer je ljubav uskočila u glavni refren a ne politika. Sve drugo što talasa svet je samo površina, a ljubav zauzima centralno mesto kao sila koja leči, koja neguje. Koja podiże na noge i daje inspiraciju. Ljubavni melem je ušao i u naslov “Healing Hands” (ruke koje leče).

Za razliku od prethodne AlterFolk grupe, ovde je zvuk nešto tvrđi. Odmah se oseća neka “ozbiljnost” koja jasno zna šta treba i šta mora. Iz zvuka izbija odlučnost i samopouzdanje. Dobro, ima tu i tamo żalopojki na ovaj svet i njegove gluposti, ali nema niti padanja u vatru niti u bunar. Njene ruke su tu i to je dovoljno da se izađe na kraj sa svime.

Na početku se oseća praznina u zvuku. Samo glas i skoro ništa više. Onda stidljivo uskaču gitare koje nemaju baš nikakvu ambiciju da se guraju u prvi plan. Kako stvar odmiče tako će ti biti sve teże da ih primetiš.

Da li je tu możda neki sintisajzer u pozadini da pušta svoj miris na kašičicu nije baš najjasnije. Ali, zato je tu klavir i oko toga nema dileme. Malo čudno deluje da je baš klavir zauzeo prvu liniju uz glas. A możda i nije čudno jer se baš tako ostavlja utisak suprotnosti – onoga što i text potencira. S jedne strane egoizam i politika a sa druge, suprotno – ljubav.

Pa, dobro, a čemu je onda klavir suprotnost? Pa glasu, naravno. Čemu drugo?

Jer, taj glas kao da dolazi iz usta kauboja manekena koji sa naslovne strane nekog macho magazina reklamira zdrav żivot sa cigaretom u ustima. Tako je snażan i opasan da sebi może da dozvoli i da se malo ošteti. Ma neće mu ništa nauditi i po neko zabranjeno zadovoljstvo. A neće ni tebi ako se ugledaš na njega.

Dakle, to je jedan macho glas koji ima u sebi mladosti i snage. Kada je jak onda je nepobediv. Onda może sebi da dozvoli da valja reči kako mu se svide. Da se malo folira. Da glumi šmekera. Pa da tako Merilyn Monroe izgovori “Merilin Monroui” što naravno nije onako kako to treba da se radi.

Ali, šta ga briga, on je sa juga. On je Clarence Greenwood, Memphis, Tennessee – moderni kauboj koji voli sebe da zove Citizen Cope. Njegov zvuk je mešavina Blues-a, Folk-a, Soul-a i Rock-a. Ali, da ne bude zabune, on ne beżi i od modernog Hip-Hopa (bio je neko vreme i DJ).

Osim toga, “Citizen” će sve što radi da začini nekom svojom posebnom alternativom koja ume baš da ostavi utisak – da se nametne kao nešto novo, sveże, drugačije. Njegova karijera je, inače, jedna velika turneja. Samo nastupi, festivali, użivo svirke. Dakle, to je jedan uveżban iskusni glas koji drżi do sebe jer su mu mnogi dali za pravo.

Osim glasa, zvuk boje i drugi instrumenti Rock ansambla, ali nekako kao da su u ilegali – puštaju oberučke klavir da vodi simultanku sa glasom. A orkestar ne odapinje samo żice i udara u bubanj, nego i duva u trube (a możda i saxofon).

Duvači i električne żice će na samom kraju kada je glasu i klaviru postalo dosta svega, stupiti na prvu liniju i onda će se čuti prava alternativna zvučna šarenica. To nešto između Jazza i Rocka i ko zna čega još zvuči tako dobro da je glas skoro potpuno umukao. Samo će ponekad nešto da promuca čudeći se i sam kako se dobro zvuci slażu.

Na kraju, pokušaj da ovu stvar posmatraš kao zvučni dożivljaj a ne kao textualni. Ako baš moraš da se baviš textom pusti svet i politiku na miru i bavi se rečima ljubavi. Onima koje govore o “rukama koje leče”.

Ako tako uradiš onda će ti ovaj zvuk uzvratiti. Preneće ti poruku da uz malo vere i pomoći koju ljubav daje sve może da izgleda potpuno drugačije. Za svakoga pa i onoga iz Marlboro reklame.

On nikada neće zabraviti njene ruke. Ruke njegove ljubavi. Te ruke su ga izlečile. Izbavile ga od sigurne smrti. Jer, njegovo srce samo što nije prestalo da kuca. Već se oprostio od żivota, toliko mu je bilo dosta svega. Ali, ona mu je vratila żivot u telo i dušu. Vratila mu je ponovo toplinu sunčevog sjaja.

A u svetu stalno ista traka koja se ponavlja. Uklučiš mašinu da snima, a tamo imaš staru priču kako je “on” (John Kennedy) prevario Jacky O (Jackie Kennedy Onassis) sa Merilyn Monroe. Ma ko nas šta pita? Sve nas prodaju i kupuju za duvan, orużje i alkohol.

Ali, sada se njemu otvaraju putevi na sve strane. Nema više sedenja u zapećku. Jer, ništa ti ne vredi ni zlatna poluga u dżepu ako pored sebe nemaš onoga koga voliš. A on sada nekoga ima. Ako to możda još niste čuli od njega, evo sada każe. I govoriće to dok god je żiv. Dok iz njega ne izađe njegov poslednji dah.

A ono što je najgore je da samo nekolicina njih teroriše čitav svet. Istorija je dokazala da se pravi lideri naroda ubijaju pred očima svih. Ali, šta njega briga za to kada tu ništa ne może da učini. On ima svoju muzu, svoju sirenu koja mu peva ljubavnu pesmu – samo za njegove uši. Sa njom może gde god pożeli – i na istok i na zapad. Na sve strane sveta. Nju nikada neće zaboraviti. Jer, ona ima ruke koje leče. Koje njega leče.

I will never forget your healing hands my love
I thought my heart had stopped
Swore I’d given up
I will never forget your healing hands my love
You gave me daylight, gave me sunlight
Turn the tape recorder on
He just left Jackie O for Marilyn Monroe
We're all bought and sold
For tobacco, firearms and alcohol
What's a pocket full of gold
Without a woman that you could hold
Can't afford to be a back burner no more
Now I got a lot of places to go
Cause the actions of a few
Have put a world in harms way
And history has proven
That they killed our leaders dead
But I don't know about right and wrong
I got a muse from the east to the west
All I know is if I never said it before
I'm going to say it with my last breath
I will never forget your healing hands my love
Thought my heart had stopped
I swore I’d given up
I will never forget your healing hands my love
You gave me daylight, you gave me sunlight
Find something you can sell
Set you on a trail
Have a ball and a belle
Buy a ticket out of Hell
Not as far as I could tell
Very Well
Bubba I'm a bust your tail
My uncle Clarence hit the hammer with nail
Wash your hand before you come to the meal
Cut out the light cause it comes with a bill
Cause the violence of a few
Have put a World in harms way
And history has proven

That they killed our leaders dead
For I don't know about right and wrong
I got a muse from the east to the west
All I know is if I never said it before
I'm going to say it with my last breath
I will never forget your healing hands my love
I thought my heart had stopped
I swore I’d given up
I will never forget your healing hands my love
You gave me daylight, you gave me sunlight
I will never forget your healing hands my love
I thought my heart had stopped
I swore I’d given up
I will never forget your healing hands my love
You gave me daylight, you gave me twilight
Never (never), Never (never), Never (never)

Never forget (your healing) Never forget (your healing)

Never forget (your healing), never forget, never forget

Never forget (your healing), Never forget (your healing)

Your healing, your

(Citizen Cope – Healing Hands)

Kakvo bi umetničko ime mogao da izabere neko ko se, na primer, zove Elisabeth Corrin Maurus? Naravno, da vam ne pada na pamet, jer ko bi još mogao da pogodi šta se sve dešava u glavama umetnika. Eli je, na primer, odlučila da uzme umetnički pseudonim “Lissie”.

Ali, to što Lissie ima umetničko ime, naravno, ne znači da će automatski da postane poznata i uspešna. Ne znači, ali ipak, što se nje tiče, iako nije postala baš mega zvezda, uspešna već u nekoj meri jeste, jer je, na primer, 2010 godine dobila priznanje od iTunesa (UK) za pesmu godine, a od poznatog časopisa “Paste” je proglašena za najboljeg novog solo umetnika iste te 2010.

U zvaničnom muzičkom svetu njena muzika se ocenjuje kao Folk, Rock, Country, Indie Folk, Indie Rock. A ovde kod nas je svrstana – kao što se vidi – u grupu AlterFolkRock.

Sarađivala je, takođe, sa poznatim umetnicima u zajedničkim projektima, a njene stvari se vrte i po američkim filmovima i serijama.

Već smo rekli da alternativni zvuk ne voli ograničenja niti svrstavanje pod bilo koju zastavu. Umetničke slobode se u alternativi podrazumevaju. Zato su sve te stvari po malo čudne, naravno, u pozitivnom smislu. Malo su “nakrivljene” na neki svoj specifičan način. Tako je i u slučaju Lissie.

Kao prvo, ovde imamo dve stvari u jednoj. Jer, te dve celine koje se jasno ističu su toliko drugačije po ritmu i zvuku da se może slobodno reći da pripadaju potpuno različitim muzičkim żanrovima.

U početku je to neki Country ili AlterCountry ako uzmemo u obzir da je i taj prvi deo malo čudnjikav – da, ipak, vuče malo na alternativu. Toplo-hladno se oseća i u ritmu a i u glasu. Refren je u ovom delu malo više klasični Country, ali glas uporno vuče na drugu stranu – ka onome što se ne uklapa u nikakve standarde.

Takvu situaciju da glas drżi konce alternative u svojim rukama smo već imali u prethodnoj grupi (AlterFolk). Sećate se verovatno kako je tamo glas Cat Power dominirao. Kako je bilo dovoljno samo da otvori usta pa da dunu vetrovi koji razbijaju svaku ustajalu zvučnu formu. I ovde je tako, iako Lissie-in glas na prvo slušanje nekome możda neće da deluje kao nešto posebno.

Osim zvuka, taj prvi deo, i što se tiče texta, miriše na alternativu. Alternativni text, na primer, może da bude vrlo racionalan, ali da istovremeno postavlja nezgodna i tabu pitanja o svetu u kome żivimo. O moralu, o licemerju, o merilima vrednosti. Może da daje svoje odgovore koji odstupaju od stereotipa – koji jasno vuku na drugu stranu od one koja preovlađuje. Koja nas sve kao matica vuče ka svom centru. Ka društveno prihvatljivom. Ka poslušnom. Ka mehanizovanom. Ka uspavanom.

Alternativni vetar może da duva i sa druge strane – sa one u kojoj je racionalno slabije vidljivo. Da ide ka simboličnom, ka intuitivnom, ka pesničkom, ka imaginarnom.

Może se reći da je text u ovom početnom delu negde na alternativnoj sredini. Racionalno je prisutno kroz neke poruke, ali je prilično nejasan ukupni smisao. Jer, neki deo możeš da razumeš šta każe, ali ti nije uopšte jasno, otud sad to tu? Šta bi to trebalo da znači u kontekstu ukupnog texta?

Drugim rečima, delovi texta deluju kao pijana gomila gde svako tetura na svoju stranu. Ono što je jasno je da text govori o različitim američkim drżavama i oblastima pominjući njihova imena (Appalachia, Mississippi, Iowa, Georgia, Florida, Illinois, Tennessee, Arkansas, Hollywood, New Orleans). Ali, text kao da se trudi da te već tu zavara i navede na pogrešan trag. Jer, nigde, na primer, nećeš naći da IO-way znači skraćenica za drżavu Iowa. Tenne i Arca, takođe, nisu zvanične skraćenice, ali već po smislu znaš šta znače (Tennessee i Arcansas).

A onda, izraz “Fightin' illini”, za koji moraš dobro da googlaš da provališ da to potiče iz tridesetih godina prošlog veka i da je, u stvari, naziv za atletski tim na Illinois univerzitetu. E sada, priča ide da je taj “Fightin' illini” nju toliko rastużio da se rasplakala u sred kukuruznog polja.

Dalji text je često nejasan i očigledno pokazuje njena iskustva iz svakodnevnog żivota koja je dożivljavala u različitim drżavama. Bez imalo truda da ti olakša da to shvatiš i poveżeš.

E, baš u tome je ta alternativa. To da svako taj simbolični, nejasni text może da dożivi na svoj način. Da ga uskladi sa muzikom, i da onda u svojoj glavi od njega napravi neku svoju ličnu umotvorinu.

Puno je slika u tim rečima gde, na primer, jedan farmer u Apalačima, poznati żenskar je zaboravio da treba da poore, ili neki tamo hipi sanjar iz Misisipija zagledan u svoje snove je potpuno izgubio iz vida da rod treba da se obere (ili pšenica ovrše).

U svakom slučaju, te iskrice iz żivota su vezane za neke farmerske dożivljaje što odgovara i zvuku koji kao da dolazi sa polja Illinoisa ili iz poznate żitnice Amerike –Kansasa.

Mnogo toga u rečima je nejasno, ali ono što je savršeno jasno je da ona u sebi ima puno ljubavi. Puno ljubavi u srcu. I da misli da joj je put u raj zagarantovan. To daje optimistički ton čitavoj stvari, jer je baš taj text o ljubavi centralni refren koji se ponavlja. Odatle dolazi i naslov “Little Lovin’” (mala ljubav).

A onda dolazi drugi deo – onaj koji je mnogo čvršći, mnogo jasniji. Reči tek po koja u uvodu, ali zvuka puna kapa. Zvuka potpuno drugačijeg. Onog koji zove da se gurne u Rock ili još bolje AlterRock kategoriju.

Inače, ovaj zvuk se ponaša kao neki sportista profesionalac. Zna da ne sme od starta preterano naglo, punom snagom, da krene, jer rizikuje da čitava trka bude napeta. Zato zvuk polako počinje da ubrzava – bolje reći da oteżava.

Prvo je to hod, pa onda kas da bi na kraju došao galop. Konj je ovde dobar kao simbol jer bez obzira što zvuk “roka”, i dalje tu ima Folk-a ili Country-ja. Da nema glasa zvuk bi to “selo” uspeo vrlo dobro da sakrije. Ali, glas je tako odlučan u svom nastupu da nema dileme da żeli da prenese kaubojsku atmosferu koju će svi da primete.

Drugi deo počinje refrenom koji se nekoliko puta ponavlja kao pitanje: Why you runnin’ my life (zašto upravljaš mojim żivotom)? A onda se to zaustavlja i sve što ćeš od tada od glasa da čuješ je uzvikivanje “Ohehohohohoh”. Samo to i ništa više. To je uzvik koji neodoljivo potseća na rodeo gde se krote divlji konji ili gde odvażni momci pokušavaju da što duże ostanu na leđima razdrażenih bikova.

Glas se jako dobro snašao u toj ulozi. Toliko dobro da ti tera slike pred oči o devojci koja może da stane na crtu sa muškarcima po spretnosti i hrabrosti. Da je to jedna prava “opasna” kaubojka.

Ono što je najbolje u tom drugom delu je da se dešava nešto što nikako ne bi očekivala. Taj glas jednostavno ne prestaje da gura tu svoju kaubojsku mantru, ne sekundama nego minutima. Skoro dva minuta neprekidno traju povici u samo jednoj jedinoj reči. To toliko dugo traje da jednostavno misliš da se nikada neće zaustaviti. Kao da se pevačica trudi da postavi neki Ginisov rekord.

Ali, baš to neprekidno insistiranje je vrhunska alternativa – fenomenalan način da se zadrżi snażan ritam i da se pokaże koliko je ova energija jaka i uporna. Kada otslušaš par puta to ponavljanje postaćeš svesna koliko moći ima u tom simboličnom uzvikivanju. Koliko dobro na njega możeš da se nakačiš svojom maštom, svojom fantazijom koju możeš da oblikuješ onako kako ti odgovara.

Dok te prvi deo uglavnom udara u glavu svojim racionalnim, ovaj drugi deo cilja na tvoje srce preko zvuka koji mogu da znače sve i svašta. Koji deluju na tebe preko simbola, preko slika u tvom umu, preko tvog kolektivnog nesvesnog.

A instrumenti tako dobro prate glas da ne możeš da poveruješ da może bolje od toga. Nekoliko gitara je tu i udrużene sa svoje strane prave ludilo. Jedna ili dve gitare uduvavaju snagu tako što dodaju na teżini. Sporo ali teško. Kao da ukivaju u zvuk čelične eksere od jedne milje. To je pravi onaj teški a spori Rock koji te ostavlja bez daha svojom snagom. Ipak, taj zvuk nije baš mnogo nametljiv da ne bi smetao glasu. Zato, ako hoćeš da dożiviš sve te zvuke u njihovoj osnovi, moraćeš pażljivo da slušaš – vrlo pażljivo.

Osim tih gitara koje prave ritam i atmosferu, u zvuk se često ubacuju još jedna ili dve gitare koje soliraju. Jedna od njih imitira glas i prati ga – dodaje mu snage – a druga rezbari ukupan zvuk svojim kreativnim solażama.

Osim gitara tu je i pljesak više ruku koje kao da bodre glas i instrumente da istraju i ne popuštaju. Da ne prekidaju svoj ritualni ples.

Jer, sve ovo potseća baš na domorodačke ritualne igre u kojima igrači ponavljaju iste korake i ispuštaju iste zvuke koji ih postepeno ubacuju u hipnotički san.

I ovde je na sceni jedna hipno AlterFolkRock seansa koja se prekida tek kada si već odustala sa očekivanjem da će ikada da stane. Tada se najpre isključuje glas, a onda jedan po jedan instrument počinju polako da gase svoje motore. Na kraju ostaje samo pljesak ruku koji se, takođe, sve više utišava, dok se na kraju sve ne zaustavi i ne zavlada mir. Mir koji iza sebe ostavlja snażan utisak da si učestvovala u jednoj sjajnoj alternativnoj predstavi. Onoj koju ćeš sigurno opet pożeleti da čuješ.

Appalachian farmer
Noted charmer
Forgot the field
Mississippi moonchild
Drivin' him wild
Forgot to yield
IO-way a hey day
Day dreamin' someday
Be better off
By Georgia pinin', declinin'
To its death in a Florida swamp
I gotta lotta lovin'
I gotta lotta lovin'
I gotta lotta love in my heart
I'm gonna get to heaven
I'm gonna get to heaven
I'm gonna get to heaven alright
Fightin' illini
Makin' me cry in a cornfield
Cross the nation patient
We pass the waiting with a warm meal
Tenne saw what you see
Arkan I can't I feel calm
Hollywood's old darlin'
Then move to N'orleans
They singin' songs
Gotta lotta lovin'
I gotta lotta lovin'
I gotta lotta love in my heart
Gonna get to heaven
I gonna count to seven
I gonna get to heaven alright
Why you runnin'
Why you runnin'
Why you runnin' my life
Why you runnin'
Why you runnin'
Why you runnin' my life
Why you runnin'
Why you runnin'
Why you runnin' my life
Why you runnin'
Why you runnin'
Why you runnin' my life

Oh, oh, oh, oh

Ohehohohohoh, Ohehohohohoh

Ohehohohohoh, Ohehohohohoh…

Ohoh, ohoh, ohoh

(Lissie – Little Lovin')

Ona je slatka i zgodna. Jer da nije slatka, sigurno je ne bi uzeli da glumi već sa devet godina. A da, ipak, nije zgodna, verovatno je ne bi pustili da u svetu glume ostane do današnjih dana (2013).

Sa muzikom počinje tek u dvadeset drugoj. Sarađivala je sa mnogim muzičarima u raznim projektima, bila u sastavu više grupa (jednu od njih, Rilo Kiley, smo već imali), izdala i nekoliko solo albuma, da bi na kraju zavšila u grupi (Jenny & Johnny) koju je napravila sa svojim dečkom Johnathan Rice-om. Naravno, to sigruno nije njen kraj jer tek ima 39 godina.

Ona se zove Jennifer Diane Lewis. Za razliku od mnogih umetnika, njoj je bio dovoljan pseudonim Jenny – nadimak koji “dosadno” izbija iz njenog imena. Rođena je u Las Vegasu (Nevada) u porodici profesionalnih muzičara.

Album sa koga slušamo ovu stvar se zove Acid Tongue (kiseli jezik). Zašto kiseli?

Jenny każe da je ovaj album napravila da bi u njega ubacila mnoge interesantne jam sessions-e u kojima je učestvovala, i da bi u njega stali i mnogi muzičari sa kojima je sarađivala.

Acid je, inače, reč koja najpre znači hemijsko sredstvo (bukvalno kiselina), ali może da ima i druga značenja, kao, na primer, naziv za drogu LSD u američkom slengu. Ali, Acid może da bude i deo muzičkog sveta u reči Acid Jazz.

Acid Jazz je vrsta Jazza koja je poznata po svojim varijacijama (odstupanjima od starih Jazz standarda) koje su se često mogle čuti na jam sessions-ima, odnosno okupljanjima gde se muzičari igraju sa zvukom tako što prave varijacije na temu. Tako što puštaju da inspiracija uzme stvar u svoje ruke. Gde se improvizuje bez neke posebne pripreme. Może kao veżba. Ili kao zabavno društveno okupljanje. Ili da se dobiju nove ideje za novi materijal. Jam sessions-i su najpre vezani za Jazz, jer su nastali tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, pa su se posle toga proširili i na druge muzičke żanrove.

Dakle, Jenny je mogla sa svojim društvom da pravi jam sessionse, ali oni sigurno nisu bili u Acid Jazz maniru, jer Jenny, jednostavno, nije jazzerka. Njena muzika pripada Indie Rock, Alternative Country i sličnom zvuku. Tamo gde reči Acid nema ni za lek.

Pa odakle, onda, ta reč Acid u naslovu njenog albuma?

Możda odatle što je Jenny svesno ili podsvesno tom muzikom htela da obuhvati malo tużnije (kiselije) stvari. Bar joj je takva “Acid Tongue” naslovna stvar sa istoimenog albuma a i većina drugih stvari – čak i onih brżih.

To “kiselo” se pogotovo odnosi na stvar koja nama ovde sada dolazi na red – “Pretty Bird” (slatka ptica). Slatko a kiselo. Hm, interesantno.

Malo pre smo Jenny dali kredit da je slatka i zgodna odakle możda vuče svoju glumačku karijeru, a evo nam reč “slatka” ponovo kuca na vrata. Ko zna, możda je ta pesma autobiografska. Możda nam Jenny tu govori o sebi kako je drugi vide – kao slatku, veselu i simpatičnu devojku. A da ne znaju da i prijatno lice może da krije mnoge tużne stvari duboko unutra – u srcu.

Ipak, ne padajte mnogo na ovaj fazon. Możda je sve to samo moja “kisela” fantazija koja mi je u trenu naspela u glavu. Możda je Jenny, zaista, jedna vedra i slatka devojka koja użiva u żivotu i zajedničkom muziciranju sa svojim dečkom Johnny-jem. A po neka kisela stvar, koja se tu i tamo slučajno našla, nema nikakvo dublje uporište u njenoj ličnosti.

Jer, ona je możda nešto sasvim drugo, od te jadne preplašene slatke ptice. Ona je możda otresita kaubojka koja je odlučila da sada uradi nešto drugo. Da ti igra na emocije. Eto, čisto malo radi promene. Što da ne?

Ali, zašto kaubojka?

Zato što i ova stvar kao i prethodne ima neki svoj kaubojski gen u sebi. Onaj koji se jasno vidi bez obzira što je ritam nešto sporiji i teżi. Jer, ovde se nekako oseća miris prerije. Tih prostranstava koja zrače nekom posebnom samoćom. A i zvuk je nekako tvrd, muški kaubojski Rock, koji je po prirodi grub i sirov. Kao što je i żivot goniča stoke. Iako je glas izuzetno mekan, fin i “kulturan”, zvuk, ipak, neodoljivo širi oko sebe miris dalekog zapada.

A što se tiče samog lika iz ove pesme, nije baš najjasnije po textu ko je, šta je, i kakav je to lik. Bilo kako bilo, “Pretty Bird” je, zaista, jedna vrlo teška stvar – ubedljivo najteża na albumu. Ali, (za mene) i najubedljivija u svom alternativnom izrazu. Jer, alternativno trażi da stvari dođu iz srca. A ovaj żivot oko nas je pun patnje i neispunjenih očekivanja. Svakodnevno. Iz dana u dan.

A onda kada se nešto od tog potonulog nagomilanog prtljaga probije iz dubine duše, to se, onda, jasno oseti kao nešto posebno – alternativno. Tada je često tuga najtużnija, a radost najradosnija. Sve je nekako pomereno u extrem. Jer, dubina (duše) je taj extrem. Ona nije sredina, ili neka tamo obična dubina.

Stvar je neobična po textu po više stvari. Kao prvo, imamo obraćanje u dva lica. Najpre se ona obraća nekoj “slatkoj” ptici, a onda, u jednom delu, govori i u prvom licu. A możda se, ipak, sve to odnosi na jednu istu osobu gde je obraćanje ptici, u stvari, obraćanje samom sebi.

Osim toga, ne znamo da li je reč stvarno o nekoj ptici ili, što je verovatnije, o nekoj żenskoj osobi. Możda nekoj poznatoj ličnosti. Nekom idolu generacije.

Kao treće čudo ovog texta je to da je on sam potpuno mističan. Sav je u nekim nejasnim simbolima, teško razumljivim i čudnim. Čini se kao da se ne radi o univerzalnom simbolizmu, nego o nekom ličnom, intimnom. Onom koji ne może lako da se deli sa nekim drugim ako mu se prethodno u poverenju ne saopšti i rastumači.

Slatka ptica je tiha a svi je očekuju – svi joj se nadaju. A ona plovi na zapad da oseti crno zalazeće sunce. Na jug gde je čeka beli spiritualni svet. Ide na istok prema istinski zelenim očima. Na sever gde je zove stari dobri crveni put.

Čini se da ove simbole zna jedino onaj ko ih je napisao – niko drugi. A onda kao šlag na tu tortu od sedam tajni dolazi jadikovanje da nju – tu osobu u prvom licu – neki żale. Da je zvezde żale zbog slatke ptice. Zbog toga kakva je u krvi.

U raju je ogledalo a na zemlji prozor. A plava ptica leti na sve četiri strane sveta. Uprkos tome što neko stalno pokušava da joj “vadi iz usta” – da je izgladnjuje.

Dakle, vidimo da su reči ovde čista alternativa. Nešto što je unikat. Što nigde drugde ne możeš da upotrebiš, kao što możeš, na primer, neke standardne fraze i klišee o ljubavi da gurneš bilo gde, a da te za to niko ne optużi da si nešto ukrala. Jer, to su univerzalne opšte-poznate reči koje stoje na raspolaganju svakome.

Što se tiče samog glasa, on ti odmah stavlja na znanje da je jako kvalitetan. Osećaš da może da se uputi na bilo koju stranu sveta. Da će se odlično snaći gde god da dođe i šta god da mu se desi. Ovde je taj glas povučen u pozadinu koja ga, uopšte, ne tera da se protegne do maximuma. Ne mora mnogo da se trudi da bi ovaj zvučni zahtev uradio i sa pola snage.

Ali, ti osećaš da je taj glas posvećen. Da je u igri. Da je potpuno uključen u dešavanje. Da ne reaguje nego da kreira. Da nije bezbriżan i rasejan nego fokusiran. Nešto ozbiljno se dešava i glas je se sav pretvorio u uvo. Kao što se lavica pretvara u oko kada joj u vidokrug uđe impala. Lavica tada ne trepće i ne diše. Odmerava rastojanje i najbolju taktiku za napad.

I ovaj glas ne “trepće”. Kao da zna da od njega sve zavisi. Da je on taj koji ostavlja najjači utisak i kreira atmosferu. U tome je glas sasvim u pravu. Jer da njega, takvog kakav je, nema, sve bi bilo drugačije. Sve. A sa njim je sve moguće, sve dobija smisao. Čak i nerazumljivi simboli kada ih taj glas izgovori dobijaju pečat prihvatljivog. Ne samo kao reč, nego još više kao osećaj. Kao miris koji puštaju od sebe.

A i zvuk je na nivou. Mora da bude, jer je glas podigao lestvicu ispod koje ne może da se ide. Električna gitara imitira glas po uzdrżanosti. Šalje ti utisak da (kao i glas) i ona sa dva tri tona może da pokaże savršenstvo. Toliko je nadmoćna i sigurna u sebe da joj je ta minimalna uloga sasvim dovoljna.

Jer, sve je ovde na minimumu. Minimum je zakon koji ovde vlada. Minimum talasanja da bi se ostavio maximalan utisak. Isto kao što jaki otrov čuva malo pakovanje a ne veliko. Električna gitara otvara zvuk na samom početku i onda uskače kad god treba nešto da podvuče. Osetićeš kako ova gitara kao lav – gospodar teritorije – obeleżava svoj prostor. Čas je na levom zvučniku, pa prelazi na desni, pa onda u sredinu – na oba istovremeno. Od ovako moćne elektrike, akustična gitara może samo malo u pozadini da ide na hvatove – da daje osnovni ritam. I ona i bubanj odrađuju dobro svoj posao i “ne pitaju mnogo”.

Kao i glas i zvuk je čudan. Nekako malo prepotentan, samoljubiv. Prosto kao da te potcenjuje. Kao da namerno neće da ti da mnogo od sebe. Ipak, ako malo bolje poslušaš, shvataš da nije u tome stvar, nego da svi ovde, kao jedan dobro nauljen mehanizam, tačno znaju šta rade. Da to, dakle, rade sa smislom. Tada shvataš da sve treba da bude baš onako kako jeste. Shvataš da je, u stvari, minimalno ovde alternativno.

Primećuješ kako se glas i zvuk instrumenata fenomenalno dobro dopunjuju i prepliću. Jasno vidiš kako jedno drugom pomażu da se alternativna boja što bolje nanese. Kao kada bi ti neko istrljao sunđerom i sapunicom onaj deo leđa koji ti sama ne możeš dobro da dohvatiš.

Sada postaje jasno, da ti reči i njihov smisao ili besmisao uopšte nisu potrebni. Svaki titraj posmatraj kao zvučnu vibraciju a ne govornu. Kao deo sveta zvuka a ne deo ljudskog jezika.

Ako tako uradiš, onda će ti mnogo toga postati jasno. Onda ćeš da razumeš da je i slatko i kiselo ovde jednako vredno. Da je i jedno i drugo zajedno doprinelo da se desi nešto neobično. Neobično isijavanje nečije duše.

Pretty bird, pretty bird
Why you so still
Pretty bird, pretty bird
We've been waiting on you
You go west for the black setting sun
You go south to the white spirit world
You go east for those real green eyes
You go north walk the good red road
Pretty bird
There's a mirror in heaven
Pretty bird, pretty bird
There's a window on earth
You go west for the black setting sun
You go south to the white spirit world
You go east for those real green eyes
You go north walk the good red road
Pretty bird
Some, pity me, yeah
Oh, pity me, yeah
Stars, pity me
For the blood of the pretty
The blood of the pretty
The blood of the pretty bird
Pretty bird, pretty bird
Who's starving you still
You go west for the black setting sun
You go south to the white spirit world
You go east for those real green eyes
You go north, walk the good red road
Pretty bird

(Jenny Lewis – Pretty Bird)

Društvo ne voli one koji su drugačiji – koji se ne uklapaju u standard. Ovaj kauboj ne nosi šešir i to ga je odmah obeleżilo kod lokalnih grupa. Naravno, morao je da prođe vatreno krštenje koje stavlja na znanje ko je glavni u gradu, ali, ipak, ovaj tip je, nekako, zaista, drugačiji. Ne, na onaj “homo” način zbog koga macho man pljuje u stranu kada to vidi, nego na neki način koji kauboji još dovoljno ne razumeju. Prosto ne znaju šta s takvim likom treba da rade.

Ipak, tokom vremena postaje jasno da se taj tip ne folira nego, da stvarno tera neki svoj fazon koji jeste da je čudan, ali niti ugrożava balans snaga na terenu, niti te tera da moraš da reaguješ, jer zbog prezira ne żeliš pogled da skrećeš u stranu.

Da, teško je svrstati ovog tipa na neku naseljenu zvučnu planetu. Bilo je pokušaja da se udomi tu i tamo, ali su se svi izjalovili. Zvanično, ovo je Alternativni Rock, ali nezvanično – što znači po zakonima ovog bloga – AlterRock je jedna drugačija planeta koja ne prima ovakve pridošlice. Jer, tamo je zvuk mnogo snażniji. Toliko jak da je na granici Punk-a.

Teški Rock punog zvuka ne razume ovo Rock “metiljavljenje”. A ni IndieRock-u nije sve to potaman. Iako nije bilo baš toliko protivljenja kao kod AlterRock-a. Jer, IndieRock ovo może donekle da razume. Ali, odgovor je u suštini isti – Ok, ali nije to naš broj.

Najbliżi rođak je AlterNewWave, ali, tamo je zvuk mnogo više električan. Może i on da deluje praznjikavo u nekim delovima, ali će to brże bolje da ispravi električnom gitarom koja daleko odjekuje. Specifični zavijajući zvuk Electr-a – gitare i/ili sintisajzera – je DNK AlterNewWave-a. Bez toga nema razgovora. Dżabe ti trud.

AlterPop jeste mekši, ali je i totalno anti kaubojski. Potpuno je u drugom fazonu. Jeste da je to vrlo širokogruda grupa koja gostoprimljivo otvara svoja vrata pridošlicama, ali i pored dobre volje, ritam se nikako ne uklapa. Ovde ima suviše akustike i suviše nekog suvog praznjikavog zvuka. I previše Rock-a – nekog poluakustičnog Rock-a.

A i glas je problematičan. Taj glas koji je čak bio prihvatljiv AlterNewWaveu, ovde je dodatni kamen spoticanja. Nekako, malo je u njemu mekoće i gipkosti a suviše buntovništva. Onog u stilu Rock-a i NewWave-a.

Na kraju, AlterFolkRock je poturio svoja leđa i prużio ruku. Ipak, ne samo na lepe oči. Jer, oseća se da u ovoj stvari ima malo onog zapadnog, kaubojskog šmeka. Čućeš to, na primer, na samom početku u zvucima gitare, a povemeno i kasnije u refrenu. Ipak, ne mnogo i ne baš u onom svom najprepoznatljivijem obliku. Ali, ovo je Alter grupa pa je svakako dozvoljeno da se malo vrdne levo-desno. Malo se više vrdnulo, ali se, ipak, zażmurilo na jedno oko i reklo: Ok. Evo ruka.

Jer, osim malo kaubojštine zvuk, takođe, vuče i na FolkRock (o Alteru ne moramo da govorimo jer je to evidentno). Ta praznina koja se često oseća. Pa mali broj instrumenata. Pa električna gitara od koje se ne zahteva preterano mnogo. Gde może da prođe čak i ako Electro malo više vuče na akustično.

Na odluku o davanju AlterFolkRock drżavljanstva je svakako uticalo i to da se ovde Rock sasvim jasno prepoznaje. Jeste da je malo više alternativan nego što je po volji ove grupe, ali ima i ono što AlterFolkRock obożava – malo tvrdo i sirovo.

To se pogotovo oseća kada stvar počinje da se primiče svom kraju. Tada se puca iz svih Rock orużja i ostavlja se utisak pravog zvučnog vatrometa u kome je elektrika u dobroj meri izgurala akustiku. Taj kraj neodoljivo potseća na ono što smo već imali u “Healing Hands-u”.

A glas? Kakav drugačiji nego alternativan. To mu je glavno obeleżje. Ali, alternativu glas ne postiże nekim svojim istaknutim kvalitetom, nego emocijom – użivljavanjem. Toliko se uneo u čitavu priču da ti se čini da je potpuno izgubio osećaj za stvarnost. Da se i sam pretvorio u te reči i te zvuke koje ispušta iz sebe.

Glas precizno kao skalpelom prati emociju. Čas je dole kada jedva da ga čuješ, da bi već sledećeg trenutka skočio gore, pa onda odjednom u stranu gde, na trenutak, odjekuje kao neka španska narodna – flamenco ili tako nešto. A onda je, u trenu, opet u Rocku, opet vrda gore, dole i na stranu.

Kako se stvar bliżi kraju tako i glas postaje sve snażniji. Emocije su sve uzburkanije. A instrumenti su jasno shvatili da je došlo vreme za biti il’ ne biti. Za sad ili nikad. Zvučna mućkalica je puna Rock zvuka kao košnica od hiljadu pčela. U tom trenutku u zvuk uskače još i jedan żenski glas da bi dodao na boji i na emotivnosti.

Pa, dobro, hoćemo li konačno saznati ko ovo izvodi, i koja je stvar u pitanju? Hoćemo, upravo sada.

Grupa je “Live” a stvar se zove “Lightning Crashes” (Udari munje) iz 1994 godine sa njihovog albuma Throwing Copper (Bacanje bakra). Ova stvar je postigla veliki uspeh i u Britaniji i Americi (iako tamo čak nije ni objavljena). Bila je više nedelja u vrhu poznate Billboardove Rock liste. A album je jedno vreme bio i na samom vrhu.

Ed Kowalczyk, lider grupe i pevač, je “kriv” što pesma ovako zvuči. Każe da ju je napisao uz svoju akustičnu gitaru upravo pre nego što će otići iz roditeljskog doma da se po prvi put osamostali.

Sam autor każe da mu je bila interesantna ideja kako se na jednom mestu – u bolnici –dešava transformacija żivota u żivot. Pod istim krovom jedna stara majka umire, da bi istovremeno nova majka porodila novi żivot. Kao da se żivot, u stvari, i nije ugasio nego samo preselio iz jednog tela u drugo.

Inače, Ed je mnogo voleo da filozofira o żivotu, a ta njegova filozofija se naslanjala, u dobroj meri, na indijsku duhovnu tradiciju. 2009 je morao da napusti grupu jer su ostali članovi protiv njega pokrenuli proces za zaštitu autorskih prava.

I sam naslov ove stvari je čudan. Grom udara a ne munja. Kako u Srbiji tako i Engleskoj i Americi. Ali, Ed je hteo da pokaże da munja ume i da udari. To mu je bilo interesantnije kao asocijacija. Verovatno zato što to po simbolizmu više odgovara seljenju żivota u żivot. Dešava se tih, nečujan proces udara jake trenutne svetlosti koja se gasi i pali.

Munja udara dok mlada majka plače. Njena placenta pada na pod. Stvara se totalna konfuzija pre nego što je doktor i stigao da reaguje. Ali, anđeo je novoj majci otvorio oči. I njoj a i njenom detetu.

Munja udara a stara majka umire. Njena verovanja i nade padaju na pod. Anđeo zatvara njene oči. Nemir stare majke se sada useljava u novorođenče u susednoj sobi.

Sve to igra pred njegovim očima. Kao grmljavina koja pokušava da uhvati vetar. Kao sila koja dolazi ravno iz zemljine utrobe. Sila koja se valja i vrti u krug.

Munja udara a mlada majka plače. Ovo je trenutak koji čeka čitavog żivota. Bledo plava zenica je slavu sakrila u kriku. U kriku koji daje i żivot a i smrt. Anđeo otvara njene oči, a on, on sve to vidi. Sve to oseća kao deo njegovog bića i njegove istorije.

Lightning crashes, a new mother cries
Her placenta falls to the floor
The angel opens her eyes
The confusion sets in
Before the doctor can even close the door
Lightning crashes, an old mother dies
Her intentions fall to the floor
The angel closes her eyes
The confusion that was hers
Belongs now to the baby down the hall
All my feelings comin' back again
Like a rollin' thunder chasing the wind
Forces pullin' from the center of the Earth again
I can feel it
Lightning crashes, a new mother cries
This moment she's been waiting for
The angel opens her eyes
Pale blue colored iris presents the circle
Puts the glory out to hide, hide
All my feeling comin' back again
Like a rollin' thunder chasing the wind
Forces pullin' fom the center of the Earth again
I can feel it
I can feel it
Oh I, Oh I, Oh I
I can feel it comin' back again
Like a rollin' thunder chasing the wind
Forces pullin' from the center of the Earth again
I can feel it
I can feel it comin' back again
Like a rollin' thunder chasing the wind
Forces pullin' from the center of the Earth again
I can feel it
I can feel it comin' back again
Like a rollin' thunder chasing the wind
Forces pullin' from the center of the Earth again
I can feel it (eeeeeeh)
I can feel it (eeeeeeh)
I can feel it (eeeeeeh)

(Live – Lightning Crashes)

Reći će ti samo da je rođen u Tulsi, Oklahoma. Nećeš znati ni kada, a ni pod kojim imenom. Jer, on više od svega voli da ga zovu AM. Pošto je od škola završio filozofiju, może se pretpostaviti da je ovo umetničko ime izabrao prema glagolu “biti” – u smislu jesam (I am). Jer, ako postoji ikakav glagol koji u sebi nosi osnovu ne samo ljudske egzistencije nego i bilo čega drugoga u Univerzumu, onda je to glagol “biti”. I filozofija i metafizika i religija izrażavaju naročit interes baš prema “biti” – prema postojanju uopšte.

Ali, Tulsa pripada oblasti koju su ranije naseljavali indijanci – dakle, jużni i srednji zapad – odakle możda potiče i zapadnjački, kaubojski mentalit ove stvari. Ipak, ovakvog kauboja još nismo do sada imali.

Ne, nemoj misliti da je sada na delu neka čudna alternativna crta koja je ko zna kakva i koju niko ni u snu ne bi mogao da pretpostavi. Ne, ništa od toga. Upravo suprotno. Ovaj kauboj ostavlja utisak najklasičnijeg kauboja koji se może sresti.

Jer, kaubojska tradicija koju możeš da vidiš po filmovima upravo podrżava ovakve momke. Dobre, vredne i poštene. Koji, imaju i svoj ponos, a umeju i da uzvrate. To su oni koji su privrżeni tradicionalnoj porodici u kojoj nalaze inspiraciju za svoj żivot i rad.

Dakle, čini se da ovde imamo jednu zapadnjačku stvar po modelu klasičnih udżbenika. Jedan muški i jedan żenski glas koji ti zajedno pričaju jednu priču. To je, naravno, jedna ljubavna, malo tragična priča, koja je uzela i simbolični naslov: “It's Been So Long” (dugo je prošlo).

Ono što se retko poklapa između spoljašnjeg etiketiranja zvuka i ovog našeg blogovskog se upravo sada dogodilo. Jer, muzika od AM se po standardu svrstava u Folk Rock i Alternativni Rock. Kada ova dva naziva spojiš u jedan dobijaš taman ono što mi ovde imamo – AlterFolkRock.

Ali, gde nam je tu Alter? Ili se możda izgubio? Jer, priča ide o tradiciji, o klasici, o modelu iz udżbenika.

Ne, Altera ima, samo što je on ovde vrlo “upristojen”. Začešljao je kosu kao da se sprema u crkvu, uglancao špiceve svojih čizama i obukao belu svečanu košulju. Ali, to ne znači da će u tu crkvu stvarno i da ode.

Kao što je gore rečeno, ovde se radi o utisku koji se ostavlja. A taj utisak je nekako sav mekan, fin i pitak. Čini ti se kao da je na sceni dobar prodavac koji je u stanju svima da se svidi. Da ih nekako sve privuče na svoju vodenicu, a onda će im ponuditi nešto nestandardno čemu se nisu ni nadali. A oni, pošto su mu već ukazali potpuno poverenje nisu mnogo ni gledali šta kupuju. Mislili su da su dobili staro, tradicionalno i dobro provereno, a, u stvari, su kupili novo i nestandardno, a da to nisu ni primetili.

E, tako je i ovde. Alternativno je skriveno u tom muškom i żenskom glasu koji deluju sasvim tradicionalno – i koji to i jesu u jednom delu. Ali, ipak, u njima ima i nečeg drugog. Nekog “virusa” koji je ubačen s namerom da razbije malo tu idiličnu sliku koja se nameće.

Drugim rečima, glasovi deluju nekako preterano savršeno, da bi to samo po sebi bilo njihov cilj. Kao, na primer, kada gledaš nešto što ti deluje sasvim normalno, ali ipak, imaš snażan utisak da nešto u toj naoko savršenoj slici nije u redu. Nešto je “trulo” u tom perfektnom mehanizmu. Nešto što ukazuje da te prvi utisak verovatno vara. Da postoji nešto što ne znaš. Nešto što ti je możda namerno servirano da bude prikriveno sladunjavom kozmetikom.

Dakle, ovde je stvar u nijansama. Nijanse u żivotu često odlučuju pa i ovde. A pošto stvari tako stoje, onda se od tebe očekuje da budeš vrlo pażljiva sa nijansama – sa ovim zvukom. Da u njega gledaš malo iznad i malo izvan.

Jer, ako to ne uradiš onda ovu stvar nećeš dożiveti u punom svetlu. To će biti samo jedna sladunjava pesmica koja ti se dopala već na prvo slušanje. Ali koju ćeš, takođe, vrlo brzo da izgustiraš. Da je staviš u kategoriju: “ništa posebno”.

Zato oseti taj muški i żenski glas u njihovom suptinom vibriranju – kao izraze żivotne alternative. One koja dublje dodiruje żivot. Dublje nego što je to na prvi pogled vidljivo.

Muški glas je zvonak, mladalački. Deluje iskreno i otvoreno. Iako textualna reč govori da bi taj glas trebao da pati i da bude utučen zbog konflikta sa svojom dragom, po tom glasu se uopšte ne może videti da je zapao u malodušnost ili očajanje. Ne, ovaj glas izgleda kao da udarce prima tako što se ne izmiče, nego tako što żeli da shvati i prihvati.

A żenski glas, takođe, ima svoju suptilnu alternativnu notu. Taj glas daje drugi pol suprotnosti – żenski, i samo već zbog toga ostavlja poseban nestandardan utisak. Ali, meru njegove prave alternative čini, ipak, nešto drugo. To da ovaj glas izgleda kao da se našao u nekom filmu kome ne pripada – u nekoj pogrešnoj zvučnoj priči. Izgubio se i kročio u prostor koji je rezervisan za nekog drugog.

Jer, ovo je jedan neżan, mekan glasić. Nekako je i senzualan u isto vreme. I malo ranjiv, nesiguran u sebe. Malo uspavan i razmażen. Nekako više priliči da se nađe u nekom Sexy Chill Out-u, nego ovde. Ili u nekom sporom Lounge tempu koji se mazi.

Ali, ipak, bez obzira na sve to, vidi se da se ovaj glas savršeno uklopio tu gde jeste. Da je doneo “dvostruki moral” koji unosi pozitivan nered. Koji uzburkava strasti. Koji stvara neki dobri tihi dinamizam.

Što se tiče zvuka, i on kao i glasovi, vodi dvostruki żivot. S jedne strane je to jedan prepoznatljiv zapadnjački zvuk u kome električna i akustična gitara učestvuju sa podjedankim udelom akcija. Druże se i dok soliraju, i dok drże osnovni ritam.

Povremeno se izmenjuju na prvoj liniji, i postoji neka jako dobra međusobna komunikacija koja doprinosi da se niko ne oseti zakinut.

Ipak, na momente dolazi do trzanja iz tog idiličnog sna tako što su konji iz uzornog kasa počeli malo da poskakuju – da se ritaju. Naravno da će u tome elektrika da prednjači u odnosu na akustiku. Nema toga mnogo, ali će pażljivo uvo moći to da registruje.

Ko je u pravu, a ko greši među zaljubljenima ne bi trebalo mnogo da ima veze. Ali, on već dugo ne zna šta ona oseća. Šta oseća prema njemu.

Ono što on zna je da stvari među njima ne stoje dobro. Ne onako kao što je to bilo nekada. Jer, šta je moje a šta tvoje se ne postavlja kao pitanje među pravim ljubavima. Jednostavno je nebitno. A on, ni on više nije sasvim siguran šta oseća i šta treba da misli.

Nije baš da im se ne dešavaju i lepe stvari. Dešavaju se i dalje. Ali, očigledno je i da ima onog drugog – onoga što niko ne żeli. Postoje očigledne praznine koje zjape kao otvorene rane. Koje su se čvrsto ukopale u njihov żivot i izgleda kao da ih je više nemoguće izbaciti.

Ostaje utisak kao da nešto neprekidno ističe iz njih oboje. Nešto što se gubi i odlazi u nepovrat. Możda je to osećaj da oboje sve manje daju i sve manje primaju. A trebalo bi da bude sve jedno ko daje a ko prima. Trebalo bi da je to nevażno. Da, trebalo bi. To su i njene reči. I ona tako isto govori.

Ali, stalno se ponavlja jedna ista priča. Ona je postala daleka, nedostiżna. Popela se na svoje brdo i sada na svet gleda sa visine. Tako to njemu sada izgleda.

Ali, i to je nevażno. Sve je nevażno ako postoji samo jedna stvar. Ako postoji ono što je najvażnije. Ono što sve ispunjava svojim smislom. Ono što čini da sve drugo postane nebitno.

Uuuuuuuh, Uuuuuuuh, Uuuuuuuh, Uuuuuuuh

Who's right who's wrong
It doesn't matter still, it doesn't matter still
It's been so long
I don't know how you feel, I don't know how you feel
What's mine what's yours
It doesn't matter still, it doesn't matter still
Things aren't like before
I don't know how you feel, I don't know how I feel
Mercy finds us every now and then
But holes are present still
Same old story time and time again
As you sit on your hill
It doesn't matter still, it doesn't matter still

It's been so long
I don't know how we feel, I don't know how we feel
Who gives who takes
It doesn't matter still, it doesn't matter still
Don't know what to say
I don't know how I feel, I don't know how I feel
Mercy finds us every now and then
But holes are present still
Same old story time and time again
As you sit on your hill
Yeaaaaah, yeaaaaah
Who's right who's wrong
It doesn't matter still, it doesn't matter still
It's been so long
I don't know how I feel, I don't know how I feel

Uuuuuuuh, Uuuuuuuh, Uuuuuh Uh Uhuh

(AM – It's Been So Long)

Da, to je moralo jednom da se desi. Mislim, stalno smo govorili o Folk zvuku divljeg zapada, o kaubojima, o macho marlboro man-u, ali se sve nekako završavalo na “da, to potseća”, “da, ima toga, ali…”, “ da, ali ide više u alternativu…”. Jedino je “Healing Hands” nešto malo više prišla profilu kauboja iz uvodnog texta. Za ostale stvari smo morali mnogo da objašnjavamo, da stavljamo pod lupu, da trošimo gomilu reči.

Pali ste na ovu żvaku? Niste, naravno da niste.

Jer, kakav crni kauboj? Kakav profil? Kakava priča: “odstupa, potseća, może, ne może”. Niste, naravno, da niste pali na ovaj fazon, jer dobro znate gde se nalazimo, jel tako? Pa da, nalazimo se u Alternativi. Tamo gde je biti neki standard ili neki profil najveći bedak na svetu. Pa zamisli sada da se mi u sred Alternative trudimo da dosegnemo nekog umišljenog idola. Da gledamo da mu se pribliżavamo. Da merimo ko je dobar a ko ne po tome ko se više standardizovao?

Ludilo.

Ne, sve što se dešavalo do sada je baš tako i trebalo da se desi. Zato je, u stvari, i profil kauboja u uvodnom textu i napravljen. Da pokaże da u zvuku ima tog nekog divljeg, sirovog dalekog zapada koji je neizostavljiv deo američke kulture. Ima tu i macho kauboja sa reklame, ali i onog dobrodušnog poštenog, vrednog i malo naivnog goniča goveda koji s teškom mukom zarađuje po neki dolar na mesec da bi ga onda potrošio u jedinom salunu u gradu na loš viski i lake żenske.

Dakle, ovaj Folk zvuk ima tu svoju kaubojsku dimenziju – taj zvuk divljeg dalekog zapada koji se, naravno, prilagodio novom vremenu. Okupao se, potšišao, namirisao, doterao, ali nije zaboravio na svoje korene, na svoje poreklo.

Ne. Vreme je novo, ali je duh ostao da żivi i dalje. Taj duh pionira zapada koji su svojom hrabrošću i upornošću krčili put novog vremena u divlje, nepristupačne predele u koje osim indijanske mokasine ljudska noga još nikada pre toga nije kročila. To je bilo vreme novih mogućnosti, nade, entuzijazma. Vreme koje je imalo i svoju kulturu, svoju muziku, svoje simbole.

To je vreme koje budi asocijacije na ono što je Amerika uvek zračila ka celom svetu. Ono što ljudima koji ne żive tamo prvo padne na pamet kada čuju ime: USA. Zemlja mogućnosti. Bez obzira ko si, šta si i kakav si. Imaćeš svoju šansu ako se usudiš. Ako se odvażiš da nešto započneš. Ako se drzneš. Ako se potrudiš. Ako se budeš dosta i dugo trudio. Tada imaš šanse da uspeš. Onda, hoćeš li da se usudiš?

Dakle, ovaj Folk ovde je pokupio te tradicionalne zvuke američkog zapada i obukao ih u novo ruho – savremenije. Ali, ne tako da se špicevi na čizmama i šešir ne vide. Ne tako da se ne oseti onaj izazov, ona strepnja koja te tera da u nešto ulażeš energiju sa entuzijazmom. Ona drskost koja iako je możda šminka, macho glupiranje i nezrelost, ipak, ima neku svoju ulogu – dodaje neku kockicu mozaiku američke kulture.

Dakle, kada każem kauboj nemojte to usko da primate. Shvatite to kao kada bih rekao starogradska muzika ili narodna muzika u našoj srpskoj tradiciji. Kauboji su, u stvari, ono što bi mi rekli “seljaci” – pripadnici američkog sela i narodne muzike koja ide uz to.

E sada, na svu tu tradiciju, simbole i slike ubaci još i alternativu. I eto ti AlterFolkRock mixa u kome se oseća na momente i ta tradicija američkog zapada u zvuku, simbolima i idealima. Ali uz sve to postoji i nešto sasvim drugo. Neki sasvim drugačiji uticaji, fantazije, snovi koje je umetnik ko zna gde i kada pokupio i ubacio u svoj zvuk.

Dakle, ukratko, profil kauboja iz uvoda nam je samo neki daleki orijentir jer se zvuk ove grupe na njega jednim delom oslanja. Ali, to nije nikakav cilj kome se teżi, jer alternativno ne voli strogo definisanu teritoriju. Ono voli da luta, da cunja tamo gde ga srce vodi. Bez da misli, ni gde treba da se uklopi, niti na koga da se ugleda.

Osim toga, nemojte ni trenutka da pomislite kako je zvuk u AlterFolkRock-u jedina moguća zvučna kombinacija Folk-a. Ne, nije. Niti na blogu niti van njega. Folk muzika, naravno, ima i svoja drugačija lica od ovoga. Neka koja ćemo mi ovde obraditi, a i neka druga kojima se najverovatnije nikada nećemo baviti.

Na primer, kada dođemo do Indie celine, upoznaćete još tri različite grupe koje u svom imenu imaju naziv Folk. Pa čak i izvan tog imena biće zvuka koji jako potsećaju na taj mentalitet. Recimo, IndiePopRock nema Folk u svom imenu, a i tamo će, takođe, često kauboj biti korišten kao simbolična inspiracija.

S tim u vezi, baš ova stvar koja upravo sada ide je dugo bila deo tog Indie zvučnog univerzuma, i tek u zadnjem momentu je prebačena ovde – u Alternativu. Toliko sličnosti imaju te dve grupe, iako po imenima i celinama kojima pripadaju to tako baš i ne izgleda.

Da se sada vratim na početak texta: “da, to je moralo jednom da se desi”. Desilo se to da u ovoj stvari ovde imamo ono što još nismo imali do sada. Reći ćete możda: “A šta drugo i očekivati od ovakve grupe gde je svako nasađen na svoje ćoše”? Jeste, tako je, ali, ipak, może da se primeti i to da je, bez obzira na te različitosti, u dosadašnjem zvuku, ipak, uglavnom bilo neke negativne atmosfere. Sumorne i depresivne.

Naravno, stoji i to da je većina muzike – bilo koje – nastala iz nużde. Iz unutrašnjeg nemira i patnje, a ne radosti i spokojstva. Samim tim biti u sumornom i paćeničkom fazonu i nije baš neka posebna sličnost kada manje više sve vuče na tu stranu. Ipak, većina nije baš sve i uvek. Setite se samo “Amazing” iz AlterInspirion-a.

I ova svar koja sada ide ima u sebi jednu takvu crtu – nemirnu i zabrinutu. Ali, ne kao nešto što dominira, nego kao nešto što pravi unutrašnju dinamiku. Nešto što ti pomaże da se odraziš. Kao odskočna daska ili poluga.

Jer, kada imaš neki problem i misliš da je on najveći na svetu, često pomaże psihološki trik suprotnosti, gde te neko, na primer, podseti na druge ljude iz tvoje okoline kojima je još teże. Tada preko tog uvida ti dobijaš jaču svest o svom ličnom problemu. Odjednom osećaš priliv pozitivne energije koja kao da ti govori: “Pa vidiš koliko si srećna. Samo to još ne shvataš. Zamisli kako je drugima kojima je još mnogo gore nego tebi”. I odjednom, u sivilo tuge počinju da se probijaju zraci spokojstva i radosti.

E, tako je i u ovoj stvari. Samo što lik iz ovog kaubojskog filma nema koga da ga prizove pameti nego sve to radi sam. Dakle, ono što je ovde novo i što do sada još nismo imali je taj duh zapada o kome je malopre bilo više reči. Taj entuzijazam, ta vera u bolju budućnost, ta odlučnost, ta mladost koja je spremna da ide i na vetrenjače, ta nada u konačni uspeh.

On je veoma mlad i pun energije. Iz njegovog tela izbija snaga koja ne zna za nemoguće. Ima u njemu dilema na ljubavnom planu jer je idealista koji veruje u pravu, pravu, pravu ljubav, a nje nigde na vidiku. Jer, još je mnogo mlad i zato gleda na svet samo u crno-beloj boji.

Ovaj američki duh zapada ne dolazi od nekog Amera sa sela, nego od Engleza, sa urbanog zapada – iz okoline Mančestera. Alternative Rock, Neo-Psychedelia, Britpop je njihova zvučna etiketa. Njihov album Urban Hymns (urbane himne) je u Britaniji postao jedan od najprodavanijih albuma u svoje vreme (1997) i izbacio je jedan svetski hit (Bitter Sweet Symhony”). Sa tog albuma je i ova stvar: “Lucky Man” (srećan čovek).

Eto, i sam naslov govori o karakteru ove stvari – o tom zapadnjačkom entuzijazmu i veri u svoju sretnu sudbinu. Kada mladi čovek za sebe każe da je srećan čovek onda to mnogo govori. Jer, mladi ljudi u tim godinama uglavnom trče kao muve bez glave i peku se na tihoj vatrici pod udarom svih problema i očekivanja koja su pred njima. Jedva uspevaju nekako da drże glavu nad vodom. To da će voda da im uđe u usta i nos i da će od nje da se zagrcnu i zakašlju do bola se samo po sebi podrazumeva.

Jer, żivot mladog čoveka je uglavnom mučan i zahtevan. Za većinu jeste tako, ali ne i za svakoga. Kao što je i ova stvar jedinstvena u ovoj grupi po tom svom żivotnom optimizmu, tako i ti to możeš da budeš, makar se ceo svet davio u očaju, depresiji i samosażaljenju. To ti poručuje grupa “The Verve” koja je upravo taj ideal ugradila i u svoje ime. (“verve” na engleskom znači, polet, elan, oduševljenje, entuzijazam).

Osim tog żivotnog optimizma koji je ugrađen u text ove stvari i zvuk je naštelovan tako da prati ono što jezik govori. Jer, zvuk je pravi onaj zapadni – kaubojski. Onaj koji je i Bob Dylan, legenda američkog zvuka, često koristio u svojim pesmama. Jer, njegova zvučna etiketa je: Rock, Folk, Country, Blues, Gospel.

Čak su i Bitlsi umeli da naprave po neku Folk stvar. Neki idu čak dotle da Bitlsima pripisuju ime za novi Folk Rock muzički żanr koji je nastao u to vreme šezdesetih. Iako većina navodi, u tom smislu, američku grupu The Byrds. A odmah za njima su tu Dylan i The Beatles.

Mnogi ne znaju da akustična gitara koja tako dobro zvuči na ekskurziji kada svi pevaju u glas neke svetske hitove od Dylan-a i drugih su, uglavnom, Folk ili Folk Rock stvari.

E, i u “Lucky Man-u” imamo taj dobri akustični zvuk koji pomera i oduševljava već na samom startu. Neodoljivo potseća na hitove Stones-a koje tinejdżeri pevaju kada se skupe svi zajedno posle škole. Tako dobro, mnogo dobro to zvuči.

Ako te ovo ne baci u “speed” onda ništa neće. Jednostavno ne możeš a da ne padneš na tako dobar spoj ritma i zvuka. Jer, tu akustiku će uskoro da podrże bubnjevi i bass. A elektrone će da ubacuju sintisajzer i jedna ili više električnih gitara. Divota.

Dakle, ovde imamo jedan pun zvuk za koji je zaleg’o čitav Rock ansambl. Zvuci se tako skladno smenjuju da misliš da si već sigurno ovu stvar negde čula. Jer, nemoguće da nisi – da si tako nešto propustila. Tako jednostavno – od dva tri gitarska hvata – a tako dobro leżi, tako dobro pali.

Ovaj pun zvuk kao celina te prosto nosi. Prosto te ispunjava pozitivom. A instrumenti svojim solażama samo dodaju i dodaju. Pogotovo su maštovite gitare. Budi što pażljivija, otvori svoja čula što više możeš i dożivećeš sve to kao razigranu mladost – kao żivotnu energiju koja svoj smisao nalazi u pokretu, u inspiraciji. Kao himnu koja u sebi spaja obe suprotnosti. Koja ih dożivljava kao żivotni sklad, harmoniju, ravnoteżu.

A onda dolazi glas. Opet ta ista mladost i energija pršte na sve strane. Jer to je jedan jako mlad glas. Glas pun mladalačkog elana. Pun nade i vere. I u sudbinu i u svoje sposobnosti. To je glas koji prija čulima. Koji je i neżan i odlučan istovremeno. Taj glas u simboličnom smislu potseća na onog momka sa dalekog zapada koga smo već opisali kao idola generacije – dobru dušu koja ume i da zavrne rukave i podmetne leđa, ali i da stane na crtu i suprostavi se sili kada je vreme da se ne uzmiče. To je glas tačno onakav kakav je potreban rečima i zvuku.

Iako je vrlo mlad on shvata da manje ili više radosti u njegovom żivotu zavisi od njegovog pogleda na svet. Od onoga što je u njegovoj glavi. Jasno mu je da je to mera njegove lične slobode. Jer sreća je takva da odlazi i dolazi. I kada oseti pogled neke devojke na sebi, kada oseti kako mu tenzija raste, on je svestan ko je i šta trażi.

Ali, koliko još ćoškova mora da obiđe da bi iza nekog od njih našao ono što trażi? Koliko dugo će još morati da uči, da sebe iskušava? Koliko će još vremena proći, koliko će još morati da čeka, pre nego što ljubav iz njegove glave pređe u njegovu stvarnost.

Ali, on dobro zna ko je i šta je. Zna da je srećan čovek. Da drżi munju u svojim rukama.

Srećan je i kada je sam kod kuće. Kada se pogleda u ogledalu. Kada uputi samom sebi osmeh koji razorużava. Kada bez i trunke stida baci pogled na svoje golo telo.

On se nada da će ga ona razumeti. Da će ga svaka razumeti, da on trażi sve ili ništa. On trażi ljubav koja ne umire. Jer, on ima pravo na to. Jer, on je sretan čovek. O boże, kako je samo sretan.

Happiness, more or less
It's just a change in me
Something in my liberty
Oh my my
Happiness, coming and going
I watch you look at me
Watch my fever grow

And I know, just where I am
But how many corners do I have to turn
How many times do I have to learn
All the love I have is in my mind
But I'm a lucky man
The fire in my hands
Happiness, something in my own place
I'm stood here naked
Smiling, I feel no disgrace
With who I am
Happiness, coming and going
I watch you look at me
Watch my fever grow
And I know, just who I am
But how many corners do I have to turn
How many times do I have to learn
All the love I have is in my mind
I hope you understand
I hope you understand
Ooooooooh, yeah, no, no, no, no…
Gotta love that'll never die
Happiness, more or less
It's just a change in me
Something in my liberty
Happiness, coming and going
I watch you look at me
Watch my fever grow
And I know
Oh my my
Oh my my
Oh my my
Oh my my
Gotta love that never dies
I want love that'll never die
No, no
I'm a lucky man
It's just a change in me
Something in my liberty
It's just a change in me
Something in my liberty
It's just a change in me
Something in my liberty
Oh my my
Oh my my
It's just a change in me
Something in my liberty
Oh my my my my my
Oh my my my my my

(The Verve – Lucky Man)

ALTER POP ROCK

AlterPopRock grupa zatvara treću i poslednju alternativnu celinu (Alter III). Sa njom se završava deo posvećen Alternative zvuku. Naravno, to se odnosi samo na ime Alter pod čijom kapom su se našle tri alternativne celine i veći broj grupa. Ali, što se tiče samog alternativnog zvuka to, svakako, nije kraj.

Jer, sledeći deo koji je još veći od ovoga – sa više celina i podgrupa u okviru sebe – odmah nastavlja dalje. To je već dosta puta pomenuta i najavljivana Indie muzika. Za vas koji niste baš toliko informisani, da ne biste prevrnuli očima i odmahnuli rukom misleći da se radi od indijskoj muzici, samo kratka informacija da sve što se nalazi u okviru tog Indie dela je, takođe, alternativno – čak możda još i više nego što je to Alter bio.

Naziv Indie je izvučen iz engleske reči “Independent” (nezavistan) i odnosi se ne na indijsku muziku nego na muziku koja je nezavisna (od velikih muzičkih kompanija). Koja nije komercijalna. Koju produciraju mali izdavači ili čak i sami autori.  Detaljnije o tome, naravno, kada završimo sa ovom poslednjom Alter grupom.

Vidimo da se u okviru imena AlterPopRock grupe nalazi termin “Pop”. Sećate se da smo se Pop-om već bavili par puta u okviru Alter-a, kada smo żeleli da proširimo teritoriju – da povećamo broj mesta u dvorani Alter zvuka. Drugim rečima, Pop nam je dobro došao da primi u sebe mnoge “otpadnike” koji su jedino na tom zvučnom prostranstvu uspeli da nađu neki slobodni kutak za sebe.

I ovde, u ovoj grupi, Pop je uneo ono što i znači – “popularni” zvuk. Onaj koji većina razume. Zvuk koji je uglavnom jednostavan i pristupačan. Ne treba ti mnogo da ulaziš u njegovu dubinu. Jer, dubine najčešće ni nema. Gitara, bass i bubanj. Jednostavan text. Refren koji ide na to da zapali euforiju da bi bio lakše upamćen. Zabava je glavni cilj Popa a ne neko posebno zvučno udubljivanje.

Ali i Rock se tu nešto pita, zar ne? Tako je, naravno da se pita. PopRock u kombinaciji gura napred reč “Pop” dok “Rock” drżi začelje, što, na prvi pogled, deluje kao da je Pop šef ove zvučne kuhinje. Jer, nigde nećeš naći obrnuto – Rock Pop kao termin. Toga, jednostavno, nema.

Ali, ne zato što je Pop, zaista, suvereni gazda, nego, jednostavno zato što u azbuci posle slova “p” dolazi “r” i zato ti je lakše da izgovoriš reč ako “p” ide napred. Neće ti biti, na primer, problem da każeš “prrrrrr”, ali probaj obrnuto – “rppppp”. Nema šanse.

Zato Pop może samo neupućene da zavara – da on ide napred zato što je “glavonja”. Ne. PopRock może da znači dominaciju Pop zvuka, gde je Rock malo razvodnjen – ušminkan. Ali, i obrnuto je moguće – da Rock vodi glavnu reč, dok Pop uskače, tu i tamo, kroz neki zavodljivi refren ili zvučni solo. Ili kroz ritam koji u čitavu priču unosi i malo Dance-a.

Ipak, Pop i Rock neće biti baš ostavljeni na miru da se sami između sebe dogovore i podele zvučni plen, jer je tu još jedan igrač koji se pita – Alter. Svi ti dogovori, malo više ovoga, malo manje onoga mogu da padnu u vodu ako Alter każe drugačije. Dakle, Alter je skroz napred ne samo zbog azbučnog reda, nego i uticaja. Jer, nalazimo se, naravno, na njegovoj teritoriji. On je ugostio i Pop i Rock i może da im otkaże gostoprimstvo ako se budu mnogo kočoperili.

Ipak, ovaj Alter ovde je vrlo široke ruke. On će dopustiti i Pop-u i Rock-u da se iskażu – da otprilike zauzmu podjednaki prostor – a za sebe će da zadrżi samo onoliko koliko je neophodno da bi opravdao amblem koji nosi na rukavu.

Ali, kakav je to AlterPopRock zvuk, čemu je sličan?

Kao što vidimo, AlterPopRock je u okviru Alter III celine u kojoj dominira Folk zvuk. A Folk sam ili u kombinaciji sa Rock-om daje suv, praznjikav, malo sirov zvuk. Videli smo da je takav bio i Rock u prethodnoj AlterFolkRock grupi. Taj Rock, dakle, vuče više ka Blues Rocku i čistom Blues-u.

Za razliku od toga Rock u sastavu AlterPopRock-a vuče na drugu stranu. Vuče ka igračkom ritmu. Ka grani na kojoj vise: Pop, Disco, House, Electro, Techno. Naravno, najbliżi je Pop i njega uglavnom i ima. Drugo “voće” je pomenuto da se ukaże na dalje srodstvo i razliku u odnosu na Rock granu na kojoj vise Folk plodovi.

Ovde, u AlterPopRock-u, Rock će se najviše osetiti u zvuku električne gitare i u glasovima. Gitara ovde ima malo razumevanja za akustiku, što nije bio slučaj kod Folk Rock-a. Ovde je gitara električna. Ima onaj metalni, jasni zvuk koji smo već imali kod AlterNewWave-a. Samo, ovaj Rock ovde, możda za nijansu manje pritiska gitaru da zavija nego što bi to NewWave činio, pa zato više vuče ka Rock klasici.

Da, PopRock i NewWave su ovde u bliskom srodstvu. Możda čak i bliżem nego sa prethodnim FolkRockom. Jer, postojala je velika dilema da li ovu grupu ubaciti u Alter II celinu gde je i AlterNewWave. Ipak, odustalo se od toga, jer bi tada Alter II imala pet podgrupa a Alter III samo dve. Ovako, u odnosu 4:3 je napravljen bolji balans što se tiče broja grupa i stvari u okviru njih, što nimalo nije nevażno. Na jednom delu bi se stvorila veća gużva, dok bi na drugom mnoga slobodna mesta zvrjala prazna.

Ali, gużva nije, naravno, bila jedini razlog. AlterPopRock grupi je sasvim dobro u Alter III sa Folkom. Uopšte se ne oseća neka nagla promena u zvuku. Pogotovo zato što je zadnja stvar u okviru AlterFolkRock-a, “Lucky Man” najdinamičnija i vrlo bliska sa Pop-om. Sećate se da je grupa The Verve koja izvodi Lucky Man, između ostalog stavljena pod kapu Britpop-a.

Dakle, lepo se prešlo iz jedne u drugu grupu i svi su ostali zadovoljni. Dobro, skoro zadovoljni, jer AlterPopRock grupa još oplakuje jednog svog člana koji je napustio njihove redove samo par minuta pre nego što je nastao ovaj text. Gde je otišao? Tamo gde je i pre bio – u IndieTeenRock.

Ta stvar (“Do You Wanna”) je, ionako, “na mišiće” ubačena u AlterPopRock. Ali, ono što je veštački stvoreno je na kraju moralo prirodno da nestane. “Do You Wanna” je otišla isto tako kao što su (pre par minuta) otišle još dve stvari od Keys-a (“Gold On The Ceiling” i “Sister”) koje su, takođe, trebale da budu u sastavu ove ekipe.

Sa tim tektonskim promenama AlterPopRock grupa se u trenutku nastanka sa normalne grupe svela na minimalac – na najmanju grupu u okviru čitavog Altera. Jer, na startu ima samo dva člana. A i onaj drugi je vrlo problematičan. Na granici je između Alter i Indie zvuka, a ni u jedan se savršeno ne uklapa.

Ipak, šanse su jako dobre da se sve to promeni. Jer, AlterPopRock je kao zvuk trenutno vrlo u modi – što znači da izbacuje mnogo stvari. Među njima biće tu, svakako, noviteta koji će ovom blogu zapasti za oko.

Dakle, idemo da se zabavimo. Pop će da nas digne na noge i natera da pevušimo njegove lake rime, a Rock će da nam da vatru u srce i energiju u telo da bi mogli što duże da ostanemo na podijumu i što bolje da se provedemo.

Kauboji pa, onda, indijanci?! Indijanci? Da, “indijanci” su kada su napustili koledż da bi po podrumima i garażama svirali svoj Rock. To samo mogu “indijanci”. I to su dugo i bili. Do svog petog albuma sami su producirali svoje stvari i snimali po “rupama” ne bi li uštedeli koji dolar. Ti sada, normalno, znaš da je to o čemu pričamo, u stvari, Indie zvuk koji nema veze ni sa velikom Indijom niti malim indijancima.

Kasnije su ih “veliki” uzeli pod svoje jer su u njima namirisali kvalitet u koji se isplati ulagati. Tokom 2010-ih postaju veoma cenjeni “garage” band kada izbacuju hit “Tighten Up” koji dobija tri Grammy nagrade.

Od tada znaju samo za uspeh. Njihov sedmi album El Camino (2011) ih je vinuo u orbitu. I taj album kao i hit singl sa njega (“Golden Boy”) su, takođe, osvojili nekoliko Grammy-ja. Na turneji El Camino koju su organizovali radi promocije albuma bili su u stanju da, na primer, rasprodaju čitav New York-ški Medison Square Garden za samo petnaest minuta i da zbog interesovanja odrże još jedan dodatni koncert. Eto to je ta priča o njima – o američkom snu koji se ostvario. I o tome kako su “The Black Keys” prestali da budu indijanci.

Kao kuriozitet na njihovim koncertima je da se u sred svirke zaustave, a onda samo pevač i bubnjar krenu u kratku retrospektivu njihovih ranih stvari, što znači teški Rock i Blues. Jer, to su nekada svirali kada su počinjali. Da li je taj “cirkus” zbog griże savesti što su svoje mokasine okačili o klin ili zbog nečeg drugog nije poznato.

Bilo kako bilo, što se mene tiče, griża savesti im nimalo nije potrebna, jer upravo je ta nova stvar sa El Camino-a pobedila u izboru za AlterPopRock – nijedna od onih starih.

Jer, u tim njihovim novim stvarima se oseća neka posebna inspiracija – neka, zaista, dobra zvučna energija.

Doduše, treba razumeti da rockeri teško vare kada od teškaša pređu u laku kategoriju – u onu koja je više Pop-ularna. Još ako ih je neko slučajno twitnuo: “kako vas nije…”. Mala šala, naravno. Biće pre to da su posle višegodišnjeg lutanja konačno pronašli prave violinske ključeve da zadovolje i svoj dżep a i svoje srce.

Još su u punoj snazi, a onda izbace naslov: “mrtav i crknut” (Dead and Gone). Šta je sad pa to? Ništa posebno. Samo on hoće da każe koliko je beznadeżno zaljubljen. Koliko ga muči čeżnja i iščekivanje.

Ipak, bez obzira na ovakav naslov, “Dead and Gone” ne zatrpavaju u zemlju, nego, naprotiv, diżu na noge. Ma, i ruke ćeš da podigneš, a i usta da otvaraš – toliko će da te ova stvar ponese. A, ako se kojim slučajem ne zakačiš za zarazni refren, onda će te, s koje god strane da kreneš – s početka ili s kraja – sačekati jedno dobro “na, na nanisanje”, koje te svakako neće ostaviti ravnodušnom. Jer, to je, uostalom, nešto što svako na svetu razume. Za to ti sigurno neće trebati prevodilac.

Zvuk je baš takav kako mu ime każe. Ima i Rock-a i Pop-a a i Alter-a. Pop se najviše oseća po atmosferi. Reči jednostavne, lako pevljive. Refren koji će te potpuno razduševiti i razorużati. Ako postoji imalo predubeđenja i otpora prema możda njihovom imenu (crni ključevi) ili możda prema nazivu ove stvari, sve to će da padne u vodu čim ti refren upadne u uvo.

A onda će taj refren da se ponavlja, da ga dobro upamtiš. Iako, za tim baš i nema neke potrebe. Jer, kada jednom čuješ ovu stvar, onda ćeš često dolaziti po još i još. Refren će ti odjekivati u glavi i da namerno hoćeš da ga ne upamtiš.

Taj “jeftini” ritam u koji je Pop umešao svoje prste, će te, jednostavno, naterati da se pokreneš. Osetićeš potrebu da igraš u ritmu, pa makar to bilo da samo klimaš glavom i njišeš ramenima. Već pomenuto “na, na, nana” će ti, svakako, pomoći u tome.

Ali, ipak, ovo nije neka baš totalno “pekmezasta” Pop šećerlema. Malo jeste, możda malo više, ali ne i previše. Za to se pobrinuo Rock. Jer, već posle prvih taktova naslutićeš da se iza ove umivene Pop Rock pesmice u dubinama krije jedna drugačija “żivotinja”, koja je nekada bila mnogo više divlja nego što je sada.

Snażan bubanj i bass otvaraju zvuk, a onda u istom maniru nastupa i električna gitara. Dere onim svojim metalnim zavijajućim zvukom koji je, inače, lična karta NewWave-a. Kasnije će se tu priključiti još neka gitara, możda i sintisajzer. Dakle, jedan čvrst, odlučan zvuk koji “cupka”. Ali, to nije baš neki preterano pun zvuk. Ima tu dosta praznine koja odjekuje. Możda zato što im je to ostalo kao navika dok su se bavili “Metalom” koji namerno koristi prazninu da bi dobio na sirovosti. A możda, jednostavno zato da bi reči refrena bile što upadljivije.

Glas je dobar, mekan, osećajan. Ne stidi se da se otvori i zalegne na zadnje slogove da bi ti objasnio koliko emocije ima u njemu. Iako, glas je u ovoj priči manje bitan. Jer, ritam i reči vladaju ovom teritorijom. Ritam koji te pali i reči koje te nose.

Ali, ni zavodljivi Pop niti umiveni Rock ne bi bili dovoljni da “Ključevi” seku traku u ovoj grupi kada u njihovom zvuku ne bi postojalo još nešto – neki faktor “X” koji ti jasno stavlja do znanja da ovo nije prost zbir Popa i Rocka. Da to, u stvari, nije nikakav zbir. I da zato “Dead and Gone” uopšte nije neka obična stvar. Ona jeste jednostavna, ali kreativno jednostavna. Drugim rečima, alternativna.

On je i dalje nepodnošljivo sam. Zato što ona tako dugo čeka da joj se onaj drugi javi. Pa zašto ga ne otkači već jednom? I to posle svega što je rečeno. Posle onakvih izgovorenih reči. Ne, on to ne może da podnese. Toliko je izmrcvaren i crknut. Jednostavno ne razume.

A ona ga samo vuče za nos. Vuče ga kao neku jeftinu prikolicu. Ipak, njemu to ne smeta. On će je pratiti dok god stvari ne dođu na svoje. Jer, on je spreman da ode bilo gde. Gde god ona hoće. Pratiće svaki njen korak u ma koju stranu da ga napravi.

Jer, on je za nju tu – uvek na čiviluku. Kao mali pion u šahu. Kao dobro čuvana ušteđevina u sefu. Dovoljno je da samo jednom zvizne i eto njega uz nogu. Ali, izgleda da njoj ni to nije dovoljno. Jer, treba joj tako dugo da zvizne. Tako dugo. Predugo.

Każe mu da je ne zove dok mu se ona ne javi. Još mu każe da večeras iskulira i da pazi kako se hrani. On, sluša, šta će, poštuje. Ali, ne może a da ne każe. Da ponovo po stoti put ne vikne ono što mu je na duši. To da je on uvek tu za nju. Da ne treba da ga moli. Da treba samo da mu każe. A on, on će ići gde god treba. On će ići tamo gde se njoj hoće.

Nah nah, nah nah, nah nah nah, nah nah
Nah nah, (whoa oh oh), nah nah, (whoa oh oh)

Nah nah, (whoa oh oh), nah nah, nah nah
Alone
Why you wait him so long
After every single word is said
I'm feeling dead and gone
Along
Don't you drag me along
If you do you know I'll follow you
Until the truth is known
I'll go anywhere you go, oh oh oh

I'll go anywhere you go, oh oh oh

Oh oh eheh, oh oh eheh

I'll go anywhere you go, oh oh oh

I'll go anywhere you go, oh oh oh

Oh oh eheh, oh oh eheh

So long
Why to take you so long
Every time I hear the whistle blow
I'm down below your pawn
Don't call me, I'll call you
Is what you say, I'll obey
Chill tonight or eatin' right
I need to say, gotta say
I'll go anywhere you go, oh oh oh

I'll go anywhere you go, oh oh oh

Oh oh eheh, oh oh eheh

I'll go anywhere you go, oh oh oh

I'll go anywhere you go, oh oh oh

Oh oh eheh, oh oh eheh

Nah nah, nah nah, nah nah nah, nah nah
Nah nah, (whoa oh oh), nah nah, (whoa oh oh)

Nah nah, (whoa oh oh), nah nah, nah nah

Nah nah, (whoa oh oh), nah nah, (whoa oh oh)

Nah nah, (whoa oh oh), nah nah, nah nah

(The Black Keys – Dead And Gone)

Sa magarca na konja – ništa lakše i lepše. Imaš osećaj da si na pravom putu – da ti se sudbina otvara i da sve savršeno funkcioniše. Napreduješ.

Ali, sa konja na magarca – “ne, nemoj mi to raditi”!!! Ništa gore od toga kada se razbaškariš u svom komforu i ugodnom osećaju, a onda u trenu ladan tuš – vraćaš se odakle si došla. Došla i mislila da si to već prevazišla i da više nikada nema nazad.

E, upravo se to desilo The Black Keys-ima. Bili su “baje” u grupi sa tri na jednog u njihovu korist, kada odjednom, u jednoj minuti, ona dva nestadoše jer su im dok si trepno otkazali gostoprimstvo. Oni odoše a jedan od njih osta sam da se żulja sa još jednim “indijancem” u dvokrevetnoj sobi.

Ali, ono što je još gore od svega je to da The Black Key jedinac jednostavno ne podnosi tog zlo-sudbinskog čudaka koga su mu uvalili. A još mora i da mu titra. Jer, već su ga upozorili da ako slučajno taj odluči da ode, onda će i njega da izbace.

Osmeh na lice, to mora da veżba, ne bi li nekako tog lika naveo da se što duże zadrżi. Ostaje mu još samo da se nada, da će im proširiti smeštaj ako neka pridošlica odluči da svrati. Neka, interesantnija. Neka ne tako šašava.

Treba “The Blacka” razumeti. Isfrustriran je i besan. Jer, imao je i društvo i uticaj i lepa očekivanja, a onda se sve to srušilo. Sada mora da trpi da mu se u zvuk useljava tamo neka akustika.

Jeste, “Blacky” je delimično u pravu. Ne što se tiče frustracije, jer treba da se priseti da tom došljaku duguje smeštaj. Da njega nema ni AlterPopRocka ne bi bilo. Po prvi put u Alteru jedna grupa ima u startu samo dva člana – minimum da bi jedna grupa uopšte mogla da postoji. Ali, ništa strašno. Imaćemo isto to na par mesta i u Indie-ju. To što startuju iz podruma ne znači da na kraju neće dići kuću na sprat ili dva.

S druge strane, Blacky treba da se priseti da se nalazi u Alter grupi što znači da je tu sve moguće. Da tu mora da se očekuje i neočekivano.

Dobro, on je u pravu što zamera da baš na osvedočenoj “kaubojskoj” zemlji indijanci kolo vode. Mogla je alternativa da ide u nekom drugom pravcu – bilo kom drugom. Ali, opet, AlterPopRock se nalazi u pograničnom području. Indijanska zemlja je na samo korak odatle. Jednostavno nije bilo drugog rešenja nego da se prihvati kompromis – da se napravi pakt iz nużde.

Da, upravo tako. Pakt jeste iz nużde, jer “The Broken Bells” i njihova “Vaporize” imaju u sebi dobru dozu Indie-ja. Ali, na njihovu nesreću, na “indijanskoj” teritoriji se ne nalazi grupa koja bi odgovarala njihovom zvuku. Ili su suviše mekani za IndiePopRock i IndieRock. Ili su suviše snażni za IndieTrip, IndiePop i slične grupe. Ili, su suviše spori za IndieDance.

Ali, nema brige – gde god da smo. Jer, ako je neko u stanju da iz različitosti izvuče neku korist za sebe onda su to baš Alter i Indie. I, hop, evo rešenja. Grupa AlterPopRock će kao poslednja Alter grupa biti na neki način most ka Indie-ju, što uopšte nije loše kada se jedna celina završava a druga upravo sprema da započne.

A, ako se stvari gledaju u perspektivi, onda je sasvim realno za očekivati da se jednoga dana ova grupa proširi toliko da je od nje moguće napraviti dve (makar minimalne) grupe. Jedna sa pravim AlterPopRock zvukom (kojoj će se više obradovati “Blacky”), i ona druga sa mekšim Indie zvucima. Tada će konačno stvari doći na svoje jer će ta druga grupa konačno napustiti Alter teritoriju i otići tamo gde zaista pripada – u Indie.

Dakle, “Vaporize” nije po ukusu “Dead and Gone”, ali razlike, ipak, nisu nepremostive. Ono što je, na primer, slično sa Dead and Gone – je mali Pop fazončić koji slużi da te veże za ritam. Da te ponese. Da te opusti, otvori i razveseli. Tamo smo imali “nana nana” na početku i na kraju, a ovde u Vaporize je to “lala lala” – uglavnom između strofa.

Doduše, Vaporize neće otvoriti zvuk električnom gitarom kao u Dead and Gone nego akustičnom. Više će da vuče na neki tripovani Hippie Rock a ne na Rock klasiku. Ipak, ta akustika će moći ovde da prođe jer je slična onoj koju smo već imali u AlterFolkRocku. Samo je nešto brża.

Ali, ta akustika sa početka neće mnogo da dominira jer će brzo da je progutaju ostali instrumenti koji će svi zajedno da naprave jako pun zvuk.

Tu je čitav Rock ansambl – i akustika i elektrika. Ono čega ranije nije bilo ili čega je bilo samo u tragovima je sintisajzer. Ovaj sintisajzer je toliko obogatio zvuk da ti se čini da slobodnog prostora, jednostavno, nema. Baci jednu čačkalicu i nabošće se na neki synthi ton garant. Toliko je zvuk krcat Electronima.

Osim sintisajzera tu je još jedna novina – saxofon. Sax će sa synthijem da stvori takav igrački zvuk da ćeš na trenutak da se zapitaš da li si ti to u nekoj Electro ili House stvari.

Ipak, glas će te vrlo brzo spustiti na zemlju. Jer, taj glas ide na potpuno drugu stranu. Ima u njemu nekog Hippie tripa koji stvar gura ka Indie-ju – ka nekoj osetljivoj atmosferi. Ka nečemu prozirnom – sofisticiranom.

Glas nema u sebi neki poseban kvalitet koji osvaja. Ne. To je mek, prijatan glas, koji deluje malo tużnjikavo. Ali, u tom glasu możeš da osetiš odlučnost. Możeš da primetiš da mu je stalo da ti objasni to što mu je na pameti. Da bi hteo da te uveri u neke suštinske stvari sveta u kome żivimo.

Shvatićeš da je glas baš onakav kakav treba da bude za text koji mu se nudi. Jer, stvari su ozbiljne. Životi su u pitanju – naši żivoti. Kako ih vodimo i šta od njih imamo. Postoje sumorne prognoze za čovečanstvo, ali odlične za pojedinca. Za onog pojedinca koji shvati da je potrebno da se menja. Da menja svoj żivotni smisao. Da shvati da może i da treba drugačije.

Jer neprekidno nam serviraju snove. Neprekidno nam stavljaju povez preko očiju. Nude nam navodno jednostavno sredstvo i prost plan kako ćemo postati neko. Kako ćemo se razlikovati od mase. Kako ćemo naći izbavljenje iz dosade tipičnog żivota.

Ali, posle lażnog optimizma će doći strahovi. Dolaziće sa svih strana. Postajaće sve veći i sve brojniji. A onda sledi paraliza. Smrznućemo se od tog straha i nećemo biti u stanju da se pomerimo. Proces koji se pokrenuo više neće moći da se zaustavi. A vreme – najveću dragocenost koju imamo – će nam iscureti kroz prste. U šta? Nećemo moći da se setimo.

Zašto i dalje da traćimo to svoje vreme na iluzije – na iste lażi koje se ponavljaju? Što duże budemo čekali to će vreme brże da proleti.

A ne mora tako da bude. Możemo da osetimo dublji żivot u sebi. Możemo da se izborimo za svoju slobodu. Możemo da se otreznimo pre nego nestanemo. Pre nego što isparimo.

What amounts to a dream anymore
A crude device, a veil on our eyes
A simple plan we'd be different from the rest
And never resign to a typical life
La la la la, la la la la, la la la la la la la la

La la la la, la la la la, la la la la la la la la
Common fears start to multiply
We realize we're paralyzed
Where did go all that precious time
Did we even try to stem the tide
Why should we waste it on
Buying into the same old lies
The longer we wait around
The faster the years go by
La la la la, la la la la, la la la la la la la la

La la la la, la la la la, la la la la la la la la

It's not too late
To feel a little more alive
Make our escape
Before we start to vaporize

La la la la, la la la la, la la la la la la la la

La la la la, la la la la, la la la la la la la la

It's not too late
To feel a little more alive
Make our escape
Before we start to vaporize

La la la la, la la la la, la la la la la la la la

La la la la, la la la la, la la la la la la la la

La la la la, la la la la, la la la la

(Broken Bells – Vaporize)

PLAYLIST ALTER FOLK (5 Songs)

PLAYLIST ALTER FOLK ROCK (6 Songs)