Ako ste potpuno novi na blogu i
već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da
najpre posetite stranu POČETNA,
a posle nje UVOD –
obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u
vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da
pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.
Zbog toga što Electro grupa ima toliko mnogo podgrupa – što je čini veoma glomaznom – podeljena je na četiri dela (Electro I, II, III, IV). Na taj način je omogućeno jednostavnije snalaženje (traženje pojedinačnih videa, na primer), a i lakše učitavanje stranice preko Interneta.
Delovi Electro grupe su poređani po određenom redosledu. Dakle, prvi je na redu Electro I, a poslednji Electro IV. Potrebno je da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen radi postepenog uvoda u Electro priču.
Osim toga, samo u Electro I, na početku strane, se nalazi uvod koji se odnosi na celokupan Electro zvuk.
U sastavu Electro II celine se nalaze tri grupe: ElectroGroove, ElectroTrance i ElectroDisco.
ELECTRO GROOVE
Već smo nešto ranije pomenuli značenje reči “groove” u anglo-američkom slengu (fazon, trip, stil), ali to, naravno, nije baš savršeno objašnjenje. Potrebno je da znamo nešto malo više o korenu te reči da bi nam onda njen smisao došao više kao osećaj a manje kao neka posebna reč.
Osnovno značenje reči groove na engleskom jeziku je brazda. Brazda je, kao što dobro znamo, nešto što je rasečeno, rascepljeno i što ima svoju dubinu. Kada neko ore zemlju primitivnim plugom, on ispred sebe raseca zemlju i na njoj pravi brazde.
U simboličnom smislu to znači da najpre moramo da izađemo iz uobičajenog raspoloženja. Moramo da ga “rasečemo” – da napravimo rez u odnosu na ono od ranije. Istovremeno kada smo napravili pukotinu, ulazimo u “brazdu” – u raspoloženje i ponašanje koje je neko naše drugo “ja”.
Muzika nam može pomoći svojim zvukom, ritmom i ukupnom energijom da se što lakše ubacimo u groove i da u njemu ostanemo. U diskoteci će te DJ često pozvati da osetiš groove (“Feel The Groove”), ili da uđeš u njega (“Get Into The Groove”).
Uvek kada nešto menja svoje prvobitno stanje mora da postoji neka sila koja će da deluje. Koja će da, na primer, izbaci telo iz ravnoteže i usmeri ga na neku drugu putanju od one na kojoj je trenutno. Što je promena radikalnija to i sila koja je potrebna za tu promenu mora da bude veća.
Ova Electro grupa ima u svom nazivu “Groove” jer želi da prenese poruku da je snaga i energija ovde veoma jaka. Da je najveća od svih drugih Electro grupa. Da je to ona sila koja je u stanju da te lako izbaci iz sopstvene orbite i ubaci u stvarnost u kojoj vladaju drugačiji zakoni od uobičajenih.
I u našem jeziku imamo jako sličnu reč kada želimo da kažemo da nešto jako odjekuje – kao teška artiljerija ili grmljavina. Kažemo: “Ala
Dakle, u ovoj grupi će jako da gruva. Jer, na ovom mestu ulazimo u polje najsnažnije ElectroStruje.
Ali, kao što je to bio slučaj i ranije, i ova grupa nije sasvim kompaktna. Jer, različita je snaga potrebna ako ste, na primer, sprinter na 100 metara ili ako trčite maraton od 42 kilometara. Potpuno dva različita kvaliteta snage. Kod jedne je važna eksplozivnost u trenutku a kod druge izdržljivost.
Središte ove grupe pripada onim stvarima koje će imati vrlo jak Electro naboj. Ta potentna energija može da se ispolji tako što zvuk ima brzinu, težinu ili kombinaciju oba. Ljudima je lakše da snagu povežu sa brzinom. Međutim, i težina ume da bude itekako silna. Zamislite parni valjak kako polako svojom težinom ukiva asfalt u zemlju – kako mu “lomi kosti”.
Osim tog osnovnog snažnog i teškog zvuka, ova grupa će da ugosti i neke stvari koje imaju tesnu vezu sa Trance zvukom. Stavljene su ovde, a ne u Trance, jer sigurno imaju neku specifičnost koja ih bar malo razlikuje od klasičnog Trance-a. Naravno, i te stvari imaju u sebi snažnu energiju koja pomera.
Šarenilo ove grupe će još da upotpune i stvari za koje nema mesta u drugim Electro grupama, jer su nekog drugačijeg muzičkog stila (Hip-Hop, na primer), a istovremeno imaju višak “elektrona” u sebi.
A biće tu i stvari koje plivaju u graničnim oblastima. One, doduše, imaju naelektrisanje koja se u ovoj grupi traži, ali, što se tiče ritma i zvuka, u startu upada u oči da ih je teško uklopiti bilo gde drugde.
Jasno je da ova jaka zvučna sila u kojoj smo trenutno nije jedna jedina. Imali smo ih do sada više različitih (Funk, Punk, Rock…). I uglavnom se tu radilo o dinamičnoj sirovoj snazi koja ruši sve pred sobom.
Ipak, treba imati u vidu da to nije sva moguća snaga. Jer, postoji i snaga koja ruši planine svojom tišinom i bezbrižnošću – svojom prefinjenošću. Doći ćemo nešto kasnije i do te snage.Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.
Zbog toga što Electro grupa ima toliko mnogo podgrupa – što je čini veoma glomaznom – podeljena je na četiri dela (Electro I, II, III, IV). Na taj način je omogućeno jednostavnije snalaženje (traženje pojedinačnih videa, na primer), a i lakše učitavanje stranice preko Interneta.
Delovi Electro grupe su poređani po određenom redosledu. Dakle, prvi je na redu Electro I, a poslednji Electro IV. Potrebno je da sledite taj raspored, jer je on namerno takav napravljen radi postepenog uvoda u Electro priču.
Osim toga, samo u Electro I, na početku strane, se nalazi uvod koji se odnosi na celokupan Electro zvuk.
U sastavu Electro II celine se nalaze tri grupe: ElectroGroove, ElectroTrance i ElectroDisco.
ELECTRO GROOVE
Već smo nešto ranije pomenuli značenje reči “groove” u anglo-američkom slengu (fazon, trip, stil), ali to, naravno, nije baš savršeno objašnjenje. Potrebno je da znamo nešto malo više o korenu te reči da bi nam onda njen smisao došao više kao osećaj a manje kao neka posebna reč.
Osnovno značenje reči groove na engleskom jeziku je brazda. Brazda je, kao što dobro znamo, nešto što je rasečeno, rascepljeno i što ima svoju dubinu. Kada neko ore zemlju primitivnim plugom, on ispred sebe raseca zemlju i na njoj pravi brazde.
U simboličnom smislu to znači da najpre moramo da izađemo iz uobičajenog raspoloženja. Moramo da ga “rasečemo” – da napravimo rez u odnosu na ono od ranije. Istovremeno kada smo napravili pukotinu, ulazimo u “brazdu” – u raspoloženje i ponašanje koje je neko naše drugo “ja”.
Muzika nam može pomoći svojim zvukom, ritmom i ukupnom energijom da se što lakše ubacimo u groove i da u njemu ostanemo. U diskoteci će te DJ često pozvati da osetiš groove (“Feel The Groove”), ili da uđeš u njega (“Get Into The Groove”).
Uvek kada nešto menja svoje prvobitno stanje mora da postoji neka sila koja će da deluje. Koja će da, na primer, izbaci telo iz ravnoteže i usmeri ga na neku drugu putanju od one na kojoj je trenutno. Što je promena radikalnija to i sila koja je potrebna za tu promenu mora da bude veća.
Ova Electro grupa ima u svom nazivu “Groove” jer želi da prenese poruku da je snaga i energija ovde veoma jaka. Da je najveća od svih drugih Electro grupa. Da je to ona sila koja je u stanju da te lako izbaci iz sopstvene orbite i ubaci u stvarnost u kojoj vladaju drugačiji zakoni od uobičajenih.
I u našem jeziku imamo jako sličnu reč kada želimo da kažemo da nešto jako odjekuje – kao teška artiljerija ili grmljavina. Kažemo: “
Dakle, u ovoj grupi će jako da gruva. Jer, na ovom mestu ulazimo u polje najsnažnije ElectroStruje.
Ali, kao što je to bio slučaj i ranije, i ova grupa nije sasvim kompaktna. Jer, različita je snaga potrebna ako ste, na primer, sprinter na 100 metara ili ako trčite maraton od 42 kilometara. Potpuno dva različita kvaliteta snage. Kod jedne je važna eksplozivnost u trenutku a kod druge izdržljivost.
Središte ove grupe pripada onim stvarima koje će imati vrlo jak Electro naboj. Ta potentna energija može da se ispolji tako što zvuk ima brzinu, težinu ili kombinaciju oba. Ljudima je lakše da snagu povežu sa brzinom. Međutim, i težina ume da bude itekako silna. Zamislite parni valjak kako polako svojom težinom ukiva asfalt u zemlju – kako mu “lomi kosti”.
Osim tog osnovnog snažnog i teškog zvuka, ova grupa će da ugosti i neke stvari koje imaju tesnu vezu sa Trance zvukom. Stavljene su ovde, a ne u Trance, jer sigurno imaju neku specifičnost koja ih bar malo razlikuje od klasičnog Trance-a. Naravno, i te stvari imaju u sebi snažnu energiju koja pomera.
Šarenilo ove grupe će još da upotpune i stvari za koje nema mesta u drugim Electro grupama, jer su nekog drugačijeg muzičkog stila (Hip-Hop, na primer), a istovremeno imaju višak “elektrona” u sebi.
A biće tu i stvari koje plivaju u graničnim oblastima. One, doduše, imaju naelektrisanje koja se u ovoj grupi traži, ali, što se tiče ritma i zvuka, u startu upada u oči da ih je teško uklopiti bilo gde drugde.
Jasno je da ova jaka zvučna sila u kojoj smo trenutno nije jedna jedina. Imali smo ih do sada više različitih (Funk, Punk, Rock…). I uglavnom se tu radilo o dinamičnoj sirovoj snazi koja ruši sve pred sobom.
Otvaranje ove grupe započinjemo onako kako dolikuje – slavljenički.
Kao što Funk Machine kaže: “Hajde da započnemo ovaj Party” (“Lets Get This Party Started”). Hoćemo, upravo se spremamo za to.
Šta mislite, kakvu zabavu će da napravi mašina za Funk? Funk-ersku?
Ne. Funk Machine je napravila ovu stvar 1992 godine i ona je za nešto drugačiju zabavu od one koja će biti na našoj žurci.
Umesto originala, mi ćemo ovde čuti njenu obradu koju potpisuju dva DJ-a (John Digweed & DJ Alexander Coe (aka Sasha). Remix je nastao 1994 godine.
Inače, za tu dvojicu poznatih DJ-eva i muzičkih producenata se vezuje pojam “Renaissance”.
Renaissance je prevashodno bio klub u Britaniji u kome se puštala avangardna elektronska muzika za koju su bili zaduženi baš John & Sasha. Oni su imali neke svoje ideje kako bi budući Electro zvuk (Progressive House, Trance, Techno…) trebao da izgleda, i onda su namixovali četiri Cd-a sa takvom muzikom.
Kompilaciju su nazvali “Renaissance” i na naslovnoj strani joj nalepili fotografiju koja potseća na radove Michelangela (starac sa dugom sedom bradom koji lista knjigu par puta stariju od njega).
Očigledno je da su želeli da deluju prosvetiteljski na tadašnju Electro Club scenu. Pošli su od nekih interesantnih ideja koje su u to vreme postojale u italijanskom TranceHouse-u, i onda su to uklopili u svoj “groove”.
Ali, mi nećemo čuti ni tu njihovu obradu iz 1994. Nego šta drugo?
Na desetogodišnjicu izdanja Renaissance (2004) John & Sasha su se potrudili da naprave remaster – što znači moderniju verziju svog originala. Neke sekvence su ostale potpuno nepromenjene, dok su neke dobile nešto drugačiji zvuk. Ipak, prevashodni razlog za remaster nije bila nova obrada, nego nove tehnološke mogućnosti unapređenja kvaliteta zvuka.
Dakle, verzija koja je na blogu i koju ćemo upravo čuti je iz 2004 godine.
Inače, za ovu stvar se može reći da “iver ne pada daleko od klade”. Koliko god da su John i Sasha obukli ovu stvar u Electro odelo, u njoj se i dalje oseća dašak Funk-a. Jer, tokom čitave stvari glasovi furaju neku svoju pevalicu koja dosta potseća na Funk groove.
Osim toga, glas i reč nisu baš svojstveni Electro zvuku. Možda mogu da prođu glasovi koji znače neku unutrašnju extazu ili koji su tu da malo razbude publiku. Dalje od toga vrlo retko. Naravno, Funk-ovan rečnik u pesmi nećemo imati jer ga verovatno znaju samo deset ljudi.
Što se tiče ritma, on je neka kombinacija Electra i Trance-a. Ali, baš zbog malopre pomenute Funk arome koju ima u sebi ova stvar nije prebačena u ElectroTrance grupu u kojoj se, inače, nalazi još nekoliko “rođaka” sa istog albuma.
Ono što se odmah primećuje je da snaga i dinamika koji se non stop upumpavaju ne daju ritmu da zastane – da se odmori. Svi glasovi i svi instrumenti su u zajedničkoj misiji – da rasplamsavaju Electro plamen.
Ovu stvar ne možeš da “kontempliraš” – ne možeš da je primaš na svoje racionalno. Da samo sediš i da je slušaš kao što možeš Jazz. Ne. Ova stvar je stvorena da bi bila igrana. Uvredićeš je ako radiš bilo šta drugo.
Nije potrebno mnogo da se trudiš da bi okrenula na igru. Ne. Sasvim je dovoljno da se namerno ne kočiš i suzdržavaš. Ako si uspela u tome, telo će već umeti vrlo dobro samo da se snađe.
Jer, ovo je ritam koji nosi, obara s nogu i ponovo te na noge diže. Osećaš da je sve u transu. Da vlada kolektivno ludilo. Ubaci se i ti u ovaj ElectroFunk-tastični groove i Party neće moći da prestane da traje.
(Funk Machine – Lets Get This Party Started (Party Mix)
Možda mislite da je Party ritam
u prethodnoj stvari bio Electro vrhunac što se tiče energije i snage. Logično,
na početku je. Treba odmah staviti do znanja “na kojoj strani leži srce”. Ne,
ipak, ne. Muzika sa zabave ne pripada grupi najvećih “teškaša”. Ona je više
“trans-a-tična” – jednu stepenicu lakša.
Verovatno naslućujete da sada sledi teška kategorija. Da, tako je. Kada iskusite ovu stvar biće vam jasno koja temperatura vlada u središtu ElectroGroove-a. To će vam postati “kristalno” jasno. Jer, ekipa koja izvodi ovu stvar se zove “The Crystal Method”.
Kakvi su to kristali? Koji je to metod?
Kristali su, inače, materije čije je glavno obeležje to da je njihova struktura jednobrazna. To znači da kristali zadržavaju uvek istu strukturu kako se šire i povećavaju. Dakle, stalno ponavljanje istog je njihov unutrašnji DNK.
Oblici kristala mogu da poprime za ljudsko oko vrlo interesantne oblike. Dijamant je, na primer, kristal. Dijamanti su osim toga što su lepi i što vole da se igraju sa svetlošću poznati po svojoj čvrstoći i tvrdoći.
“The Crystal Method” ti poručuje da je pred tobom “sjajan” zvuk. Da će tu biti i tvrdo i čvrsto i da će to da traje – da će uvek da ti se vraća i ponavlja. Crystali te neće izneveriti. Oni ti obećavaju da će od početka do kraja da “kristališu” na isti način. Da će ti, na kraju, sve biti “kristalno jasno”.
“Crystal-i” su se pojavili tokom sredine devedesetih i uskoro doživeli svoj najveći uspeh sa albumom “Vegas”. Kada u Americi prodate album u više od milion primeraka onda on dobija platinastu etiketu (ponovo izdat 2007). Zato ovaj bend smatraju jednim od prvih pet u oblasti Electro zvuka. Aktivni su i danas (2011 poslednji singl, 2012 novi album).
Kristalni metod je primenjen i ovde – u ElectroGroove grupi. Crystal-i će se vraćati i vraćati, dok ti se ne predstave sa nekoliko svojih stvari. Prva od njih je “Trip Like I Do”.
Već na samom početku ćeš osetiti da te ponavljanje koje ti serviraju Crystal-i neće uspavati svojom jednoličnošću. Naprotiv. Njihovo ponavljanje se odnosi na to da će ti ponavljati jednu istu dinamiku i težinu u zvuku i ritmu. Ali, obilaziće oko tog jednog istog središta u krug i pružaće ti tom prikom različite uglove posmatranja. Dakle, jedna ista suština sa mnogo svojih različitih lica.
Već na početku će te naterati da “raširiš oči” kada ti tresnu na sto jedan ženski glas koji te u startu i privlači svojom životinjskom magijom, ali ti istovremeno i pali lampice u glavi da od tog glasa trebaš da bežiš glavom bez obzira, jer tu nešto opasno nije kako valja.
Glas je ili “umažen” sexualnom extazom ili je na nekoj drogi. Verovatnije je, možda, ipak, ovo drugo. Jer, u naslovu stoji “Trip Like I Do”, što je i najčešće pominjani deo texta. Glas ga, očigledno, zove da joj se pridruži. Da “se uradi” baš kao i ona. Da je to najbolje i jedino – da se utripuje na njen način.
Dok ona tako tripuje, pozadinski zvuk je bradom prekrio lice, na njega stavio tamne naočare, fantomku na glavu gde je samo prorez za oči, pantalone i jaknu široke da daju slobodu i najdinamičnijim pokretima, čizme tesno pripijene uz gležnjeve da mogu i kroz vatru i kroz vodu, u rukama lako oružje razorne moći.
Već kad pomisliš “uh, ovo je baš teško”, kada ritam i zvuk odjednom “dobiju temperaturu” i kristališu se na novom – višem nivou. Ponovo pomisliš da je to kraj i da nema više, kada te iznenada prenerazi zvuk koji je takve razorne moći da se može uporediti sa tvrdim sečivom dijamanta koje kao kroz sir prodire krozlake metale
Kada ti već postane dosta tog ritma koji “obezglavljuje”, zvuk se vraća na početak – ponovo glas, ponovo temperatura, ponovo tvrdi dijamant. Crystal-i su održali obećanje. Ako misliš da ti je lekcija da osetiš tvrdo i “gusto”, da osetiš porođajne muke kroz koje prolazi kristalizacija života, onda ti Crystal-i stoje na raspolaganju – uvek i ponovo opet.
Oh my God this is the best
Verovatno naslućujete da sada sledi teška kategorija. Da, tako je. Kada iskusite ovu stvar biće vam jasno koja temperatura vlada u središtu ElectroGroove-a. To će vam postati “kristalno” jasno. Jer, ekipa koja izvodi ovu stvar se zove “The Crystal Method”.
Kakvi su to kristali? Koji je to metod?
Kristali su, inače, materije čije je glavno obeležje to da je njihova struktura jednobrazna. To znači da kristali zadržavaju uvek istu strukturu kako se šire i povećavaju. Dakle, stalno ponavljanje istog je njihov unutrašnji DNK.
Oblici kristala mogu da poprime za ljudsko oko vrlo interesantne oblike. Dijamant je, na primer, kristal. Dijamanti su osim toga što su lepi i što vole da se igraju sa svetlošću poznati po svojoj čvrstoći i tvrdoći.
“The Crystal Method” ti poručuje da je pred tobom “sjajan” zvuk. Da će tu biti i tvrdo i čvrsto i da će to da traje – da će uvek da ti se vraća i ponavlja. Crystali te neće izneveriti. Oni ti obećavaju da će od početka do kraja da “kristališu” na isti način. Da će ti, na kraju, sve biti “kristalno jasno”.
“Crystal-i” su se pojavili tokom sredine devedesetih i uskoro doživeli svoj najveći uspeh sa albumom “Vegas”. Kada u Americi prodate album u više od milion primeraka onda on dobija platinastu etiketu (ponovo izdat 2007). Zato ovaj bend smatraju jednim od prvih pet u oblasti Electro zvuka. Aktivni su i danas (2011 poslednji singl, 2012 novi album).
Kristalni metod je primenjen i ovde – u ElectroGroove grupi. Crystal-i će se vraćati i vraćati, dok ti se ne predstave sa nekoliko svojih stvari. Prva od njih je “Trip Like I Do”.
Već na samom početku ćeš osetiti da te ponavljanje koje ti serviraju Crystal-i neće uspavati svojom jednoličnošću. Naprotiv. Njihovo ponavljanje se odnosi na to da će ti ponavljati jednu istu dinamiku i težinu u zvuku i ritmu. Ali, obilaziće oko tog jednog istog središta u krug i pružaće ti tom prikom različite uglove posmatranja. Dakle, jedna ista suština sa mnogo svojih različitih lica.
Već na početku će te naterati da “raširiš oči” kada ti tresnu na sto jedan ženski glas koji te u startu i privlači svojom životinjskom magijom, ali ti istovremeno i pali lampice u glavi da od tog glasa trebaš da bežiš glavom bez obzira, jer tu nešto opasno nije kako valja.
Glas je ili “umažen” sexualnom extazom ili je na nekoj drogi. Verovatnije je, možda, ipak, ovo drugo. Jer, u naslovu stoji “Trip Like I Do”, što je i najčešće pominjani deo texta. Glas ga, očigledno, zove da joj se pridruži. Da “se uradi” baš kao i ona. Da je to najbolje i jedino – da se utripuje na njen način.
Dok ona tako tripuje, pozadinski zvuk je bradom prekrio lice, na njega stavio tamne naočare, fantomku na glavu gde je samo prorez za oči, pantalone i jaknu široke da daju slobodu i najdinamičnijim pokretima, čizme tesno pripijene uz gležnjeve da mogu i kroz vatru i kroz vodu, u rukama lako oružje razorne moći.
Već kad pomisliš “uh, ovo je baš teško”, kada ritam i zvuk odjednom “dobiju temperaturu” i kristališu se na novom – višem nivou. Ponovo pomisliš da je to kraj i da nema više, kada te iznenada prenerazi zvuk koji je takve razorne moći da se može uporediti sa tvrdim sečivom dijamanta koje kao kroz sir prodire kroz
Kada ti već postane dosta tog ritma koji “obezglavljuje”, zvuk se vraća na početak – ponovo glas, ponovo temperatura, ponovo tvrdi dijamant. Crystal-i su održali obećanje. Ako misliš da ti je lekcija da osetiš tvrdo i “gusto”, da osetiš porođajne muke kroz koje prolazi kristalizacija života, onda ti Crystal-i stoje na raspolaganju – uvek i ponovo opet.
Oh my God this is the best
Oh my God this is the best
Mmm
Oh my God this is the best (8X)
Mmm-Mm, I want you to trip like me
I want you to have fun
Me and you
Oh my God this is the best
Mmm-Mm
I want you to trip like I do
Mmm-Mm
Oh my God
Aaaah! (4X)
Oh my God, this is the best
Oh my God, this is the best
I want you to trip like I do
Oh my God
Aaaah! (8X)
I want you to trip like I do
I want you to trip like I do
Aaaah! (8X)
I want you to trip like I do
(The Crystal Method – Trip Like I Do)Vratili su se. Kao što su obećali. Dolaziće i odlaziće još par puta da duvaju i groovaju. Ne, izvinjavam se, nema duvanja ovaj put.
Verovatno pogađate da su sa nama opet Crystal-izatori. Šta će sada da nam kristališu?
Pa, znaju da su malo preterali prošli put. Za prvi susret, što je mnogo, mnogo je. Uhvatili su vas nespremne, naplašili, isfrustrirali. Sada im je prilika da malo izglade stvar. Sada će malo da povuku ručnu. Naravno, ne mogu da idu protiv sebe i da sad budu ono što nisu, ali, ipak, mogu malo da se ugrizu za jezik. Toliko mogu.
Da bi vam se malo umilili spremili su sada jedan poklon i baš su ga lepo upakovali. Tako bar oni kažu (“Roll It Up”).
I ugrizli su se za jezik već na samom početku. Jer, čućete neki glas koji deluje nekako isprekidano – kao da mu neko odvrće i zavrće ton. Kao kada na prastarom radiju iz šezdesete pokušavate da nađete neku malu radio stanicu, a radio, jadan, sav se muči, pa iskašljava zvuke koji deluju kao da ih secka na rezance.
Crystal-i kažu: “Nismo mi, majke mi ništa krivi. Otkud ovo krčanje, pojma nemamo”. Hajde da im poverujemo da nisu imali zlu nameru, jer, ipak, poklonu se ne gleda u zube. Ne valja se. I, uostalom, do kraja nema više ni jedan “krč” (dobro, skoro nijedan).
I baš su obzirni ovaj put, zaista. Ovaj put nema, toplo – hladno, vrelo – ledeno, ključanje – pa duboko zamrzavanje. Ne. Sada se polako penjete uz brdo, pa se malo odmorite, pa onda opet nastavite da se penjete, da biste potom malo sišli u dolinu. Milina.
Dobro, bićete zajapureni jer penjanje neće biti ni malo lako, a i ritam će biti strog – spartanski. Povremeno ćete čuti i zvuk sirene koji vas opominje da gledate gde stajete, da slučajno ne upadnete u neku nevolju. Jer, sada ste u Ghetto-u, tamo gde se ne jede srebrnom kašikom. Gde najmanja neprilika koja može da vas zadesi je da isprljate cipele nekim neprijatnim mirisom u koji ste slučajno ugazili.
Ali, kakvi su ovo zvuci koje čujete?
Ovaj put su Crystal-i momci iz kraja koji nose debele lance oko vrata i gledaju opasnim pogledom. Ali, oni nisu kao neki tamo početnici koji ti pričaju priče dok im se usta ne osuše. Ne. Oni Rap-uju i Hip-Hop-uju bez reči. Oni će sve da ti kažu na zvuk. Tu i tamo izbace po neko slovo iz sebe čisto malo da ispuste paru na lokomotivi koja “mu ga je dobro dala”. Ako možda slučajno čuješ nešto kao “mot*er fuck*r” verovatno grešiš. Ma gde bi oni tako nešto.
Vreme je došlo da se poklon otpakuje. Da vidimo šta su nam crystal-izovali ovaj put.
(The Crystal Method – Roll It Up)
Ako niste čuli za njihovo ime a bacili ste pogled u nestrpljenju da vidite ko izvodi ovu stvar, onda ste verovatno u zbunju. “Šta je sad ovo”, pitate se? “Kakvi su ovo kamioni, avioni, propeleri”?
U bukvalnom prevodu sa engleskog “Propellerheads” bi značilo glava (osovina) propelera, što bi mogao da bude pokretni deo koji predstavlja glavu (nosač) za elisu kod helikoptera.
Možda ste to i znali, ali vrlo je verovatno da ne znate šta ta reč znači u američkom slengu. Nije ni čudo jer i dva Britanca (Will White and Alex Gifford) koji su, inače, osnivači ovog benda, takođe, to svojevremeno nisu znali. Onda su čuli da njihov prijatelj iz Kalifornije često koristi tu reč u potpuno drugom značenju od onog bukvalnog. Toliko im se svideo taj sleng da su ga uzeli za naziv grupe.
Inače, u slengu propellerhead znači isto što i reč na engleskom “nerd” – osoba koja je čudna, drugačija od ostalih, smešna drugima zbog svog čudnog interesovanja ili ponašanja. Na primer, debela stakla na naočarima, smešno odevanje, totalni antisportista, čudan hod, navike, hoby, ali zato mozak za matematiku, tehniku. Baš te sposobnosti opisuje “propellerhead” – glava koja radi (tako brzo i efikasno) kao propeler. Samo što sleng tome daje negativan kontekst – uzima ga kao nešto što nije poželjno.
“Propellerheads” su Electro grupa koja je bila aktivna od sredine devedesetih do 2003 godine. Njihov zvuk se često opisuje kao Big Beat ili Breakbeat. Njihov album “Decksandrumsandrockandroll” iz 1998 je privukao značajnu pažnju u to vreme. Dosta su radili za film (Bond, Matrix…), reklame, videoigre.
Inače, stvar koju ćete sada čuti (“Take California”) je bila poznata po tome što je bila prva muzička melodija koja je korištena za iPod-ov televizijski reklamni spot. Po svojoj dinamici, to je stvar koja te vrlo polako zagreva. Drži tokom celog trajanja jedan isti ritam, ali mu preko pozadinskih efekata sasvim postepeno non – stop upumpava snagu. Ali, ne bojte se. Posle iskustva sa Crystal-ima, ovaj zvuk će vam biti kao dečija igra.
Pojavljuje se i skromni text koji je parodija na političare koji “ne znaju dve da ukrste”. Jedino što dobro umeju je da reklamiraju svoj proizvod. Kada su ovog senatora na kraju posete upitali da sumira svoja iskustva, on je samo rekao: “Izaberite Kaliforniju”! To je lajt motiv koji se vrti tokom čitave pesme.
Inače, glas senatora je tvrd i odlučan. U početku vam se čini da je taj glas agresivniji od ritma koji ga prati, ali vremenom će se to promeniti – glas više neće da štrči jer je zvuk, neosetno, malo po malo, dobio na snazi.
Ritam ti se ne čini posebno brz, ali ako pokušaš da igraš na njega osetićeš da zahteva brze pokrete. U jednom delu se ubacuje solaža na klavijaturama koja ostavlja utisak AcidJazz zvuka.
Sve u svemu, ovo je jedna jako dobro upakovana Electro stvar. Osećaš da ta TechnoElectro-nika okupira čitav prostor u svakom trenutku. I da to radi jako dobro. To elektroniziranje se sjajno uklopilo u temu i poruku u kojoj se političari žele predstaviti kao robotizovane mašine navijene da izvršavaju svoje ugrađene kompjuterske programe.
Propeleri su ovaj put umerili svoju elisu, što ne znači da će i sledeći put biti tako – kada na red dođe njihov “Bang On”!
(Propellerheads – Take California)
Odmah ponovo Propellerheads.
Zašto je “sledeći put” došao tako brzo? Možda ste primetili da su bendovi koji
imaju više stvari u ovoj grupi raspoređeni na različita mesta – da nisu zbijeni
svi zajedno (osim u ElectroKevin & Germain grupi iz Electro III celine, gde
je smisao bio baš to – grupisanje). Razdvajanje je urađeno zato što bendovi
obično furaju svoj fazon koji je manje više isti ili jako sličan po zvuku.
Možda bi preterano (ili dosadno) bilo da je sve što bend ima da kaže stavljeno
zajedno – na jednu gomilu.
Osim toga, stvari su ovde jako individualizirane, pa bi gomilanje učinilo to da se “ličnost” koju svaka pojedina stvar ima utopi u opšti utisak koji se dobije o bendu kao celini – da se, na taj način, individualna specifičnost pojedinih stvari razvodnji.
Zašto se ovaj put uradilo drugačije? Zašto dve stvari od iste grupe zaredom?
Zato što ovde, izgleda, imamo posla sa “lažnjacima”. Izgleda da ovo nisu oni pravi uobičajeni “nerd-ovi”.
Rekli smo već kod prethodne stvari da su “propellerheads” u američkom slengu osobe koje su drugačije od svoje okoline – za koje se najčešće smatra da su smešnjikavo-jadnjikavi primerci ljudske vrste. Uglavnom zato što su potpuno gluvi i slepi na slike koje se vrte po glavama njihovih vršnjaka. Muški “nerd” teenager, će tako radije da skuplja poštanske markice ili leptirove nego da “muva ribone” – ono što, inače, svi ostali u njegovoj generaciji rade.
Ono što je, dakle, važno za nerd-ove je da su jako vezani za svoju oblast interesovanja. Potpuno se prepuštaju svom hobiju (ili načinu života) – ne bilo kom, nego baš onom koji je njima bitan. Izgleda kao da su zarobljeni u tom svom svetu i da iz njega ne mogu napolje.
Za razliku od toga, ovi naši muzički “Propellerheads” kao da su nešto pobrkali u glavi. Jer, ova stvar je potpuno drugačija od prethodne. Kao da ju je pravio neki sasvim različiti nerd. Naravno, radi se o istom Electro zvuku, ali je on ovde ritmički i zvučno drugačije obojen.
Rešenje ove zagonetke je možda u tome što postoji još jedna grupa “propellera”. To su oni propelleri koje društvo oko njih niti žali, niti ismejava jer su, navodno, nekako kao zaostali u vremenu, nego baš suprotno – društvo se takvim nerd-ovima sklanja s puta jer ih ne razume, ali ih i poštuje u isto vreme, jer nekako potsvesno shvata da su to ljudi koji možda idu ispred svog vremena.
Možda su ovi muzički propeleri jedan takav nerd i žele baš tu sliku da predstave drugima. Bilo kako bilo.
Ono što je, svakako, tačno je da ova njihova stvar (Bang On!) sigurno neće narušiti individualnost prethodne, i zato obe mogu “da se drže za ruke”.
Postoji još nešto interesantno u vezi ove stvari. Ono što je pomenuto na početku - u uvodu u ovu Electro grupu. Rečeno je to da postoji par stvari koje se nigde dobro ne uklapaju jer su nekako drugačije, ali ipak su ovde zbog energije i toga da, jednostavno, nemaju gde drugde. Ovo je, već pogađate, jedna od takvih stvari.
S druge strane, ako ćemo malo da filozofiramo, ovo je i za tebe dobra test proba u kojoj meri si otvorena za drugačije – za ono što te ne pridobija “na prvu loptu”. Na ono što te u startu odbija jer ne možeš da ga uklopiš ni u jednu već napravljenu matricu u glavi.
Ovo je situacija koja, naprotiv, traži da imaš u sebi i prostora za radikalno drugačije. Da ga u startu ne prekrižiš i odbaciš – ono što se, inače, automatski dešava.
Zašto bi, inače, to radila?
Zato što se život često krije i u takvim stvarima. Zato što je život gomila individualnosti svuda oko tebe (jer ne postoji ni jedna jedina potpuna istost u Svemiru), a mi tu riznicu života koja je svuda oko nas strpamo u par kategorija i onda kao automati ono naviknuto primamo u sebe a ono nepoznato odbacujemo. Menjanjem tog “spavačkog” koda imamo priliku da kroz sebe propustimo mnogo više života nego inače.
Uh, zaskočila me filozofija, iako se trudim da se suzdržavam. Ali, nekad se omakne, šta da se radi.
Dakle, u ovoj stvari će Propellerheads da zavrte svoju elisu dosta brže nego ranije. Bili su, ipak, toliko obzirni da se ne obruše na nas odjednom iz sve snage. Ipak, će prvo da naprave nešto manju vatricu, da bi onda u nju ulili kantu benzina.
Snažan ritam se ovde ispoljava kroz brzinu. Elisa helikoptera ima baš takvu brzinsku snagu koja ume da fijuče. Zamislite da je vazduh oko te elise krcat Electro zvukom i da svaki pokret koji elisa učini ostavlja zvučni trag iza sebe – ne onaj koji obično ostavlja nego baš Electro zvuk. Elisa u punoj brzini “bičuje zvučna slova” i ona puštaju iz sebe zavijajući ton koji odjekuje u ritmu Electra.
Takve zvuke ćete retko gde moći da čujete. Prvo četiri takta bičevanja zvuka, a onda četiri takta bič ide namali
Ali, u jednom tenutku će zavijajući zvuk manje da liči na elisu helikoptera a više na zvuk motora koji turira. Tada će ova stvar da preraste u nešto što jako potseća na neki teški Rock.
Kada se dođe do te tačke, ako ste pažljivo slušali i pokušavali da osetite ovu vibraciju, onda će vam zavijanje izgledati sasvim normalno i možda čak vrlo zanimljivo. Postaćete svesni da celokupni zvuk ima mnogo nijansi i usputnog dešavanja i da na njega čak može da se igra.
To je, naravno, igra koja je jako brza i koja traži dosta energije. Ali, možda će ti pasti na pamet da ti je baš takav ritam potreban da te prodrma – da dospe do tvojih najskrivenijih mišićnih atoma. Onih koji su predugo ostavljeni da spavaju snom “pravednika”.
Zato, obuci svoje patike za ples i “Bang On”! – eksplodiraj!
(Propellerheads – Bang On!)
Osim toga, stvari su ovde jako individualizirane, pa bi gomilanje učinilo to da se “ličnost” koju svaka pojedina stvar ima utopi u opšti utisak koji se dobije o bendu kao celini – da se, na taj način, individualna specifičnost pojedinih stvari razvodnji.
Zašto se ovaj put uradilo drugačije? Zašto dve stvari od iste grupe zaredom?
Zato što ovde, izgleda, imamo posla sa “lažnjacima”. Izgleda da ovo nisu oni pravi uobičajeni “nerd-ovi”.
Rekli smo već kod prethodne stvari da su “propellerheads” u američkom slengu osobe koje su drugačije od svoje okoline – za koje se najčešće smatra da su smešnjikavo-jadnjikavi primerci ljudske vrste. Uglavnom zato što su potpuno gluvi i slepi na slike koje se vrte po glavama njihovih vršnjaka. Muški “nerd” teenager, će tako radije da skuplja poštanske markice ili leptirove nego da “muva ribone” – ono što, inače, svi ostali u njegovoj generaciji rade.
Ono što je, dakle, važno za nerd-ove je da su jako vezani za svoju oblast interesovanja. Potpuno se prepuštaju svom hobiju (ili načinu života) – ne bilo kom, nego baš onom koji je njima bitan. Izgleda kao da su zarobljeni u tom svom svetu i da iz njega ne mogu napolje.
Za razliku od toga, ovi naši muzički “Propellerheads” kao da su nešto pobrkali u glavi. Jer, ova stvar je potpuno drugačija od prethodne. Kao da ju je pravio neki sasvim različiti nerd. Naravno, radi se o istom Electro zvuku, ali je on ovde ritmički i zvučno drugačije obojen.
Rešenje ove zagonetke je možda u tome što postoji još jedna grupa “propellera”. To su oni propelleri koje društvo oko njih niti žali, niti ismejava jer su, navodno, nekako kao zaostali u vremenu, nego baš suprotno – društvo se takvim nerd-ovima sklanja s puta jer ih ne razume, ali ih i poštuje u isto vreme, jer nekako potsvesno shvata da su to ljudi koji možda idu ispred svog vremena.
Možda su ovi muzički propeleri jedan takav nerd i žele baš tu sliku da predstave drugima. Bilo kako bilo.
Ono što je, svakako, tačno je da ova njihova stvar (Bang On!) sigurno neće narušiti individualnost prethodne, i zato obe mogu “da se drže za ruke”.
Postoji još nešto interesantno u vezi ove stvari. Ono što je pomenuto na početku - u uvodu u ovu Electro grupu. Rečeno je to da postoji par stvari koje se nigde dobro ne uklapaju jer su nekako drugačije, ali ipak su ovde zbog energije i toga da, jednostavno, nemaju gde drugde. Ovo je, već pogađate, jedna od takvih stvari.
S druge strane, ako ćemo malo da filozofiramo, ovo je i za tebe dobra test proba u kojoj meri si otvorena za drugačije – za ono što te ne pridobija “na prvu loptu”. Na ono što te u startu odbija jer ne možeš da ga uklopiš ni u jednu već napravljenu matricu u glavi.
Ovo je situacija koja, naprotiv, traži da imaš u sebi i prostora za radikalno drugačije. Da ga u startu ne prekrižiš i odbaciš – ono što se, inače, automatski dešava.
Zašto bi, inače, to radila?
Zato što se život često krije i u takvim stvarima. Zato što je život gomila individualnosti svuda oko tebe (jer ne postoji ni jedna jedina potpuna istost u Svemiru), a mi tu riznicu života koja je svuda oko nas strpamo u par kategorija i onda kao automati ono naviknuto primamo u sebe a ono nepoznato odbacujemo. Menjanjem tog “spavačkog” koda imamo priliku da kroz sebe propustimo mnogo više života nego inače.
Uh, zaskočila me filozofija, iako se trudim da se suzdržavam. Ali, nekad se omakne, šta da se radi.
Dakle, u ovoj stvari će Propellerheads da zavrte svoju elisu dosta brže nego ranije. Bili su, ipak, toliko obzirni da se ne obruše na nas odjednom iz sve snage. Ipak, će prvo da naprave nešto manju vatricu, da bi onda u nju ulili kantu benzina.
Snažan ritam se ovde ispoljava kroz brzinu. Elisa helikoptera ima baš takvu brzinsku snagu koja ume da fijuče. Zamislite da je vazduh oko te elise krcat Electro zvukom i da svaki pokret koji elisa učini ostavlja zvučni trag iza sebe – ne onaj koji obično ostavlja nego baš Electro zvuk. Elisa u punoj brzini “bičuje zvučna slova” i ona puštaju iz sebe zavijajući ton koji odjekuje u ritmu Electra.
Takve zvuke ćete retko gde moći da čujete. Prvo četiri takta bičevanja zvuka, a onda četiri takta bič ide na
Ali, u jednom tenutku će zavijajući zvuk manje da liči na elisu helikoptera a više na zvuk motora koji turira. Tada će ova stvar da preraste u nešto što jako potseća na neki teški Rock.
Kada se dođe do te tačke, ako ste pažljivo slušali i pokušavali da osetite ovu vibraciju, onda će vam zavijanje izgledati sasvim normalno i možda čak vrlo zanimljivo. Postaćete svesni da celokupni zvuk ima mnogo nijansi i usputnog dešavanja i da na njega čak može da se igra.
To je, naravno, igra koja je jako brza i koja traži dosta energije. Ali, možda će ti pasti na pamet da ti je baš takav ritam potreban da te prodrma – da dospe do tvojih najskrivenijih mišićnih atoma. Onih koji su predugo ostavljeni da spavaju snom “pravednika”.
Zato, obuci svoje patike za ples i “Bang On”! – eksplodiraj!
(Propellerheads – Bang On!)
Još jedan “padobranac” koji je ovde silom prilika. Rap i Hip-Hop nemaju svoju posebnu grupu, tako da su prisiljeni da “ciganišu” – da borave kod onoga ko im otvori vrata.
Sećate se da smo imali još Rap&HipHop stvari (Bawitdaba, Calm Like A Bomb) koje su našle svoje utočište među rockerima. I ova stvar je, možda, mogla da ode na istu stranu, ali, mislim da ovde, ipak, više pripada. Uskoro ćete saznati i zašto.
P.O.D. su američka Rock grupa koja je nastala tokom devedesetih godina i aktivna je još i danas. Ali, ona nam nije posebno interesantna, jer ovde nećete čuti njihovu originalnu stvar nego njenu obradu. Remix nije uradio niko drugi nego naši veoma dobri poznanici i uterivači straha – Crystal-i. Sada vam je sigurno (kristalno) jasno zašto ova Rap obrada treba da bude baš ovde.
Ritam je, dakle, pravi RapHipHop-ovski. Snažan i beskompromisan. Ali, to, svakako, nije Electro – ono što smo do sada imali u grupi. Iako, možete, naravno, da se drmusate i na ovu stvar, moraćete da pronađete neke drugačije pokrete od onih na koje ste se do sada navikli.
Kao što je i tipično za Rap, ovde ćete imati brdo reči koje ćete teško moći da pohvatate zbog brzine kojom će da se slažu. Jer, momci iz južnog bloka prave brze rime koje brzo lete.
Stvar se zove “Boom” – ne treba vam prevod. Explozija se zove tim imenom i svima je jasno šta znači.
Kada čuješ “Boom” i kada osetiš zvuk odmah ti pada na pamet da je to neka banda sa ulice koja se hvali time kako gospodari svojim ćoškom. Ali, u ovom slučaju nije sve baš tako. Iako, i oni – momci sa juga – jesu, naravno, sa ulice – iz kraja. Iako i oni vrlo dobro znaju kako stvari rade – kako se poslovi sređuju i šta je ono što treba da se zna.
Probijali su se onako kako to priliči i sada su tamo gde stižu samo odabrani. Njihovo oružje je mikrofon. Kada ga uzmu u ruke onda ćeš videti koliko su opasni. To je njihova poruka.
Do polovine stvari ide jako snažan RapHipHop zvuk koji je tako krcat energijom da ti se čini da će svakog trenutka da popuca na šavovima. Sve se tu dešava – i uvod pričalica i refren – kulminacija. A onda, se ritam, odjednom, gasi, energija spada na nulu, govor se spušta na normalu. Tek kada osetiš to smirivanje shvatiš koliko je prethodni zvuk bio bremenit – koliko je samo naboja imao u sebi.
I već misliš da će posle ovog stišavanja da nastupi ponovo pričalica pa kulminacija – po već viđenom redosledu – ali to se, ipak, ne dešava baš u tom stilu.
Ono što sledi je tipičan duel među rap gang-ovima koji se nadmeću za prestiž. Izazivanje, provokacija, napad, borba. Sada je jasno da su tihe reči bile samo uvod u oluju koja se tek sprema.
On provocira svog suparnika i želi da izmeri koliko je jak. Ljubazan ton ne treba da zavara, jer iza tihih reči se krije divlja mačka koja vreba trenutak za skok.
Dečko sa juga je spreman za borbu. On posmatra rime i pokrete koje izvodi njegov protivnik i provocira: “Da li je to sve što imaš”? (Is that all you got). “Spreman sam da primim tvoj najbolji udarac” (I’ll take your best shot). Jel’ to sve što imaš?
Sada sledi ponavljanje samo tog izazova, ponovo i ponovo. Svaki sledeći put temperatura raste sve viša. Na kraju sledi “Booom” – explozija. Takva erupcija koja daleko nadilazi sve ono što smo do tada čuli.
Prosto je neverovatno koliko energije ima u onome što više nije glas nego se pretvorilo u krik. Nije sada više ni krik nego urlik. Urlik koji dolazi iz najdubljeg dela duše. I onda glas tek što je završio sa explozijom, bez uzimanja vazduha kreće još jednom ponovo – sve ono isto, ono naj-boom-bastičnije.
Prosto ne možeš da veruješ koliko te je energije za tako kratko vreme pogodilo. Osećaš da je dečko u tako snažnoj extazi da, ako je nešto iskreno, stvarno i duboko spontano onda je to ovo. Jednostavno ne možeš da ostaneš ravnodušan kada čuješ ovakav izliv sirove ali žive i crystalno čiste energije.
Nema potrebe uopšte da igraš. Možeš i to ako želiš. Ali, šta god da radiš sa telom, potrudi se da ovu stvar otslušaš načuljenih ušiju i otvorenog srca.
Ako se prepustiš da te “Boom” obuzme, postaće ti možda jasno do koje mere sve u životu radimo mlakunjavo i metiljavo. Energija koja izvire iz ove stvari te može pokrenuti da i ti napraviš “boom” u svom životu. Da explodiraš i rasprsneš se u ono što jesi – čista energija koja želi da iz sebe izbaci ono najbolje što ima. Svoj najbolji udarac – Your Best Shot.
Boom, boom
[Who shot]
I never knew that a kid like me
Could take his mic around the world and flash the big S.D.
And rock the masses, from Madrid to Calabassas
Tijuana, Mexico, bootleg demos in Tokyo
They know me though, 'cause I be puttin' in work
Commit my life to rebirth, well respected, 'cause that's my word
I'm sure you heard, about a new sound going around
She might have left my hood but she was born in my town
You didn't know, thought we was new on the scene
Well, it's alright, it's alright
I know, you know, I see you smiling at me
Well, it's alright, it's alright
Boom, here comes the, boom
Ready or not, here comes the boys from the South
Boom, here comes the, boom
Ready or not, how you like me now? What say?
We rep. the South, so what you talking about
I'm not running off my mouth, I know this without a doubt
'Cause if you know these streets, then these streets know you
When it's time to handle business, then you know what to do
Me and my crew, we stay true, old skool or new
Many were called but the chosen are few
We rise to the top, what you want? Just in case you forgot
Rush the stage, grab my mic, show me what you got
You didn't know, thought we was new on the scene
Well, it's alright, it's alright
I know, you know, I see you smiling at me
Well, it's alright, it's alright
Boom, here comes the, boom
Ready or not, here comes the boys from the South
Boom, here comes the, boom
Ready or not, how you like me now? What say?
Boom, here comes the, boom
Ready or not, here comes the boys from the South
Boom, here comes the, boom
Ready or not, how you like me now?
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
I'll take your best shot
I'll take your best shot
Is that all you got?
(Well, it's alright, it's alright)
Your best shot
Is that all you got?
(Well, it's alright, it's alright)
Your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot, best shot
(Well, it's alright, it's alright)
Your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot, best shot
(Well, it's alright, it's alright)
Your best shot
Boom, here comes the, boom
Ready or not, here comes the boys from the South
Boom, here comes the, boom
Ready or not, how you like me now? What say?
Boom, here comes, the boom
Ready or not, here comes the boys from the South
Boom, here comes, the boom
Ready or not, how you like me now?
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
Is that all you got?
I'll take your best shot
(P.O.D. – Boom )
Sada ćemo više da idemo u “ dubinu nego u dužinu”. Više ćemo da oremo dublje brazde nego što ćemo da brazdamo na brzaka.
Ko će da doveze mehanizaciju i da izvrši “duboko oranje”?
Čim sam pitao, ko, verovatno pretpostavljate da je, sigurno, neko koga ste već upoznali.
Jeste, upoznali ste ga dobro i sigurno zapamtili. Dileme više nema. Ponovo i opet i poslednji put (hm, možda, ipak...) – The Crystal Method.
Sećate se da smo pričali o tome kako obeležje nekog ritma osim njegove dinamike i brzine može da bude i njegova težina. To jeste istinska sila, jer težina često ume da pritisne mnogo više od brzinske sile. Teže ti je da je podneseš jer ti dublje prodire u nerve i duže se u njima zadržava.
Kod, na primer, depilacije, lakše ti je kada se flaster na brzinu povuče. Tada osećaš mnogo manju bol nego kada bi se to radilo sporo. Vrlo sporo verovatno ne bi ni mogla da podneseš od bolova.
Dakle, sprema nam se jedno groovanje koje neće brzo da proleti kroz tebe. Kao kada, na primer, vadiš krv iz prsta pa te igla tako naglo bocne da nemaš ni vremena da, zapravo, osetiš silu koja ti je zaparala kožu i ušla u telo.
Ne, ova sila će polako da te “naseljava”. Daće ti priliku ne da zaboraviš nego da zapamtiš. Da doživiš svaki pojedinačni atom sa kojim ćeš da se susretneš.
S ovim ritmom ne bi imala nikakvih problema da igraš, jer bi ti ovaj ritam dozvolio i da se samo klatiš s noge na nogu. I kada bi te sasvim obuzeo ovaj ritam, verovatno bi manje igrala a više se samo malo uvijala u mestu. Jer, takva je energija ove stvari. Ukucava te u zemlju i ne da ti da se pomeraš i slobodno “žuboriš” okolo.
Ovoj energiji je stalo da te veže i uveže. Da te zarobi. Da skrši tvoj otpor i da te onda apsolutno poseduje. Jer, zvuk od samog početka ostavlja utisak kao da si dospela u glavni štab crnog đavola koji odatle izdaje naredbe koje će svet tek trebati da istrpi.
Ovo jeste sirova sila kojom Crystal-i vole da barataju. Ali, do sada smo uvek imali i snažan ritam koji je bio vrlo jasan i nedvosmislen – bez misterija i nepoznanica.
Ipak, u ovoj stvari su kockice nešto drugačije poređane. Ovde, je ritam sišao na duplo. Nije mu važno da brza – jer želi da ostavi dubok utisak. Želi da iskoristi vreme tako da se što “dublje” nametne. Tako da ostavi što vidljiviji trag iza sebe.
Ali, ta jasnost – kao u izvrnutom ogledalu – nije ona koja oslobađa nego ona koja zastrašuje i vezuje. Ona koja iza sebe ostavlja misteriju i zbunjenost.
Nema mnogo texta, ali i ono malo što ga ima je uglavnom nepoznato. Jedan glas mutira dok govori kroz kompjuter, što ostavlja utisak neke nadljudske sile. Nečega što nema veze sa ljudskim svetom i sa ljudskošću uopšte. Tu je i jedna strofica koja izgovara neke reči, ali je sam smisao toga i dalje nepoznat, kao što je nepoznat i u vezi imena same stvari (“PhD”).
Ritam ima svoje kretanje – svoje uspone i padove. Ima svoje refrene, svoj lajt - motiv koji ga uzdiže, kao i svoje kočnice koje ispuštaju paru u pokušaju da ga malo stišaju – zauzdaju.
Dok se tako taj teški ritam valja i pomera, osećaš da unutar njegovih granica postoji čitav jedan raznobojni svet. Svet koji, takođe, ima svoju logiku postojanja. Svoja ushićenja, svoje male radosti, svoja razočarenja.
Polako shvataš, da kako god da kroji ritam i zvuk, ovaj misteriozni monstrum to radi savršeno dobro. Omogućuje ti da baciš pogled u onaj svet koji je, inače, uglavnom zaključan teškim katancima u podrumima duše.
Kapije podzemnog sveta će otvoriti svoja teška vrata na sedam minuta, a ti ćeš imati priliku da tajne koje tamo postoje osetiš i iskusiš. Tajne u koje što više ulaziš to više shvataš da te tajne nisu za izbegavanje, jer su i one sasvim ravnopravni deo ukupnog života.
Not gonna get a piece of that?
No, ain't goin’ out like that
Mutha fuckin’ true calibur pimps
(The Crystal Method – PhD)
ELECTRO TRANCE
Naravno, nismo zaboravili da je Electro samo kišobran pod koga su stali različiti srodni muzički stilovi. Nekada ta reč kao dodatak može sasvim lepo da se uklopi sa imenima podgrupa kao što je to, na primer, slučaj sa ElectroJazz-om ili ElectroSwing-om, a nekada je to nemoguće, jer muzički stil kao takav već u sebi sadrži Electro suštinu pa je sasvim nepotrebno da se ona ponovo naglašava.
ElectroTrance grupa je dobar primer za to. Jer, ne postoji ElectroTrance kao zaseban muzički pravac, već je termin ovde uzet samo da bi se naznačila pripadnost Electro porodici.
Kako se ElectroTrance razlikuje od ostalih članova Electro familije?
Najviše srodnosti ElectroTrance ima sa upravo završenom ElectroGroove grupom u kojoj su pojedine stvari bile prilično trans-a-tične. Mogle su, dakle, da se svrstaju i u ElectroTrance grupu i da ih niko ne pita šta one tamo rade.
I obrnuto je tačno. Neke stvari koje su najpre bile u ElectroGroove grupi sada čine dobar deo ElectroTrance-a. Dakle, sa ElectroGroove grupom, ElectroTrance je u najbližem krvnom srodstvu.
Jedno koleno dalje su ElectroKevin & Germain, ElectroMix i ElectroDance koji imaju neki igrački ritam za koji bi se moglo reći da povremeno može, na sličan način kao ElectroTrance, da ispisuje zvuk. Svi ostali su daleki rođaci sa kojima ne postoji niti druženje, niti uzajamno posećivanje.
Za razliku od ElectroGroove-a ElectroTrance je zavodljiviji. On želi da te pridobije tako što će da te mami – tako što će da ti se otvori. Ne da te natera da ga poštuješ na silu, nego da zadobije tvoje poverenje tako što te tretira kao sebi ravnog.
Dozvoliće ti da ga osmotriš sa svih strana – i iz blizine i na daljinu. Neće da ti se nameće, nego očekuje da ti njemu priđeš – tvojom slobodnom voljom i željom.
ElectroTrance je manje sirov od ElectroGroov-a, i najčešće drži stabilniji ritam – onaj koji te lakše uspavljuje i uvodi u trans.
Osim toga, ElectroTrance je više Electro od ElectroGroove-a. Više je elektroniziran – usmeren ka tome da promoviše sintetički zvuk Electro mašina. Za razliku od toga, Groove je više okrenut ka ljudima i njihovim instrumentima i ima više varijacija u zvuku koje se brže smenjuju.
Za sada je dovoljno ovoliko kao uvodno predstavljanje. Ono što je ostalo ćemo napomenuti usput dok “transujemo”.
Da li ste čuli za izreku da se najači otrov drži u najmanjim bočicama? Zašto?
Zato što Priroda uvek pokušava da napravi neki balans. Ako je, na primer, nekoj zmiji dala veličinu i snagu, oduzeće joj otrov jer joj on više nije neophodan za opstanak. S druge strane, zmije koje su male po veličini i ne mogu svojim mišićima da se služe dok love plen će dobiti otrov da im pomogne u tome. Poznato je i to da su najjače otrovnice zmije koje su veoma male veličine.
Kakve sada to veze ima sa ElectroTrance-om uopšte i sa ovom stvari pojedinačno?
ElectroTrance, kao što mu ime kaže, je takav ritam koji očekuje da će da te ubaci u trans – u stanje delimično izmenjene stvarnosti.
Poznata je činjenca da ponavljanje dovodi do uspavljivanja – do ulaženja u stanje mehaničkog odgovora na stvarnost. Dakle, smanjena ti je sposobnost racionalnog razmišljanja i primećivanja detalja, a drastično se povećava fokus na izvor – u ovom slučaju na opšti ritam koji preovlađuje.
U toj situaciji si kao zombi koji dobija muzičke naredbe i na njih pokretima tela reaguje. Tada je sve ostalo nevažno i neprimetno. Postoji samo hipnotička usmerenost na vodiča – na ritam i zvuk.
Ali, da bi upala u ElectroTrance mora da prođe izvesno vreme i izvestan broj ponavljanja koji će dovesti do omamljenosti. Neka kombinacija ritma i zvuka je u stanju da to učini brže a nekoj je potrebno duže vreme i više ponavljanja.
Stvar koja će otvoriti ovu Electro grupu je “otrovnica među zmijama”. Nosi u sebi otrov najveće koncentracije. Zato njena “bočica” može da bude vrlo mala – svega dva ipo minuta.
Šta to ova stvar ima što joj obezbeđuje toliku efikasnost?
Prvo što ima to je ime (“Sublime Theme”). Sublimacija znači nešto što je vrhunac nečega. Nešto što je finalna faza nekog dugog procesa. To je izraz vrhunske kristalizacije neke ideje ili je to konačan prelazak iz jednog agregatnog stanja u drugo.
Sublimacija može da znači i kratak sažet prikaz koji na vrlo malom uzorku dovoljno jasno govori o mnogo većoj celini. Na primer, kod političkih izbora, ako je napravljen jako kvalitetan uzorak stanovništva od samo nekoliko procenata, moguće je pomoću tog uzorka sa velikom preciznošću (preko 95 procenata) predvideti unapred rezultate izbora.
Dakle, ova stvar ti odmah u startu nagoveštava da njen zvuk i ritam predstavljaju vrhunac i idejnu suštinu Trance-a.
Pošto ti je skrenula pažnju i otvorila te za poniranje u suštinu stvari, sledi direktan poziv. Snažan zov da se priključiš zajednici koja traga za dubokom emotivnom euforijom. Da se prepustiš ritmu i zvuku da te vode u zemlju hedonizma.
Čućeš ženski glas koji kao da dolazi sa kraja sveta. On traje i traje dok neprekidno ponavlja svoj poziv. Neće ti reći nikakvu reč, nikakvu rečenicu. Naprotiv, čućeš samo obraćanje koje te zove – jednim neutralnim Eheheheheheheh...
Zaista moćno deluje taj glas dok tako u transu pokušava da te zarazi istim tim nivoom frekvencije.
Istovremeno, kao podrška glasu ide jedan jako snažan i ujednačen ritam koji tako moćno deluje da odmah shvataš da u njemu nema ni tračak sumnje da može da te pridobije. On zna da može. Stvar je samo pitanje vremena.
Jedno vreme glas i ritam trans-i-ziraju svoju okolinu i drže napon na visokom nivou, a onda ritam počinje naglo da se gasi. Ritam shvata da je i njemu a i tebi potreban mali odmor da bi se prikupila snaga i zakoračilo još jednu stepenicu dublje.
Čitav scenario sa početka se ponavlja. Opet glas, pa ritam, pa udružena snaga koja ne odstupa ni za pedalj. Kada je stvar došla do kraja čini ti se da je mnogo duže trajala nego što stvarno jeste. Snažna emotivna energija visoke koncentracije kojom te je ova stvar pogodila joj je dozvolila da se upakuje u najmanjem formatu a da ti to ne primetiš.
Pa sada reci, da li se najjači otrovi drže slučajno u najmanjim bočicama?
(Havana – Sublime Theme (Dub Edit)
Ako ste pažljivo slušali Electro grupu, onda će vam stvar koju ćete sada čuti biti sigurno poznata. Nije ni čudo kada je njen ritam bio korišten (oko minut ipo) u stvari “Let’s Get This Party Started” koju smo imali u okviru ElectroGroove grupe.
Stvar se zove Slide (PDF Mix) od Electro grupe Fluke. Imao sam veliku dilemu u vezi ove stvari. Jeste Trance – nije Trance – ipak, jeste Trance.
Ritam je sasvim u redu – čist ko’ suza. Međutim, u ovoj stvari postoji i text koga ima u nešto većoj meri nego što je to uobičajeno kod Trance-a.
Jer, Trance želi da ostavi utisak neke vanvremenske i vanprostorne zvučne atmosfere. Želi da se predstavi kao nešto što pripada manje čovekovom svetu a više čitavom Univerzumu. Nešto što treba da pogodi duboke nivoe naše potsvesti.
Na taj način se stvara jača emotivna euforija. Mnogo smo više sugestivni kada se pomerimo sa pojedinačnog i svakodnevnog na opšte i “arhetipsko”. Tada smo skloni da se više otvorimo i da više primamo u sebe.
Ako je ritam dobro pogodio frekvenciju i ako deluje maximalno stabilno, onda reči često mogu da smetaju. Remete ritam i deluju otrežnjujuće – smanjuju trans-a-tičnu dozu. To ne mora uvek da bude tako, ali najčešće jeste. Zato Trance uglavnom barata zvukom a ne glasom i textom. Što se, naravno, ne odnosi na situaciju kada u živom nastupu treba razbuditi publiku ili uspostaviti vezu sa DJ-om.
Dakle, u jednom delu ove stvari postoji kompletan glas i text što je, ipak, donekle uticalo da se stvar pomeri od Trance-a ka Breakbeat-u – ka onome što smo imali u ElectroGroove grupi.
Ipak, ritam je preovladao. Suviše je trans-a-tičan. Suviše vuče na emotivno. Suviše se oseća ta želja da te privuče da se pridružiš i učestvuješ.
Ritam te polako zagreva a onda počinje da dodaje na snazi preko bočnih efekata koji ostavljaju utisak veće dinamike, iako se osnovni ritam nije promenio.
Zaista moćno deluje kada ovo klizanje (“Slide”) dostigne svoj maximum. Muški i ženski glasovi malo humanizuju ovaj visoko sintetički zvuk bez da mnogo remete tranc-a-tično iskustvo.
Kod ove stvari ritam uspeva da od početka pa do samog kraja drži visok intenzitet. Nema spuštanja na nulu da bi se onda ponovo išlo na ubrzanje.
Zato ne moraš da brineš da će te ovaj ritam ostaviti na cedilu. Možeš slobodno da sklizneš u snažan Dance pokret i da tamo bezbrižno ostaneš do kraja.
(Fluke – Slide (PDF Mix)
Ako slušate Electro zvuk, onda je teško da ste omanuli Electro bend koji se zove “Groove Armada”. Engleski duo koji od sredine devedesetih pa do danas ne samo da pravi svoje stvari, remixeve, ili pušta muziku kao DJ, nego i producira kompilacije na kojima su i drugi izvođači. Na ovoj njihovoj kompilaciji “Doin' It After Dark Vol. 1” se našla i stvar koju ćete upravo čuti.
Šta reći osim toga da imamo još jedan “otrov” i još jednu malu bočicu – tek nešto malo veću od prethodne (ispod tri minuta). Ali, dok je “Sublime Theme” bila oličenje istinskog Trance zvuka, ova stvar je na potpuno drugoj strani – tamo gde se nalazi Breakbeat i ElectroGroove.
Prošla stvar (Fluke – Slide) je bila dilema koja je, ipak, nekako razrešena. Ali, dilema u vezi ove stvari postoji još i ovog trenutka. Upravo sada se još mislim da li da je vratim tamo odakle je i došla – u ElectroGroove. Pa i u imenu im stoji da im više priliči da groove-aju.
Kao što je već napomenuto, Trance voli suvoparnu elektroniku sintisajzera kojom pokušava da te transportuje u neku vanzemaljsku orbitu. Sve ono što ova stvar ne pokušava.
Jer, u ovom slučaju imaš žive ljude koji baš žele da te pridobiju svojim glasovima i svojim porukama. Imaš žive instrumente koji pokušavaju da te uguraju u trans preko ritmova Afro–Amerike. To je, ne odlazak zvučnim vremeplovom u budućnost, nego povratak u prošlost – ka korenima u kojima je ritam i zvuk bio deo ritualnih ceremonija.
Ono što je zajedničko za oba ta različita zvuka je pokušaj da se izazove trans, samo što svako pokušava da ga pokrene u tebi na različite načine.
Zvuk ove stvari je topliji, nekako životniji. Više je deo sveta koji poznaješ – koji je deo tvog saznanja. Ovaj ritam ti ne izaziva Trance jednoličnim uspavljivanjem, nego baš suprotno, energičnom raznolikošću.
Zato ćeš se ovde susresti sa bogatstvom zvuka i bogatstvom ritma, ali istovremeno i sa dosta sporednih dešavanja koja umnogome dodaju na zvučnoj boji i aromi. Ritam je tako snažan da bi se moglo reći da je kao neki uragan koji tutnji i stvara haos oko sebe.
Da ne bude zabune – taj ritam je izuzetno dobro organizovan. Uopšte nije razularen ili haotičan. Ali, zbog svoje snage, težine i brzine koju poseduje i aktivno demonstrira, sigurno je da iza sebe ne može da ostavi apoteku.
Neću, uopšte, da te nagovaram da se podesiš na ovaj zvuk. Kada ga čuješ i zaista osetiš moći ćeš da uradiš samo dve stvari – da igraš ili da igraš.
(Igloo – Line Chant (Duji's Shelfstacker Remix)
Sećate se kada smo ne tako davno pominjali neke Italijane? Beše to u ElectroGroove grupi, na samom početku. Istovremeno je tu bila i neka Renaissance-a, sećate se?
Da, pričali smo o tome kako su DJ-evi John & Sasha pokušavali da naprave renesansu u Electro zvuku i kako su bili inspirisani italijanskom Electro scenom. Evo upravo tih Italijana koji su im služili kao inspiracija.
Radi se o trojici muzičkih producenata (Davide Sabadin, Massimo Zennaro, Giuliano Disarò) koji su pod imenom Fishbone Beat napravili dosta zajedničkih projekata. Između ostalih i stvar “Always” koju su John & Sasha obradili u “Psychedelic Martini Mix”. Taj Mix ćemo upravo sada čuti.
Ono što još nismo pominjali je da Trance ima u sebi dosta različitih stilova. Neki od njih više vuku ka spolja – ka House-u, Techno-u, Breakbeat-u, itd, dok neki drugi imaju grananje u okviru samog Trance-a. Jedna od tih unutrašnjih pritoka je i Psychedelic Trance ili skraćeno Psytrance – Psy.
Naravno, nijanse su u pitanju, jer je i sama suština Trance-a kao celine “psihodelija”. Psihodelično, inače, znači nešto pod čijim uticajem nastaju promene u svesti. Najviše takvih promena proizvodi dejstvo halucogenih droga.
S tim u vezi, Trance je, svakako, jedan od muzičkih pravaca koji se najviše povezuje sa uzimanjem ecstasy-ja i LSD-a. Jer, Trance te zove da kreneš sa njim na putovanje – “trip”. Tamo gde te čeka ekstaza – vrhovno emotivno iskustvo.
“Always” je jedan tipičan predstavnik Psytrance-a, koji tu svoju pripadnost, uopšte, ne krije. Naprotiv, u svom imenu naglašava da te čeka psihodelični doživljaj koji je tako prefinjen kao što je piće Martini.
Psytrance-evi su obično bržeg ritma nego što je to klasičan Trance. Kada je brzina i trans u pitanju, prisetite se afričkih plemena koji u svojim ritualima dolaze do trance-a igrajući u fanatičnom ritmu koji traje i traje.
Trance koji sada ovde imamo nije nešto posebno brži nego inače. Ali stalno te nagovara da igru obnavljaš – da je ne prekidaš.
“Always” na engleskom jeziku znači uvek. Na samom početku čuješ jedan ženski glas koji, u ritmu, kao neku mantru, ponavlja samo tu jednu reč – always. Zaista deluje moćno to mantranje.
Taj glas je, inače, vrlo magnetičan. Prosto ne znaš gde da ga svrstaš – šta te kod njega privlači? Da li je to što deluje sexy, ili možda odlučno, ili čak ranjivo i depresivno. Sve to zajedno i još više od toga ima u tom glasu i u toj jednoj reči. Uopšte ti ne pada na pamet da se pitaš šta znači to “always” – na šta se odnosi to “uvek”.
A istovremeno dok reč always leluja svuda u prostoru, ritam koji je zadužen da tom glasu “čuva leđa” ni malo ne zaostaje. I on je intrigantan i zavodljiv.
Poznata je činjenica da ono što najviše vezuje za neku muzičku stvar i što se najduže pamti je refren. Ako je refren jako moćan onda ostatak može da bude bilo kakav.
Ova stvar nema refren u rečima, ali ga ima u zvuku. I taj refren je u stvari toliko dug da ono što je drugačije od njega jedva da ima vremena da dođe do izražaja. Tek onda kada refren na kratko “ode na spavanje”.
Ono što je uobičajeno za Trance je “pauza – da se uzme vazduh”. Poznata je istina da se stvari najbolje doživljavaju kroz delovanje suprotnosti. Mnogo bolje ćemo neku pojavu da shvatimo ako se šetamo s jednog na drugi kraj raznih oblika njenog ispoljavanja.
Tako je i u Trance zvuku. Ritam je snažan i dinamičan, a onda, odjednom, se potpuno gasi. Sve zato da bi imala priliku da malo odmoriš, ali i da kroz tišinu još bolje osetiš zvučnu silu koja je do maločas “razbijala”, kao i da bi to iskustvo mogla da preneseš u novi ciklus energetskog pražnjenja.
Psytrance taj mexanizam suprotnosti koristi do maximuma. Ne radi se tu samo o toplo – hladno, nego i o zagrevanju. Kada se zvuk spusti na nulu, onda je potrebno znalački ga dozirati da se vrati na maximum. Sve to deluje kao moćni Trance “afrodizijak”.
Ritam u ovoj stvari baš to jako dobro čini. Kada se zvuk obori na nulu i dok se ponovo budi refren je na kratko gurnut u stranu, da bi pružio priliku nekim drugim efektima da dođu do izražaja.
Ti efekti bojenja zvuka su, zaista, fantastični. Tako dobro dodaju na snazi i tako te vezuju kroz taj proces da u jednom trenutku pomisliš da je to tvoja snaga a ne ritmička.
U tim pauzama između ciklusa se čuje jedan muški glas koji mantra: “goin’ on, goin’ on...” da bi baš pre nego što se refren sprema da ponovo krene, ubacio: “Ain’t nothing but the Party goin’ on”.
Tek sada su se sve kockice složile. Jer, sada je potpuno jasno i šta znači “Always”. Sve se, dakle, odnosi na to da se trans-a-tična igra nikada ne zaustavlja. Da ni ti ne prekidaš da doprinosiš toj opštoj trance-histeriji. Jer, ništa, ništa drugo se ne dešava. Samo Party koji neprekidno traje. On and on and on...
Always, always, always...
Goin’ on, goin’ on, goin’ on...
Ain’t nothing but the Party goin’ on
(Fishbone Beat – Always (Psychedelic Martini Mix)
Nema ništa gore nego, kada u doba Interneta, gde se sve informacije dobijaju na samo jedan klik imena, to ime zvuči isto kao neka jako poznata robna marka ili nešto drugo što ima snažan imidž u javnosti. Ako se tako nešto desi, malo poznato ime je osuđeno na totalnu izolaciju jer će neprekidno kod pretraživanja biti u senci svog giganta imenjaka.
Takvu situaciju imamo ovde – “Corrado – Trust” (Poverenje).
Corrado je, inače, jedna vrlo poznata marka Folkswagen automobila (kao što je, recimo, poznata marka “Golf”). Kada se zna koliko je Folkswagen popularan brend u automobilskoj industriji, onda je sasvim jasno koliko informacija privlači sve što se dešava u vezi te kompanije, a i, naravno, u vezi njene marke Corrado”.
Zato, zbog tog preklapanja imena sa nemačkim gigantom, sigurno nećete ništa uspeti da pronađete o jadnom Corradu. Verovatno da je to neki slabo poznati DJ – možda čak italijanski. Zašto baš odatle?
Pa zato što su John Digweed & DJ Alexander Coe (Sasha) obradili na svoj način stvar (“Trust”) od Corrada i dali joj svoje Remix ime (Pink Mix), a, istovremeno, znamo dobro koliko su slabi na ‘talijanski Electro.
Inače, ova stvar ima dosta sličnosti sa prethodnom (Always). Naročito što se tiče refrena. I ovde taj zvučni refren nosi čitavu konstrukciju pesme i vrlo je zavodljiv.
Ono što je naročito interesantno kod ove stvari je njena jednostavnost. Toliko je laka za varenje da bi mogla da je slušaš nekoliko puta bez prestanka i da ti ne dosadi, ili da čak ponovo osećaš glad za njom.
To je još jedna osobina Trance zvuka. Da se trudi da što lakše komunicira – da se što jasnije izražava. Da koristi što je moguće više univerzalniji zvučni jezik.
Sve zbog toga, da ne moraš da ulažeš mnogo truda da bi taj ritam i zvuk shvatila i da bi ga stavila u svoju fioku poznatih stvari. I ako je moguće da to bude gornja ladica – ona koja se lakše otvara i u kojoj stoje dragocenosti.
“Trust” je zaista majstorski pojednostavila ritam, ali tako da i dalje taj ritam bude vrlo interesantan. Deluje univerzalno, jako prepoznatljivo i stvara ugodan osećaj bezbrižnosti i dobrog raspoloženja.
Osim toga, ova stvar je učinila sve da i dinamika bude tako tempirana da nema naglih uspona i padova – samo ono što je neophodno da bi se malo izoštrile suprotnosti.
Uz sve to idu i zvučni efekti koji jako lepo dopunjuju osnovnu temu i ritam. Već od početka kreću da se “nadograđuju spratovi” kako se ritam razvija. I na svakom spratu postoji neki interesantan “nameštaj”, koji je jako dobro usklađen i sa spratom ispod kao i sa onim iznad.
Naročito zanimljivo deluju ženski glasovi koji su najpre propušteni kroz kompjuter, a onda su malo “izrendisani” ili “iseckani na rezance”, tako da izgleda kao da im neko neprekidno pali i gasi struju.
Ova “aspida” staje u nešto veću bočicu (čitavih pet minuta). Naravno, shvatate da je to zato što joj je koncentrat malo razblažen. Ipak, ona se, zaista, potrudila da vam napravi jedan onako baš lep ružičati oblačak satkan od iluzije. Možete da slušate, možete da igrate, i šta god da činite neće vam uzeti preterano mnogo energije. “Trust” očekuje od vas samo jedno – da imate poverenja.
(Corrado – Trust (Pink Mix)
Sada Vibrasphere – Šveđani. Ako ste malo više slušali Trance nemoguće je da vam nisu zapali za oko. Bili su aktivni od 1998 god. U novembru 2010 su se u oproštajnom pismu svojim fanovima razdužili sa Trance opremom i zaključali bravu na dvanaestogodišnjem projektu zvanom Vibrasphere.
Njihovi rani radovi su značajno uticali na oblikovanje progresivnog Trance-a (ProgressiveTrance).
Ova njihova stvar (“Landmark”) ima, zaista, simbolični naziv – zove se trag, obeležje. Od samog starta se tako jasno ucrtala u Electro mapu na kojoj stoji Trance znak da kod nje nije bilo nikakve dileme gde pripada.
Za razliku od ostalih prethodnih stvari, ovde imamo jednog dugoprugaša – jednog pitona kome je potrebna za smeštaj tegla od skoro čitavih osam minuta. Ali, nemojte prebrzo da donosite zaključke. U smislu “ako se jak otrov drži u malim bočicama, onda velika tegla znači…”.
Ne, u ovom slučaju to ne važi. Priroda osim toga što zna za red, ume uvek da priredi i po neko iznenađenje – da sa malo nereda napravi život i svet interesantnijim. Dakle, uvek ima izuzetaka od pravila.
Ritam u Landmark-u ne samo da je sporiji nego je čak i brži od svih drugih prethodnih stvari. Ali, to nije brzanje “glavom bez obzira”. To nije jurcanje u nervozi i histeriji. Ne, naprotiv.
Landmark deluje gospodski, kraljevski. Deluje kao sportista vrhunski profesionalac koji je toliko ušao u veštinu i znanje u svojoj oblasti, da su mu pokreti tako “glatki” i toliko skladni da ti se prosto čini da u tome nema nikakve posebne veštine.
Tako je i ovde. Vibrasphere je poznata po skladu između klasičnog i novog Trance zvuka. Iz klasike je izvukla snažan bass koji čini da zvuk deluje puniji i za nijansu manje sintetičan.
To će se videti već na početku. Za taj početni ritam možeš da pomisliš da je to osnova koja će obeležiti zvučni prostor od početka do kraja. Jer, slične su osnove imale i prethodne stvari.
Ipak, ne. Tek kada uleti bass i kada preplavi zvuk svojim stabilnim brundanjem, tek onda je matična osnova uspostavljena.
Kako samo dobro zvuči taj ritam. Koliko samo sklada tu ima – koliko dobrih vibracija.
Kada su uspostavili ritam Vibraši nastavljaju da obeležavaju teren. To znači da će u taj uspostavljeni ritam početi da dodaju razna zvučna dešavanja. Videćete koliko samo osećaja ima u tom odabiru. Koliko se vodi računa o nijansiranju. Da se bude drugačiji, inovativan, interesantan a da se, istovremeno, ne naruši opšti ritmički sklad.
Potrebno je, zaista, dosta osećaja da bi se skoro osam minuta pronalazile varijacije koje ritam neće da odbaci kao strano telo – i koje slušaocu neće da zazvuče dosadno i odbojno. Nekada samo jedna greška može da preseče tananu nit koja je do tada ispletena i da izduva svu energiju koja se akumulirala.
Baš ta svest koliko nije lako držati sve to pod kontrolom tako dugo vremena, kao i nonšalancija sa kojom Landmark izlazi sa time na kraj, govori o zrelosti i kvalitetu koji je na delu.
Pošto je znalački odradila svoj posao za koji je zadužena, mašina počinje polako da usporava, da ispušta paru iz svog zagrejanog tela i da se skida sa svojih izvora energije.
Landmark je spreman da za tebe dobro obeleži prostor i da te drži za ruku dok si u njemu, a na tebi je da uzvratiš svojom energijom. Možda će ti druženje sa ovom vibraloptom pomoći da njen sklad u jednom trenutku osetiš i kao svoj.
(Vibrasphere – Landmark)
Ne znamo na šta su mislili Nemci Oliver Moldan i Peter Jürgens kada su
ovu stvar nazvali Frisco. Možda vole Western filmove ili kaubojske romane pa im se Frisco – malo mesto u Texas-u – učinilo jako zgodno da mu posvete jednu stvar.
Ili, možda su hteli namerno da gurnu prst u oko stanovnicima San Francisca koji organski ne podnose kada neko njihov grad nazove tim imenom.
Pre će biti da je ovo drugo u pitanju, jer i samo ime grupe, koje su Oliver i Peter za sebe izabrali, ne uliva ni malo poverenja.
Reč “prawler” na engleskom jeziku znači neko ko se prikrada i sprema da izvede nešto loše, i neko ko je uz to vrlo lukav i prepreden. U svakom slučaju ništa dobro. Na našem jeziku bi to značilo neka protuva, podlac ili slično.
Ipak, najverovatnije je da su Prawler-si hteli da ispadnu “in” jer je poznato da Hip-Hop-eri pokušavaju da furaju za SF nadimak Frisco kao fazon u svojim rimama.
Da se radi sigurno o nekom gradu to je fakat, jer se u pesmi često vrte rotaciona svetla na policijskim kolima.
I “Frisco” je trkač na duge staze. I on je sebi nalepio etiketu: “Ne diraj. U Trance-u”. Nema nikakve dileme da se Frisco nalazi na mestu koje je baš rezervisano za njega.
Inače, vrlo je teško trancerima da dugo traju – da bi se dovoljno isponavljali i ubacili te u trans. Jer, njima je potrebna tvoja pažnja, tvoje učestvovanje. Sintetički zvuk koji prave klavijature (synthesize-ri) ima neizmerne mogućnosti da pronalazi interesantne varijacije, ali svi to koriste. Zato ponekad to zvuči kao već viđeno.
Naravno, i ova stvar sve to isto radi, s tim da tu i tamo ume da ušprica i malo “klasike”. Zato pažljivom slušaocu neće promaći da je Prawler-ov synth povremeno obogaćen zvukom koji liči na latino.
Inače, Frisco ima sve ono što jedna prava Trance stvar treba da ima. Ima i zvučni refren koji ne zna za dosta. Koji je spreman da uzme koliko god mu daš. Tu je i jako dinamičan Dance ritam koji uz rotacionu policijsku sirenu deluje agresivnije nego što je nameravao.
Kada smo se umorili, predahnućemo malo da povratimo snagu. Onda ćemo vrlo pažljivo i postepeno da dodajemo gas da kojim slučajem ne bi dobili upalu mišića.
Znamo vrlo dobro koja je naša osnovna boja, ali ubacivaćemo tu i tamo razne interesantne nijanse. Neka se malo preliva. Neka se malo mixuje ovo sa onim. Neka se dodaje na ovu stranu a uzima sa one. Važno je da je Electro i da zove na igru.
Ima čak i mutiranja glasa preko kompjutera – što potseća malo više na macho, ali i to je sasvim OK. Višak testosterona u vazduhu će svaki pravi trancer toplo da pozdravi. Dobrodošlo je sve ono što pomaže da se energija dalje vidi i dublje čuje.
Prawler možda jeste “nitkov”, ali je ovu stvar uradio pošteno.
(Prawler – Frisco)
Kažu da postoje samo dve stvari
na ovom svetu koje kada smo uradili poželimo odmah ponovo da ih uradimo.
Jednostavno toliko nam se sviđaju da nam je teško da im odolimo. Čak i kada smo
ih upravo završili. Da, zaista, umemo da budemo nezasiti kada se radi o
spavanju i sexu. Nemamo meru jer ove dve stvari umeju tako lepo da nam legnu da
prosto nismo u stanju da im kažemo – ne, dosta je bilo.
Naravno, u jednom trenutku ćemo
morati konačno da završimo sa spavanjem i svršimo sa sexom jer je priroda,
ipak, nekako uredila da se ne udavimo u svom tom zadovoljstvu. Jer, da nije
tako ništa drugo u životu ne bismo stigli da uradimo. I ne bismo mogli da
toliko maštamo i čeznemo kada ćemo ponovo da odemo u krevet – bilo zbog jedne
ili zbog druge stvari.
Sexualni nagon je toliko jak da
mnoge stvari podsvesno radimo sa ciljem da što bolje zadovoljimo našu sexualnu
potrebu. Pogotovo muškarci su slabi na nju. Pa, zašto se toliko trude da budu
poznati, uvaženi, bogati? Navešće ti hiljadu “razumnih” razloga za to, iako će
priroda i njen sexualni nagon da vuku konce u pozadini. Mnogi muškarci postaju
uspešni zato da bi imali olakšan pristup sexu. Jer, biti uspešan je tako sexy.
A uspešan znači najčešće i bogat. Dakle, prilika da ako nemaš sex, da možeš
lako da ga nabaviš – da ga kupiš.
Koliko god ovo banalno zvučalo u
dobrom delu je tačno. Jer, kada radimo stvari koje nas oduševljavaju, kada
postižemo uspehe na raznim poljima, ono što nam daje gorivo, ono što nas čini
svežim, potentnim, mobilnim za akciju je upravo naša životna, odnosno sexualna
energija. To je život sam koji pulsira u nama. Kada počne da opada naša
sexualna energija počinje da kopni i naše fizičko telo. Gubimo svežinu. Život
počinje sve više da ističe iz nas.
Ali zašto sada toliko tupimo o
sexu kada svi to već sasvim dobro znamo? Pa zato što se ova stvar odaziva na
“Sexdrive” (sexualni nagon). Nije ni čudo, jer ako s druge strane pogledaš ElectroTrance
zvuk, pomisliš, “da, pa to i jeste nagon”. Jeste neko teranje elektrona. Neka
naloženost u koju uroniš i u kojoj se izgubiš. Nema te više, totalno si obuzet
zvukom koji bez prestanka elektro-mantra.
I sve je tu. Sve da ovaj
ElectroTrance mirne duše nazoveš “Sexdrive”. Pre svega imaš jedan stabilan
tempo. Kako god da se stvar odmotava on je tu. Taj ritam koji ne prestaje. Koji
samo dodaje i doliva.
Pruža ti priliku da variraš, da
menjaš, da budeš različita, neponovljiva. Sve to ćeš pronaći u ovom Sexdrive-u.
Ima desetine sitnih efekata koje možda nećeš ni da primetiš. Ima i svojih malih
i velikih vrhunaca. Ima čak i pauzu da malo predahne. Kao kada tela drhtava od
napora uzimaju vazduh i spremaju se da ulete u još žešći vrtlog.
Primetićeš, dakle, da ovaj
“drive” jaše u galopu. Neumorno. U ritmu koji te nosi, koji te podupire. I
onda, kako da mu se ne otvoriš? Kako da mu ne učiniš na volju? Kako da te ne
oduševi?
Jer, sve je ovde tako dobro
upakovano. Sve je tako ravnih ivica, da ne moraš da se plašiš da se ne ogrebeš.
Imaš pred sobom jedan zvuk koji savršeno zna šta radi. Osetićeš tu čvrstinu, to
iskustvo koje kroz njega progovara. Osetićeš to u ravnoteži njegovog koraka, u
neprekinutosti njegovog niza. Jer on neće stati dok god ne ispriča čitavu
priču.
I zato, sve je na tebi. Imaš
silu, imaš energiju, imaš nagon. Ali, moraćeš da se potrudiš. Moraćeš da uđeš u
to. Moraćeš da se pustiš u pogon. Dok ti dah ne zastane u grlu. Dok ti se telo
ne orosi znojem. Dok te ne obuzme strast koja više nikoga ne pita za dozvolu.
Koja će jedva da dočeka svršetak, da bi igru mogla da započne ponovo.
(Private Productions – Sexdrive (M&B's Instructor Mix)Trance je Dance koji “ne može da omane”. Ali, da bi te držale “u transu” ovakve stvari moraju da imaju jako visoku dinamiku i konstantnost – bez uspona i padova. Od početka do kraja jedan isti ritam koji ne posustaje. Koji jasno traži od tebe da mu se prepustiš. Kada te taj ritam “uzme pod svoje” ne moraš više ni o čemu da brineš. Ritam će te nositi a da to i ne primećuješ. Bićeš kao u transu, nakačen na hipnotički zvuk koji “ne zna za dosta”.
Inače, volim dobar Trance ritam, ali klasični Trance mi, uglavnom nije mnogo interesantan, jer mi kao i Techno deluje nekako jednolično. Teško mi je da nađem dobru Trance stvar u toj šumi svega sličnog. Ali, kada se dobra Trance stvar pogodi, onda je to, zaista, pravo zadovoljstvo.
Upravo je to slučaj sa “How Would You Feel”. Iako je to možda najveći hitić u celoj grupi. Poznata je, mislim i onima koji ne slušaju Electro muziku. I “vrapci” je već znaju. Ipak, bez obzira na to, kad god je čujem dodirne me bez greške. Pravljena je u milion različitih verzija, ali mi se najviše sviđa ova osnovna.
Na delu je jedan jako čvrst ritam koji ni sekundu ne pokazuje znake slabosti. Jednostavno je neumoran. Do samog kraja ne posustaje “ni za dlaku”. Sviđa mi se kontrast koji pravi snažan “muški” ritam i ženski “karioka” glasić. Nekako mi dobro leže tako zajedno.
Volim i to ponavljanje koje je ovde do maximuma iskorišćeno. Kada je nešto stvarno dobro onda vam ponavljanje, uopšte, ne smeta – nije vam dosadno. Naprotiv, nekako baš to još više doprinosi celovitosti – ističe ukupan kvalitet. Tada se jednoličnost zove imenom sklad, a ne dosadno ponavljanje.
Dakle, radi se o jednoj stvari koja čvrsto stoji na svojim nogama. Dobro je upakovana. Kao neki parni valjak koji ima i svoju težinu kao i stabilnost koju zadržava u svakom trenutku dok se kreće. S druge strane, pokret kod ove stvari nije spori hod, nego brzi, energični tempo. Ova stvar ti “zabranjuje” da radiš bilo šta drugo osim igre. “Uvredićeš je” ako se ne priključiš ritmu koji isijava iz sebe.
Dok tako igraš u transu možeš da pomisliš na ono što te pitaju reči ove pesme: “Kako bi se osećala, kako bi prepoznala pravu ljubav”? Možda će ti pasti na pamet da to pokažeš svojom igrom. Da ubaciš u još veću brzinu i dozvoliš da te obuzme “ljubavni ples”.
How would you feel, How would you know
How would you feel, How would you know
If it was truely love
Love, love, love...
(David Morales – How Would You Feel)
ELECTRO DISCO
Disco? “Šta će on ovde sa ovim
okorelim teškašima”, možda se pitaš? Da, Disco baš ne bije naročito dobar glas.
Nekako se često svrstava u nižerazredni zvuk. U nešto što je standardno i
dosadnjikavo. Kao neka jeftina Dens zabava za mase.
Da ne nosi to svoje Disco ime,
mogao bi ‘ladno da se odaziva na PopDance. Kao nešto što je igračkog ritma i
što je po zvuku pristupačno, skoro svakome razumljivo. Mnogi hitovi od kraja
sedamdesetih su pravljeni u tom maniru – da pokrenu široku publiku sa dva, tri
zarazna refrena.
Takav Disco, naravno, da ovde ne
bi imao šta da traži. Ali, ovaj naš Disco nije takav. On je “elektrificiran”
što znači da je obučen u novo, prikladnije odelo. Ipak, i kao takav je imao
problem gde da se skrasi?
Jer, ElectroGroove i
ElectroTrance su dva najteža i najsnažnija ritma u čitavoj Electro porodici. A
i specifični su – imaju svoj poseban karakter.
Gde god drugde da je Disco
otišao napravio bi neravnotežu između Electro celina. U ovoj u kojoj smo sada
(Electro II) bez Disco-a bi bile samo 2 Electro grupe a u nekoj drugoj celini
koja bi Disco udomila (Electro I, na primer) bi ih bile 4.
Ipak, kada se krene od celine do
celine postaje jasno da bi Disco svuda bio “crna ovca” jer baš nigde ne bi
mogao lako da se uklopi. I tako dolazimo o toga da bi mu ovde gde je sada čak
najbolje bilo.
Jer, i ElectroGroove i
ElectroTrance bi mogli da se čuju u nekom klubu. Što važi, naravno, i za Disco.
Po tome su, dakle, na jednoj istoj liniji. A
ako se uzme u obzir još i to da ovo nije klasični Disco nego Electro – što je
velika razlika – onda je jasno da se ElectroGroove i ElectroTrance nisu mnogo
bunili što će ElectroDisco da zapadne baš njima. Jer, osetili su da su rođaci
po nekom daljem kolenu.
Pa dobro, a kakav je to
ElectroDisco? Šta možeš od njega da očekuješ?
Pre svega dobru đusku. Jer,
ElectroDisco je kao i klasični Disco sav sastavljen od ritma. Od igračkog
ritma. To mu je obeležje broj jedan. I zato možeš slobodno odmah da pripremiš
svoje cipele za dens.
I nemoj ništa da brineš, u
stilu, da ti igra baš ne ide od ruke – da ne kažem noge. Ne, nemaš brigu. Jer,
Disco je poznat po tome da možda najbolje od svih drugih ukucava ritam u prostor.
Drugim rečima, ako iko može da te uhvati za ruku i polako krene da te uči
igračkim pokretima onda je to Disco. Na njegov ritam će ti biti najlakše da
telo baciš u pokret. Doći će ti to samo od sebe. Kao najprirodnija stvar na
svetu.
S tim u vezi, Disco neće da te
tera da jurcaš i skačeš po podijumu. Ne, ritam je dovoljno spor da ti da
vremena da se prilagodiš – da polako usvajaš igračku tehniku. Ili ,
da kuliraš neobavezno, bez da se mnogo trošiš i bez brige da ćeš da ispadneš iz
ritma.
A ako je dens i đuska tvoje
drugo ime, onda ćeš uz Disco moći dovoljno da dodaš gas – da igraš čvršće i
zahtevnije – da budeš kraljica podijuma.
Osim toga, Disco će ti se
dopasti jer je to zvuk koji prija čulima. Koji je napravljen tako da iz tebe
izvuče maximum uživanja. Ne u stilu House-a i Techno-a koji bacaju u trans
svojim hipnotičkim zvukom kao da žele da naprave bal zombija.
Ne, ne tako. ElectroDisco je
mekši, opušteniji. Daje ti više vremena da se okreneš oko sebe. Da uživaš u
prizoru koji te okružuje.
A tu su često i neki zgodni
fazoni u refrenu koje ćeš lako da upamtiš i da se na njih nakačiš. Da ti budu
oslonac u igri. Da te motivišu da budeš još opuštenija i razigranija.
Možda sam potrošio dosta reči u
uvodu za nešto što ćeš ionako sama da čuješ. Misliš?
Ako jesam, onda ću nadalje reči
da uštedim tako što ću da te pustim da uživaš u ElectroDisco zvuku bez reči –
bez mojih komentara koji obično idu uz svaku stvar. To smo do sada već imali na
blogu i neće ti biti prvi put. A i tamo negde ranije je u detalje objašnjeno
zašto se uvodi ovakav format i šta sve možeš da dobiješ od njega.
Ostaje još samo da ti poželim dobru zabavu uz ElectroDiscoDanceSound. Uživaaaajjjjj!!!(The Sunburst Band – Thin Air (Joey Negro Club Mix)
(Mars aka Marian Stavarache – The Moonwalker (Original Mix)
(Julian Sanza – Man With No Name)
(Supersonic Lovers – Zupo (Faze Action Remix)
(Lovebirds – This Feelin' (Original Mix)
(Todd Terje – Upside Down (Todd Terje Re-Edit)
Poolside – Getting There From Here
Housenick – Rays Of Gold (Nando Fortunato Remix)
Discotron – Mo Swagger Than Jagger (Radio Mix)
PLAYLIST ELECTRO TRANCE (5 Songs)
PLAYLIST ELECTRO DISCO (4 Songs)
