ETNO

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

Nedavno se desilo čudo. Niko se tome nije nadao, a ponajmanje sam Etno.

Desilo se to da je Etno unapređen – da je postao muzička celina. Da je dobio ne samo još jednu grupu u svom sastavu, nego je sa tom grupom došla i sasvim nova atmosfera – vedrija, življa, veselija.

Dakle, u sastavu Etno celine se sada nalaze dve grupe: Etno (za koju se vezuje uvodni text koji sledi) i EtnoLounge (grupa o kojoj će u posebnom uvodu biti još reči).

Etno je na blog došao usput – sasvim slučajno. Preko Electro zvuka. Podseća na ono filozofsko pitanje o tome šta je starije: kokoška ili jaje? U toj dilemi možeš da kažeš šta god hoćeš i da ne pogrešiš. Ali, u ovom našem slučaju, stvari stoje drugačije. Jer, postoji samo jedna istina. Stariji je ElectroEtno nego Etno. Iako po redosledu Etno dolazi prvi a Electro celine tek posle njega. Kako to?

Pa tako što se redosled celina često ne poklapa sa vremenom njihovog nastanka. Najpre zato što su grupe više puta premeštane sa jednog mesta na drugo, kako se tokom vremena menjala logika praćenja zvučnog talasa.

Isto tako, na primer, grupa Ambient (sa Etno motivima) koja je nastala daleko pre Etno-a, ima svoj link na početnoj stani bloga dosta niže (u donjem delu strane).

Inače, Electro čini jedan važan deo bloga. Od mnogih stvari koje su se tu sjatile bilo je i onih jako interesantnih sa Etno pozadinom koja poslednjih godina dobija na popularnosti. Jedna stvar ovde, jedna tamo, i malo po malo nastade jaka ElectroEtno grupa. Niko je nije zvao da dođe. Niko nije ni očekivao da će u jakoj Electro konkurenciji i ovakve stvari naći svoje mesto.

Ako ElectroEtno nisam očekivao, onda čisti Etno nisam ni sanjao da bi mogao da uđe na blog. Ali, pošto se većina stvari na blogu dešava sasvim spontano, bez ikakvog unapred napravljenog plana, desilo se i to čudo. Nekoliko jako dobrih Etno stvari je ko zna kako došlo do mene. I pošto nigde drugde nisu mogle da se smeste morale su da dobiju svoju posebnu grupu.

Inače, što se tiče zvuka, ovaj Etno je čista alternativa. Jer, ako postoji neka grupa u kojoj svaka stvar ide na svoju stranu onda je to, upravo, ova. Nema pravila, nema putokaza, nema standardnog okvira. Različita podneblja. I geografska i kulturološka. Različito istorijsko nasleđe, različita tradicija.

Ipak, postoji nešto što je slično za sve ove stvari bez obzira na razlike među njima. Slično je to da su najčešće sentimentalne po svojoj prirodi. Jer, pesme se prave da olakšaju dušu koja pati zbog nečega. Razloga ima mali milion, ali kada tuguju, sve strane sveta to rade na sličan način.

Zato i ovaj Etno ima sličnu atmosferu. Tužan je to zvuk, melanholičan. Stenje kao da vuče težak, pretežak teret koji mu se svalio na pleća. Umoran je, premoren, od sukoba, od udaraca, od patnje. Od svega i svačega što u svakom narodu postoji kao nataloženo breme životnih iskušenja u teškim istorijskim vremenima.

ETNO

Vashti Bunyan je poznati lik na blogu. Imali smo je u IndieAcoustic grupi (“Train”). Sada je slušamo u Etno stvari “Iris's Song For Us” (Irisova pesma za nas) sa njenog debitantskog albuma “Just Another Diamond Day” (još jedan dijamantski dan).

Interesantno je za taj album da kada ga je izdala (1970) bio je prodat u toliko malo primeraka da se Vashti totalno razočarala u svoju muzičku karijeru. I prestala je da se bavi muzikom. Bilo je potrebno 30 godina da ponovo stane pred mikrofon. Kada se vratila, vratila se da ostane. I tu je do današnjeg dana.

Postoji još jedna verzija ove stvari (Version 2) ali mi se ova više sviđa. Ovo nije celokupan text. Postoji još jedna strofa (predposlednja) koja je pevana na nekom nerazumljivom dijalektu. Ima i prevod te strofe na engleski ali je ja nisam uvrstio u ovaj text, jer to jednostavno nije ono što se čuje.

Inače text je arhaičan i “dalek”. U svakom slučaju, njih dvoje su radili razne stvari zajedno i na kraju (izgleda) ona njega moli da posle svega i spavaju zajedno. Možda je ovo izvorno muška pesma, samo što je ženski glas peva. Jer malo je nelogično da devojka iz onih davnih vremena momku uputi takvu molbu. A možda sam ja to sve pogrešno povezao…

U svakom slučaju to je jedno drugo vreme, drugi prostor od ovog našeg savremenog i zato me ova reč ne zove da je interpretiram.

A osim toga, ovu stvar uopšte nisam doživeo kroz text. Ne. Ono što mi je najupečatljivije ovde je glas. I jednostavnost. Samo glas i violina. Sviđa mi se taj glas koji je ogoljen “do koske”. Čuje se jasno svaki ton, svaki uzdah. A glas je nekako mističan, vilenjački. Bez obzira što je stvar krcata rečima (četiri različite strofe u minut i dvadeset sekundi) ta boja glasa mi baš ostavlja snažan utisak.

Nema u tom glasu ni radosti ni tuge. Kao da sve razume i uopšte ne vidi potrebu da reaguje bilo kakvom naglašenom emocijom. To je glas bezbrižnog spokojstva devojke koja je uverena u svoju ljubav.

I climbed the peaks of glass with you
And walked a world of brass with you
And gladly left the glaring streets
To share a bed of grass with you
You made the elder burn for me
And cut the bird filled thorn for me
And through the ripening summer days
You bade the white road turn for me
I rode the dark green deep with you
And drove our dreams like sheep with you
And now, my love, please let me cross
Brown boundaries of sleep with you

(Vashti Bunyan – Iris's Song For Us)

Prvo beše film (“Fugitive Pieces” – skriveni delovi), a onda se napravi Soundtrack (muzički disk iz filma) sa četrnaest stvari. Druga stvar sa početka i druga stvar sa kraja su imala slična povezana imena “Arrival” (dolazak) i “Return” (povratak). I ne samo da su imena bila u vezi nego i zvuk. Obe stvari su imale potpuno istu muziku i potpuno isti ženski vokal. Kao kada bi jednu stvar prepolovila na pola i od nje napravila dve. Pošto su mi se jako svidele, naravno da sam ih spojio u jednu. Autor je Grk Nikos Kypourgos.

Film prati sudbinu jednog dečaka iz jevrejske porodice koji je ostao siroče pošto su mu na njegove oči roditelji ubijeni a sestra odvedena od strane Nacista. Uspeo je da pobegne a našao ga je jedan Grk arheolog koji ga je nekako prokrijumčario u Grčku. Kasnije odlaze u Kanadu. Mladića pritiskaju sećanja iz prošlosti dok pokušava da sredi svoj privatan život.

Naslovi iz pesama se odnose na dolazak dečaka po prvi put u Grčku sa svojim novim starateljem. Kasnije kada je odrastao, postao pisac i oženio se, kreće na put i vraća se ponovo u Grčku u istu onu kuću u kojoj je bio i pre.

Naravno, neće biti texta u dodatku jer je stvar na grčkom jeziku. Ali, text ti uopšte neće ni biti potreban. Ovakve stvari se doživljavaju srcem i lakše ćeš da ih osetiš ako između tebe i zvuka nema ničega između.

Atmosfera je napeta, extremno budna. Reči kao da sa teškom mukom izlaze iz usta. Kao da im uopšte nije stalo. Glas je ženski, ozbiljan. Usmeren. Toliko je tuge u tom glasu da izgleda kao da mu je uopšte sve svejedno. Kao da mu se više ne živi. Kao da su već sve suze isplakane, kao da je već sva snaga iščezla. I kao da je toliko malo života ostalo da ti se čini da je od čoveka nastao zombi. Kao neka mehanička stvar koja je navijena da uvek pokazuje jedan isti sadržaj – iste reči i iste pokrete.

Glas toliko dominira da ti se čini da je ostali zvuk prilično skroman. Iako uopšte nije tako. U pozadini se jako tiho čuje kao neki crkveni muški glas sa neprekidnim trajanjem koji dodatno gura čitav zvuk ka mističnom. Tu su i gitara (mandolina) i nekoliko gusli (ili sličnih lokalnih instrumenata).

Ono što fascinira u ovoj stvari je ta toliko dobra interpretacija koja izgleda tako autentično da ti se čini kao da se nalaziš u samom središtu događaja. Jeste da je tužno i pretužno ali je i jako dobro i originalno.

(Kypourgos Nikos – Arrival-Return)

Damien Rice je dobro poznato ime na ovom blogu. Mora da bude jer niko nema toliko stvari kao on. Otiđi u AlterBallad grupu i videćeš da je ta grupa mogla ‘ladno da nosi njegovo ime, pošto je svaka od tih devet stvari njegova.

I svuda je njegov vokal glavni. Svuda sem u ovoj stvari. Ovde Damien sedi na stolici. Položio je svoju gitaru na kolena. Na početku kresnuo palcem par žica čisto da da znak za start. A onda mu je gitara poslužila kao bubanj u koji će ritmično da udara. Ali, tako da povremeno može i da pljesne rukama nakon čega se odmah ponovo vraća na bubnjanje.

I to je sve od njega u ovoj stvari. Nema ni jednog drugog instrumenta, nijednog drugog zvuka osim Lizinog glasa.

Lisa Hannigan je često prateći vokal u Damien-ovim pesmama. U ovoj stvari “Be My Husband” (budi moj muž) ona peva prvi glas.

Inače, to je stvar od Nine Simone iz 1965. Nemam podatak, ali mi izgleda kao da je ovo neka stara, prastara pesma crnačkih robova. Tada ti za pesmu nije bilo potrebno ništa osim glasa i srca punog gorčine. A toga je u teškom i napaćenom životu crnaca bilo u izobilju. I uvek se moglo naći nešto u šta ćeš da udaraš da bi napravio ritam. A što je veće siromaštvo to je veća potreba žene da sebi nađe muža i ostvari svoj porodični san.

Stvar me privukla jer zvuči baš onako autentično. Čist unikat. I Lizin glas se tako dobro uklopio. Kao da je duh crne žene ušao u nju i učinio da iz njenih usta izlazi sasvim drugačija boja od one njene originalne. Po tom glasu ti vidiš obrise mlade crkinje koja se bori da nađe sebi muža. Koja je aktivna. Koja i moli i optužuje i podseća svoga muškarca.

Želi da bude njegova žena a on njen muž. Spremna je i da mu kuva i da šije samo neka je uzme. Ali, njen tatica treba da je voli. Da je dobro voli a ne da bude zao prema njoj. Ne da je tretira kao odbeglog psa lutalicu. Jer, on ume da bude i takav, kada je najgori čovek na svetu. I još nešto – najvažnije. Treba da ispuni ono što je obećao. Treba da se kloni Rozali.

Be my husband, I'll be your wife
Be my husband, I'll be your wife
Be my husband, I'll be your wife
Outside you there is no place to go

If you want me to I'll cook and sew
If you want me to I'll cook and sew
If you want me to I'll cook and sew
Outside you there is no place to go

Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good

Please don't treat me so doggone mean
Please don't treat me so doggone mean
Please don't treat me so doggone mean
You're the meanest man I ever seen

Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good

Stick to the promise man, that you made me
Stick to the promise man, that you made me
Stick to the promise man, that you made me
That you'll stay away from Rosalie

Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good
Oh daddy now now love me good

(Damien Rice & Lisa Hannigan – Be My Husband)

Ako baciš pogled koji red niže videćeš reči texta koji nećeš morati da prevodiš. Stavio sam reči jer se ne čuju baš najjasnije i ako ih malo pogledaš videćeš da ih ima par koje nisu baš poznate po smislu. I zato, eto texta za svaki slučaj.

Naravno, stvar sa naših prostora. Iz Bosne. Alma Bandić peva “Uspavanku”. Ništa nisam uspeo da nađem o ovoj pesmi osim ono što je opšte poznato – da je to naslovna pesma iz bosanskog filma “Ničija zemlja” koji se bavi ratom u Bosni.

U pesmi se čuje improvizovano marširanje, što simbolično ukazuje na rat. Ali, ne znam kada je ova pesma nastala i na šta se konkretno odnosi. Jer, navodi se samo stara bosanska uspavanka, ali ništa više od toga. Ako je stara, onda je svakako starija od rata u Bosni. Možda se odnosi na drugi svetski rat ili neko vreme u doba Turaka. Šta god da je ostaće misterija, barem za sada.

Eto, na kraju ispade da od četiri stvari (u sadašnjem trenutku) kada je grupa formirana dve (odnosno polovina) su tužbalice koje za temu imaju ratna stradanja. Nije mi baš drago što je tako, ali šta da radim kada su stvari jako dobre. I gde bih drugde sa njima? A da ih izostavim bila bi prava šteta.

Što se tiče “Uspavanke” ništa ti više neću reći. Jer, sve što sam rekao u grčkoj “Arrival-Return” može ovde da se prepiše od reči do reči.

Mmmm mmmm mmmmmmm
Mmmm mmmm mmmmmmm

Nini, sine, spavaj sine
San te prevario
Beša ti se, beša ti se
Na moru kovala

Jedni kuju, jedni kuju
Drugi pozlaćuju
Treći nose, treći nose
Od zlata jabuku

Pati majka, pati majka
Udova ostala
Pati majka, pati majka
Udova ostala

Mmmm mmmm mmmmmmm
Mmmm mmmm mmmmmmm

(Alma Bandić – Uspavanka)

ETNO SOUL

Šta je, Etno Soul muzika na blogu? Kakav je to ritam i zvuk?
Najvażnija karakteristika ovih  stvari je originalnost – unikatnost. Svaka stvar je jedan unikat koji nema sličnosti ni sa jednom drugom stvari. Svaka je za sebe kao zasebno ostrvo. Kada bi postojala samo ova sličnost među njima onda nikada ne bi bile zajedno. Jer, ne bi imalo ništa što ih povezuje.
Ono što ove stvari, zaista, povezuje je da sve imaju neki fini, suptilni oblik Etna u sebi. Etno u Soul-u u velikoj meri upućuje na “zemlju” – na prirodu i njene zakone. Sve stvari povezuje taj neki suštinski, duboki odnos sa univerzalnim żivotom – bez obzira što tom jednom istom żivotu svaka stvar prilazi sa svoje specifične strane.
Dramatika je, takođe, nešto što ih sve povezuje. Kao što su bajke i legende povezane sa mitovima i “zemljom” i imaju u sebi uvek neku żivotnu dramatiku tako i ove stvari. Uvek je tu neki żivotni izazov koji se u svima njima snażno oseća.

Ovaj zvuk je tih, tužan, melanholičan. Ali, istovremeno, i kao takav, deluje uzvišeno i inspirativno. Pun je neke iskonske, univerzalne istine. Koja ima nepokolebljivu veru u sebe. I kojoj je, u stvari, dobro dok tako samuje sama sa sobom.

Na samom početku je jedna stvar koja ima religijski karakter. Koja ima veze sa Budizmom. Jer, “Legenda o belom stupu” (Legend Of A White Stupa) ukazuje baš na to.
U vezi ovoga postoji interesantna igra reči između srpskog i sanskritskog jezika. Na primer, reč Buddha na sanskritu znači “Budan” – reč koja je vrlo slična u pisanju i izgovoru sa srpskim jezikom. Ta reč na engleskom, na primer, sasvim drugačije zvuči (Awakened).
Isto tako, naslov ove stvari – “Stupa” – je reč na sanskritu, što bi moglo u nekom najširem smislu da znači “Stub” na srpskom. Naravno, ovde se sigurno radi o jezičkim slučajnostima. Ali, bilo mi je, ipak, interesantno to slučajno otkriće.
“Stupa” na sanskritu znači kupola ili bukvalno “gomila”. To je, inače, najstariji religijski spomenik Budizma. Nekada su se te “gomile” pravile od blata ili šljake, a kasnije od mermera i granita.
Stupa je, dakle, budističko svetilište koje nosi u sebi neke relikvije ili posmrtne ostatke Budinih učenika koji su u njima ugrađeni. Stupe su izvorno nastale tako što su najpre Budini ostaci i njegove relikvije raspodeljene između prvih deset stupa koje su napravljene. Od tih prvih deset nastale su desetine i stotine hiljada drugih u svim delovima sveta.
Stupe su postale verski objekti u koje ljudi dolaze da se mole kao što, na primer, idu u crkve ili dżamije. Najstarije stupe potiču iz Indije, ali najveća stupa na svetu je u Thailandu – visine 127 metara, dok je najprostranija i najviše uređena ona u Indoneziji.
To je zato što se Budizam iz Indije brzo preselio najpre na Shri Lanku, a onda i u Kinu, Japan, Tibet, i u celi svet.
Na koju legendu se misli kada se każe “White Stupa” se ne zna. Bela boja nije neki naročit putokaz jer se stupe ionako u najvećoj meri prave od belog mermera.
Hajde da umesto te legende koju ne znamo, ukratko – u samo par reči – nešto każemo o legendi koja se zove Buddha. Onda, kada budemo slušali “...White Stupa” możda će moći nešto da se koristi iz te priče. Neka slika ili neki osećaj.
Smatra se da je Buda rođen oko 500 godine pre naše ere kao princ. Poznati astrolog je prorekao kralju da će njegov sin, tada, Siddhartha Gautama, biti ili veliki kralj, ili veliki duhovni čovek. Kralj może da bude samo ako nikada ne bude napustio zidine palate i suočio se sa spoljašnjim svetom.
Gautama je, ipak, u svojoj 29 godini izašao četiri puta van palate i po prvi put se susreo sa starcem, bolesnim čovekom, sa mrtvacem i sa duhovnikom. Ali, i sa patnjom u svom srcu. Jer, sve to u svom żivotu nikada nije niti video niti dożiveo.
Posle svih tih iskustava Buda je rešio da napusti palatu i krene putem duhovnog razvoja. Jer, nije mu imalo smisla da čovek na kraju samo tako završi – kao običan leš.
Buda je najpre studirao kod najpoznatijih religioznih učitelja meditaciju, ali posle velikog truda nije bio zadovoljan rezultatima – i dalje ga je patnja proganjala. Zatim je kod drugih učitelja vodio totalno asketski żivot gde se iznurivao glađu, zadrżavanjem daha i bolom. Na kraju je sebe doveo u stanje koje je bilo na samoj ivici żivota i smrti.
Ali, ipak je u sudbonosnom trenutku prihvatio da uzme malo mleka i pirinča od jedne seoske devojke. Zatim je potpuno promenio pristup svom duhovnom razvoju tako što je na bazi svojih meditacija pronašao srednji put – onaj koji ne znači ni totalno ugađanje sopstvenim żeljama kao ni potpuno fizičko i mentalno iscrpljivanje.
Gautama je zatim rešio da okonča svoj duhovni razvoj. Seo je ispod svetog drveta i rekao sebi da neće ustati odatle dok god ne dożivi duhovno prosvetljenje – koje se konačno i desilo.
Da se vratimo sada sa reči na zvuk – na “Legend Of A White Stupa” .
Kada se stvar sluša, ostaje utisak da texta ima više nego što je to stvarno tako. Razlog za to je taj što je pevanje jako rasteglo svaki slog. Reči prosto nikako da siđu sa usana.
Dakle, sasvim je jasno da ova stvar voli jako spor ritam. Ali, to ti ni malo neće smetati, jer ćeš se susreti sa takvim zvučnim vibracijama glasa koje ćeš – takve kakve su ovde – retko gde imati prilike da čuješ. Glas je toliko fantastičan da je to prosto neverovatno.
Dubok, kao da sebi govori u bradu – kao da mrmlja nešto nerazgovetno – ali zvučan do beskraja. I tako moćan da ti se čini da mu pevanje ne predstavlja ni malo veći napor od govora. Kako je samo taj glas uspeo da od skoro ničega napravi atmosferu sentimentalne duhovne uzvišenosti.
Iako ne znamo legendu belog stupa, shvatamo da je u pitanju neka teška patnja i neko ogromno iskušenje koje je s njom u vezi.
Ali, zar je za očekivati da to u legendama bude drugačije? Naravno da ne. Jer, kretanje duhovnom stazom uglavnom podrazumeva patnju u raznim oblicima. To je jednostavno sastavni deo takvog żivota.
I po zvuku bi se reklo da je ova stvar malo atipična za ovu grupu. Jer, Electro se u njoj oseća već na prvom koraku. Sintisajzer “radi li radi” – bez prestanka.
Ali, razume se, ovde je tempo jako spor. Ovde su osećanja “iseckana na milimetar”. Drugim rečima, ovde je sve suptilno, prefinjeno, uzvišeno i vrlo sporo.
Electro se više oseća kao neko fino brujanje u pozadini koje pokušava da prużi oslonac glasu i još jednom instrumentu iz svoje “ergele” – električnoj gitari.
Pominjali smo više puta da kada se żeli da osećanja rone u najtamniju dubinu da se onda zove električna gitara da predvodi i osvetljava put. Gitara ovde mora neprekidno da suspreże svoju snagu. Mora da dugo drżi svaki svoj solo ton. Mora da iznedri svoju najsuptilniju boju jer je glas podigao lestvicu visoko. Toliko fino gitara dodiruje żicu da na momente zvuči kao neka setna violina.
Osim toga, tu je još jedan instrument – zvono. Zvono ume jako da odjekuje, ali ovde je ono meko – da mekše nema gde više. Zvono na svoj suptilan način i skreće pażnju, i opominje, i razdvaja zvuk na delove. Na kraju niko drugi nego baš to zvono završava. Tako što svojim konačnim gongom zatvara duhovnu riznicu zvuka.
Ako pażnljivo slušaš sigurno ćeš osetiti da i u ovom ritmu ima nečega što jako potseća na mnogo pominjanu New Age ritmičku “ljuljašku”. I ovde se ljuljuškamo opijeni blagim talasanjem koje nas klati na jednu i na drugu stranu. Ali, zbog jako sporog ritma to pomeranje jedva da se oseća.
Ipak, ono što ćeš sigurno osetiti je da je na sceni jedno snażno emotivno dešavanje. Ono koje u sebi nosi jednu dublju realnost. Ono koje pred čovekom stoji kao daleka mistična tajna koja tek treba da se otkrije.

(Oliver Shanti & Friends – Legend Of A White Stupa)

Sonja Drakulić je već kao tinejdż pokazivala interes za Etno zvuke sa Balkana i sa bliżeg i daljeg istoka i zapada. Kasnije je formirala grupu Stellamara koja na posvećen i strastven način pokušava da gradi neku svoju specifičnu zvučnu viziju. Onu koja se jako oslanja na tradiciju. Ali, koja se, istovremeno, ne klanja ni jednoj jedinoj, nego ih sve koristi kao jednakovrednu sirovinsku bazu za svoj EtnoAlhemijski zvuk.
Šta će od toga napraviti verovatno i oni sami ne znaju u početku. Jer, njihovo zvučno polje je vrlo široko. Tu je i zvuk sa bliskog istoka, pa zatim zvuk srednjevekovne Evrope, pa Balkan, Grčka...itd.
Stellamara pokušava da mixuje razne kulture i da nalazi potpuno originalna zvučna rešenja. Ona koja dodiruju granice i spajaju ih u čudesne amalgame koji ne samo da u sebi nose umetničku kreativnost, nego i strast i posvećenost. U neprekidnom pokušaju da se oseti dublje, da se vidi dalje, da se dożivi više. Da se dotaknu zvezde (stella – lat. zvezda).
Inače, Sonja je srpsko-mađarskog porekla. Ona piše, peva, i svira nekoliko instrumenata. Sa njom u grupi kao stalni članovi su još multiinstrumentalista Gari Hegedus i koautor i čelista Rufus Cappodocia. Osim te stalne postave Stellamara sarađuje i sa mnogim drugim poznatim muzičarima.
Kyrie Eleison je hrišćanski crkveni simbol koji je najčešće korištena fraza u crkvenom jeziku. To je, u stvari, engleski prevod starogrčkog naziva koji ima značenje “Boże smiluj se” (Lord, have mercy).
Svaki jezik ima neki svoj karakteristični izraz u tom smislu (srpski – Gospodi pomiluj). Ovaj simbol i istočnog kao i zapadnog hrišćanstva se koristi u molitvama, liturgijama i sličnim crkvenim ritualima. U istom smislu kao što Jevreji koriste reč “Alleluia”.

Inače, Kirye se sasvim lepo uklapa u ovo Etno društvo koje je ionako vrlo raznorodno i teško uporedivo.

Kada bi molitve zvučale ovako kao “Kyrie Eleison” mislim da bi crkve bile sto puta punije nego što jesu. Ali, ova molitva pripada celoj planeti a ne jednom njenom delu. Crkva strogo drżi do pravila, a ova stvar je nastala na kršenju pravila. Na tome da pravila ne postoje, jer nemaju nikakvu unutrašnju vrednost.
Zvuk će da se grupiše onako kako mu dođe, a emocija koja izlazi iz dubine će sama da joj da konačan oblik. Kao što bog stvara tako različita bića čim mu se ukaże prilika za to, tako je i bożiji zvuk čistiji i bogu miliji ako u njemu ima što manje granica a što više “slobodne teritorije”.
Tako što se granice koje su napravljene u našim glavama kao ożiljci spajaju sa što finijim “koncem”. Onim koji ne veliča jedno nad drugim. Koji ne sudi i ne upoređuje. Koji sve prihvata kao jedno isto bożansko javljanje.
Samo tako će ożiljci na bożjem licu koje su napravile podele i granice da zacele. Samo Ljubavlju. Ljubavlju koja sve prihvata i sve razume. Koja je otvorena za bilo šta. Za bilo koga.
Iz takve plodne osnove je mogla da nikne stvar kao što je Kyrie Eleison. Jer, tek tako je ona dobila “odrešene ruke” da bude ono što oseća da treba. Bez ikakvog svrstavanja i bez ikakvih predrasuda.
Ovu molitvu započinje żenski hor glasova za koji ti je odmah jasno da je prosto savršen. Svaki glas od njih više kada bi solirao bi te dirnuo u srce. Ali, ovi glasovi su svoju ličnost utopili u zajedništvo. U udrużenu snagu koja – tako sjedinjena – ima još jaču prodornu moć.
Tu je i muški hor koji peva nisko. Ali, muški sluże samo kao podrška. Kao neka leđa koja su se podmetnula da bi na njih żenski glasovi mogli da se popnu. Da bi onda bili još nekako “viši i niżi”, još “viši i dublji”.
Ženski glasovi prvo uspostavljaju osnovu – zvučni tepih po kome će zvuk da hoda. Tek onda kreću u zajedničko soliranje. Solo ovde znači da će hor da se podeli na više delova i da će onda svaki taj deo da “tera svoje” – da predstavlja jedan deo celine koja ih istovremeno sve zajedno spaja.
Deljenje hora na više ili manje delova se dešava spontano i unosi neku posebnu dinamiku. Postaje mnogo interesantnije nego kada hor deluje jedinstveno. U pokušaju da pohvataš sve te savršene zvuke shvatiš koliko brzo vreme prolazi. Jednostavno je sve toliko zanimljivo da prosto gubiš smisao za vreme.
Ali – uvek ono ali – moraš da slušaš. Moraš pażljivo da slušaš. Jer, sve te varijacije su smišljene da bi se primetile. Samo tako one prodiru duboko. Samo tako one dobijaju magijsku moć koja pomera.
U jednom trenutku żenski hor se gasi a ostaju da zvuče samo muški baritoni. Tada postaješ svesna da je tvoje slušanje malo zakazalo. Da te je okupiralo żensko soliranje i da celina nije bila samo żenska nego żensko-muška.
Ali, ako misliš da je to sve, onda se varaš. Jer, tek sada počinje ono glavno. Sada će żenski i muški deo hora da zajedno pletu tepih od zvuka. Neprekidno će kao mantru da drże jedan isti ritam i jedne iste reči: “Kyrie Eleison”.
A onda, na taj tepih od zvuka staje samo jedan żenski glas. Glas koji ne koristi reči. Koji koristi samo osećajnost. Onu prefinjenu dubinu kojoj je potrebno samo jedno slovo da bi rekla sve. Tada jedno “AaAAAaaAAaaaaaaAAA...” počinje da ispevava svoju “bajalicu”.
Ne moram da vam govorim koliko samo emocije ima u tom glasu. Koliko je zvuk uzvišen. Sa koliko i čeżnje i snage i odanosti i skromnosti i posvećenosti priziva to “Aaaaaa” duhovno da se spusti u njega.
Baš ovde dolazi do izrażaja ono što je rečeno o brisanju granica. O pletenju zvučnog mozaika koji je otvoren za sve. Za svaku tradiciju. Za svaku dożivljenu prošlost koja je ostavila trag.
Po zvuku i stilu ta molitva koja priziva najviše liči na neki staro arapski ritualni zov, iako toliko ima varijacija u glasu da očas si već na nekom drugom terenu, koji je możda od arapskog nešto vremenom pokupio, ali je i dodao nešto svoje po čemu je sada prepoznatljiv.
Tako glas plovi dodirući razne granice koje prelazi kao bożje biće kome ne trebaju nikakvi pasoši za prolaz. Glas kao da je żeljan da sve obiđe i ništa ne ostavi “u mraku”. Kao da je svestan da njegova svetlost donosi żivot, da donosi nadu, da donosi spas.
Ići će i na istok i na zapad i na sever i na jug – i to sve istovremeno. Dok god ne bude bio siguran da je sve obišao i da je sada sve mirno i spokojno. U njegovoj ljubavi kojom on miluje sve što postoji.
(Stellamara – Kyrie Eleison)

Verovatno ste čuli za izraz “a cappella” što je naziv za muziku koja ima samo glas bez pratnje instrumenata. U bukvalnom prevodu znači “za pevanje u crkvi, kapeli”. Samo glas i ništa više.
Sada nećemo imati baš pravu a cappell-u, ali će biti nešto slično što veoma potseća na to.
Denez Prigent je Bretonac, poreklom iz Bretanje. Bretanja je, inače, nekada (u 16-om veku) bila jedna keltska kraljevina koja je izgubila svoju samostalnost tako što je pripojena Francuskoj. Nalazi se duż severozapadne francuske obale (zapljuskuje je atlanski okean).
Inače, Bretonci su vrlo ponosan narod, i mnogi żale što su izgubili samostalnost (ima ih oko pet miliona). Imaju i svoj jezik koji nema baš nikakve veze sa francuskim.
Uporedite: “Gortoz A Ran” i “J’attends”. Nimalo sličnosti. Ma ni da nasluti. Bretonski je od francuskog daleko koliko i od srpskog. “(Ja) Čekam” je srpski prevod stvari koja je sada pred nama.
Denez Prigent je autor ove stvari. Bretonac koga je otac učio isključivo francuski jezik da bi se dete bolje snašlo u današnjem svetu. Ali, Denez je preko svoje bake naučio bretonski i bio toliko fasciniran jezikom i svojim poreklom da je čitav żivot posvetio misiji širenja bretonske reči i zvuka.
Njegov dominantni stil je a cappella. Pravio je ploče, gostovao u filmovima, emisijama. Borio se za prirodu očišćenu od čovekovog štetnog uticaja – zagađenja, proterivanja biljaka i żivotinja. I kršenja ljudskih prava, naravno. To su bila teme njegovih pesama. Uglavnom, bol, patnja, i razne borbe – od unutrašnjih, pa do onih za goli opstanak ili za ljudsko dostojanstvo.
Na nagovor żene da poseti jednu rave żurku zainteresovao se za Electro zvuk i zatim počeo da ga dodaje u svojim pesmama. Čak su mu pomagali i članovi Deep Forest-a u pokušaju da napravi moderan ambijentalni Electro okvir za bretonski folk zvuk.
Lisa Gerrard je australijanka za koju se govori da ima glas koji ostavlja bez daha. Postala je poznata kao članica grupe “Dead Can Dance”. Dobila je zlatnog globusa za muziku u filmu “Gladijator”. Ona je i pevač i kompozitor svojih pesama. Njen żanr je neoklasična muzika, GothicRock, New Age i slično.
Denez i Liza su zajedno otpevali “Gortoz A Ran”. Ta pesma je, inače, bila i u filmu “Dead Hawk Dawn” koji je imao mnoge nominacije za oskara i dobio ih dva. Jedan od njih je baš za muziku.
Ono što je interesantno su komentari koje za ovu stvar ostavljaju na YouTub-u. Ljudi prosto ne veruju da ovako dobar zvuk może da postoji. Komentari su tipa: “Moram pod hitno da prestanem da slušam ovu stvar. Izludeću prosto koliko je dobra”, itd.
Da, stvarno je teško naći reči kada se susretneš sa ovakvim zvukom. Prosto te nokautira jednim udarcem. Ne moraš čak ni dva puta da ga čuješ. Ma čak ni do kraja cele pesme.
Jer, kada do tebe dopre samo jedna strofa čudesnog Denizovog glasa postaće ti sve jasno. Da je pred tobom jedna stvar za sva vremena. Prosto ne veruješ da neko może da ima glas koji iz sebe izbacuje takvu emociju – tako autentičnu. Tako duboko utkanu u żivot sam. Kao da ti taj glas deklamuje citate iz najsvetijih duhovnih knjiga. Toliko istančane poetike ima u njemu.
Electro je prisutan, naravno, ali u stavu mirno. On zna da i ovde zvučno dominira – kao scenski okvir – ali shvata da je ovo stvar gde nema “laktanja”. Gde ljubazno gostu nudiš prvu liniju. Toliko se Electro produhovio da solaże prepušta drugima – “neka bira ko šta hoće”.
Soleri su tako tihi i uzdrżani da jedva “żubore”. Prosto kao da ne żele da naruše tu savršenu atmosferu koju prave glasovi. Ali, ako se pażljivo sluša čuće se frula, pa lira i na kraju sasvim jasno – sa namerom da se baš čuju – gajde.
Malo je rečeno o Lizinom glasu, iako i njemu sve pohvale. Zaista, taj glas ima i boju, i neviđeni raspon, kao i toplu emociju koja zrači kroz njega.
Naravno, tu su i reči u originalu – na bretonskom – kao i na engleskom (bez Lizinog texta jer ne postoji). Dat je uporedni pregled po strofama, što mislim da je bolje nego da budu celi textovi jedan ispod drugog. Tako da możete da pratite i zvuk na izvornom jeziku, a i da odmah imate engleski prevod uz njega.
Naravno da bi smisao ovog texta mogao najpre da se poveże sa čekanjem na smrt koja će doći i odvesti ga daleko od ovog sveta – “u daleku zemlju između mora i zvezda”. To je najverovatnije i izvorni smisao, jer jer i smrt, između ostalog, bila tema Denezovih pesama.
Pa, naravno, onaj koji se bori na sve strane protiv nepravdi ovog sveta svakako mora da naiđe i na onu nepravdu najveću od svih – gde ljudi ubijaju ljude. Bilo tako što im otimaju i proteruju ih tamo gde će postepeno da izumru, ili tako što im direktno uzimaju pravo na żivot dok u krvi guše njihove pobune protiv pljačke, nepravde, kršenja ljudskih prava i slično.
Ali, ovu stvar możemo da posmatramo i drugačijim okom – nešto optimističnijim. Jer, żivot uvek nađe način da čoveka podigne sa kolena. Da mu da vetar u leđa i veru u srce.
Potrebno je da samo čovek bude strpljiv – da čeka.
Njegovo srce je ranjeno, ali on zna da kao što dan zamenjuje noć a sunce mesec da će jednog dana “Ono” doći. On već čeka dugo u senci sivila koje je sa svih strana. Čini mu se da čeka ceo żivot.
Ali, čekaće i dalje jer on zna da “Ono” dolazi. Doći će preko zemlje i preko vode. Proći će i kroz maglu i kroz kišu. Doći će u brišućem letu – u veličanstvenom naletu.
Ono će doći. Ono će se ponovo vratiti. Doći će po njega. Doći će da ga uzme. Da ga povede sa sobom. Da mu udahne svoj dah. Da ga usisa u sebe. Da ga prożme svojim svetlom. Da ga odvede daleko. Daleko odavde.
Tamo gde postoji put. Tamo gde postoji više svetla. Tamo gde ima i vazduha i vode. Tamo gde postoji melem za njegove rane. Tamo gde će konačno osetiti “Ono”.
- Gortozet 'm eus, gortozet pell
I was waiting, waiting for a long time
- E skeud teñval tourioù gell
In the dark shadow of grey towers
- E skeud teñval tourioù gell
In the dark shadow of grey towers

- E skeud teñval an tourioù glav
In the dark shadow of rain towers
- C'hwi am gwelo 'c'hortoz atav
You will see me waiting forever
- C'hwi am gwelo 'c'hortoz atav
You will see me waiting forever

- Un deiz a vo 'teuio en-dro
One day it will come back
- Dreist ar maezioù, dreist ar morioù
Over the lands, over the seas

- 'Teuio en-dro an avel c'hlas
The blue wind will return
- Da analañ va c'halon c'hloaz't
And take back with it my wounded heart

- Kaset e vin diouzh e alan
I will be pulled away by its breath
- Pell gant ar red, hervez 'deus c'hoant
Far away in the stream, wherever it wishes

- Hervez 'deus c'hoant pell eus ar bed
Wherever it wishes, far away from this world
- Etre ar mor hag ar stered
Between the sea and the stars
Oh...
(Denez Prigent & Lisa Gerrard – Gortoz A Ran)

ETNO LOUNGE

Neko bi mogao da kaže da EtnoLounge dođe čistom Etno-u “k’o piletu sise”. Da, taj koji bi to rekao ne bi bio daleko od istine. Jer, radi se o potpuno dva različita i ritma i zvuka. Nemaju nikakvih sličnosti ni po boji, ni po atmosferi.

Ali, to je sasvim razumljivo, imajući u vidu kako je ova grupa nastala? I pre svega odakle je došla?

Jer, u okviru dve (gore pomenute) Electro grupe sa Etno motivima – ElectroEtno i Ambient – su se desile tektonske promene. Primećeno je da te dve grupe u sebi sadrže i stvari koje se tamo baš ne uklapaju. Nekako se sudaraju sa ostalim stvarima koje su dominantne i koje nose zvuk tih grupa. To se tolerisalo jer su stvari dobre, i jer se nije znalo kuda bi, inače, sa njima.

Problem je bio taj što su te dve grupe bile na različitim stranama zvučnog spektra i niko ih nije dugo vremena dovodio u vezu. Međutim, kada se ugao posmatranja proširio sa tih pojedinačnih grupa na njihov tandem – s obzirom da ih vezuje sličan Etno sadržaj – postalo je jasno da ti neprilagođeni iz obe grupe imaju toliko sličnosti da mogu zajedno da formiraju jednu grupu samo za sebe. Ne samo da mogu, nego je to postalo tako očigledno da bi bilo šteta da to i ne učine. I tako nastade još jedna grupa sa Etno sadržajem.

Ali, koje ime dati grupi? Napred ide Etno, to svakako. Ali, šta staviti kao privezak – Chill ili Lounge? Jer, to je bio otprilike taj zvuk. Svako ime je imalo svoje adute, ali, na kraju je, za dlaku, u mrtvoj trci, pobedio Lounge.

Ostalo je još pitanje, gde smestiti ovu grupu? Mogla je da napravi celinu sa Ambient-om umesto sa Etnom. Tamo bi možda legla još bolje jer, Ambient ima više elektrona od čistog Etna.

Ali, s druge strane, Ambient-u, nekako, više leži da bude sam. Manji je i neodređeniji kao pojam nego što je Etno. A onda, tu bi došlo još jedno konfuzno ime: AmbientLounge ili AmbientChill, gde i sam Ambient već u sebi ima delove i Chill-a i Lounge-a. Dakle, konfuzija na kvadrat.

S druge strane, da se EtnoLounge priključi ElectroEtno-u, u Electro IV celini, je bilo još manje logično. Jer, to bi izgledalo kao da se te dve grupe nisu ni razdvojile. Zvučni utisak bi se mešao – prelazio s jedne strane na drugu – i, na taj način, bi razvodnjio obe grupe.

Ovako, u Etno celini, nema mešanja i konfuzije. Jasno je da su to različiti zvuci, ali je i očigledno da imaju zajedničku osnovu.

Ovakve stvari je najlakše pustiti niz vodu, jer “nema ko da ih żali”. Niko ne bi ni pitao šta je sa njima? Jer, to su sve izolovani slučajevi. Ne manjina, nego “pojedini pojedinci”.
Ipak, čim su tu znači da su morali čak i više nego drugi da se dokazuju. Jer je prst kod njih već u startu bio na obaraču “delete”. Jedino što je ove stvari moglo da ostavi u żivotu je da budu jako dobre.
Dakle, ako je nešto toliko različito a istovremeno i vrhunsko, onda ostaje samo jedno objašnjenje: ovo je skup individualaca čija je glavna karakteristika – jedinstvenost, originalnost, unikatnost.
Odmah ćete primetiti da je svaka stvar snażno Etno obojena. Ali, dok, na primer, ElectroEtno ima jako dinamičan Electro ritam koji često kao bazu ima House ili neki ElectroDance, koji očekujete da čujete u diskoteci, EtnoLounge to svakako nije. Etno je u EtnoLounge-u duboko originalan. To je onakav Etno za koji vam često treba vremena da ga svarite. Pogotovo zato što u ime te svoje unikatnosti često ume da spaja nespojivo.

Tako da se ponekad pitate: da li da verujete svojim ušima ili ne? U jednom trenutku tipičan arapski Etno, da bi u sledećem to bio neki pravoslavni crkveni, pa onda španski tradicionalni – i to sve na malom prostoru. Nekada u jednoj istoj stvari.

Ono što, takođe, ove stvari spaja, je text. Nema ga mnogo, ali daleko više nego kod ElectroEtno-a, na primer. Jer, jaki individualci često ne mogu sve da ti objasne samo zvukom. Potrebno je da čuješ i zvuk ali i poneku reč da bi utisak bio kompletan.

Treba znati i to da je ovaj Chill ili Lounge istovremeno i Electro. I zato nema greške što se reč Electro na ovom mestu dosta često pominje. Jer, i autori ovih stvari su najčešće DJ-evi.

Ipak, ovo je jedan sasvim poseban Electro. Nekako pritajen. On se oseća i u ritmu, ali još više u atmosferi. Kao da je konstantno u najavi. Nikako da izađe na svetlo dana. Elektroni se osećaju u vazduhu, ali od snažnog Etna jednostavno ne mogu da dođu do izražaja – da postanu vidljiviji.

I zato, nemoj da očekuješ da ćeš ‘ladno da đuskaš na ove stvari. ElectroEtno ti je mnogo bolji za to. Iako, i ovde ritam za igru možeš da nađeš u svakoj stvari. Naročito kod onih koje su bliže Chill-u nego Lounge-u.

Bilo kako bilo, ovaj (Electro-Chill-Lounge) Etno zvuk je pravo osveženje u odnosu na klasični Etno koji je bio mrtvački ozbiljan, spor, tih i sumoran. EtnoLounge će razmrdati zvuk i uneti u njega jednu toplu, pozitivnu, živu atmosferu.

Burundi je jedna mala drżavica u centralnoj Africi. Dugo su bili Nemačka i Belgijska kolonija kao i ostale afričke drżave u susedstvu. To je, inače, jedna od pet najsiromašnijih zemalja sveta.
O Burundiju je reč jer se sledeća stvar zove “Burundi uspavanka” (Burundi Bedsong). Ipak, ovo naravno, nije originalan afrički zvuk nego Electro Mix koji deluje nekako više Etno neutralno nego baš afrički.
Jer, odmah primetiš da nema onog poznatog afričkog bubnja kao i onog specifičnog ritma koji čim čuješ odmah znaš da u sebi ima vrelinu ekvatora.
Dobro, ovo je uspavanka i ne możeš da očekuješ da vidiš Afriku baš “na nogama”. Jer, uspavanka trażi sporiji i tiši ritam. Horizontalno a ne vertikalno. Trażi ambijent za uspavljivanje a ne razbuđivanje.
Ali, baš u tome je stvar. Jer, ovde izgleda kao da nema dovoljno te tišine koja je potrebna da bi se dete uspavalo. Zvuk je nekako suviše preglasan za to.
Kada se dete uspavljuje onda je tu najčešće tihi żenski glas koji je mek i neżan. Koji je tako “ravničarski” i opušten, da dete – pošto nema nekih razloga da se za nešto veże – ubrzo upada u san. To je ono što bi se očekivalo od jedne uspavanke.
Ali, ovde, naprotiv, ima više glasova – i to muških – koji kao da su na nekom slavlju. Kao da su se tek sada zagrejali i spremili da “tulumare”. Ritam jeste nešto sporiji, ali ti muški glasovi izgleda kao da postoje samo da ne bi dozvolili ushićenju da se spusti ni za promil. Emocija koja ovde boji prostor kao da zove na igru, na proslavu, ili na neku polu-religijsku ceremoniju.
Ta ideja o nekom “mekom” ritualu mi se najviše svidela. Već sam u glavi video derviše koji igraju svoju poznatu igru okretanja baš na ovaj zvuk. Malo je możda sporije po ritmu, ali bi se po emociji idealno uklopilo.
Da li ste čuli za derviše?
Derviši su Sufi mističari. To je jedna sekta u Islamu. Ovi islamisti su izuzetno tolerantni i miroljubivi. Posvećeni su skromnosti i slużenju zajednici. Veruju u to da je ljubav ono što pokreće svet – bożanska ljubav koju zrači sam Alah.
Derviši uče da treba da budu u ljubavi sa svim što postoji, a naročito sa ljudima. Treba da pomażu svima na svakom koraku i da se żrtvuju za druge. Da vode żivot pun skromnosti i odricanja. Samo tako će istopiti sebičnost svog ega i razvijati se kao duhovno biće.
Jedan od redova tih derviša koristi u svojim ritualima ples u kome se derviši okreću oko sebe. To okretanje predstavlja simbolično njihov unutrašnji razvoj koji se s vremenom menja i napreduje. Kao što se sve u prirodi kreće i krużi tako i ovi derviši kroz ples pokušavaju da se stope sa prirodnim ritmom koji bi trebao da ih ponese uvis – tamo pod skute njihovom Alahu.
Naravno, ritam Burundi uspavanke je nešto sporiji – ali ne previše.
Jako se lepo może zamisliti da derviši krenu u svoj ritualni ples okretanja i na ovu muziku.
Moglo bi se baš lepo zamisliti da to rade ne baš kao neki duboko religiozni čin, nego, onako, više zabave radi. Tada bi ovaj zvuk ne samo mogao da poslużi, nego bi postao kao šlag na torti – prosto idealan.
Jeste da smo morali malo da se slużimo maštom, ali, ipak, ne previše.
Jer, Sufisti su se proširili na razne strane sveta – i u Indiju, i u Iran, Pakistan, ali i u severnu Afriku. Naš Burundi ćemo samo malo u mašti da pomerimo severnije i eto ti derviškog plesa kao uspavanke.
Što se tiče samog zvuka, na delu je jedan Etno koji savršeno lako możeš da variš. Nekako je sav univerzalan – moglo bi se reći čak i prozapadan. Tu su već pomenuti brojni glasovi koji ushićenje neprekidno isijavaju iz sebe, trudeći se da ga što bolje prenesu na svoju okolinu.
Ali, glasovi nisu tu neprekidno. Ne. Oni se samo povremeno ubacuju. Kada glasova nema na sceni je jedan ritam koji jako potseća na New Age. Koji kao da te neprekidno njiše na jednu pa na drugu stranu.
Prvi solista je violina koja u nekim trenutcima deluje kao produżena ruka sintisajzera. Violina stvara umilne, neżne zvuke. Oni bude prijatni sentiment koji kao da je nastao kao posledica nekog prirodnog sklada – neke nagrade koja je iznenada pala “sa visine”. Nagrade za neko delo koje se zove imenom ljubav.
Kada se ritam malo umori i krene na pauzu, tek onda se vidi koliko je ova stvar Electro-nizirana. Tada sintisajzer više ne slużi kao violinin pseudonim nego lično nastavlja da odrżava “njihalicu”, usput ubacujući i po neku tipično svoju Electro “kerefeku”.
Uz sve to povremeno kao iz savane izniknu i neki żenski glasovi koji najviše od svega duh Afrike unose u zvuk. Ali, ima ih toliko malo da moraš da budeš budna da ih ne prespavaš.
I tako, uspavanka se polako odmotava, dok se derviši okreću oko sebe użivajući u bożanskom daru koji se spustio na njih. Svi su sretni i osećaju uzvišeni trenutak koji umesto da ih uspava je doneo svima probuđenu radost żivljenja.
(Grassskirt – Burundi Bedsong)


David je još kao mali znao da želi da bude umetnik. Iako, okolnosti mu nisu baš išle na ruku. Od kada zna za sebe je tipkao na klaviru – i to najpre klasiku, a onda u teenage fazi, naravno, Jazz. Ipak, biti muzičar je za njegove roditelje bilo kao biti ulični svirač – bez zanimanja. Više kao neki cirkuzant.
I šta će, David završi u rodnom Parizu prestiżnu školu iz oblasti Menadżmenta. Ipak, nemirni duh ga je odveo na praksu u Peru, gde je, naravno, više svirao i učio o tradicionalnim peruanskim zvucima nego što se bavio svojim poslom.
Tu je prelomio da żeli da se bavi muzikom i upisuje se na prestiżni “Berkley College of Music” u Bostonu. To je, inače, škola koju samo probrani završavaju – oni koji mogu da izdrże 15-18 sati svakodnevne zvučne torture.
Završio je David i to, ali je opet sticajem okolnosti upao u Business – kao menadżer za advertising. Pravio je zvučne kampanje, dżinglove i slično.
Ali, upravo kada je napravio prodor u toj oblasti, napušta sve i počinje da “uličari”. Daje časove klavira, prati razne bendove na turnejama i żivi od dana do dana.
Naravno, na kraju mu se isplatilo svo to iskustvo. Počeo je da stvara svoju muziku i upao u red najprestiżnijih producenata u oblasti mekog Electro zvuka: New Age-a, Ambienta, Lounge-a. U 2011 godini je izdao svoj poslednji album “Veo šapata” (The Veil of Whispers).
Mosaïques, stvar koju sada slušamo se jako mnogo natrčala dok nije našla svoje smirenje ovde u EtnoLounge-u. David se nije ljutio. Zna čovek šta je dilema – i sam ih je dosta imao.
Najpre je bilo zamišljeno da Mosaïques bude u ElectroEtnu. Ali, pošto je toliko autentična da ne każem Etno-tentična, bila je ideja da se ipak premesti u Ambient grupu koja okuplja baš takve Etno ekcentrike.
Ali, kada se Ambient grupa potpuno reformisala postalo je jasno da Mosaïques ne może više da ostane ni tamo, jer je bila suviše dinamična za to društvo.
A ovde – u EtnoLounge-u je, upravo, suprotno. Ovde je našla svoje mesto jer je slabo Electro potkovana. Jer, prostim jezikom rečeno, ritam više izvlači iz akustike nego iz elektrike.
Ali, bez obzira na to, to je, ipak, stvar u kojoj sintisajzer nije “sišao u podrum”. Bitan je on ovde faktor, samo od toliko gungule sa svih strana nikako da sabereš te njegove elektrone. Ima ih, ali prosto ti nekako beże od uva.
Na početku, glas i zvuk izgledaju kao da si u nekoj arapskoj krčmi gde se dimi opijum na široku lulu, i gde ide hipnotički zvuk koji baca u trans. To traje desetak sekundi, a zvuk, hop, već se preokrenuo u jedan refren koji je onako baš kao za neke zapadne uspavanke ili sentiš ljubiće u kojima prvu liniju vuku violine i jedan “ničiji” glas koji na sve to ima da ti każe samo jednu reč: “Orda” ili tako nešto. Šta je sad ovo pomisliš?
Nemaš vremena da sabereš ni par misli oko toga kada se već menja scenario jer u zvuk uleće jedan żenski glas. Taj glas prvo ide niz prethodni ritam, ali ga onda kada se dobro zaleti potpuno gura u stranu.
Kako je samo dobar taj glas – kako je mističan. Peva po arapski, a istovremeno stavlja do znanja da on nije odatle. Ne da ne może da se totalno arapizuje, nego neće. Hoće da ga dożiviš istovremeno kao rascepljen zvuk. Zvuk koji ima i arapskog u sebi, ali koji peva i neoklasično. Dakle, ne klasičnu muziku, nego neku njenu modernu verziju.
To je snażan, osećajan glas koji stalno tera emociju da izaziva glasovne mogućnosti. Koliko samo čulnosti ima u tom glasu. Koliko suptilne snage. Iako taj glas ima neviđen potencijal, ipak, se malo usuko’. Kao da ga je pritisla neka večna tuga koja ga tera da se lomi, uvija – da peva sebi u bradu.
A onda u zvuk uskače jedan “afro dokumentarac” – kao kada producent da bi dodao u zvuk malo domorodačkog šmeka da nekom početniku da peva u mikrofon, bez obzira na njegove glasovne sposobnosti. Kako god da je dobro je. Samo da udahne malo “domorode”.
U prvi mah čudno zvuči taj afro “otkud on ovde”. Ali, kada ga čuješ ponovo, pa kada sve sabereš i zaokrużiš vidiš da je baš to fenomenalna stvar – da se jako dobro uklapa.
Kao i glasovi, i instrumenti ne zaostaju – i oni pletu mozaik na bućkuriš. Osim syntha koji boji pozadinu i violina koje teraju sentiš refren, tu je i jedna “pristojna” akustična gitara koja je usred sve te zvučne gungule krenula da “flamencuje”.
Ali, evo tek što sam je pohvalio da se dobro ukapa i svira samo “na laki hvat” kada gitara kao da je čula pa se progurala u prvu liniju. Evo je sada da drżi zvučno slovo svima. Ali, drugima kao da se sviđa to što se ritam sada još pojačao. Što je interesantan da se na njega telo savije a da se noga malo podigne sa poda.
Ali, ako ste mislili da se preostali ritam promenio, varate se. Svako nastavlja da štrika svoj deo mozaika čak i kada se u mućkalicu ubaci neki sasvim novi zvuk.
I tako svako za sebe a svi za jednog Mosaïques nastavlja da meša svoju raznoliku aromu i da pravi od nje jednu jedinstvenu celinu. Celinu koja je na kraju postala vrednija od zbira njenih delova.
(Thierry David – Mosaïques)

Nitin Sawhney (1964) je indijsko – britanskog porekla. Poznat je muzičar, producent i kompozitor u oblasti multikulturalnog Electro Mix-a. Umetnik je širokog spektra. Radi i muziku za film, TV, reklame. Umetnički komentator je u TV emisijama, a i piše za neke poznate časopise. Čak se bavio i klasičnom muzikom.
Studirao je klavir, klasičnu i flamenco gitaru, sitar (indijski instr.), tablu (arapski instr.). Voli da mixuje tradicionalne zvuke raznih kultura sa Jazz, AcidJazz, Drum & Bass, Trip-Hop i drugim srodnim Electro ritmovima.
U ovoj stvari – “Zemlja senki” (Shadowland) Nitin se oslanja na svoje znanje i iskustvo vezano za špansku muzičku tradiciju – naročito flamenco. Ipak, ovo nije klasična zvučna predstava zemlje bikova i toreadora. Ne. Ovo je jedna njena pomerena verzija.
Flamenco je, inače, zvučni i plesni izraz koji opisuje deo španske tradicionalne kulture – borbe sa bikovima. “Shadowland” ima u sebi tog Flamenco zvuka i ritma, ali je veliko pitanje da li je ovo, u stvari, jedna parodija koja želi da uputi, između ostalog, i političku poruku?
Jer, Nitin je za vreme svog školovanja direktno iskusio rasističke komentare i nasilje kako u samoj školi, tako i na drugim mestima. Između ostalog zna šta znači i direktno maltretiranje – ono što se na engleskom jeziku zove (bullying – od bull – bik).
Da li je kroz ovu stvar Nitin želeo da osvesti ljudsku “senku” – ono što je druga čovekova priroda? Ono što ga tera da bude divalj, primitivan i nasilan kako prema životinjama tako i prema onima koji drugačije misle ili izgledaju?
Bilo kako bilo, ovo je jedna jako interesantna Etno stvar koja nas sa arapskih prostora seli u oblasti Andaluzije. Što uopšte ne znači da arapskog istoka neće biti u nekom instrumentu (kao što je “tabla”, na primer) koji odjekuje iz pozadine.
Ipak, ovde su glasovi ti koji dominiraju. Više različitih ženskih glasova.
Na samom početku jedan pravi izvorni ženski glas od “stotinu leta” otvara zvučnu predstavu. Na njega se naslanja ženski “hor” mladih glasova koji će do kraja da bude zvučna i ritmička osnova na koju će sve ostalo da se lepi.
Tu su, naravno, i obavezne gitara i harmonika. Ali, začudo, ovi instrumenti se ne guraju u prvi plan. Uglavnom deluju kao pratnja glasu koji je odlučio da testira svoje mogućnosti tako što je iskočio iz hora i uleteo u neku emotivnu solažu. U pozadini se čuje neki čudan ali izuzetno interesantan instrument – kao rog ili slično – kome dopuštaju da se na momente istakne i svojim solo nastupom.
“Shadowland” nema jako snažnu dinamiku. Ima je, naravno, ali ne onako “flam-enu” koja je tipična za flamenco. Manje ostavlja utisak borbe sa bikom, a više možda ukazuje na period pre same borbe. Nekako neodoljivo potseća na neko preispitivanje, povlačenje u sebe, meditaciju ili slično.
Španska muzika je često jako korištena u Chill Out stvarima gde akustična gitara, uz manju ili veću podršku, ume da stvori jedan romantičan doživljaj, koji u sebi ima i neku sitnu Electro notu. Možda ne direktnu ali, ipak, onu posrednu koja se jasno oseća ili nagoveštava.
Osim toga, Nitin se dodatno potrudio da je još malo više Electro-nizuje DJ akrobacijama – ono, na primer, kada DJ prstima “šmirgla” ploču koja se vrti. Biće tu i veštačkog produženja nekih reči ili trzanja i seckanja slogova.
Nema mnogo instrumentalnih solo deonica. Gde god da baciš pogled je neki glas – ili da podrži osnovni ritam ili da svojim solažama uvija, izvija ili lomi zvuk.
Iako nema preterano dinamike ima itekako mnogo emocija. Sve pršti u emotivnom naboju. I dok se emocije ispuštaju kao pojedinačni zov i dok se guše u sebi kroz uzdržano višeglasje.
(Nitin Sawhney feat. Ojos de Brujo – Shadowland)

Shantel je izvučeno iz pravog imena (Stefan Hantel) i pripada muzičaru i DJ-u nemačko – rumunskog porekla, koji pod tim pseudonimom stvara Electro Etno zvučne aranžmane, koji su naročito usmereni na oblast Balkana. Pogotovo na cigansku muziku. Za svoje mixeve je dobio i prestižna priznanja na zapadu. Trenutno želi da remixuje mexičku narodnu muziku.
Stvar koju ćemo čuti se zove “Inel Inel De Aur (Bucovina Dub)” i, u stvari, je obrada iste pesme koju su napravili DJ ClicK i Rona Hartner. Ronin glas ćete čuti i u ovoj obradi, ali ritam je potpuno drugačiji nego u osnovnoj verziji.
Iako se čini da je i Shantelova obrada čista Etno – logija kao i original, ipak, kada se posluša osnovna verzija od DJ ClicK-a, jasno se vidi da je Stefan-ova obrada mnogo brža i dinamičnija. Da ona, u stvari, koristi Electro standarde, ali sa jakom Etno atmosferom koja je Electro ritam u tolikoj meri transformisala – da Electro-niziranje ne možete uopšte da primetite.
Ipak, Electro je, zaista, tu – samo ga treba posmatrati iz jednog drugačijeg ugla. Umesto da očekujete da klavijature u vidu Electro klavira ili sinthesizer-a prave i pozadinski kao i solo zvuk, ovde ćete u tu istu svrhu imati, na primer, harmoniku.
Umesto da čujete saxofon i trube kao soliste broj dva, ovde ćete imati violine i klarinet. Umesto bass gitare koja daje dubinu i popunjava zvuk imaćete kontrabass koji to isto radi itekako dobro.
Ako to instrumentalno dubliranje uspešno izvedete u svojoj glavi postaće vam jasno da je bez obzira na EtnoLounge ime ovaj zvuk istovremeno i jedan specifičan ElectroEtno. Jedan “Dub”.

Dub, inače, znači muzička kopija, remix originala koji insistira na mixovanju instrumenata gde se naročito ističu Drum & Bass. Bucovina – reč koja, takođe, stoji u naslovu – u stvari znači Bukovina (oblast u Rumuniji) odakle vodi poreklo Stefanova majka i odakle Shantel crpe svoju muzičku inspiraciju.
Po samom sviračkom stilu ova stvar potseća na ElectroJazz-iranje ili još bolje na AcidJazz u rumunsko – romskoj varijanti.
Jer, instrumenti su tako razigrani da ako do sada nisi imala prilike da slušaš neku sličnu virtuoznu svirku na tim instrumentima bićeš vrlo iznenađena. Prosto ćeš da širiš oči šta je sve moguće uraditi sa, na primer, harmonikom.
Harmonika jeste instrument koji je dosta korišten u srpskoj muzičkoj tradiciji, ali, ipak, ne u ovom obliku. Ova harmonika kao da je podivljala – kao da je na Acid-u.
Kako samo virtuozno solira ta harmonika. Kako samo znalački podgreva ritam i boji atmosferu. I violina ne zaostaje mnogo. I ona se trudi da bude na nivou. Da se nadigrava sa harmonikom.
U Electro standardu je uobičajeno da se soliranje instrumenata izmenjuje – prvo jedan pa onda drugi solista. To je i ovde tako, na početku. Ali, ono što je još interesantnije je da se u jednom delu – pri kraju – dešava upravo suprotno. I harmonika i violina istovremeno soliraju, dok druga harmonika i ostale violine brinu o osnovnom ritmu.
Kako to samo moćno zvuči. Snažan pun zvuk prave pozadinski instrumenti koji ne odstupaju ni za milimetar. A istovremeno i solisti udaraju po zvuku da sve pršti. Prostor je toliko nabijen i ispunjen da ako iglu baciš nabola bi se na neki ton.
U takvoj atmosferi, ipak, ima mesta još i za glas. Jer, kada glas uleti u zvuk solo instrumenti će, naravno, da se povuku u pozadinu. Ali, pri kraju će se desiti i to da glas ne dolazi u prazan prostor nego dolazi preko – preklapa se sa osnovinim i solo ritmom – i tako pravi mešavinu u kojoj istovremeno učestvuju i pozadina, i solo, a i glas.
Pošto dinamika nije preterano snažna potrebno ti je da pažljivo slušaš da bi pohvatala svu tu zvučnu virtuoznost koja dolazi kao jedna velika istovremena mešavina.
Za razliku od klasične Electro šeme gde su glasovi uglavnom nepoželjni i sporedni, ovde bez tog glasa stvar ne bi bila ni upola tako interesantna. Jer, Ronin glas se, zaista, fenomenalno uklapa.
Kako je samo jasan i snažan taj glas dok izgovara reči. Kako deluje odlučan i stabilan. Sposoban je i za nisko i visoko, a najviše mu odgovara kombinacija i jednog i drugog. Na nižem nivou ispušta iz sebe reči na rumunsko – romskom, a onda same krajeve reči podigne na visoki nivo i onda ih tamo “maltretira” – ne da im da siđu.
Shantel je odlično iz – dub – ovao ovaj Etno zvuk, a tebi ostaje da ga što pažljivije otslušaš. Ako to uspeš onda ćeš možda osetiti kako ciganska uzavrela krv ume da zagreje zvučni prostor svojim posebnim bojama – drugačijim od ostalih.
(Shantel – Inel Inel De Aur (Bucovina Dub)

Bilo je potrebno da prođe deset godina bavljenja klasičnom perkusijom i uz to i PR posao za jednu muzičku kuću dok Emmanuel Santarromana nije probio led u evropskim klubovima. Konačno je postao omiljeno DJ lice i u Parizu i u Londonu i u Švajcarskoj.
Osim DJ posla kojim se i sada bavi, producira i kompilacije na kojima učestvuju različiti muzičari.
To što radi i mixeve za modne revije poznatih svetskih kreatora je u neposrednoj vezi sa drugim važnim poslom u njegovom životu – vođenjem svog restorana “Le Royal Mondétour” u Parizu, za koga kažu da je kultno mesto okupljanja svetskog krema iz oblasti muzike i mode.
U ovoj stvari – “Metropolitan” – Emmanuel je “uhvaćen” u jednom EtnoLounge mixu.
Kao i prethodni spojevi u ovoj grupi i ovaj je jedan originalan. Kako i ne bi bio kada je Emmanuel pokušao da rumunsku cigansku muziku odene u opersko ruho. Šta mislite kako to samo zvuči? Originalno, bez svake sumnje.
Inače, ova stvar, samo naravno pod drugim imenom, je izvođena i od naših “cigana”. Mislim da su baš tu stvar toliko mnogo rabili romski izvođači u Srbiji da je postala široko poznata u narodu.
Ali, ovde naravno, imamo jednu Lounge verziju na delu. Ipak, kao što je to postao i običaj u ovoj grupi, elektrone koji ulaze po definiciji u sastav Lounge-a ćemo morati lupom da tražimo. Ali, opet, s druge strane, ima ih tu i tamo nije da ih nema. To se najbolje vidi na samom početku kada bubnjarska ritam mašina počinje da deluje. To nije neki posebno snažan ritam, ali ga svakako možete prepoznati kao Lounge – bez obzira što u tom ritmu učestvuju obilato harmonika i kontrabass.
Kada su se instrumenti “poklonili” i ustalili svoj ritam na scenu stupa glas koji će taj ritam još dodatno obojiti Etno folklorom. Iako, tom glasu ne pada na pamet da “ciganiše”. Ne, ovaj glas puca na visoko – ništa manje nego na operu.
Dakle, glas je visok, pravi operski, iako ga je text ograničio da ne može baš preterano da “operiše”. Moraće, ipak, bar malo da “siđe među narod”.
To je, inače, jedan vrlo dominantan glas. Prosto ti se čini da mora da mu se sviđa to što radi kada nikako da se “skine s trešnje”. Nikako da ustupi malo mesto instrumentima.
Što se tiče texta on je pravi – u duhu Lounge-a. Nema ga mnogo i uglavnom se svodi na ponavljanje. Ne znam romski, ali mi se čini da text nije mnogo bitan po sadržaju, nego je više nekog uopštenog značenja. Samo par stihova, pa još jednom isto – i to ti je već jedna strofa. U drugoj čak duplo manje. I to je sve. Nema više.
Ali, bez obzira što nije baš mnogo rečit glas se, ipak, zalepio za reči i mantra ih “i levo i desno”. Kada se glas, konačno, zadovoljio, u zvučni kadar ulaze instrumenti – naročito harmonika – koja će imati čak i jednu svoju zapaženu solo deonicu.
Ipak, neće biti mnogo akcije u toj harmonici. Više će to biti ono soliranje “na sitno” – jako dobro i interesantno, ali ne mnogo energično. Možda se harmonika uplašila da je glas ne prekine u sred reči.
Sve u svemu, ova ciganska “glasomanija” predstavlja jedan jako interesantan spoj. Šalu na stranu, glas je, zaista, fenomenalan. Toliko je nekako poseban u toj ulozi u kojoj se našao da ti je vrlo zanimljivo da od njega uzimaš koliko god da ti daje. Nekako je i prefinjen ali istovremeno i egzotičan.
Hajde da zamislimo situaciju da je Emmanuel nazvao direktora Metropolitena – koji je inače njegov redovan gost u restoranu – i reče mu da je upravo slušao uživo rumunske cigane na čijem je solu pravo čudo od devojke – glas tako dobar kao operski. Bio je jednostavno oduševljen. Kako bi bilo da...?
I direktor pristade da grupa otvori narednu opersku sezonu. Pripade mu i čast da tu cigansku stvar krsti svojim imenom “Metropolitan”.
Zavesa se diže.
(Emmanuel Santarromana – Metropolitan)

Idemo na Istok. Samo na Istok. Nema mešanja, nema univerzalno. Ovo je emocija sa jednog komada zemlje – arapskog. Tamo gde je pustinjski pesak ono što je bog żeleo da stvori.
Bahramji dolazi iz Persije. Persije? Zar to nije bilo ranije? Jeste a i nije.
Pre tridesetih godina prošlog veka Iran se na zapadu nije zvao tim svojim sadašnjim imenom, nego je naziv te drżave bio Persija.
Persijanci su danas jedna etnička manjina koja żivi u Iranu. Ako każu da su Persijanci i da dolaze iz Persije onda se to i danas uvażava. A mogu da se smatraju i kao Iranci. Kako god vole.
Bahramji je još kao jako mali slušao zvuke Sufi mistika koji su odjekivali njegovim krajem, i taj zvuk ga je očarao. Muzika je otada postala čitav njegov żivot.
Naučio je da svira persijski santoor – tradicionalni żičani instrument – i počeo da nasupa po okolnim mestima. Zatim odlazi u Indiju, pa kasnije i u Evropu. Na kraju je otkrio i ostrvo Ibizu.
Mistično i duhovno je ono što Bahramji pokušava da izrazi kroz svoj zvuk. Prvo je arhaično i tradicionalno uspeo da stopi u samo njemu znanu mešavinu koju je, zatim, opet kroz neki alhemijski proces modernizovao.
Indija je ostavila veliki trag i kao duhovna inspiracija i kao mesto na kome Bahramji dugo żivi. Ali, otkrio je i Evropu, a sa njom, takođe, i novi zvuk koji je pridodao svojoj Etno “mešalici”. Konačno dospeva na Ibizu i svoj zvuk propušta kroz Electro uz pomoć DJ-a. To ga je navelo da još jednom mutira svoj zvuk u jedinstvenu zvučnu kreaciju koja spaja i staro i novo – i arhaično a i moderno.
Mashti je pseudonim za jednog Norveżanina (Mads Nordheim) koji je rastao u porodici poznatog klasičnog kompozitora. Zato je još kao vrlo mali bio gurnut u duboke zvučne vode. Jer, već sa šest je dobio od oca na poklon prave bubnjeve (kompletan set), a posle toga se bacio na klavir, bass i perkusije.
Kasnije ulazi u Electro svet i počinje da pravi svoju muziku, da radi kao DJ i da pravi zvuk za film. Poslednjih godina żivi u Danskoj, Holandiji ali i Indiji.
Tamo negde – po tim zemljama – su se Bahramji i Mashti sigurno sreli. Jer, osim Indije u kojoj żivi, Bahramji je svoj prvi album “Sama” izdao baš u Holandiji.
“Biti sa tobom” (Being With You) je stvar koja u sebi ima dosta mističnog. To je, inače, Lounge ili Electro stvar koja ima ubedljivo više reči nego što je to uobičajeno. Jer, Bahramji obożava da svoju muziku začini rečima poznatog persijskog pesnika iz 13-og veka: Rumi-ja.
Ako bi vas muzika możda zbunila i navela da se pitate “odakle je ovo”, onda bi vas glas istog momenta bacio u pustinjski pesak. Jer, glas peva tako karakteristično staro-mistično-arapskim jezikom da tu prosto nema dileme.
Ali, ovaj Etno će vrlo lako da podnese i ove reči kao i glas. Prosto bi ti falio taj dodatak kada ga ne bi bilo. Jer i reči i glas imaju tako neku arhaičnu melodiku i tako specifičan ritam koji je u stanju da te hipnotizira u tren oka. Tako je i mističan, i duhovan, a istovremeno i čvrsto na “zemlji”.
Rečima i glasu je bilo lako da se uklope pošto su se našli u poznatom drušvu. Jer, persijanski santoor i setar su tu. I oba su se našla pod Bahramjijevim prstima. To su, inače, arhaični żičani instrumenti (kao tamburica samo sa dużim tanjim vratom i manjim telom). Dok setar zvuči kao indijski sitar – zvonkim i zavijajućim zvukom, santoor je nešto dublji i grublji.
Ali, da se, kojim slučajem, njihove żice ne bi umrsile, tu je i jedna Ney – persijska frula od bambusa. A i tam-tam bubanj – verovatno arapska “tabla”.
Ipak, ono što je udahnulo żivot u sve ove instrumente je emocija. Jer, koliko tu samo ima pritajene vatre. Koliko neke neispunjene żudnje. Iako je tempo osrednji a glas ne naročito snażan. Kao da se suzdrżava da ne prsne od ogromne żelje koja ga je raspalila. Od żelje koju on ima za njom. A ko je ona će se ubrzo čuti.
Jer, glavni u ovoj stvari dolaze napred – na početak. Lounge kao da żeli da odmah u strartu razbije svaku dilemu. Čuo je da se po grupi vrzmaju i neki koji ne rade na electrone, pa je odmah hteo da pokaże da on nije od tih. Sintisajzer je, zato, zauzeo deo prostora i odmah krenuo da gradi Lounge scenografiju u kojoj će svi da učestvuju.
A onda se začuo jedan żenski glas koji kao da żeli da stavi na znanje da je i on glavna persona. I da je, upravo, tu – spreman da żari i pali.
Kako samo mami taj glas. Kako samo zavodi. Kako opkoljava u nameri da veże, da pokori i zagospodari. Ne moraš mnogo da se trudiš da bi videla svojim unutrašnjim okom kako dok se glas prikrada i telo ne stoji mirno nego pleše svoj zavodnički ples.
On je jednostavno opčinjen njom i to njegov glas jasno pokazuje. Glas je guta rečima. Sav se guši od pożude koja ga razdire. Kada glas ne może da nađe prave reči da bi se dovoljno dobro izrazio onda diże ton – dobija temperaturu.
Ona ga je potupuno zaokupila. Jednostavno, ne może više da podnese tu čeżnju. Kada każe: “Daj daj daj daj daj daj, daj daj daj di daj daj” prosto čoveka razumeš jer lepo każe na srpskom da trażi od nje da mu se da.
A ona se stalno tu i tamo pojavi kao da użiva da se igra s njim. Ko da ne żeli da ga pusti da malo odmori i skupi snagu da bi mogao i dalje da se bori sa tom đavolskom silom koja ga je spopala.
Kada se glas malo umorio od te silne čeżnje nastupaju instrumenti – i istok i zapad – i nastavljaju da raspredaju priču o najvećoj čeżnji koju je istočni svet video. O njemu koji je proklet time da stalno čuje njen glas i vidi njenu sliku u svojoj glavi a da nikada ne może da je dodirne svojom rukom.
Jer, biti sa njom znači za njega biti samo sa njenom imaginacijom. Sa fatamorganom koja ga provlači kroz pustinjski pesak i muči żeđu za njenim telom i njenim dodirom.
(Bahramji & Mashti – Being With You)


PLAYLIST ETNO (6 Songs)

PLAYLIST ETNO SOUL (3 Songs)