SOUNDS

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Sounds je poslednja Electro grupa koja prati talasanje Electro-na. Veliki smo put prešli pre nego što smo došli na mesto na kome će Electro konačno da dođe do kraja svog puta. Naravno, taj put je samo jedna apstrakcija – jedna šema koja je korištena da bi se što slikovitije prikazao svet različitih Electro ritmova.
Electro zvuk je postojao i pre nego što smo mi počeli da “merimo talase”, a postojaće, naravno, i pošto mu mi ovom grupom “očitamo opelo”.
Jer, skoro sva savremena muzika kada bi se posmatrala samo iz ugla – da li je pokreće neki oblik električne struje – bi se svrstala u Electro zvuk. I grupe koje smo imali pre nego što smo uronili u Electro-ne (House, R&B, Rock, Blues...) kao i grupe koje će tek doći (Alternative, Indie...). Sve bi to mogla da bude jedna ista porodica čije je prezime jedno jedino – Electro.
Ali, naš smisao na blogu nije da ukrupnjujemo zvuk i da se onda zagrcnemo i zagušimo sa ogromnim zvučnim razlikama koje sve nose jednu istu etiketu. Šta će nam to? Šta bi od toga naučili?
Ne. Ideja je na blogu potpuno suprotna – da se zvuk podeli na što više grupa koje imaju smisla. I da pošto se bavimo tim manjim celinama lakše możemo da učimo o njima. Jer nam je jednostavnije da primetimo njihove osobine i razlike u odnosu na druge, njima srodne i nesrodne, grupe.
Naravno, vażno je i da grupisanje ima smisla. Tako, na primer, House grupa koja, inače, ima veoma jak Electro potencijal je ostala van Electro talasa jer je nastala pre nego što smo Electro talasanje počeli da merimo. Ta grupa je u svoje vreme bila deo jedne drugačije logike a ne Electro. To je logika koja je pratila razvoj modernog zvuka koji je nastao kao koren u Blues-u, zatim dożiveo prvu transformaciju u Rock-u, da bi onda dalje evoluirao u House.
Hajde sada, vrlo kratko, da vidimo koji smo put prešli odkako smo počeli da pratimo Electro talas.
Electro I je bila naša početna stanica od koje merenje Electro zvučnih talasa počinje da se računa. ElectroDance je grupa koja je presekla traku Electro talasanja. Ovaj meki, ritmički zvuk te je zagrejao i polako pripremio za ono što dolazi posle – ElectroMix grupa u kojoj smo se bavili nešto dinamičnijim Electro ritmom koji je povremeno u sebi imao i tragove još snažnijeg AcidJazz-a.
Pošto smo se dobro zagrejali, da ne bi dobili upalu mišića pobrinuo se ElectroSmooth koji je Electro talas usmerio na dole – ka sporom gibanju koje će da te relaxira.

Electro II je krenuo sa ElectroGroove-om koji je išao na snagu i čvrstinu i po tome stao na čelo svih drugih grupa. Odmah iza njega je došao ElectroTrance koji se istakao najvećom Electro dinamikom. Na kraju smo imali ElectroDisco koji je umirio ritam i napravio ga da bude “ljubazan” i dobar za jednu opuštenu, bezbrižnu igru.
Electro III je ponovo pogurao elektrone ka snažnijem tempu u liku ElectroJazz grupe. Na nju se nadovezao ElectroJazzGroove koji je još više pokazivao mišiće. Jer, to je mešavina Jazz-a i raznih drugih dinamičnih Electro ritmova (Rap, Hip-Hop, ElectroFunk…). Na kraju ove celine smo ponovo predahnuli tako što smo tempo ublažili sa ElectroKevin&Germain grupom u kojoj su predstavljene dve ElectroJazz legende sa po nekoliko svojih stvari.

Electro IV će ponovo Electro talas da pogura na gore sa ElectroAlternative grupom u kojoj, kao što joj ime kaže, možeš da očekuješ nešto kreativniji Electro zvuk. Zatim sledi ElectroEtno koji će još dodatno za zaigra elektrone jer će mu u osnovi biti Dance i House ritam. Na kraju, kao jedan novitet, smo imali zvuk koji je novijeg datuma u vidu grupe ElectroSwing.

Posle četiri Electro celine došle su grupe koje po veličini ili tematski nisu mogle da se uklope u nijedan od ta četiri Electro formata, nego su dobile zasebne celine sa svojim posebnim imenom. Naravno, i te grupe su činile deo Electro talasanja.
Tu smo najpre imali celinu Lounge koja je u svojim podgrupama predstavila Electro zvuk kao jednu čulnu, erotsku univerzalnu kosmičku energiju (grupa Lounge), pa zatim kao sexy plesni zvuk koji se spustio “na zemlju” (LoungeLoose), i na kraju kao brżi Electro koji je, između ostalog, imao u sebi i nešto Latino egzotike (LoungeDance).
Electro talas, zatim, kreće da opada tako što postaje dobroćudni Chill koji se sa svojih pet grupa okreće od čulnog ka romantičnom i relaxiranom. Više ka prijateljstvu i ljubavi. To važi za sve Chill grupe izuzev jedne – ChillDisco – koja je nešto više dinamična i sexy. I koja će Electro talas da blago pogura u vis.

Chill smenjuje New Age koji je ljudsko prijateljstvo i zajedništvo proširio na univerzalni nivo – prema svemu što postoji. Prema duhovnosti. Talasanje će ovde da ide od sporijeg NewAge-a koji je opao u odnosu na ChillDisco, ali će Electro struja ponovo da se pogura preko nešto bržeg NewAgePop-a.
Zatim smo u Ambient grupi gledali kako se Electro koprca. Povremeno nije imao vazduha pošto je u nekim stvarima manjkalo electrona.
I konačno smo došli tu gde smo, upravo, sada – u grupu Sounds koja proizvodi elektronski vodopad i napokon stavlja tačku na Electro talasanje.
Ali, kakav je to zvuk u ovoj grupi Sounds? Šta od njega da očekujemo?
Kao prvo, Sounds je jedina Electro grupa koja je čist proizvod ovog bloga. Mislim na ime “Sounds”. Jer, to ime je sasvim proizvoljno uzeto – da bi se uklopilo u Electro logiku kojom se bavimo.
Dok su sve druge grupe uz veće ili manje izmene, ipak, u nekoj meri ličile na ono što se “napolju” o njima priča, Sounds ne postoji nigde zaveden kao neki poseban stil ili pravac. Nema ga, naravno, zato što on to, uopšte, nije. Njegovo ime je takvo samo zato što je logično da se talas završi tako što se “smiri” – tako što se utiša. To utišavanje Electra je proizvelo ime “Sounds”.
Odatle proističe i glavna karakteristika Soundsa – tempo. Ne ritam nego tempo – dinamika. Sounds treba da umiri Electro. To je njegov osnovni zadatak i glavna prepoznatljiva osobina.
Bez obzira što Sounds “uspavljuje” Electro to je, ipak, grupa u kojoj je Electro veoma snażan – mnogo snażniji nego u prethodnoj Ambient grupi, na primer. To znači da tempo jeste spor, ali “hemijski” sastav grupe se piše sa velikim “E”. Već posle dva tri zvuka ti to odmah postaje jasno.
Hajde da uporedimo Sounds sa srodnim i susednim grupama i odatle saznamo još nešto više o njemu.
Što se tiče odnosa između Sounds-a i Chill-a, sa većinom Chill grupa se Sounds uopšte ne dodiruje, osim sa jednom – ChillRomance. I to opet samo u (zasada) jednoj ipo stvari (“Alexandra Hampton – Distant Shore”). Ono “ipo” se odnosi na “Healer – Aqua Sleeping” jer je ta stvar negde na pola puta između ChillRomance-a i NewAge-a. Mogla bi na bilo koju stranu.

Iako je “Distant Shore” bukvalno identična sa ChillRomance-om, što se tiče “sastava” (Electro baza) i atmosfere (romantična, relaxirajuća), ritam je, ovde, u Sounds-u, dosta sporiji. Prosto bi štrčao kada bi ušao u ChillRomance.

Osim tog glavnog razloga postoje i suptilni. Jer, u Sounds-u nema, na primer, one akustične gitare, koja je, uglavnom, non-stop u ChillRomance-u. Nema ni onog suptilnog osećaja koji direktno zove na romantiku, na prijateljstvo, na ljubav.
Sounds, może da ide i u tom pravcu zajedništva i ljubavi, ali je on više usmeren na širi, duhovni plan – na celu planetu, na ceo Univerzum i sva bića u njemu. Za razliku od toga ChillRomance je više neposredan i “na zemlji” – u konkretnoj situaciji.
Što se tiče veza sa drugim grupama interesantno je to da Sounds ima malo sličnosti sa Ambient grupom sa kojom se neposredno dodiruje jer direktno iza nje dolazi. Zašto?
Zato što Ambient grupa ima slabu koncentraciju Electra. Jer, u Ambient-u su, što se tiče Electro talasanja, poslednji snažni trzaji koje je Electro u stanju da izvede.
Razlike se time ne završavaju. Jer, osnovna razlika je ta da Amibient ima jako izrażen Etno zvuk, a Sounds ga, naprotiv, (skoro) uopšte nema. Kažem skoro, jer postoji jedna stvar u Sounds-u koja veoma podseća na Ambient atmosferu. To je poslednja stvar u grupi (Claude Chalhoub – Kaa). Ali, bez obzira na neke sličnosti, “Kaa” zbog svog ritma nikada ne bi mogla da nađe svoje mesto u Ambient-u.

Pa, dobro, a kako se, onda, Ambient našao baš na tom mestu – ispred Sounds-a? Jer, rekli smo da se zvuci grupišu po sličnosti, po nekoj logici? Zar mu nije bilo bolje da je došao odmah iza Etna?

Da, u jednom drugačijem rasporedu bi to bilo bolje rešenje, ali ne ovde. Jer, kao što znaš, mi već duže vreme na blogu pratimo Electro talas i 24 grupa koje mu pripadaju. To praćenje je logika koja je napravila svoj redosled.

A čisti Etno nije u okviru Electro talasa. Ambient jeste. Tako da je Ambient slučajno došao ispred Sounds-a jer nije više postojalo drugih grupa da se smeste između njih. A konkretno mesto Ambient grupe je odredio NewAge (koji je direktno ispred) jer on jako podseća na Ambient i po ritmu i po specifičnom Etno zvuku.

Na kraju treba istaći ono što je najvažnije i ono što dominira. A to je da Sounds grupa u svom sastavu ima najviše stvari koje su “same za sebe” – koje nemaju sličnosti ni sa jednom drugom grupom. To je jedan Electro koji je spor i tih i koji je tu sa ciljem da proizvodi neke specifične zvuke. Da giba Electro-ne na sasvim poseban način – različit od svih ostalih.

To su najčešće zvuci koji kao da dolaze iz dubina Univerzuma. Neka fijukanja, titraji. Neko tiše ili glasnije pulsiranje. U sve to mogu biti, osim Electra, uključeni i drugi klasični instrumenti. Ali, samo ako ne remete ukupnu kosmičku atmosferu.

Ta sporost, ta opuštenost, to prostranstvo, ta dubina, ta univerzalnost će učiniti da neke stvari u okviru Sounds-a budu po nečemu prve na ukupnoj Electro listi. Po čemu? Po dużini trajanja.

Vreme je za lečenje – za lečenje zvukom. Od mnogih tehnika koje pokušavaju da pomognu da čovek nađe unutrašnji balans lečenje zvukom se uglavnom svodi na opuštanje uz neku prijatnu muziku. Uz onu muziku koja će da nam um očisti od napetih misli i koja će mišiće glave, vrata i ramena da “ubedi” da se opuste.
Healer na engleskom jeziku znači “onaj koji leči”, ali ovaj Healer koji otvara Sounds grupu nije zvučni terapeut nego muzičar. To ime je izabrao ne da bi reklamirao svoj “čudesni lekoviti zvuk” nego da bi ti skrenuo pażnju na to da je ovaj zvuk u jednom tišem fazonu. Da możda może da ti pomogne da se opustiš – da odagnaš napetost i umor iz uma i tela.
Healer je, inače, pseudonim koji koristi Šveđanin Michael Andresen. Ima on i neke druge pseudonime (12 Moons, Neser D.N.A., Tinnitus). To jesu pseudonimi ali istovremeno i projekti koji zaokrużuju različite zvučne teme.
Na primer, 12 Meseca (12 Moons) je projekat u kome je Michael balansirao između ambijentalne i nešto brże igračke muzike. Pošto je u okviru tog projekta bilo i nekih jako sporih stvari, Mich-u je palo na pamet da “počne da leči” – da napravi novi projekat pod imenom “Healer”.
Healer će sada da nas leči “Vodom koja spava” (Aqua Sleeping).
Aqua je, inače, ime za boju koja ima nijansu između plave i zelene. Ta latinska reč je, naravno, poznata i kao sinonim za vodu. Ali, kakva je to voda koja spava?
Voda izgleda kao da uvek spava – kao da je to njeno osnovno stanje. Vatra je, na primer, drugačija. Ona ne może da spava, jer ako se slučajno uspava prestaće jednostavno da postoji. Vatra mora da gori da bi żivela.
Za razliku od vatre, voda kao da uvek spava – tiho i nepomično. Čak ni ne diše koliko je mirna. Ako je, naravno, ostaviš na miru.
Ali, ako počneš da duvaš u nju kao olujni vetar ili da treseš zemlju ispod nje kao zemljotres, onda od uspavanog pitomog dżina voda może da postane “bič bożji”. Onaj koji će da pošalje talas od dvadeset metara da sravni sa zemljom sve na šta naiđe.
Ali, Healer nas uverava da je “voda” koju on pušta tako pitoma da uopšte ne moraš da brineš za svoju sigurnost. Ne. Ova voda je tu da bi mogla da je koristiš kao lek – kao sredstvo koje donosi sveżinu i harmoniju. Zvuk galebova, cvrkut ptica i jedan divan meki Electro zvuk koji te ljuljuška će ti doneti baš to.
Ako ste voleli ChillRomance i New Age onda ćete voleti i ovu stvar. Ma volećete je ionako i svakako – jer ovakav zvuk ne może da proizvede drugačiju reakciju.
Kada se u uvodnom textu za Sounds govorilo o sličnosti sa ChillRomance grupom, baš se na ovu stvar mislilo. Jer, ova stvar je ChillRomance u malom – bolje reći “u tihom”. Sporija verzija ChillRomance zvuka.
Iako, i NewAge bi ovde morao da se pomene kao, takođe, vrlo sličan zvuk što se tiče atmosfere. Možda čak i bliži nego što je to ChillRomance. Jer, ovde, u ovoj stvari, imamo onaj famozni NewAge “ljuljaška”- ritam, koji te baca levo-desno. I koji priziva duhovno u tebi. Ono što NewAge, inače, najbolje ume da radi.

Ali, dok će “Aqua” da drżi vrlo spori ljuljaška-ritam koji će da joj donosi san na oči, New Age će svojim dosta bržim ritmom da drži oči širom otvorene.

Dakle, ritam je originalni New Age četvorotaktni. Onaj koji smo nazvali “ljuljaška”. Ljuljaška će da te ljulja bez prestanka. Sintisajzer će ljuljašku da odguruje, ali će, osim toga, i da solira. Tim solażama kao da hoće da ti każe: “Nemoj da mi spavaš. Hoću da osetiš. Trebaš mi budna”.
A ta solaża je tek priča za sebe. Svaki ton je tako prefinjen, tako suptilan. Ali, istovremeno se čini i tako moćan da je u stanju da ti sa svakim svojim zvukom sa leđa skine po jedan deo napetosti i tereta koji se tamo nagomilao.
Da, baš tako izgleda to soliranje – lekovito. Na izgled obični tonovi sintisajzera, ali, prosto je neverovatno kako su samo slożeni. Kakve tragove ostavljaju iza sebe.
A ništa na brzanje. Sve polako. Sve opušteno. Sve razvučeno kao da zna da će imati tvoju pażnju narednih hiljadu godina.
I tako, ritam te ljulja a solo te pomera. Pomera te sve dublje. Gura te da uđeš u sebe. Ne u svoje misli i svoju svakodnevicu, nego u sebe. U ono što nema veze sa svetom oko tebe nego sa svetovima u tebi.
Tamo u toj dubini ćeš naći svoje osveżenje. Naći ćeš mesto gde ćeš moći da odmoriš svoju glavu, da nasloniš svoja umorna ramena. Tamo na mestu gde żubori voda koja spava.
(Healer – Aqua Sleeping)

Već je bilo reči o Ibizzare-u u New Age-u (“Nostalgia”). Sada je Ibizzare u fazonu da gleda u nebo i zamišlja daleke svetove – beskraj Univerzuma. Ne, ovaj put, ipak, ne gleda baš u nebo nego u vodu – u okean. Ili, możda ipak, u nebo. Verovatno je ovde najbolji odgovor może “da” a może i “ne”. Videćemo već za koji trenutak.
Ibizzare ovaj put puca na visoko, ili na duboko, ili na daleko. Kako god. Jer, ovaj put on ne każe neku običnu reč. Ne. Ovaj put on każe: “Aeon”.
“Aeon” kao i “Eon” je termin korišten u antičkoj Grčkoj da s jedne strane pokaże beskonačno polje ideja, a sa druge večni żivot koji nikada ne prestaje. Kasnije je taj termin u sličnom značenju ušao i u nauku (kosmologiju) kao i u neke filozofske sisteme (gnosticizam).
U svakom slučaju, Aeon je nešto što simbolizuje večnost. Nešto što nema svoj početak i kraj. Nešto što je vezano za żivot koji se nikada ne gasi. Kao neki bożanski dah koji je sveprisutan, beskonačan i besmrtan.
“The Aeon” ne może nikome da pripada. Jer, możeš da pripadaš samo nečemu što je veće od tebe. A od Aeon-a ne postoji ništa veće. U tome ima neke simbolike u vezi Sounds-a, jer kao što je već rečeno u uvodnom textu, u grupi Sounds se nalaze i stvari koje nemaju na koga “da se pozovu”. Koje se ne šetaju u graničnom pojasu pa su “pretekle” na jednu ili drugu stranu.
Ne. “The Aoen” je sam po sebi i sam za sebe. To je ritam i to su zvuci koji se niżu bez nekog reda ili pravila koja postoje u drugim grupama.
To ne znači da su zvuci ovde “raštrkani” i da su “nabacani”. Ne. Ovi zvuci samo nemaju poreklo sa nekog drugog mesta kao što smo to često imali do sada. Drugim rečima, oni ne bi bili negde drugde kada bi samo malo bili više ovakvi ili onakvi.
“Aeon” je Electro stvar koja prosto pliva u Electro-nima – u Electro zvucima. Već od samog početka je sintisajzer postao čitav Univerzum. Nema soliranja, nego se Electro-ni pomeraju u talasima. Kao brujanje koje kako menja polożaj i dubinu tako otpušta drugačiji zvuk.
Samo, izgleda da Ibizzare żeli da istrażi ne prostranstvo etra i bezvazduha nego prostranstvo vode – okeana. Povremeno se čuje pištanje ili zviżdanje koje potseća na zvuk koji puštaju delfini ili kitovi.
Onda kada smo se naslušali okeanskog Aeona u vodeno prostranstvo uplivava jedna električna gitara.
Šta? Gitara? Bizzzzzarno! Da, jeste, ali jako dobro. Ko bi se setio da jedan takav mir koji ostavlja utisak netaknute prirode remeti električnom gitarom? Tamo gde ljudska noga još nije kročila da ugura neki njegov instrument?
Ibizzzare se setio, eto ko. Ipak, znao je on da tu gitar-turu tako lepo upakuje da se Aeon uopšte ne ljuti. Da on to čak i ne primeti.
Jer, gitara je dosta tiša od sintisajzera. Ona ovde nekako kao da predstavlja čoveka koji istrażuje – koji pomera granice Aeona. Koji żeli da zna, da otkrije i da razume. Aeon je beskraj, a u tome bezprostoru se našlo jedno biće koje sve to pokušava da shvati.
Gitara ima tiši zvuk od talasanja Aeona. Time ona pokazuje da je skromna. Da je pokorna jer oseća koliko je samo neznatna i koliko malo tog sveta oko sebe razume.
I tako Aeon neprestano vibrira i talasa i pulsira. Nekada se čuje kao fino brujanje koje se sporo pomera kroz prostor, a nekada kao zviżduk koji odjekuje Eonima daleko.
(Ibizarre – The Aeon)

“Obala jeste daleka” (Distant Shore), ali će Alexandra Hampton pokušati da nam je pribliżi.
Inače Alexandra je jedna mlada talentovana Amerikanka koja je završila prestiżne muzičke škole u Americi i Londonu, i već ima pune ruke posla na velikim televizijskim kanalima na kojima kreira zvuk (ABC, NBC, VH1, Opra Vinfri’s Network...)
Ona voli Downtempo, House, Ambient muziku i već je dosta prisutna na raznim kompilacijama – naročito na etiketama Lemongrass, 4MPO i MezzoRecordings.
Sada smo iz nepreglednog prostranstva koje smo imali u “The Aeon” ušli u jedan ograničen prostor planete Zemlje. Sada kada każemo “daleka obala” već możemo da imamo neku predstavu da to daleko ipak nije beskonačno i nedostiżno. Pa makar bilo i par hiljada kilometara daleko.
Kada smo se već jednom proširili na “Aeon” sada će nam bilo koja razdaljina na plavoj planeti izgledati kao odlazak da malo proteglimo noge. Ono što je Ibizzare radio sa Aeon-om sada Alexa radi na mikro planu. Pokušava da nam preko Electro zvuka dočara neku veliku daljinu koja pošto je toliko daleko deluje nadrealno. Sa zvucima koji kao da dolaze iz ničega i kao da onda opet iznenada nestaju u ništa.
Naravno, ne moram da podvlačim da je i ovo jedna vrlo koncentrovana Electrona. Da prosto i ničega drugog u njoj nema od Electro odjeka, pulsiranja, zvečenja, fijukanja.
Ono što je, takođe, interesantno je to da postoji nekolio ritmičkih celina koje sve egzistiraju na jednom istom mestu.
Tu je najpre synth kao okean – kao stajaća voda koja po malo vibrira. I to uvek u nekom jednoličnom tonu koji se oseća kao “buka bez buke”. Kada se malo navikneš na nju, više je i ne primećuješ. Ali, ona postoji kao konstantno brujanje koje se povremeno talasa – klizi polako na gore i na dole. Tako sporo i oprezno da jedva da si u stanju da to uopšte primetiš i pratiš.
Drugi ritam je sušta suprotnost. On je vrlo brz što je malo čudno za ovakvu stvar. Ali, ipak, taj zvuk je i utišan, tako da on, ipak, nije u prvom planu. On mu više dođe kao nešto što je tu da odmerava takt kako bi svi ostali zvuci koji postoje mogli da se orijentišu u prostoru. Da bi znali u svakom trenutku koliko je zvučnih sati. Taj zvuk se čuje kao bubnjarske činele koje kao male osice zuzuckaju neprekidno u pravilnim razmacima.
Możda je taj ritam Alexa ubacila u zvuk zato što, jednostavno, nije mogla da odoli. Jer, instrument koji je njena specijalnost su upravo bubnjevi (osim klavira).
Sledeći je ritam koji nije ritam nego ritmovi i ne nečega nego svega i svačega. Drugim rečima, Alexa je możda ovu stvar koristila kao diplomski rad, pa je njega nakrcala raznim Electro zvučnim efektima koje prosto sve ne możeš da pohvataš koliko ih ima.
Ipak, preterujem. Jer radi se o obali, i to dalekoj. Između nas i te obale je toliki prostor da se u njemu svašta događa. Alexa je samo to pokušala kroz zvučne efekte da pokaże. To koliko je taj prostor bogat i żiv.
Inače, kada te sva ta tri ritma pogode istovremeno osetiš u tome neki fini sklad. Osetiš da to ima smisla. Prija ti taj spori, nehajni zvuk koji zapljuskuje neku daleku obalu. Opušta te nekako tim svojim ponavljanjem koje samo krużi u koncentričnim krugovima. Bez zaustavljanja.
Ali, nemoj da dozvoliš da te ovaj ritam uspava. Jer, on je baš takav – hipnotizirajući. Ako se odupreš tom zvuku sirena polako ćeš uspeti da nazreš nešto vrlo interesantno. Odjednom će ti pred oči izroniti svet instrumenata koji u prvi mah uopšte nisi uspela da primetiš.
Postaješ svesna da je tu jedna električna gitara koja uopšte ne solira nego svira na hvatove – samo daje bazični ritam. Toliko je to retka zverka da ćeš morati baš da se pomučiš da je primetiš.
Trubu ćeš već lakše da skopčaš. Da, izuzetno, i ovde ona może da svrati, iako je to vrlo retka pojava. Truba ovde deluje ne kao da talasa zvuk, nego više kao da roni niz zvuk. Kao da je deo neke struje koja se kreće tako što se kliza – tako što pravi jako malo talasa i buke.
Da, tu je i klavir koji, da ne veruješ, čak i solira. Ali, uopšte nije mnogo primetan – uopšte ne štrči. Nekako kao da se u sudaru sa drugim zvucima njegov zvuk poništava. Ipak, ima ga dovoljno da może i da se čuje i da oboji ostali zvuk.
A tu je i jedna flauta, koja će samo na trenutak da proleti kroz zvuke tako brzo da su svi zvuci spremni da se zakunu da je, uopšte, nisu ni čuli ni videli.
Pored svega ovoga, tu je i jedan par trenutaka dug zvučni deo koji nosi etiketu Chill. Zaista, retka prilika da i takav zvuk čuješ u ovoj grupi. Mislim na Chill kakav je na blogu, ne na Chill Out kao što je onaj “napolju”. Jer, po tom Chill Out-u sve stvari i u New Age-u, i u Sounds-u i pola od onih u Ambientu i Lounge-u su pravi, “ortodoxni” Chill Out.
Dakle, ne taj, nego onaj naš Chill. Onaj fini osećajni zvuk koji budi prijateljstvo i neżna osećanja prema drugima.
E, to, baš to postoji i ovde u nekoliko taktova. Toliko potseća na “Timeless” iz Chilla – na njegov prefinjeni zvuk. Ako to uspeš da pronađeš i osetiš, onda si, zaista, čula ovu stvar. Onda ti “Daleka obala”, sigurno, neće više biti tako daleka.
(Alexandra Hampton – Distant Shore)

Na šta biste prvo pomislili kada biste čuli reči “Global Communication”? Możda neka tehnološka kompanija iz silikonske doline? Ili neka marketing agencija? Możda PR konsultantska grupa?
Sve to ili ko zna šta još bi vam palo na pamet pre nego što pomislite da je to jedan muzički band. Da, to su dva Engleza koji su se skupili zajedno da bi pravili svoj ambijentalni Electro. A od svega najviše vole baš onu aromu koja ima Techna ili House-a u sebi.
Izdali su nekoliko svojih studijskih albuma i nešto više singlova i remixa, ali su najpoznatiji po albumu koji se smatra remek delom ambijentalnog zvuka. Album koji nosi čudan naziv “76.14”. Šta mu to dođe, możda mislite?
Ovi momci očigledno potvrđuju zašto vole da “srču Tehno zvuk na slamčicu”? Możda zato što imaju jedan poseban smisao za: “biti praktičan”. Ili możda zbog nekog svog uvrnutog smisla za originalno.
Šta god mislili, mora se, ipak, priznati da ima u tome originalnosti kada se neko seti da stvarima sa albuma da imena po vremenu koliko one traju. Album “76.14” po toj logici jasno stavlja na znaje koliko dugo će sve stvari zajedno da zvuče.
To jeste logično, ali, ipak, za nečiji ukus możda suviše mehanizovano. Jer, muzika bi trebala da dolazi iz srca. Ukoliko je tako, onda bi za njen naslov bili prikladniji neki simboli, neke slike koje ta muzika pokreće u čoveku. Neke ideje, neka atmosfera – šta god samo ne brojevi. Nešto što će lakše da se pamti i što će imati u sebi energiju kojom zrači neku poruku ili neko osećanje.
Jer, umesto što su uzeli dużinu trajanja, mogli su da idu na još kraće pa da stvari nazovu rednim brojem od jedan do deset. Tako bi ih bar ljudi lakše zapamtili. A ne ovako. Treba da pobrkaš sve te minute i sekunde.
Ipak, postoji i neka dublja logika koja bi mogla da stoji iza svega toga. Na primer, ta, da G.C. żele da te oslobode predubeđenja koja o nekoj stvari imaš kada pročitaš njeno ime. Ovako, bezimena stvar će odjekivati u tebi prirodnije i bez dodatnih “konzervansa” sa strane. Moći ćeš da pristupiš svakoj stvari na svoj autentični način.
Ako taj zvuk u tebi izazove tvoj i samo tvoj specifičan odgovor, onda ćeš verovatno zapamtiti taj osećaj unutar sebe. To direktno iskustvo će svakoj stvari u tvojoj glavi i srcu pripisati ime koje ona treba da ima što se tebe tiče. Ti ćeš je krstiti onako kako żeliš. Na taj način nećeš imati problem sa zapamćivanjem, jer će tvoj lični simbolizam da učini svoje. Zapamtićeš svaku stvar po svom unutrašnjem dożivljaju tog zvuka i imenu koje si joj sama dala – bez obzira da li je to ime više deo tvoje svesti ili potsvesti.
Naravno, to bi značilo da stvari, zaista, slušaš otvorenog uma. Da pokušavaš da prodreš izvan onog spoljašnjeg – uobičajenog.
Ipak, ljudi uglavnom tako ne slušaju muziku. Muzika treba da ih razonodi bez mnogo unošenja u nju. Ili, treba da ih opusti, da ih uzbudi, da im popuni radni prostor i bude tihi “prijatelj”. To je sve, naravno, sasvim Ok. Ipak, na takav način si zakinuta za čitavu magiju zvuka koja leżi ispod površine – u dubljim slojevima bića.
Ne treba trošiti mnogo reči o tome da je ovo jedna Electro stvar sa vrlo visokim koncentratom Electro-na. Nemojte uopšte sumnjati da su se “Tehničari” vrlo dobro pobrinuli da to izmajstorišu.
Na početku se čuju neki šapati koji ne otkrivaju reči. A onda počinju da duvaju Electro vetrovi. Prvo kao brujanje koje te asocira na Etar Univerzuma koji ako ima neki zvuk onda bi on trebao baš ovako da zvuči. Zatim je tu neko “sabiranje i oduzimanje” Electro-na koje pravi neke atmosferske pokrete u okviru Etra.
A tu je i jedno pulsiranje koje kao da dolazi iz samog središta Univerzuma. Pulsiranje koje potseća da neko sve što postoji bilo gde u Univerzumu nadgleda i drżi pod kontrolom.
Naravno, svaki pristojni Tehno ne może sebi da dozvoli da makar malo ne Electro-nizira glas. Ovde ti glasovi zvuče kao neki razgovori između astronauta u svemiru, ili njih sa njihovom svemirskom bazom na Zemlji.
Ali, osim tih glasova se čuje i neki hor duhovne muzike koji kao da żeli da razbije tu suviše ElectroMehanoTechno atmosferu. Możda su to delovi uma astronauta koji u nedostatku spoljašnjih utisaka prizivaju neke dożivljaje iz potsvesti. One koji su im potrebni da razbiju bezličnu Electro monotoniju svojim drugačijim vibracijama. Svojom prisnošću, svojom unutrašnjom lepotom, svojom duhovnošću.
Tu je i jedan “nervozni” ritam koji je uleteo u atmosferu i odmah počeo da “tikće”. Kao neka tempirana bomba koja otkucava. Koja te tera da postaneš svesna svakog proteklog sekunda i sve manje vremena koje je preostalo pre nego što će bomba da explodira.
Ali, istovremeno, kao protivteża tog tiktajućeg ritma, tu je i “nebeski hor” – żenski glasovi koji tako udrużeni u nekoj posebnoj uzvišenosti izgledaju kao neko ko ima samo jednu jedinu misiju postojanja – da puni Univerzum duhovnim skladom. Ipak, ima nekog ritma u tom njihovom jednoličnom trajanju. Ritma koji potseća na New Age “ljuljašku” samo što nema četiri takta nego tri.
A onda će, pošto su Eoni prošli u ovakvom ritmičkom sklopu, u jednom trenutku, ta konstrukcija da nestane. Sve će da se povuče i izgubi. Ostaće samo ono što, naravno, mora – pulsiranje Univerzuma i još neki blago šišteći zvuk za koji pretpostavljam da je njegova sekretarica. Pa, ne może on sam svime da upravlja bez male pomoći sa strane, zar ne?
A, onda, kada je još nekoliko Eona prošlo, i kada je Univerzum zatvorio jedan pun krug, vraćaju se svi oni ritmovi koji su i ranije bili tu – i nebeski hor, naravno.
I ponovo je tu ono isto ritmičko vibriranje Electro-na koje pored svega unosi neki mir u srce – neko posebno spokojstvo u dušu.
Ono koje ti govori da je sve pod kontrolom. Da sve, ma šta se desilo, ima neki svoj dublji razlog – neko svoje mesto koje mu pripada. Da je sve deo jednog istog żivotnog kruga koga si i ti deo.
(Global Communication – 9.39)

Ove Špance smo već imali na blogu kada su nam objašnjavali kakvo je to avgustovsko popodne koje su oni dożiveli. Ime im asocira na fenomen optičke varke (mirage), ali mislim da su kada su birali svoje ime “Mirage Of Deep” mislili na unutrašnju “optiku” a ne spoljašnju. Miragi će nam ovaj put pokušati da objasne kako to “beskrajno plavetnilo” (Infinite Blue) odjekuje kada se pretvori u zvuk.
Kada bi bilo šta što je beskonačno široko ili duboko trebalo pretstaviti nekom bojom, većina bi se verovatno odlučila za plavu – za tamno plavu. Za neku Aqua nijansu.
Imali smo nedavno i “Aqua Sleeping” koja se bavila sličnom temom, i koja je koristila istu boju da nas poveże sa idejom vode koja “spava”. Vode koja sigurno odmara negde u nekoj dubini – u nekom svom beskraju.
“Infinite Blue” może da se odnosi i na vodu i na bezvazdušni Etar koji ispunjava Univerzum. I jedno i drugo beskonačno u nama ostavlja utisak nekog mraka. Neke tame koja je toliko beskonačna da je i sebe samu progutala.
Na prvi pogled bi crna boja możda bila bolja. Jer, tamo gde nema svetla vlada totalna pomračina. Onda bi bilo logičnije da se nešto što je bezgranični prostor ofarba u crno.
Da, deluje sasvim logično, ali postoji i drugačija logika, koja, ipak, više navija za tamno plavo.
Crna boja bi możda bila vernija istini, ali kada pokušavamo da shvatimo neki beskraj i svesni smo da o njemu ništa ne znamo, onda bi makar za početak bilo bolje da ga malo osvetlimo. Da bi bar pomoću toga što ga makar malo vidimo, mogli o njemu koliko-toliko da razmišljamo, meditiramo, ili bilo šta drugo s njim da radimo.
Jer, kada vidimo crnu boju, odmah nam se uvuče mrak i u um i u srce i mi ne możemo ni da mislimo ni da osećamo. Kakvu bismo ideju o beskonačnom tada dobili? Kakva bi bila praktična vrednost od te crne boje?
Osim toga, crno asocira na beżivotno, a kao što znamo Univerzum je żiv. Pun je raznih čestica koje neprekidno fijuču kroz Etar. Pun je zvezda, planeta i raznih nebeskih tela. Na mnogim planetama po zakonu verovatnoće sigurno ima nekakvog żivota. Iako sve to mi ne możemo da vidimo, mi ipak znamo da sve to postoji. Negde daleko, ali ipak postoji i żivi svoj żivot.
Zato tamno plavo u našim glavama i srcima više odjekuje kao neka beskonačna żiva materija od koje sve postaje i u koju se ponovo vraća, nego što je to crno.
Osim crne i sve druge boje se isključuju jer su, ipak, suviše specifične i neprikladne da predstave ideju beskonačnog. Crno jeste najbolja rezerva. Ali, crno će u direktnom sudaru sa plavim uvek da izgubi bitku. Jer, plavetnilo je večno bolji kandidat od crnila.
“Infinite Blue” iako za temu ima beskonačnost, ne żeli da govori o mraku, tami, beżivotnom mrtvilu, nego naprotiv ideju beskraja pokušava da predstavi zvukom u kome ima puno żivota i raznovrsnog dešavanja.
Ovo je jedna Electro stvar u kojoj kao po običaju pozadinu pravi sintisajzer. Sasvim je jasno da s obzirom na temu beskonačnog taj synth mora da bruji u pozadini kao neka trafo stanica. Kao neki simbol koji govori da iako ništa ne vidimo to ne znači da ništa i ne postoji. Zato nas jedno tiho brujanje syntha potseća da u beskonačnom postoji neka żivotna struja – neki żivotni napon – koji kreira neki żivi svet u okviru tih svojih beskrajnih granica.
Ali, “Infinite” se tu ne zaustavlja nego ide mnogo dalje. Dalje i od toga da nam prikaże samo neko pulsiranje, neke nevezane zvuke, neko fijukanje. Ne, ide još dalje tako što pokušava da nam ispriča neke żivotne priče koje se dešavaju u tom nepreglednom plavetnilu.
Da bi se Univerzum predstavio kao neko mesto u kome sve pršti od żivota a da se ipak zadrżi i dalje neka ideja dalekih plavih nedodirljivih prostranstava, “Infinite” je pozvala u pomoć različite zvuke i zamolila ih da počnu da pričaju svoje żivotne priče.
Sintisajzer je odmah pritisao na taster: “Hoću ja prvi”, kao da će mu u tom deljenju uloga neko drugi zakinuti koji minut. Iako jedan drugi synth, kao što smo rekli, već boji čitav zvuk u duboko tamno plavetnilo. Ali ne treba mu zameriti. Takav je Electro. Uvek voli da dominira – čak iako već dominira.
Ali, pošto je plavetnilo duboko i široko mogli su u njega da se smeste svi bez problema.
Sintisajzer se odmah bacio na posao da pravi neke zvučne celine, neke refrene kojima samo fale reči pa da ti već ispričaju neku legendu. Po tome ti se taj deo może učiniti da veoma liči na Ambient zvuk koji je, kao što smo videli, pun nekih Etno mitova.
Žičani zvuci su, takođe, vrlo zastupljeni. Čini se da je među njima i električna gitara koja kao da żeli da malo ubaci dinamike i po koji iznenadni kosmički izazov – neku kometu, asteroid ili tako nešto.
Tu je i neka arhaična “żica” – możda indijski sitar – koji se pokazao jako dobar kada treba predstaviti neko suptilnije dešavanje.
“Žice” uglavnom ne pričaju priče, nego više upozoravaju ili skreću pażnju. To se, sigurno, ne bi moglo reći za duvače koji su se baš użiveli u to da “drobe” bez prestanka. Gde god se okreneš, uvek natrčiš na nekog duvača koji ne zatvara usta.
Tu je, najpre, andska pan-frula ili możda ona persijska od bambusa. Ta frula izgleda da ima baš mnogo priča za pričanje. Mnogo ne zaostaje još jedan duvač koji liči na klarinet ili tako nešto slično. Ne bi bilo iznenađenje da njegov zvuk baš synth imitira – jer on je to savršeno u stanju. Taj duvač – ili šta je već – je baš zaseo, pa onako počinje, kao da ima beskonačno vremena: “Bilo je to u jedno vreme kada...”. Dakle, raspreda sve u šesnes’.
A među duvačima, da se ne zaboravi, je i jedna fina dama – očigledno Electro flauta koja se, takođe, mnogo ne suzdrżava da każe po koju.
Dirke će da pojača još i klavir, koji, onako iz zezanja, samo da se zna da je tu, nešto malo prčka. Nema strpljenja da priča svoju priču nego se više ubacuje da komentariše tuđe.
Sve to zajedno żivi i prepliće se u dubokom plavetnilu.
Ipak, postoji neka logika u svoj toj zvučnoj diskusiji. Ona je, najpre, vrlo żivahna, ali kako vreme odmiče, tako se intenzitet sve više smanjuje, da bi pri kraju ostala da bruji samo struja beskraja kroz koju fijuču Electro vetrovi.
Sve se postepeno smiruje i utišava. Zvuk se gubi i plavetnilo poprima sve tamnije boje. Ulazi se u dubinu u kojoj više nema mesta za priče. Tamo gde je żivot na onoj strani na kojoj je boja plavetnila najtamnija.
(Mirage Of Deep – Infinite Blue)

Dva Andrey-a na istom zadatku. Jedan Zvyagintsev, filmski režiser i scenarista. Svetski poznat i nagrađivan. Njegov film iz 2003 “The Return” (povratak) dobio je zlatnog lava u Veneciji. Film “Leviathen” je nominovan za Oskara za najbolji strani film, a najnoviji film iz 2017 “Loveless” (neljubavni) je dobio nagradu žirija na Kanskom festivalu.

Drugi, Andrey je Dergatchev, plesač, muzičar, glumac, kompozitor muzike za film, video i balet.

E baš taj Dergatchev je sada na redu da ti predstavi svoj mix od dve stvari. Jedna je iz gore pomenutog filma The Return, a druga iz filma “Izgnanie” (izgnanstvo) istog režisera Zvyagintsev-a.

Stvar koja je glavna u mix-u se zove Port (luka). Zvuči tako obično, dosadno. I već u startu te tera da zauzmeš gard. Jer čini ti se tako smorno već na pomenu imena. Zvuci iz luke? Ma ko će još to da sluša?

Ali, kada bi samo znala šta sve majstor kao što je Andrey može da uradi sa zvucima ramislila bi dvaput pre nego što bi presudila. Jer, daj tom umetniku za zvuk bilo šta, ma možeš i luku, i napraviće od toga fantaziju za čula. Napraviće novo iskustvo, doživljaj. Onakav kakav ne možeš ni u snovima da predpostaviš.

Jer, njegov zvučni prostor je tako krcat da zvuci prosto ne mogu da egzistiraju jedan pored drugog, pa zato moraju da se preklapaju i prelivaju. Prosto nema mesta koliko ih je sabio na malom prostoru.

A opet, to ti se, uopšte, tako ne čini, jer on zvuke finim, nevidljivim, koncem povezuje. Tako da ti osećaš i praznine u zvuku – pauze koje te odmaraju. Koje ti ostavljaju vreme da se povratiš – da stabilizuješ utiske.

Ali, on to baš tako želi. Jer, hoće da ti privuče pažnju. Na ovaj ili onaj način. Izložiće te zvucima tako jasnim i čistim, da će ti biti vrlo interesantno da pratiš taj sled događanja koji ti se nudi. Koji ti pred očima stvara bujne svetove iz mašte. A on će ti u tome pomoći tako što će da izmeša realnost sa nadrealnim.

Pružiće ti originalne zvuke koji dolaze iz luke kao što su, na primer, zvuk sirene sa broda, pa pljesak vode koji pravi veslo na čamcu. Pa galebove i žabe. Pa korake. Ali, takođe, i gomilu raznih drugih zvuka koje će ti biti teško da rastumačiš. Znaš da pripadaju realnosti, ali nisi sigurna o čemu se, zapravi, radi. To ti privlači pažnju, drži koncentraciju i priprema te za “drugu stranu medalje” – za nadrealno.

Na primer, propustiće ti Andrey kroz realne zvuke koje čuješ i zvuk pulsiranja koje ti se čini kao da dolazi iz srca svemira. Kao da imaš privilegiju da čuješ kako zvezda udaljena milijarde svetlosnih emituje signale koje je tvoje uvo uspelo da uhvati. I to te odmah baca u dubinu – u maštu o večnosti, o životnom smislu.

Dakle, majstor Andrey ne pravi zvuke samo zbog njih samih nego najpre zbog atmosfere – zbog doživljaja koji će oni u tebi da izazovu. Zbog mirisa koji će za sobom da ostave kada se potpuno izgube kao zvuk.

Što se te atmosfere tiče odmah će ti postati jasno da se ovaj zvuk ne šali. Nije tu da bi ti se dodvoravao. Oseća se to u vazduhu – u bojama koje zrače. Jer, neka stalno prisutna napetost se provlači od početka do samog kraja. A što se ide dalje to zvuk postaje sve sumorniji.

Osećaš jasnu pretnju u vazduhu. U tim delićima zvuka koji dopiru sa strane kao da čuješ neko potmulo zlo koje se pomalja. Koje ne želi da ti pokaže lice jer zna da ćeš se slediti od straha ako te pogleda u oči. Zato krije pogled. Zato ne pušta glas.

Samo na trenutke, ako ti je jaka pažnja, možeš da osetiš njegovo prisustvo. Odaće ga ti delići u kojima ne može da se iskontroliše. Jer, prevelika je snaga koju poseduje. Prevelika je mogućnost koja mu se nudi. Da uzme, da osvoji ono što želi.

Ali, on zna da ako te želi mora da te pridobije. Mora da učini da mu se prepustiš. Moraš to ti sama da poželiš. Jer takav je poredak stvari. Jer, i nad silom ima sila. I nad njim. Hiljadu puta jača. Ona božja sila koja određuje kako stvari u ovom svetu treba da izgledaju.

I zato i on mora da poštuje red. Mora da ti dozvoli da biraš. Iako bi mogao da te slomi kao slamku, on to ne sme da radi. Jer bi njegova kičma u istom trenu bila smrskana u milion komada.

Ali, ako mu sama priđeš, ako ga poželiš, onda može da nastupi. Da odigra svoju igru. Da ti pokaže da je dobro samo jedna strana medalje. I da ti može biti mnogo interesantnije u životu ako postaneš nevaljala. Ako budeš “pametna” da osvojiš, prevariš, iskoristiš. Da “držiš na čiviluku” ako tako želiš.

Jer, treba da znaš da ako ti to ne uradiš uradiće nego drugi tebi. Postaćeš žrtva nekog kretena koga je baš briga za tvoje dobre želje i planove.

I tako će da ti plete priču ovaj zlokobni zvuk u pokušaju da te obmane. Da te fascinira svojim trulim idejama koje nedozreloj glavi mogu da budu jako privlačne.

Do samog kraja će da vrti jedan isti film. Da pomeša realnost i maštu – slike iz kosmosa koje će da stvaraju nadrealne scene u tvojoj glavi. I ti više nećeš znati šta je stvarnost a šta je snoviđenje.

A onda će taj zvuk da se utiša i da nastupi jedan drugačiji zvuk. Ljudski. Hor glasova koji kao da žele da ti se obrate. Čini ti se kao upozorenje. Čini ti se kao da dobijaš poruku koja kaže da trebaš da paziš gde staješ i kako nastupaš. I sa kim se družiš.

I ti odjednom sada vidiš starca sa sedom bradom koji je umnožen kao da dolazi iz sobe ispunjene ogledalima. Čuješ taj zvuk iz mnogobrojnih usta. Ne kao reč, ne kao rečenica, nego kao zvuk. Ali, zvuk koji ti je sasvim jasan šta znači.

Daleko si otišla od kuće i treba sada da se vratiš. Trebaš da zaboraviš na zavodljive priče koje si čula. Jer, one nisu za tebe. One ti ne žele dobro. I zato pusti ih na miru. Ne trebaju ti.

I onda, glasovi počinju polako da nestaju. Kao da se udaljavaju. Sve ti je teže da ih čuješ. Osećaš kako blede i kako će već u sledećem trenu sasvim da iščeznu.

Ti ostaješ sama sa utiskom da si doživela jedno nezaboravno iskustvo – životno. Naučila si lekciju da imaš slobodnu volju, da imaš pravo da se pokreneš na onu stranu na koju želiš. A da bilans tvoga života zavisi od puta koji ćeš da izabereš.

(Andrei Dergatchev – Port & The Banishment (OST)

Bilo je potrebno da ih bude jedanaest da bi jedan postao izuzetan. Jer, ni jedan od braće i sestara nije dobio prestiżnu stipendiju kraljice Elezabete na kraljevskom muzičkom koledżu u Londonu osim njega. Osim Claude Chalhoub-a. Dok su bombe padale u Beirut-u u Libanu, Claude je drżao uz bradu svoju violinu.
Još u svojim ranim teenager-skim godinama osetio je kako izgleda kada staneš violina uz violinu sa proslavljenim majstorima tog instrumenta (Daniel Barenboim, Yo Yo Ma, Michael Brook...itd.).
Njegova zvučna ljubav je arapski zvuk. Ali, ono što taj njegov arapski čini posebno interesantnim je što Claude voli da ga umeša sa zapadnim zvukom. Što voli da pravi takve violo-fuzije koje te, jednostavno, ostavljaju bez daha. Tako prefinjeno emotivne, a istovremeno jedinstvene i duboko lične.
Electro nije mogao da dobije bolji zvuk za svoj requiem. Jer, kao što je to već najavljivano, Claude-ova “Kaa” će konačno, ugasiti Electro talas. Konačno će ga dovesti do samog kraja.
Nije iznenađenje da je Claude izabrao to nepoznato i čudno ime za jednu svoju stvar – “Kaa” – jer on izgleda baš voli kada njegove stvari tako deluju – malo uvrnuto.
To “Kaa” svakako nije lik pitona u knjizi o dżungli. Pa šta je, onda?
Możda su to samo slova koja su se Claude-u svidela kako zvuče zajedno. A możda je preko njih pokušao da pošalje i neku simboličnu poruku.
“Kaa”, na primer, na swahili jeziku znači żiveti. Swahili je jedan od popularnijih afričkih jezika. A neki lingvisti govore da u shvahiliju ima dosta arapskog uticaja. Możda je Claude-ovo uvo navijeno na arapski negde pokupilo reči tih lingvista.
S druge strane, egipatska reč “ka” u religijskom rečniku starog egipta znači duša ili duh koji posle smrti napušta telo.
Interesantno je kako slična reč może da ima potpuno suprotna značenja: żivot i smrt. Ali, “kaa” może da se shvati i obrnuto – kao isto značenje u oba jezika – ako se żivot posmatra kao jedna celina. Kao jedinstvo ciklusa rađanja i umiranja.
Ima tu, oko imena, nečega sigurno, jer jedan interesantan film “Into The Wild” od Sean Penn-a ima baš tu stvar u svom filmu koji govori o żivotu i smrti jednog mladog čoveka koji je żeleo da dostigne prosvetljenje svog duha tako što je otišao daleko od ljudi – u divlju prirodu Aljaske.
Kaa jeste Electro, ali, naravno, jedan poseban – drugačji od svih koje smo do sada imali.
Biti drugačiji od svih je nešto s čime smo se već sretali u okviru Electro talasa, zar ne? Setite se Ambient zvuka, gde je biti unikat jedna sasvim obična stvar, jer su i svi drugi baš takvi – jedinstveni.
Kaa bi po tome mogla “ladno” u Ambient grupu. Pogotovo ako se uzme u obzir da ovaj zvuk miriše Etno – po arapski. Ipak, u Ambient-u su dosta brżi ritmovi (osim izuzetka “Kyrie Eleison”).
Baš zbog tog sporog ritma koji Kaa ima, Sounds mu, ipak, više leżi. Ali, Kaa će u Sounds-u, svakako, biti kao mali crni labud među pačićima. Bez dileme će jedva dočekati da mu dodele nadimak “rużni” samo zato što je drugačiji od svih. Jer, u Sounds-u, su sve druge stvari izrazito nakrcane Electro-nima. Uglavnom su u nekom relax fazonu za koji bi “napolju” rekli da je Chill Out.
A Kaa ne możeš nigde da svrstaš. Możda u neku “Neo-klasiku” – u nešto što bi trebalo da bude klasika jer je instrument takav – klasičan. Ali pošto taj zvuk prati neke čudne i nepoznate zakone, epitet “klasičan” je nešto što mu baš ni malo ne leżi.
Sada zamislite sudar između tog Chill Out-a i nečega što ama baš ni malo na to ne liči.
Da, jeziv sudar je to. Ali, s druge strane, Kaa je na pravom mestu, jer je baš takav neusaglašen zvuk idealan da prikaże stanje u kojem se Electro nalazi. Jer, Electro sada iz jednog stanja u kome egzistira – u najniżem energetskom obliku – treba da pređe u nešto sasvim drugo. U nešto što on sam nije. Treba da pređe u “Ništa”.
Kaa jeste zvuk (sound). S te strane, on je baš tu gde treba. Jer, ovo je grupa za zvuke, zar ne? Kaa je više zvuk nego zvučanje. Više je skup nekih zvuka nego skup nekih tema i refrena. Više je nepovezan i neskladan nego što je usaglašen.
Ali, taj nesklad je jako kreativan – ima mnogo żivota u sebi. Oseća se da on prati neke zakone – iako su oni mistični i nepoznati. Iako zvuči sirovo i neobrađeno, ostaje jak utisak da postoji nešto vredno u tom uglu stvarnosti. Da se odatle šalju neke poruke koje bacaju svetlo na drugu stranu egzistencije – na onu koja se potiskuje. Koja se gura pod tepih i sklanja s očiju.
Ipak, i pored tog jakog individualnog pečata, ovo je i dalje jedna Electro stvar. Jer, već na samom početku Electro struja uspostavlja okvir za zvuk violine. Ali, da li je to, uopšte, violina? Jer, violina kao da ovako ne zvuči.
Pošto Claude voli tradiciju da mixuje sa modernim, możda se ovaj put poslużio nekim arhaičnim instrumentom – nekim dalekim pretečom violine. A możda je to, zaista, violina, samo što je Claude u stanju da je navede da dobrovoljno izađe iz svoje koże – da bude ono što uglavnom nije.
Jer, violina je ovde sirova, gruba, ali ipak osećajna. Kao neka nezrela klinka koja je tek stupila u četrnaestu, pa svet dożivljava kao opasno mesto za żivot. Koja napipava svaki pedalj zemlje dok preko nje gazi. Oprezno, sa nepoverenjem. Koja i na najmanju pretnju mršti obrve, ali se suzdrżava da drekne jer joj usta drżi zatvorena slaba vera u sebe. Ta vera koja ni sama ne zna niti šta jeste niti šta bi trebalo da bude.
Ali, kao što će ta klinka uskoro da pređe u jedno drugo stanje – u svet odraslih – tako će ono što već dugo traje – Electro – morati da okonča svoj vek. Moraće da se povinuje zakonu prirode koji je na početku dao a na kraju uzeo.
Ali, to uzimanje nije sebično. Ono je u slużbi davanja. Jer, ono što je uzeto će se ponovo vratiti kao mlado, sveże i puno Energije.
(Claude Chalhoub – Kaa)

PLAYLIST SOUNDS (6 Songs)