LOUNGE

Ako ste potpuno novi na blogu i već počeli da čitate ovu stranu, predlažem vam da zastanete. Potrebno je da najpre posetite stranu POČETNA, a posle nje UVOD – obe su sa leve strane ispod slike. Tamo ćete naći neke korisne informacije u vezi bloga koje biste trebali da znate, kao i neke moje predloge o tome kako da pristupite ovom blogu.
Blog je napravljen kao “muzička knjiga” koja se čita kao i svaka druga knjiga – po određenom redosledu. Pošto, naravno, knjigu ne čitate od sredine ili kraja, nego od početka, počnite sa opštim i uvodnim informacijama (POČETNA pa UVOD), koje će zatim dalje usmeriti vaše čitanje, slušanje i gledanje.

U okviru Lounge muzičke celine se nalaze tri grupe, i to po sledećem redosledu: Lounge, LoungeLoose i LoungeDance.

Završili smo sa Electro grupama (I,II,III,IV), ali nismo završili sa Electro zvukom. Ako se posmatra u širem smislu, Electro obuhvata praktično skoro celu savremenu modernu muziku, jer je u današnje vreme skoro sve što proizvodi zvuk propušteno kroz električnu struju – kako instrumenti tako i glasovi.Iz tog ugla je i Lounge muzika mogla da bude sastavni deo Electro Cluba. Mogla je, ali nije. Lounge je, jednostavno, kao i House suviše glomazan. Jer, Lounge ne samo da ide “u visinu” nego i “u dubinu”.
Pravilo na blogu je da ona grupa koja ima svoje podgrupe “ima pravo” da se zove posebnim imenom i da bude odvojena muzička celina od ostalih. Jer, na primer, u okviru četiri Electro celine ni jedna podgrupa od njih dvanaest nije imala sopstvene podgrupe kao što ih Lounge ili House imaju.
Osim toga, Lounge je i po broju stvari pribliżan Electro celinama – ima (na startu) otprilike između dvadeset i trideset stvari što će uključujući sve videe i textove zauzimati prilično prostora na jednoj Internet stranici. S obzirom da otvaranje strane direktno zavisi od količine sadrżaja na njoj cifra ispod trideset obezbeđuje da se Internet strana u proseku otvara bez problema.
Za Lounge muzički stil se każe da je baziran na Electro zvuku – naročito na Jazz-u. Pošto Jazz ima jako širok zvučni spektar – zbog velikog broja instrumenata – pomoću njega je moguće napraviti veliki broj zvučnih varijacija. Jedna od njih je i Lounge. Naravno, osim Jazz-a, tu je i House, Chill kao i ostali srodni zvučni sadrżaji koji, takođe, mogu da uđu u sastav Lounge-a.
Lounge je zvuk koji se negde još i zove “easylistenig” (lak za slušanje). Ime je dobio po hotelskim prostorijama – koje se zovu “Lounge” – u kojima gosti hotela mogu da se opuste i razonode uz prijatnu muziku koja ide u pozadini. Takva muzika je, na primer, takođe, u piano barovima hotela, u casinima, aerodromskim prostorijama u kojima se putnici osveżavaju dok čekaju svoj let.
Lounge je muzika koja se ne nameće. Koja je skladna i ugodna za čula. Najčešće je to Electro obrada nekih stvari koje su široko poznate ili popularne. Samo one sada uglavnom nemaju text.
Lounge, u stvari, popunjava prostor prijatnom zvučnom “bukom” koja omogućuje posetiocima istovremeno i relaxaciju a i privatnost u poslovnim ili ličnim razgovorima.
Neki każu da Lounge datira još od 1920-ih ili 30-ih godina, dok drugi pominju period od 50-ih, 60-ih. Od tada pa do današnjih dana Lounge kao širok zvučni pojam egzistira kao mešavina koja ima osnovni cilj da razonodi i opusti. Dodaj u njega sve što ti padne na pamet – samo neka je “pitomo” i opušteno – i moći će da se zove Lounge.
Današnji Lounge je uglavnom na bazi Chill Out-a i mekog (downtempo) Electro zvuka. Često se Lounge vezuje i za zvuk koji je egzotičan – koji pripada udaljenim ostrvskim zemljama koje su poznate po luxuznom turizmu. To je, tada, zvuk čudnih instrumenata i ritmova koji ako su nenametljivi i skladno obojeni zapadnim Pop “začinima” dobijaju, takođe, oznaku “Lounge”. S tim u vezi je i, na primer, Latino zvuk, Bossa Nova i drugi oblici brazilske muzike koji često nalaze svoje mesto u okviru Lounge zvuka.
To je ono što što se zvanično smatra pod Lounge muzikom. Ali, kao što ste to već sigurno primetili, zvuk na ovom blogu ide retko ruku pod ruku sa onim što je opšteprihvaćeno. Tako je i u vezi Lounge-a.
Najveća razlika između Lounge zvuka na blogu i onoga koji je opšte prihvaćen je suštinske prirode. Kao što je već rečeno, Lounge vażi za muziku koja je “laka”. Koja je “jeftina” verzija nekog originala. Koja ide u pozadini i predstavlja “belu buku” koja se prihvata “na kilo” ili “na sat, dva” bez indivualizacije. To je zvuk koji je “na gomili”. Koji treba kao celina da popuni neko vreme.
Brrrr. Kako to samo surovo zvuči. Lounge na blogu je sve suprotno od toga. Svaka Lounge stvar je ovde “s imenom i prezimenom”. Svaka je vrlo briżljivo birana među stotinama drugih stvari – kroz selekciju koja je izbacila na površinu najbolje od najboljeg (što se, naravno, tiče mog ličnog iskustva).
Zvuk jeste prijatan i relaxirajući, ali ove stvari su mnogo više od toga. Lako ćete ih razumeti, ali je veliko pitanje koliko ćete iz njih izvući? Da li ćete ikada dodirnuti njihov maximum? Za to je kao i za sve drugo ovde potrebno duże slušanje i posvećenost.
S druge strane, Lounge ovde ima i ulogu da zaokrużi neke Electro zvuke koji su ostali nepokriveni. Ali, to nije lak zadatak. Jer, u svetu Electro zvuka ne postoji jasno razgraničenje između, na primer, Chill Out-a i Lounge-a. Svaki autor na svoj album lepi ime koje mu je interesantnije. Neko će čak da stavi i oba termina zajedno u okviru jednog istog albuma.
Chill Out je opšteprihvaćen kao jedan jako širok pojam pod koji może da se smesti sve i svašta. Ovde na blogu je sav taj zvuk podeljen na nekoliko različitih grupa (Lounge, Chill, New Age, Ambient, Sounds) od kojih će svaka imati svoj karakter i “raison d’etre” (razlog zašto postoji).
Możda su vam bili dosadni delovi texta koji govore o dilemama kod razvrstavanja u okviru Electro grupa. Njih će biti i dalje u okviru Lounge-a. Jer, nekome će, możda, baš to biti vrlo interesantno, pošto će na konkretnom primeru shvatiti da kada se u glavi zvučne kockice bolje poređaju, onda smo u stanju da se podsvesno više otvorimo i bolje fokusiramo na zvuk i ukupnu atmosferu. Na taj način nam je olakšan pristup u suštinu neke stvari – u puniji dodir sa njom.
Lounge će biti podeljen u tri podgrupe. Prva će nositi isto ime kao i čitava grupa – Lounge. Druge dve se zovu: LoungeLoose i LoungeDance. Imena ovih grupa su, naravno, uslovna. Nemaju nikakve veze sa nekim zvaničnim terminima u toj oblasti. Nazivi su proizvoljni sa ulogom da budu praktični – da što vernije zgusnu zvuke u reč.
Sve tri grupe su posebni karakteri – imaju izrażenu individualnost. Ipak sve njih vezuje jedna slična nit koja će već na samom početku biti potpuno jasna. Koja je to nit?
Każe se da je Lounge muzika za razonodu, za opuštanje. Ako se dublje uđe u taj osećaj (što mi, inače, ovde na blogu uporno pokušavamo) nabasa se na šta? Pa na Erotic-u, naravno. Na Erotic-u, koja je u najširem smislu simbol opšteg żivota. Sila koja na najdirektniji način izrażava żivotnu energiju Univerzuma.
To je sila čije se dejstvo tako dobro może videti kod żivotinja. Evo jednog interesantnog primera. Naučnici su najpre mislili da su vratovi żirafe toliko veliki i snażni da bi żirafe mogle da dohvate lišće na većim visinama. Posle dodatnih istrażivanja su otkrili da to, ipak, nema nikakve veze sa ishranom – koliko god ona bila njihova vażna egzistencionalna potreba.
Ne. Vratovi żirava su dugi i snażni zbog “erotske” żivotne sile koja struji u tim żivotinjama. Što je ta sila snażnija to su i vratovi żirafa dużi i moćniji u borbama mużjaka oko żenki. Oni mużjaci koji imaju najsnażnije gene će biti i najbolji za potomstvo – za njihov opstanak i dalje širenje ukupnog żivota.
Kako je kod żivotinja tako je i kod čoveka. Jer ljudska sexualnost je tako snażna żivotna energija koja je neprekidno prisutna u nama i koja preko naše potsvesti snażno utiče na čitav naš żivot.
Ta sila koja je unutra ne może a da ne izađe na površinu kao zvuk. Onakav zvuk koji tu silu na najdirektniji način opisuje. Tako je nastalo mnogo dobrog zvuka – za koji bi bila šteta da ostane po strani. To je zvuk koji će svaki iskreni tragalac za zvukom da prepozna kao neprocenjivi kvalitet.
Lounge će, dakle, biti grupa koja će, konačno, da zaokrużi polje erotskog i sexy Electro zvuka. Sličnu intonaciju smo imali, naravno, u okviru grupe Erotic & Sexy. Ovde se sada to usmerenje nastavlja sa nešto drugačijim ritmom i zvukom.
Zašto se, tada, na početku, nije išlo sa ovom grupom? Zašto baš sada i baš ovde?
Zato što se sledio princip talasanja koje znači gibanje – vraćanje na iste vrhove i doline. Samo, sa činjenicom da su to sada novi vrhovi i nove doline. Imaju istu suštinu, ali su pretrpeli promene koje je učinio vremenski tok.
To gibanje nas je, dakle, vodilo kroz razne faze Electro zvuka u kojima je, takođe, bilo Erotic-e (i, na primer, u Funky-ju, Rock-u, House-u, itd). Ali, istovremeno sa tim se dešavala i neka zasebna Electro priča u kojoj je (u najširem smislu) svaka muzička grupa imala svoje prirodno mesto u Electro talasu. Zato, zbog te Electro logike u kojoj i Lounge učestvuje, on treba da bude baš na ovom mestu.
Jer, ne uzimajući u obzir bočno talasanje (Etno i Swing) Electro talas je još od ElectroGroove-a u blagoj silaznoj putanji. Sa Lounge grupom kao i onim grupama koje slede iza nje će se taj trend silażenja nastaviti. Na samom kraju će se Electro talas završiti sa najsporijom Electro ritmičkom grupom (Sounds).
Ali, osim te uloge (stanice na Electro putu) Lounge ima – kao što je to već i rečeno – i ulogu da zaokrużi erotski zvuk. Jer, Lounge je krajnja stanica posle koje se Erotica više nikada neće osećati na tako direktan i otvoren način. Biće nje, povremeno, u nekom drugačijem obliku, ali ne više tako da se vidi “na kilometar”.
Najbazičniji erotski zvuk će biti u okviru prve podgrupe koja nosi isto ime kao i muzička celina (Lounge). Tu će Univerzum da progovori svojim moćnim jezikom. U sledećoj podgrupi (LoungeLoose-u) Erotic-a će iz kreveta “stati na noge” – preći će u jedan prijatan opušten igrački pokret. LoungeDance – poslednja Lounge podgrupa – će biti najmanje “na erotskom lancu”. U njoj će Erotic-a često biti u vidu prijatnog i šaljivog raspolożenja koje će biti provocirano egzotičnim Latino zvucima i trunčicom kiča koja se vezuje za muziku Jet-Set-a.

LOUNGE

Da otklonimo najpre jednu zabunu koja se najverovatnije stvorila u uvodnom textu, gde je rečeno da će se u ovoj podgrupi (Lounge) pokazati erotska moć Univerzuma. Ulje je doliveno na vatru i primerom sa żirafama i njihovim “erotskim” vratovima.
Takav text, priznajem, bi bio mnogo prikladniji kao uvod u Erotic & Sexy grupu nego u ovu. Jer, upravo ta grupa u sebi sadrżi erotsku vrelinu koja te zagreva do usijanja. Koja te muči i cedi. Stvari kao što su “Erotic” od Catchy Tongue-a ili “Love Me Please Love Me” od Bloomfield-a najbolje to pokazuju. Zato, ako hoćete pravi erotski zvuk – od “A do Š” – onda idite u grupu Erotic & Sexy.
U Lounge podgrupi nećete ni blizu naići na takve “neprijatnosti”. Ne, nikako. U njemu je Erotic-a podignuta na nivo bazične, kosmičke energije kao i na nivo relaxirajućeg użitka. Nečega što te osvaja kao prijatno zadovoljstvo kome se rado prepuštaš.
Lounge se, inače, više nekako slučajno našao na erotskom putu jer druge susedne Electro grupe nisu baš dobro pokrile taj deo zvučnog spektra. To raskršće – niti, niti – może da se nasluti i u zvuku.
Drugim rečima, ako Lounge počnete da posmatrate iz čisto Electro ugla, vrlo lako ćete mu “ubiti” erotsku draż bar za polovinu. Tada vam możda ove Lounge stvari uopšte neće ni zvučati posebno erotski. Biće to samo neki relaxirajući Chill Out i ništa više od toga.
To je sasvim moguće jer se Lounge podgrupa u velikoj meri oslanaja baš na Chill Out što se tiče zvuka. To znači da je u Lounge zvuku akustika (u vidu akustične gitare, na primer) vrlo prisutna – skoro nezamenjiva.
Neke od ovih stvari su zato dugo vremena obitavale na Chill teritoriji, ali su u zadnjem trenutku, ipak, prebačene iz Chill-a u Lounge.
Jer, na blogu Chill Out (koji dolazi upravo posle Lounge-a) neće imati isti karakter kakav ima uobičajeno – na drugim mestima. On će ovde više biti okrenut nekom vedrom raspolożenju koje se potpuno oprostilo od erotskog izraza. Biće više zagledan ispred sebe – ka grupama koje takav “dobroćudan” osećaj još više produbljuju (New Age, Ambient...) – nego što će gledati iza leđa, ka Lounge-u koji je više okrenut sex-u a manje ljubavi.
Ipak, ono što je rečeno u vezi erotske sile Univerzuma u kontekstu ove podgrupe nije slučajno rečeno. Jer, sile Univerzuma możemo podeliti u dve velike grupe: u Silu Volje i Silu Želje. Lounge energija je ta univerzalna Želja koja te privlači svojom silom tako što te mami. Tako što si privučena a da i ne znaš da ti se to desilo.
Zato će osim akustične gitare – koja je uglavnom erotski bezazlena – u ovom Lounge zvuku biti i instrument koji liči na rog ili tako nešto. Koji kao da te hipnotičkom snagom zove da mu se pridrużiš. On to ne radi na silu, divlje, neobuzdano. Ne. On te samo izlaże svom prisustvu. Ništa više od toga.
Ali, osetićeš vrlo jasno, da to neće biti bezbriżna flautica od koje ćeš da skakućeš i gledaš raznobojno cveće. Ne. Ovo će biti zvuk koji kao da dolazi is središta zemlje ili iz dubokog Svemira. Koji u sebi sadrżi onu iskonsku duboko usađenu żivotnu silu koja porađa i preporađa.

“Mi o vuku, a vuk na vrata”. Ako ne volite baš da gledate, a vi okrenite glavu, ali jedno porađanje se, upravo, dešava. Porađanje Lounge-a, da, ali ne mislim na to. Jer, upravo se dešava “Porađanje jutra” (Morphing Morning).
Reč “morphing” znači u bukvalnom prevodu postepen prelazak iz jednog oblika ili stanja u drugi. Naravno, umesto reči porađanje możete da koristite i suvu “Electro” reč nastajanje, dolazak ili slično. Możete i to, ako baš volite da matematizujete żivot.
Grupa koja pokušava da porodi ovo jutro nam dolazi iz Francuske. Najvażniji detalj u vezi njih je “Café Del Mar”. Verovatno ste već čuli negde za to ime. Nemoguće da niste, ako i samo malo slušate Chill Out zvuk. Jer, Café Del Mar je sinonim za takvu muziku. Mnoga jako dobra izdanja nose baš tu producentsku etiketu.
“Šaljivdżije” su jedna od grupa koja je izrazito vezana za Del Mar. Učestvovali su najpre tako što su zajedno sa drugim autorima popunjavali razna izdanja Café del Mar-a, da bi na kraju za tu muzičku kuću i izdali nekoliko sopstvenih albuma. Grupisani su pod muzičkom etiketom – Ambient, Jazz, Instrumental, Chillout, Lounge, Relax, itd.
Inače, vole da se šale sa imenom benda, pa su uzimali razne pseudonime od kojih im je najpoznatiji “La Caina”. “Joke Society” je, takođe, samo jedan od pseudonima.
Ipak, “Morphing Morning” nije u šaljivom tonu – naprotiv. Svako porađanje je, na neki način, ipak, ozbiljna stvar, zar ne? Pre će neki kolutovi brige da vam se naprave oko očiju nego što će da vam se osmeh navuče na lice.
Może se reći da, na prvi pogled, zvuk malo preteći izgleda, što możda daje nekog povoda za brigu. Ipak, to je samo površno gledište koje ne dotiče suštinu stvari.
Jer, ovde je više ona egzistencionalna Sila – o kojoj smo već govorili – na delu, nego što je bilo šta drugo. Ta Sila nema kome i nema zašto da preti. Ona, jednostavno, predstavlja prikaz onoga što Život, zaista, jeste. Onako kako se začinje – kako se pomalja iz Ništavila.
“Morphing Morning” je po svojim zvučnim i ritmičnim karakteristikama model ugledanja za čitavu grupu, što se najbolje vidi po textualnom uvodu koji je pravljen baš po njegovoj slici.
Na primer, ta veza sa Chill-om o kojoj se pričalo u uvodu je i ovde jako prisutna. Jer, osnovni instrument koji nosi čitavu zvučnu konstrukciju je baš akustična gitara. Ali, tu je i već pomenuti rog koji odmah unosi pometnju u gitarske romantične note. Zato bi kod ove stvari Ambiental-na etiketa mnogo bolje leżala od Chill Out-a.
Jer, već na samom startu se dešavaju stvari koje neće baš da te mnogo “chill-uju”. Najpre se čuje neka “buka bez buke” – neko tiho brujanje koje kao da ti nagoveštava da se u pekari Univerzuma upravo melje brašno od koga će da se nešto umesi. To je zvuk koji stavlja na znanje da se nešto sprema – da je upravo nešto došlo na red da se dešava. Nešto što nije obično i uobičajeno.
Tu najavu će da “overe” i żenski glasići koji deluju nekako čudno – nestvarno. Kao da pripadaju japanskom ili kineskom folkloru koga, naravno, niko nije ni slutio da sretne kod jednog ovakvog “zapadnjaka”. Kao što se ne bi i očekivalo da se saharski pesak jednog jutra zabeli od snega.
Neobičnu tenziju će da prekine akustična gitara koja će odmah da krene sa chill-ovanjem. Ali, u jednom trenutku će gitara da se izgubi bez traga i glasa.
Tada će da se čuje on – rog. Onaj isti rog sa svom onom već pomenutom simbolikom koja deluje kao da upravo sada ubacuje seme żivota u beżivotnu masu elemenata. Rog će se oglasiti četiri puta u jedan mah i više se do kraja neće pojavljivati. Jer, njegov posao je završen. Dah novog żivota je stvoren.
Gitara se ponovo ubacuje u igru ne shvatajući da njen zvuk više nije isti sa početka. Sada kao po dobro utvrđenom sudbinskom scenariju ta gitara počinje da se neprimetno erotizuje – počinje da savija zvuke na način kao nikada do tada. Sada je to gitara koja je potpuno “zarażena” żivotnom silom porađanja.
Retko gde ćete moći da čujete takvu gitaru koja je naprasno “dobila teranje”. Sasvim lako ćete moći da zamislite da se pod tim zvucima izvodi neki vruć strip-tease.
Ali, ako se baš upreš da koristiš neko Electro “razčarivanje” kao “dolazak”, nastajanje” i slično, onda će ti sav ovaj zvuk biti samo jedan fini Chill-ić koji te je baš dobro relaxirao.
Ipak, u tom slučaju nemoj da bacaš pogled na naziv albuma sa koga dolazi ova stvar (Sex Music Vol.1), naročito ne na ono “sex” i na “broj jedan”. A pogotovo nemoj da gledaš sliku albuma na kome su samo dva gola tela – kao od majke rođena. Nema mreżastih čarapa i podvezica. Ništa. Samo dva gola tela jedno na drugom.
Seme novog jutra je začeto u dubini nematerijanog, i onda se polako proširilo na materijalni svet. Njegovi pojavni oblici su vidljivi, ali je suština ostala zaklonjena od pogleda. Osim ako se duboko ne zagledaš u “Rog”. Ako njegova slika za tebe ne postane isto što i njegov zvuk.
(Joke Society – Morphing Morning)

Da li nepoznato może da bude trostruko? Może, kako da ne.
Kao prvo, ne znamo ništa o autorima ove stvari. Potrudili su se da se dobro sakriju od očiju javnosti. Drugo nepoznato je ime koje su izabrali za svoj bend. Baš je u skladu sa situacijom – “Mistična religija” (Religion Mistique).
Kada bend da sebi takvo ime, onda to sigurno nije samo tek tako, slučajno. Najverovatnije żele time da pošalju poruku da ih zanima ono što nije jasno vidljivo – ono što je skrivena suština stvari.
Jer, mistična religija znači onaj deo religije koji je najzatvoreniji za javnost. Onaj deo koji znači direktnu spoznaju Boga ili Istine preko rituala ili preko introspekcije – preko individualnog udubljivanja u unutrašnje svetove.
Mističari su, dakle, crkva u okviru crkve – kao što i specijalne antiterorističke jedinice nemaju nikakve veze sa običnom policijom.
Treće nepoznato je ime koje su “Mističari” dali ovoj stvari – “Mesečarenje” (After the Moon). Prevod je, naravno, slobodan, jer nije baš lako prevesti takav naslov a da to bude kratko i smisleno (“za mesecom”, ili “ka mesecu”, ipak, nije dovoljno dobro).
Mesečarenje, inače, na engleskom (“Moonlighting”) znači kada pored glavnog posla koji imaš, radiš još nešto sa strane (neki dopunski posao).
Prenešeno na našu situaciju, to nije sasvim bez smisla. Jer, u mističnom simbolizmu mesec znači sunčevu senku – znači tamnu stranu duše. Ono što je nepoznato i skriveno u dubinama ljudske potsvesti.
Osim toga, mesec może da znači i ogledalo stvarnosti koje nam omogućuje da żivotne istine otkrijemo na posredan način. Pošto ne możemo da gledamo u Sunce da bi Istinu spoznali direktno, koristićemo mesečevu svetlost koja je slabija i pristupačnija za rad. Isto kao što koristimo ogledalo da bi videli ono što još do sada nikada nismo uspeli – da direktno vidimo svoje lice.
Dakle, “Mističari” nam šalju zvuk koji bi trebao da nam olakša “jurnjavu za Mesecom”. U našem konkretnom slučaju to bi moglo da znači da istrażujemo svoju erotsku żivotnu energiju koja bi mogla da nam możda prišapne nešto o żivotu uopšte, kao i o našem istinskom “Ja” pojedinačno.
Ako możda mislite da su ovo “dobri” mističari – oni koji ne koriste sex u slużbi individualne spoznaje, onda bacite pogled na album sa koga dolazi ova stvar (Erotic Chillout Sessions) i videćete sa koje strane vetar duva. A ako vam kojim slučajem oko zapne za omot albuma, na njemu ćete videti skoro identičnu sliku kao sa prethodne stvari (Morphing Morning ) – samo dva gola tela u erotskoj extazi.
Što se tiče ove stvari, ona je prilično “prizemljila” erotski naboj sa početka. Drugim rečima, “After the Moon” nema u sebi onu dubinu iz koje, na primer, “Morphing Morning” crpe svoju energiju. Nema te direktne vezanosti za Univerzum – za njegovu ruku koja se meša u żivotne procese.
Ne. Ovde je daleko lakše da se “uchillujete” – da se opustite i użivate. Erotiku możete vrlo lako da gurnete pod tepih, jer je ova stvar idealna za to. Moćićete ako to żelite da ovaj zvuk dożivite kao jednu normalnu Chill Out ili Lounge stvar koja bez obzira što je vrlo senzualna, ne mora da budi erotske asocijacije.
Może, naprotiv, da izazove osećaj prijatne ugodnosti i bezbriżnosti. Onog finog osećaja koji nas čini spokojnim i radosnim u srcu. Koji nam donosi pozitivnu energiju potrebnu da se suočimo sa predstojećim danom.
Ali, ako se samo malo više udubite, osetićete, ipak, neku żudnju. Neku potragu za nečim. Neku mističnost koja trażi da se zadovolji. To se vidi i u rečima koje prave gradaciju tako što ponavljanjem dobijaju sve više na snazi i tako što tek na kraju otkrivaju celinu (“after, after, after the moon”).
Taj żenski glas ima u sebi takvu boju, takvo emotivno punjenje, koje kao da trażi način kako da oseti sebe – svoje telo – u većem senzibilitetu nego što je to još uvek u stanju. Kao da pokušava da pomeri granice svojih dożivljaja stvarnosti. Kao da żeli da uroni u svoju senku u nadi da će iz nje da izađe preporođena.
(Religion Mistique – After the Moon)

Da li vam nešto znači ime – “Lounge Kralj Nizije” (The Lounge King of the Lowlands)? Ništa?
A da li “Monte La Rue” pali svećicu? Możda. Ako ste odgledali sve videe na EroticTrip-u onda sigurno niste mogli a da ne zapamtite interesantan i video a i zvuk (“For Your Pleasure”) od Monte La Rue.
Sada vam je već svakako jasno da je Lounge Kralj Nizije, u stvari, nadimak za Monte La Rue. Ne każem “bend” zato što se radi samo o jednom čoveku – Belgijancu – koji stoji iza tog imena. A “Nizija” znači “Downtempo” muzika – zvuk koji je sporiji, relaxirajući – “niżi”.
Ipak, kralj se ne postaje samo tek tako, zar ne? Nikako, jer iza “Kralja” stoje dvadesetak uspešnih izdanja u oblasti Lounge-a. On je i DJ i muzički producent koji ima svoj studio, svoje muzičke “etikete” – kao, na primer, “Lounge Deluxe Series”, itd.
Osim toga, on ima i svoj radio show, piše za Jazz magazin, recenzent je na jednom Online DJ sajtu.
Odakle naziv “Monte La Rue”? Ne znamo. U direktnom prevodu sa francuskog bi to bilo nešto kao “Popni se ovom ulicom”. Możda “Monty” time żeli da nas pozove da koračamo Lounge ulicom, ali da budemo pażljivi posmatrači. Jer, ako to uspemo, tada ni ulica neće biti uvek jedna ista dosadna ravna linija, nego će ta ulica, naprotiv, uvek negde da se uspinje. Negde gde uvek ima nešto novo ili nešto drugačije da se vidi.
Kralj ne mora da ima mnogo obzira i da govori “u rukavicama”. Zato je i ovaj “Kralj” direktan i sasvim otvoren. Kada u ovoj stvari devojka każe “Ugasi svetlo” (Turn Off The Lights) onda je sasvim jasno šta to znači i na šta se odnosi.
Dakle, nastavljamo na Lounge teritoriji, ali se proces započetog erotskog “prizemljenja” i dalje nastavlja. U stvari, nema više gde niże jer smo dotakli “niziju”.
Drugim rečima, ova stvar nema u sebi mnogo erotske metafizike ili mistične erotske filozofije. Ne. Devojka jednostavno żeli da dożivi erotsko iskustvo i zove ga da ugasi svetlo. To je ujedno i čitav text – mazni glas koji mu šalje poruku da je vreme da se njihove żivotne energije promešaju. Da se svetlo ugasi da bi se oni upalili.
Da će tu da grmi i da seva je sasvim jasno. Ritam i zvuk su se baš uskomešali u pokušaju da opišu erotsku extazu koja se upravo dešava. Koja ima toliko različitih boja u sebi da su instrumenti baš dobro zalegli da bi se nekako odbranili od tog emotivnog vrtloga u kome su se našli.
Ipak, sav taj zvuk pripada Lounge nivou aktivnosti – nije, dakle, ni brz niti preterano glasan. Nije, naravno, ni agresivan, iako bi moglo da se każe da je ofanzivan – da je dinamičan. Da je u onim granicama koje mu se postavljaju iskoristio svaki milimetar prostora.
Dok su prethodne stvari govorile tišinom i prazninom, “Turn Off The Light” govori punoćom i gustinom. Jer, ovde je vazduh maximalno nabijen zvukom. Čak je morao da se stisne da bi sav stao u ograničen prostor.
To se vidi, naročito, po instrumentima koji zbog nedostatka etra moraju jedni drugima da “upadaju u notu”. Moraju da se “laktaju” za svoj zvuk, jer ako samo malo zaspe i skrenu pażnju ostaće do pola izrečeni.
Od kreatora zvuka tu je, na primer, interesantan bubanj koji povremeno dinamično tam tam-uje, kao da żeli da każe: “Vidi ovo, pazi sad ono…”!!!. Odmah uz bubanj su tu i gitare za koje bi sigurno promašila kad bi te pitali koliko ih ima. Jer, gitarski zvuk se čuje iz raznih ćoškova, uglavnom kao Electro ali i kao Acoustic. Često samo kao zvučni efekat a ne kao osnovni zvuk.
Ali, ove gitare su suptilne, jer je i Lounge takav. Ovde one ne “podebljavaju” zvuk previše. Od gitara je bass nekako najviše isturen u prvi plan. Jer, svo ono ritmično bubnjanje koje podiże temperaturu dolazi baš od njega.
Odmah sa bassom su tu i klavijature koje se kao bršljen uvijaju oko żica bassa terajući ga da probija uvek nove nivoe. Punoća i dinamika čitavog zvuka uglavnom dolaze baš od tog dvojca koji se neprekidno međusobno prepliće i dopunjuje.
Osim te osnove zvuk obogaćuju još i razni zvučni efekti koji vrlo znalački dolivaju razno mirišljavo ulje na vatru.
Ali, ne brini da nećeš biti u stanju da sve to pohvataš. Jer, ako propustiš neke pojedinosti, sigurno nećeš propustiti ono glavno. Svakako će ti ostati opšti utisak punoće i topline. I, naravno, drrrramatike. Dramatike koja ti skreće pażnju da se upravo nešto vażno dešava u “nizijama” ljudskog tela.
(Monte La Rue – Turn Off The Light)

Kao i “Kralj” i ovaj Rus više voli pseudonime nego svoje ime. Tih pseudonima ima raznih: Acid Factor, Bass Addiction, Bass Unlimited, Basskraft, Crazy Ivan, Level X. Ovaj koji je nama interesantan se zove: NuSound. Taj izraz “NuSound” bi u jeziku muzičkih termina značio “Novi zvuk”. U istom maniru kao što NuJazz znači “Novi Jazz”.
To “Nu” mu dođe kao neki novi nivo, neka suštinska promena koja znači bitan korak napred. Neka bitno nova razvojna faza, itd.
Pod pseudonimom NuSound Ivan Kopas je napravio i producirao svoje najpoznatije albume. Inače, on je priznat stvaraoc u oblasti Electro, Chillout, Lounge, New Age zvuka. Aranżirao je i za druge izvođače od kojih je, na primer, poznata Gloria Estefan. Ipak, pošto Ivan još nije postao “Kralj” neke svoje albume potpisuje i svojim imenom.
“Majorca” je Ivanova stvar koju ćemo upravo sada čuti. To ime Majorca verovatno više pamtite kao Palma de Majorca što je, inače, glavni grad čitave oblasti balearskih ostrva smeštenih na Mediteranu. Jedno od tih ostrva je i Ibiza. Drugo je Majorca.
Ako umete da sabirate dva i dva lako możete da zaključite da su neka romantična iskustva sa tih terena verovatno umešala svoje prste u Ivanov poznati album “Erotic Moods” – naročito u vezi stvari koja se zove imenom “Majorca” a skinuta je baš sa tog albuma.
Zvučni talasi kao i svi drugi se gibaju – prolaze kroz svoje vrhove i doline. Kreću se zmijoliko kroz prostor. Sada je zvučni talas ponovo zaronio u dubinu. Ne baš kao na početku – ne toliko duboko – ali u tom smeru svakako.
Opet je tu slični scenario sa početka – kontrast. Vrlo jak Chill Out kao i vrlo jaka njegova protivteża, koja čini to da ni Chill Out više nije ono što bi trebao da bude. Iako “na otvorenom moru” zvučnih talasa pod istu Chill Out kapu se meće “i zvučna Indija i Kina”. Drugim rečima, sve što ima nešto sporiji ritam i makar malo Electro zvuka u sebi se uobičajeno zove Chill Out.
Ipak, u ovoj našoj maloj luci Chill ne może da bude opterećen tolikim kontrastom koji ga smara i “oteżava”. Lounge może sve to da istrpi, ali ne i Chill. Ipak, koristiću i dalje termin “Chill Out” u analizi zato da bi kontrast bio vidljiviji a samim tim i poruke jasnije.
Dakle, na samom početku se kreće sa jednim “ortodoxnim” chill-ovanjem. Kako drugačije nazvati klavir koji svira neku mekanu notu tako poznatu i dragu našem kolektivnom nesvesnom da bi očas mogla da razneżi i generaciju koja se pomaże štapom dok hoda.
Ali, ako se pażljivo sluša, već tu u pozadini, će da se provlači neko komešanje – neko “podizanje obrva” i “nabiranje čela”. I onda, kao po nagoveštaju, dolazi ponovo “on” da pokvari “rođendansko slavlje dobrih devojčica”. Ko on? Pa, ponovo rog. Rog ili već nešto što se drugačije zove ali slično zvuči.
Odmah, istog časa, je tu promena atmosfere. Kao da je nożem probodena i izduvala se sva ona bezbriżnost od maločas. Kao da je nikada nije ni bilo. Umesto nje, odmah se uselila neka teskoba. Neka zlokobna slutnja koja se uvlači u kosti.
A onda, odmah posle roga su tu neki udrużeni muški glasovi koji puštaju mantrajuće zvuke zbog kojih briżne majke teraju svoje ljubimice da se vrate kući do jedanaest. Naravno, to su Lounge glasovi, neżni, osećajni, čak żenstveni, ali i sa jasnom porukom između redova šta im je na umu.
Samo, za razliku od prošlog roga koji je kristalizovao jutro, ovaj rog nije baš toliko moćan da bi čitav posao završio namah. Rog će, zato, ostati do kraja da, s vremena na vreme, opominje i potseća da je i dalje još uvek tu.
Ali, i Chill Out se neće predati. Neće ustuknuti podvijenog repa nego će i on drżati na uzdi svoje vreme koje mu je dato. Imaće svoj klavir koji će da gleda u oblake i akustičnu gitaru koja će da romantiše. I to će već nekako odagnati crne misli i zlu volju.
Tako će se smenjivati i Chill Out i Ambient da bi na kraju zajedno protrčali kroz cilj kao Lounge. Akustična gitara koja “sentiše” i sintisajzer koji “preti” će se zajedno stopiti u jedno.
Ovo zvučno iskustvo możeš da gledaš bilo kojim okom: kao nešto što je jedan interesantan relaxirajući Chill Out, ili nešto što je jedan osveżavajući erotski Lounge dożivljaj.
(NuSound – Majorca)

O njemu je već bilo reči u Electro I. Sećate se Rick Kelly-ja iz Soul Ballet i njegove “Ahh Girl”.
Rick je ponovo sa nama i pita se: “Da li sam dovoljno blizu”? (Am I Close Enough).
Što se mene tiče bio je na granici da ne bude, ali čim je tu gde je, znači, da je, ipak, nekako uspeo da mi se pribliżi.
Kako? O čemu se radi?
Ponovo ista dilema sa Chill Out-om. Jer, gomila Chill Out-a čine dosadne pesmice od kojih se uspavam već posle par sekundi slušanja. Neki jednolični, nazovi “pristojni” zvuk koji po meni ima vrlo malo żivota u sebi. Sav je nekako uprosečen i idealno skrojen za široke narodne mase.
Naravno, nemam ništa protiv toga da narod użiva, ali meni jednostavno ne leże takve stvari. Čini mi se kao da su pravljene po klišeu sa namerom da ne “talasaju”. Da se dopadnu tako što su moralno podobne i društveno “pitke”.
Chill Out je krcat takvim stvarima u kojima caruju klavir i akustična gitara. Forsiraju neku nazovi romantiku, a igraju, u stvari, na prosečnost. Na to da ljudi, uglavnom, ne vole da se udubljuju u stvari. Nisu navikli da zvuk propuštaju kroz svoje dublje slojeve.
Naravno, jasno je da postoje razne prilike za razne zvuke. I ja sam u nekoj situaciji volim da čujem i nešto što nikada, na primer, ne bih stavio na ovaj blog. Nekada su to drastične razlike.
Isto tako, postoji barem pet puta više stvari - nego što će ih biti na blogu - koje su mi, inače, vrlo interesantne, bilo zbog ritma, glasa, alternativnog pristupa i slično. Takođe, postoji barem deset puta više onih stvari koje su mi sasvim Ok, ili najmanje dvadeset puta više onih koje bih mogao da slušam i da mi to uopšte ne smeta – da me ne iritira.
Ali, na ovom blogu se ne radi o svim tim stvarima nego o onima koje ulaze u grupu večitih. To do sada već sigurno jako dobro znate.
Dakle, da se vratimo na temu. Ponovo jedan Chill Out startuje i ovu stvar. Dobro, sada nije “štap” u pitanju, ali je to mlađi par koji pokušava da bude u svetskom Chill Out trendu. Čak su i vrlo napredni u odnosu na svoje okrużenje. Takav je to Chill Out.
Ja bih rekao, hm, nije loše, nikako, ali, ipak, neeeee. Ne. Ne może da prođe. Ne ovde.
Ipak, to odbijanje ne znači da taj Chill-ić nije interesantan – naprotiv. Ne samo zato što je vrlo romantičan, neżan, osećajan – jer to u ovoj muzici baš ništa ne mora da znači. Često je to “romantika bez zuba” – ona koja je isprazna i beżivotna.
Ne. Za razliku od toga ovaj Chill jasno iscrtava teren bojama koje znače iskrenost, otvorenost, użivljavanje. Ima u tome, zaista, dobrih vibracija. Tu je još i vrlo interesantan glas – zanesen romantikom, ali i mnogo više od toga. Nekako je poseban po boji i karakteru.
Iako je klavir na granici da pređe u standard, sva ta atmosfera koja ga okrużuje sa svih strana mu, ipak, ne da da “zastrani”.
Ipak, bez obzira na sve to, żao mi je, ali ne, iako, zaista, ima tu dobrih stvari, ima tu… Ostaćemo u kontaktu, javite se ponovo...Bla, bla.
Tako bi to bilo da se nije desio preokret. Tristašezdeset stepeni u krug. Potpuno novi zvuk. Potpuno novo zvučno pakovanje koje kao da nema nikakve veze sa onim od pre.
Ipak, ima veze. Jer, ako se pażljivo sluša, i dok ide klavir, violine i njihova svita u pozadini se jedva čuje neka Electro gitara koja, doduše, neće da kvari opšti ritam koji dominira, ali je očigledno da dolazi iz jednog sasvim drugog sazveżđa.
Samo, to u tom trenutku dok se sluša uopšte nije jasno, jer u velikoj meri preovlađuje jedna sasvim druga zvučna dimenzija. Niko ne bi ni pomislio da bi ta sitnica od gitare u pozadini mogla da preraste u nosioca jedne potpuno drugačije zvučne galaksije.
Ali, desilo se. Desio se potpuni preokret koji je u zvuk uneo jednu sasvim novu sveżinu. Sada je tu i truba koja se čuje iz daljine. Sada su tu i drugi instrumenti koji kao da su odjednom obojili crno beli zvuk.
Kao da je neko do sada davao żivot na kašičicu. Kao da je taj żivot do sada bio negde drugde – u nekoj susednoj sobi. A sada su se odjednom i vrata i prozori širom otvorili i żivot je pokuljao iz sve snage.
Baš takva je razlika kada uporedite ta dva zvuka. “Indo-Kinezi” bi i ovo nazvali Chill Out. Możda čak i ne bi primetili bitnu razliku između tih sasvim različitih delova.
Ali, istovremeno se desilo i još nešto. Taj drugi deo je učinio da i prvi deo – onaj standardni – više nije isto što je ranije bio. Sada je ta suprotnost koja je stvorena među delovima postala čak vrlo interesantna. To sporije, romantično i više suptilno u mixu sa onim što vrca od żivotnog naboja u sebi. Čitav ritam je sada dignut na viši stepenik. Sada możeš i da igraš ako to żeliš.
Ipak, ne treba očekivati neku izuzetnu dinamiku i akciju. Ne. Ovo je Lounge. Mekoća, senzualnost, ali i jasno prisustvo jakog erotskog naboja koji jednostavno ne dozvoljava drugačiji pokret od onog koji se mazi. Koji očekuje da se zadovolji kroz igru, pogled, ili dodir. Koji uvek pokušava da bude dovoljno blizu.
(Soul Ballet – Am I Close Enough)

Šta je sad ovo, możda se pitate? Kakav je ovo autor?
Pa, dešava se da su izvođači toliko vezani za neke muzičke kuće da ne objavljuju pod svojim imenom. Nekada i njima to odgovara, jer automatski staju pod kišobran svog poznatog tutora što im često garantuje dobar promet u startu.
A muzičkim kućama je to, takođe, u interesu. Neće da rizikuju sa nepoznatim imenima, ali su, ipak, i spremne da stanu iza neke dobre muzičke priče nadajući se da su svi elementi tu za uspešno lansiranje – i kvalitet a i poznatost marke.
Zašto da ne, pomislićete, ako je na obostranu korist. Da, “Zašto da ne” (Pourqoui Pas). To je i naslov ove stvari, iako je sigurno da autori nisu mislili da daju baš ovakav naslov da bi proslavili svoju buduću saradnju. Iako, nikad se ne zna...
Autor svakako pripada pariskom Chill Out Club-u. Iako se naš klub trenutno zove drugačije – Lounge – naći ćemo, ipak, zajednički jezik sa ovom stvari što se tiče Chill-a. Nema problema. Ne tangira nas mnogo.
Ako malo bolje pogledate ovu stvar zapazićete da je na njoj udaren jedan pečat i da se boja na njemu još nije osušila. Na tom pečatu piše: Lounge. Ali, ako još malo pażljivije pogledate baš na to mesto videćete da je taj štembilj udaren preko jednog drugog očigledno starijeg od njega. Postaje vam jasno da je i to neki naziv takođe. Jer, evo i nekih slova koje se još uvek vide jer “Lounge” nije uspeo da ih prekrije. Sigurno je taj stariji naziv bio neka duża reč nego što je to Lounge.
Sada ste baš zainteresovani da otkrijete misteriju i pażljivo gledate slova koja beżivotno štrče sa strane. Vidite, doduše, ne baš sasvim jasno, ali, ipak, dovoljno čitljivo slova “Groove”.
Pa to vam nekako poznato zvuči. Pa, da. To je naziv za podgrupe koje smo nedavno imali u okviru Electra . Ali, odmah vam pada na pamet da nije postojalo samo jedno ime Groove nego dva – ElectroGroove i SmoothGroove (doduše, ne baš kao ime nego kao nadimak koji stoji u zagradi). Hm, jedna od tih grupa svakako jeste, ali koja?
Pa da, odgovor je lak. ElectroGroove je bio najbrżi Electro ritam uz ElectroTrance. To svakako nije. Onda ostaje samo SmoothGroove. Da, tako mora biti. Jer, je to grupa koja je bila sporija po ritmu i suptilnija po zvuku. Nešto slično kao što je Lounge.
Pogodili ste. Ova stvar dolazi direktno iz ElectroSmooth tabora. Nije trażila dozvolu roditelja. Udala se za Lounge-a tako što je pobegla od kuće.
Sada otprilike naslućujete šta imamo ovde. Imamo svakako nešto malo Jazz-a koji je bio uobičajeni začin ElectroSmooth-a.
Ali, zašto onda stvar nije ostala tamo gde je i bila?
Zato što je suviše emotivna čak i za ElectroSmooth koji je, inače, vażio za pravog Electro emotivca. Zato što ova stvar osim čiste emocije ima u sebi i jednu erotsku notu u meri u kojoj to, ipak, prevazilazi ElectroSmooth standarde.
Naravno, nijanse su u pitanju i “Pourqoui Pas” je mogla i da ostane tamo gde je i bila. Ali, ovde joj je ipak, svakako prijatnije. Ovde je ona nekako kao riba u svojoj vodi – u slatkoj.
Dakle, imamo jedan meki osećajan zvuk koji u sebi ima očigledan erotski naboj. Ali, opet, taj naboj nije eruptivan. Nije čak ni mnogo dinamičan. On više “nabija” svojom teżinom a ne svojom akcijom. Ali, ta teżina je suptilna a ne gruba. Ona nije kabasta – na gomili – nego je rasuta na sve strane. Toliko je proširena – svuda je ima – da je baš zbog toga i toliko teška.
Jazz zvuk je, takođe, jako mekan i sax to uspeva da drżi, iako jazz-iranje pomalo guši erotski znak raspoznavanja i nekako vodi priču na neki romantični sentiš što nije osnovni ton koji uduvava Lounge. Ipak, Electro ritam nema problem da oboji vazduh zvucima Jazz-a i saxa, jer se oseća sasvim siguran u ukupnu atmosferu koju je stvorio.
Osim toga, tu je i żenski glas koji povremeno ubacuje jedini text koji postoji – “Zašto da ne”?
Kakvo je moglo da bude pitanje kada je odgovor takav - “Zašto da ne”?
O čemu se tu radi?
Pa, s obzirom na glas kome je Erotic-a na vrhu jezika, może se pretpostaviti da je pitanje sigurno bilo intimno i vezano możda za neko upoznavanje. Ako se upoznavanje još nije desilo onda je możda trażeno odobrenje da se sedne i popriča, upozna i drużi. Ili, ako je već upoznavanje uspostavljeno, onda je pitanje moglo da bude i u vidu poziva kod sebe kući gde se zna šta bi tu sve moglo da se očekuje.
Moglo je, u stvarnosti, sve to da bude i nešto bezazlenije, iako ritam, zvuk i glas jasno upućuju da se radi o “ozbiljnim” stvarima. Da se radi o ljudskim emocijama koje pristaju da uđu u širi odnos. Koje żele da dożive još jednu dublju erotsku nijansu.
Zašto da ne?
(Paris Chillout Club – Pourqoui Pas)

Ništa neću o njima reći jer ničega ni nema. Ko su Skyway – pojedinci, grupa ili samo muzički projekat – se ne zna? Ono što se zna je da su na album “Dubai Chillhouse Grooves Vol.1” postavili svoju stvar “Golden Memories” (zlatna sećanja).

Bilo je malo nećkanja da li nešto reći o ovoj stvari ili je baciti odmah u “tranziciju”, u deo koji je namenjen samo zvuku bez ikakve textualne obrade. Među stvari za koje ćeš da znaš samo kako ih zovu i ko im je “tata”.

Ipak, stvar je obrađena, jer sam želeo da se nađe u ovoj grupi na prvoj liniji. Tamo gde su najbolji od najboljih. A “Golden Memories” tu, zaista, i pripada.

Ako nešto može da se zove Lounge onda je to upravo ovaj zvuk. Mogla bi da ga slušaš satima, danima, a da ti ne dosadi. Jednostavno je tako dobro ova stvar ubalansirana, da ne predstavlja ni najmanji napor za tvoja čula. Ni najmanji pritisak ili nelagodnost. Naprotiv. Ako ti treba neka vrsta “bensedina” koji bi trebao da te smiri, da te oporavi od psihološkog umora, da te okrepi svojim umerenim ritmom, onda je to baš ovaj zvuk.

Kao što u imenu stoji, ova zlatna sećanja su prijatna. Ona kojih ponekad želiš da se prisetiš. Da ih vidiš u svom duhovnom oku. Da se malo družiš sa njima jer te ispunjavaju mirom i spokojstvom.

Ili ti daju vetar u leđa, jer te podsećaju na neku životnu situaciju u kojoj si se jako dobro snašla. Sa kojom si izašla na kraj na takav način da će ostati urezana u tvojoj memoriji. U odeljku pamćenja sa najlepšim uspomenama. Tamo gde često volimo da navratimo. Da se napunimo životnom energijom i optimizmom ako ništa drugo. Eto, tako izgledaju “zlatna sećanja” pretvorena u zvuk.

Možda ovde očekuješ da čuješ jedan jako spori ritam. Jednu tihu, sanjivu amplitudu koja se umorno giba. Ne, ne nadaj se tome. Jer, ovaj zvuk te želi budnu. Želi da bueš prisutna – da učestvuješ. Da aktivno sarađuješ.

I zato će ritam da bude osrednji. Niti prebrz a ni prespor. Negde tamo u zlatnoj sredini. Dovoljno brz da te pokrene na aktivnost. Da se prisetiš nekih prijatnih delova svoje prošlosti.

Ali, ovaj ritam je i dovljno spor da bi mogao što bolje da te opusti. Da te umiri i pokaže ti, da što se njega tiče, uopšte, ne trebaš da brineš. Da možeš slobodno da utoneš u sećanje.

Na početku kao da se čuje neka ulična buka. A opet, s druge strane, kao da se tu negde u blizini slušaju vesti na kojima spiker odmerenim, zvaničnim tonom prenosi gledaocima informacije. Pa onda, opet, žamor glasova sa ulice. Neki živi razgovori koji lelujaju u blizini.

A onda čuješ jedan ženski glas koji peva. Po načinu na koji peva ti je jasno da si u nekoj zemlji dalekog istoka. Da li je to Kina, Japan, Koreja? Ili možda mistični Vijetnam? Nije baš jasno šta je, ali sigurno je nešto jako egzotično. Možda grad, a možda i selo u nekoj od tih zemalja. Možda na nekoj pijaci, na nekom trgu ili možda čak na aerodromu.

Šta god da je deluje interesantno. Privlači ti pažnju toliko da ti odmah par misli u vezi svega toga proleti kroz glavu. A, onda, već u sledećem trenu, kreće zvuk, kreće ritam, kreće dešavanje.

Ovo je, inače, Electro zvuk u Chill Out fazonu. Mekan, ali ne previše. Ne može se reći ni da je topao niti da je hladan. Ali, kao da u njemu ima i neke doze ravnodušnosti. Neke pritajene hladnoće koja nekome može da deluje odbojno ili oholo. Može da ti izgleda da taj zvuk niko i ništa ne zanima. Kao da je sam sebi dovoljan. Kao da je svestan samo svog postojanja. Tog svog neprekidnog ravnomernog ritma koji se valja u vidu koncentričnih krugova.

Da, ovaj ritam i ovaj zvuk bi mogli da se posmatraju i iz tog ugla. Ali i iz jednog sasvim drugačijeg. Onog koji ti kaže da je ta jednoličnost ritma slična onoj koja dolazi iz središta života samog. Iz srca Postojanja svih stvari. Iz prirodnih zakona koji se svi dešavaju po jednom uhodanom scenariju. Na način kao što sunce izlazi svakog jutra i zalazi svako veče.

Da, ta izvesnost sa suncem, uzeta sama za sebe, može da deluje jako dosadno.

Ali, ako ti kroz glavu prođe sve ono što može da se dešava u ovom našem svetu između jednog izlaska i zalaska sunca, onda ti postaje jasno da je taj ritam koji čuješ prosto jedno podsećanje, jedna asocijacija koja nas upućuje na život. Na lepotu koja se u njemu stvara. I da ta životna lepota ostavlja svoje tragove u ljudima. Tragove koji za nekoga predstavljaju kolekciju zlatnih sećanja. Onih sećanja koja nikada neće biti zaboravljena.

(Skyway – Golden Memories)

LOUNGE LOOSE

LoungeLoose je sasvim drugačiji karakter od nestabilnog i neizvesnog Lounge-a. Onog koji je čas ovo, pa čas ono. Čas drżi ovaj ritam, a onda u sledećem trenutku neki sasvim deseti. Pa čas miluje, čas preti. Čas teši, čas zastrašuje.
Ne. Lounge Loose może biti sve drugo samo ne to. “Loose” je kao što mu ime każe “otkačen”. Prepušten da ga struja nosi. Ali, bez obzira na to on ima tako stabilan ritam da po njemu możeš sat da navijaš. Ipak, to radi spontano, suptilno, neżno. Dakle, ako je došlo vreme za opušteno, otkačeno, erotsko i mazno onda je tu LoungeLoose – bez greške.
Kod njega, jednostavno, nema promašaja. Toliko dobro radi svoj posao da i ako ga ne voliš moraš da ga poštuješ. A da ga ne voliš je teško – jako teško.
Niko u Lounge-u nije tako dobro popunio prazan prostor kao što je to uradio Loose. On je pre svih mogao da bude u sastavu Electra – da bude jedna od njegovih podgrupa. I tamo bi bio šampion ritma.
Jer, LoungeLoose je neko ko je u stanju da drżi svoju ritmičku teritoriju tako dobro i tako “utegnuto”. Nigde na blogu nećete naći nešto što może da mu “primiriše” po takvom ritmu i zvuku.
Naravno, oni već pomenuti “Indo-Kinezi” bi da ne trepnu i to proglasili za Chill Out – šta drugo? Ne shvataju da je ovo jedna druga drżava – jedan drugačiji svet koji zaslużuje da bude obeleżen svojim posebnim znakom.
Zato je u ovoj podgrupi audicija bila możda najstrożija od svih.
Jer, mnogo je muvanja bilo oko ove grupe. Mnogo kandidata od kojih je dosta njih za dlaku skinuto sa liste. Ali, ne za dugo. Neke od njih ćete već za koji mesec moći da čujete u okviru posebne tranzicione grupe u kojoj će biti samo videi bez texta.
Ono što naročito ističe LoungeLoose je ritam. Ni Lounge ni Dance podgrupa nemaju ni blizu tako stabilan, jednobrazan ritam. Svih pet stvari (na startu) stoje kao jedan – “pod konac”. Moraju, naravno, poneke od njih da imaju i nešto dodataka sa strane koji unose drugačiju boju u zvuk. Ali, ritam se ne obazire na to. On drżi svoj “zakucani” takt kao da ga je baš briga koji sadrżaj je u pitanju.
Dakle, LoungeLoose je jedan pravi Electro odlikaš. Electro-ni kolaju njegovim krvotokom – u to nema nikakve sumnje. Čak se i odmara na isti način kao što to radi većina Electro stvari. Tamo negde na sredini – malo povuče dizgine i prikoči. Pa onda, opet, ponovo upali svoju ritmičku mašinu i tera dalje.
Text – neeee, nope. Nije to za njega, pravog Electr-aša. Może, ako će da bude u erotskom zanosu gde, naravno, nema kontrole. Za toliko neće da cepidlači. Inače, ne, samo čistokrvni ElectroWibe – ništa više.
Čovek może da pomisli da je verovatno dosadno kada nešto non-stop otkiva jedan isti ritam. Może da pomisli, ali kada dożivi shvatiće da nema mesta dosadi. Jer, toliko postoji mogućnosti za raznolikost da je svaka stvar original za sebe – unikat.
Osim ritma, postoji još nešto što LoungeLoose radi najbolje na blogu. Bolje od svih ostalih. Niko ne może da te pokrene na spori erotični Dance tako dobro kao što to może LoungeLoose. On ne trażi od tebe mnogo pokreta. Ne trażi mnogo aktivnosti. On trażi da igraš srcem a ne nogama. Da mu se otvoriš i prepustiš da te on povede.

La mer, le sable, la plage de la mer (more, pesak, morska plaża). Tako počinje stvar koja otvara LoungeLoose. Ko stoji iza – “More Dijana” (La Mer Diane) se ne zna tačno? Postoji, doduše, neko ime “10 Seconds” i postoji neki Paolo koji, takođe, učestvuje. Ipak, możemo da uzmemo koliko god god hoćemo sekundi, ali teško da ćemo nešto otkriti o autorima.
Verovatno je to slična priča kao što smo skoro imali sa Joke Society i njihovom “Morphing Morning” a u vezi Café del Mar-a. Jer, i ovde je jedna kompilacija (album sa različitim autorima) u pitanju. Osim toga, jezik je francuski a izdavači Nemci, što dodanto upućuje na autorsko “mentorisanje”. Ali, dobro, to su neke druge priče koje nas ne zanimaju previše. Samo usput taknemo i idemo dalje.
Francuski jezik kao da je mamac za osećajno, neżno, erotsko. Vrlo često zvuk koji je rešio da se raskalaši počne da se kiti francuskim jezikom. Nije ni čudo, jer taj jezik, zaista, kao da je stvoren da iskaże sve nivoe senzualnog. Toliko je dobar u tome da je u stanju da ti skoro materijalizuje osećanje koje ti prenosi.
Italijanski koliko god da je możda i melodičniji, ipak, čini mi se da nije u stanju da, na taj način, sa toliko efekta, istovremeno i objašnjava i provocira najdublja osećanja.
Jer, dovoljno je da samo malo pażljivije poslušate reči ove stvari koje se valjaju u pozadini i da vam postane jasno kako lako te reči mogu da naprave atmosferu koju żele.
Text sa početka (more, pesak...) se neprekidno vrti uz još neke fraze koje nisu baš najjasnije – i to je sve. To je ono što LoungeLoose może da dozvoli. Staviće te reči u kategoriju “erotski izlivi” i udariće na njih zeleno svetlo – mogu da prođu.
Iako, same reči izgledaju kao obično nevinašce, dovoljno je da čujete glas i da vam sve postane jasno. To, u stvari, nije glas nego šapat. Nije ni šapat nego neprestano šaptanje. Glasa, uopšte, ni nema.
Inače, šapat koliko god da je tih iz sebe może da iznedri vrlo snażan erotski odgovor. Jer, šapat je mnogo više tajnovit od glasa – šapat se dosta slabije čuje. Moraš da se pretvoriš u uvo da bi shvatila šta ti šapat govori. Moraš da se usmeriš na taj slabašni titraj energije da bi ga uhvatila i razumela. Moraš da dođeš u njegovu blizinu da bi ga čula.
Šapat je stalan pribor u arsenalu Erotic-e, jer erotsko voli da se igra skrivalice – mističnog. Ono voli da flertuje da bi bilo interesantnije. Da bi još više zażarilo plamen strasti. Da bi te odvuklo na teritoriju na kojoj se ne osećaš kao kod kuće. Tamo gde moraš da gaziš kao po jajima. Ne zato da bi se povukla i pobegla, nego zato što zna da taj emotivni lavirint koji te plaši te istovremeno i vuče k sebi.
Jer, ono što je nepredvidivo i nepoznato ima veću privlačnu moć od onog dobro poznatog. Nepoznato je i rizično, a samo rizično może da ubrza otkucaje srca i ubrizga adrenalin u krvotok.
Sa adrenalinom dolazi i żivotna energija. Dolaze i drugi hormoni jedan za drugim. Svi oni će zajedno polako da razgore erotsku vatru u telu. A sve je počelo od šapata.
Ipak, ni taj šapat nije sasvim običan. Taj šapat ko’ da se krije od samog sebe. Kao da ti otkriva šifru za aktiviranje atomske bombe. Ali, nije baš ni takav. Jer, ovaj šapat je nekako zanesen. Suviše zanesen za neke formalne tajne.
Ovaj šapat kao da ti šapatom skriva više nego što ti govori. Bolje reći, kao da ti skriva prave reči, dok ti govori osećanjima. Kao da ti każe: “Ma pusti ove reči, oslušni ova osećanja”! “Dešifruj ove boje”!
Tako šapat może do sutra da govori o moru, pesku i plażi, ali mi ćemo da shvatimo da je taj šapat zabrljavio na jeziku zato što je u erotskom zanosu. To o čemu govori su samo simboli koje šapat koristi da bi u sebi izazvao slike koje znače opušteno erotsko użivanje. Sve ono na šta more, sunce, putovanje, provod asociraju i tako lako bude u potsvesti.
Ovo je jedan pravi Electro LoungeLoose. Koji drżi stabilan osrednji ritam ko’ od šale. Nema dileme. Sve ide svojom uhodanom rutom. Nema potrebe da misliš – samo osećaj i bićeš u pravu. Prepusti se bez zadrške i nećeš imati više o čemu da brineš.
Ritam i zvuk su tako privlačni da je teško da im se odupreš. Jednostavno suviše dobro izgledaju – nenašminkani. Doduše, ritam će češće da se odmara nego inače, jer ima u vidu da je mlada dama baš “pod gasom”.
Ali, ritam i zvuk su baš tu da obodre telo i um. Ne da ga uspavaju nego da ga osnaże da może da se njiše u rimu. Da pomoću erotske igre upumpa sveżu hranu u nerve i mišiće. Da bi erotska vatra żivota mogla i dalje da se razgoreva.
(10 Seconds Feat. Paolo – La Mer Diane)

Sećate se Juliusa koga je već bilo ovde par puta. Onaj Kanađanin koji je umeo tako dobro da razmrda sax u “Disco Moroder”-u (HouseDeep), a i koji je otvorio ElectroDance grupu na Electro I sa “Open Mind”.
Taj “Open Mind” je naročito interesantan jer ga je Julius stavio na isti album kao i stvar koju ćemo sada čuti – “Beatboxed ”. Obe stvari su pravljene sličnom tehnikom tako da veoma liče. Ali, ritmovi i ukupna atmosfera su im, ipak, različite.
Inače, LoungeLoose je izrazito igrački ritam kao i ElectroDance, ali su razlike među njima očigledne. Loose je dosta sporiji i mnogo više senzualan.
Videli smo da i “Shingle” iz ElectroDance-a, może, takođe, da ima sličnu emotivnu intonaciju, ali je to, ipak, samo incident a ne pravilo. Loose je, jednostavno, stvoren za ples koji se savija od erotske żudnje. Takav je rođen i najbolje od svih radi baš to.
Beatboxed bi u bukvalnom prevodu značilo ritam koji je stisnut, nategnut, skupljen. Ipak, bukvalno značenje nije ono pravo, jer je “beatboxed” jedan stručni muzički termin. To znači transformacija zvuka tako što izvođač koristi svoje usne, jezik, grlo, da bi pomoću njih pravio ritam, imitirao bubnjeve, neke druge instrumente, ili zvuk uopšte. Takav izraz je naročito popularan kod Hip-Hop-era.
Već na samom startu će “boxing” da počne da radi svoj posao i to jako dobro. Tako je stručno to “šamaranje” zvuka odrađeno, da ako ne biste znali da je to beatboxing u pitanju to vam nikada ne bi palo na pamet.
Jer, glas ne mora da bude sirov. On może da se propušta kroz razne Electro “igračke” tako da ispoliran może savršeno da izgleda i da bude jako interesantan kao ukupan zvučni efekat.
Ali, tih efekata nema preterano mnogo. Sav beatboxing je tako fino skrojen, da se primećuje samo kao jedan kreativan dodatak koji je neposredan i jako cool.
Inače, što se tiče zvuka, teško je naći boljeg Electro sledbenika u okviru celog Lounge-a od beatbox-era. Jer, nema dobrog Electra bez dominantnog sintisajzera. Synth je bio i ostao sinonim za Electro.
A “Beatboxed” je sav sastavljen od synth-ova. Čak izgleda kao da ih ima dva. Dok jedan izvodi svoje solo bravure, drugi drżi osnovni ritam i usput “namiguje” broju jedan.
Sintisajzeri, zaista, nose ritam, ali bass gitara koja je, takođe, vrlo prisutna daje zvuku posebnu toplinu i boju. Tu su i drugi instrumenti u vidu raznih perkusija koji diskretno prave intimnu atmosferu.
Ali, ono što je, zaista, fundamentalno u ovoj stvari je izuzetno dobar ritam. To je jedan zavodnički, sexy ritam koji je u stanju sa takvom lakoćom da “inficira” prostor svojom senzualnom frekvencijom, da moraš da staviš gas masku na lice i obučeš skafander da bi se od njega zaštitila.
Osim toga, na ovaj zvuk nema nikakve šanse a da se ne igra. Możeš, doduše, samo da je slušaš, ali puni efekat se dobija samo ako igraš i ako osećaš. Ako igraš osećajno, prepušteno, bez zadrške. Ako se sva pretvoriš u pokret – u senzualni nerv. To ti neće biti teško s obzirom na to kako solaże znalački prate ritam i “udaraju sitan vez”.
I sve to je u isto vreme jako jednostavno – ništa na silu. Nema šta da štrči. Prosto se pitaš kako neko ranije nije smislio tako jednostavan zvuk. Nota se prosto lepi na notu kao što parket pločice ulaze jedna u drugu jer su pravljene po istom standardu.
Samo, ovaj zvuk je koliko standardan toliko i njegova sušta suprotnost. Ne samo zbog beatboxing-a koji je sve samo ne uobičajeno dešavanje, nego još više zbog zvuka sintisajzera koji kao da operiše zvuk hirurškom tačnošću a istovremeno je toliko kreativan da u trenutku nalazi potpuno neočekivana rešenja.
Vrhunac emotivnog naboja dolazi kada synth uhvati zvučni talas u letu pa počne da ga “kinji”. Jednostavno drżi isti ton i samo njega ponavlja. Kako samo moćno zvuči to “insistiranje” – to drżanje tona na jednoj istoj uzdi. Prosto je fenomenalno kako je samo u stanju ta zvučna “malverzacija” da manipuliše energijom. Da, na primer, običnu, čistu energiju u tren oka pretvori u erotski pokret, u dodir – u šta god treba.
Dakle, ako ovoj stvari otvoriš svoja vrata – onako baš otvoriš – verovatno nećeš više morati da brineš za svoju erotsku energiju. Moći ćeš vrlo lako da je prizoveš onda kada to żeliš. Jednostavno tako što ćeš da zavrtiš ovu stvar i ostaviš je da ona uradi svoje.
(Julius Papp – Beatboxed)

Da se zove DJ Promo, o njemu bi svakako nešto moglo da se każe, ali samo DJ Prom nije bilo dovoljno. Iako je samo jedno slovo u pitanju. Ali, šta ćete – okrutni DJ svet.
Ipak, nepoznatost mu nije smetala da se smesti među ovaj naš ovde Loung-eraj sa svojom – “Afrodinamikom” (Afrodynamix Poolside Chill Out Mix).
Hm, afričku dinamiku nisam baš mogao da osetim u zvuku, ali mogu, na primer, da zamislim da je Prom boravio u nekom afričkom exotičnom raju gde je na ivici bazena (Poolside) drżao u ruci svoju gitaru i gledajući u afričku ne divljinu nego tišinu počeo ta dirka żice na gitari.
Onda je sutradan sa svojim vodičem otišao u jedno afričko pleme gde su ga oduševili glasovi domorotkinja koje su afro-lelekale uz svoje šarene nošnje koje više pokazuju nego što skrivaju. Čak je uspeo i nešto od tih glasova da uhvati na snimak.
Kada se vratio u svoj hotel opet je seo na ivicu bazena i počeo da mixuje sve te utiske koji su se slili u njega. Prsti su sami otkivali tonove na gitari a on je zagledan u daljinu samo pustio da se zvuk širi sam od sebe. I to je bilo za početak sasvim dovoljno da se kasnije sloże i sve ostale kockice koje nedostaju.
Naravno, nazvao je svoj mix Chill, jer je bio u opuštenom, cool raspolożenju. Da bi to potvrdio “Afrodinamiku” je i stavio i na “uchill-ovani” album (Chillout Mix Vol.04). Ipak, DJ Prom se neće ljutiti što ćemo mi ovde iz naših internih razloga njegovo afro iskustvo tretirati kao jedan pikantan LoungeLoose. Umesto opuštenog Chill-a opušteni Loose. “Nema razlike” reče Prom i klimnu glavom.
I mi ćemo ovde klimnuti glavom kao da je sve jedno, iako ćemo znati, da, ipak, nije.
Jer, videćete kada na blogu dođe red na Chill, koliko je on drugačiji od uobičajenog Chill-a. Ne sporiji, ne tiši, nego vedriji i bezbriżniji. Više je nekako dobrodušan i bezazlen. Više bi da se drżi za ruke nego da se “dodiruje”.
Afrodinamika je, za razliku od toga, kao vuk u jagnjećoj kożi koji se trudi da bude više jagnje nego vuk. Za to se pobrinuo refren koga toliko ima da se może reći da je manje izuzetak ili vrhunac – kako refreni obično izgledaju – nego je više neka osnova koja se dobro odomaćila i raskomotila. To je taj Chill deo koji je sav mekan, romantičan, neżan. U taj deo se możda mogu ubrojiti i żenski afro glasovi koji u dalekoj pozadini jedva da se čuju. Eto koliko Afrike je Prom nekako uspeo da ubaci u svoj zvuk.
Ipak, taj bajkoviti dremeż je često u prekidu kada se electroni uskomešaju i kada nastupi potpuno drugačija situacija – ona koja je nabijena ne bojama Chill-a nego suptilne Erotic-e. Taj utisak je toliko nedvosmislen da ostavlja dubok trag i u Chill-u, koga iznutra sigurno trese zebnja da je bez obzira što vremenski dominira izgubio bitku na emotivnom planu.
Već na samom startu se elektroni toliko sudaraju i toliko ih svuda ima, da su potpuno prodrli i u glasove i u instrumente. Ima u tome neke neobične dinamike koja sluti i nagoveštava. Zatim će zvuk, ipak, nekako da krene u chill-ovanje, iako će tiho u pozadini electroni i dalje da “zunzaraju”.
Sve to ukazuje da se ovde ne radi samo o jednom romantičnom sentišu, nego da se tu u prikrajku skriva mnogo više od toga. Šta je to više će pokazati gitara kada počne da dodaje gas.
To je baš ona gitara o kojoj je veći bilo reči. Ona fina elektrika koja iz sebe pušta kristalno jasne iskre od kojih svaka kao vatra pali dugmiće na našem emotivnom radaru. Toliko dobro to radi da ne możemo a da tom “nasrtljivcu” ne otključamo vrata naše intime i pustimo ga unutra.
Ali, on neće hteti da uđe s obe noge, nego će nogu koja je već dobro zakoračila povući unazad. Natrag ka onom bezbednom, ušuškanom Chill-u. Ipak, ne zadugo. Ponovo će se vratiti i vraćati sa novim i sve kreativnijim senzualnim vrhuncima. Jedno posebno moćno se dešava kada je skazaljka pozala nešto manje od četrdeset sekundi do kraja.
To je baš ono mesto koje je Julius u Beatbox-eru iskoristio do maximuma. Sećate se priče o onom jahanju na zvučnom talasu. O onom “insistiranju”. O seckanju emotivnih nota na deliće, gde se ton drżi beskrajno dugo u etru i tim svojim trajanjem kao da stvara neku posebnu extazu. Kao da te gura u erotski zanos koji je tek tada u stanju da dosegne svoje maximume.
Imao je i Afro svoju šansu da iskoristi taj momenat. Taman je dobro počeo – baš onako kako treba – ali se, ipak, suviše rano povukao u bezbednost i tiho żuborenje niże emotivne euforije. Erotska strast se ugasila nepotpuno ostrašćena ali, ipak zadovoljna jer je znala da je ovo, sveukupno, bila njena pobeda.
(DJ Prom – Afrodynamix (Poolside Chill Out Mix)

Još zvuk iz njegovog “Beatboxed” nije prestao da odjekuje, a Julius već ponovo pali svoj sintisajzer. Mora, jer ovaj DJ Prom je konac na “pod konac” nekako malo razlabavio. Ne mnogo, naravno, ali i malo je dovoljno da se lampica na alarmu upali. Jer, reputacija LoungeLoose-a je na kocki, a oko toga nema šale.
Sada nam Julius dolazi sa svojom – “Ja putujem” (I Travel). Iako, Julius nije baš najsrećniji oko te stvari. Jer, ima tu svega...
Ne, nemojte da mislite da on ne voli da putuje. Ma, on voli svakako da putuje i obilazi interesantne delove planete. Ali, najviše od svega voli da putuje drugim zvučnim sazveżđima.
Kako on samo obożava da, na primer, otvori svoj um i da onda spakuje u kofer svoj synth i zaputi se u još neotkrivene zvučne oblasti. Tamo gde ljudsko uvo još nije kročilo. Ali, to već, svakako, znate, jer pričao vam je baš to u onim njegovim stvarima sa albuma “Open Mind”, sećate se?
Međutim, izgleda da je previše otvorio svoj um, pa je mnogo toga izašlo napolje. I ljudi su počeli da pričaju: “Zamislite onog Juliusa. Pobogu, pa čovek ne ume lepo, kada otvara um, da stavi i ruku preko njega, kako to dolikuje. A ne da svi vide šta sve tamo ima – onako ogoljeno, nepristojno, svašta”.
Te priče, naravno, dođoše do nadleżnih i oni shvatiše da moraju da reaguju. Ovaj nesretnik Julius će im totalno pokvariti reputaciju. Nešto moraju da preduzmu, ali šta?
I seti se jedan da je najbolje da Juliusa pošalju na “put”.
Poslaće ga na aerodrom da tamo radi ono što svaki dobro vaspitani Lounge već to od rođenja zna. Treba da bude, a da ne bude. Da ga ima, a da ga nema. Da zvuči a da se ne čuje. Eto, samo to treba da radi.
Ljudi putuju i puna im je glava toga, da li će stići na vreme, hoće li se avion bezbedno prizemljiti, koji poslovi ih čekaju kada prvi korak naprave u kući? Još im samo fali da ih neki zvuk prene iz tih jako vażnih pitanja koje upravo rešavaju dok se spremaju za let.
Ali, ljudi, takođe, ne smeju da se osete sami dok se bave tako sudbonosnim pitanjima svojih żivota. Moraju da osete da je tu neko uz njih. Da im je podrška. Ne smeju da osete tišinu koja ih plaši. Kada slučajno, ne daj boże, ostanu bez ikakvih misli i premišljanja. Ne daj boże da se zalede pa da nemaju već spremno rešenje ili već odgovoreno pitanje. I neka zapamti Julius jednom za svagda da je klijent Kralj. Da je Kralj najvażniji. Jer, od Kralja svi żive.
I Julius, šta će, gde će, morade da prihvati kritiku. I pomisli da šefovi możda imaju pravo. Stvarno se raspustio u poslednje vreme i samo misli na sebe – samo gura ono što on sam voli i što żeli. A šta je sa drugima?
I tako ode Julius na aerodrom rešivši da postane pravi, dobri Lounge – miljenik široke publike. Svi će ga hvaliti da tako dobro ume da sakrije zvuk da prosto čovek ne może da se seti ni šta je slušao. Koliko samo pristojnosti ima u tome. Kakav manir, kakav bon-ton. I ljudi će biti srećni. Takav je bio plan.
E da, povešće i tradiciju sa sobom za svaki slučaj – flautu i trubu. Da ga malo potsete gde je, ako se slučajno zaboravi. Jer, ništa tako dobro ne może da ljude smiri od dobre stare Jazz sivodnevnice.
I da, pustiće spikere na aerodromu da otvore zvuk i da se ponekad ubace sa svojim melodičnim glasovima. Kao kada izgovore, na primer, ono: “Pick Two, Pick Two…”, što će reći, izaberi drugi šalter jer na njemu ima najmanje gużve, ili drugi izlaz jer je avion tamo spreman za ukrcavanje. Kakva dobra ideja! Da, baš tako, samo tako, i Kralj će biti zadovoljan. Jer, Kralj je najvażniji.
I evo ih, kreću svi po uhodanom scenariju. Spiker je svojim glasom, uz jedno: “Take One, Take One” koje polako ide u fade away, razbio šampanjac o zvučni brod koji se zove – kako drugačije nego – “I travel”. Jer, putnicima će sigurno biti drago da baš to čuju. Kompanija ih, dakle, pozdravlja, żeli im sretan put, daje im prave informacije.
Prvi taktovi krenuše, odmereno i ritmično – możda malo jače nego što bi trebalo – ali ipak, izgleda da je sve u redu. Synth zna već svoje – da solira i predvodi, a flauta i truba da prate i da se polako tek tu i tamo ubacuju u prvi plan.
Ipak, instrumenti kao da su bili gladni čitav dan, pa nekako krenuše u isti mah. Svako gura svoje note. Kao da su pobrljavili. Mislim, dobro je to, ma odlično je, ali nisu se tako dogovorili.
Uh, sada više ni ritam ne izgleda malo brżi nego jeste brżi nego što bi trebalo. Ma nije brżi, nego je nekako dublji, nekako se uvlači pod kożu i prodire skroz na skroz. Zna to dobro Julius, ali i zna da je to poziv na nevolju. To je upravo ono što je odlučio da ne radi.
A i ta flauta i truba – ma šta to rade? Zar ne shvataju da treba da ih nema, a ne da ih ima?
Ipak, dobro to rade nije da nije, ali Kralj je najvażniji – zar to ne shvataju?
Uh, dobro je da niko nije ništa primetio. Zasada nije.
Ali, čekaj, izgleda kao da tamo neko diże glavu. Ne, samo to ne! Nemoj molim te!
Vidi ovo, ne samo da taj mladi par diże glavu nego i počinje da se njiše. Ma šta je to s njima? Pazi sad, ustaju i počinju da igraju. Neeeeeee! Samo to ne!
Evo, sada su svi već videli. Gotovo je. Totalna propast. Hajde nekako da završavamo.
I još to dvoje počinju da igraju tako izazovno. Pazi ovo uvijanje. Pazi kako samo użivaju. Kakav blam!
A vidi sad ovo. Ustaje još jedan par, pa još jedan. Pa zviżdanje. Kao, neko ih bodri. Šta se ovo, pobogu, dešava kada oni sviraju jedan sasvim običan Lounge? Dobro malo su produbili ritam i malo flauta i truba stoje na istom stepeniku sa syntisajzerom. Ali, odakle ova euforija? Zašto?
Sada se i drugi pridrużuju. Pazi onaj stariji par. Pa ljudi imaju bar četrdeset a tu samo što se ne maze na podijumu. Kao da su klinci od šesnaest. Ma šta je to ušlo u ove ljude?
Ali, i drugi kao da odobravaju. Kao da ih huškaju da nastave dalje. Kao da hoće još.
Ne, hajde da sada spustimo ritam, pa onda lepo, neprimetno, i da završimo.
Evo, sad će synth da ispusti vazduh. Dobro, ali ljudi izgleda da shvataju da se stvar nije završila – da samo malo pauzira – i očekuju još. Kao da prate zvuk i znaju koliko je sati – znaju da vreme još nije isteklo.
Ne, ipak, moraju da nastave. Jednostavno ne mogu da preseku “I travel” kao nożem. Ali, na šta će to da liči ako se nastavi? Na šta?
Ipak, moraju dalje, pa šta bude. I evo, sada čak još nešto snażnije synth-ovanje. Truba i flauta su se baš odomaćili u tom svom soliranju i ne pada im na pamet da ustuknu. Dobro je to, mislim, ali…Ipak, mora im se priznati da drże odličan ritam. Nema ni brzanja ni popuštanja. Fino klizi zvuk – kao po loju, nema šta. Ali, nisu se tako dogovorili. Sve je trebalo drugačije da ispadne.
Ipak, dobro je ovo, jako dobro. Evo sada je podijum sasvim pun. Ali, kako to, kada je ritam ne baš tako brz?
Dobro, może da se igra, iako, bolje da ne. Jer, ovako spora igra je nekako suviše otvorena, suviše je zavodnička. Neko bi, ne daj boże, rekao i erotska. Nekako od čoveka pravi ono što nije baš najpristojnije. Svašta čovek może da pomisli kada se nađe pod takvim zvukom. A onda još i ta blizina dok se igra. Uh! Raspameti to čoveka, znaš?
Ali, ljudi izgleda da su zadovoljni. Čini se da baš użivaju. Prosto neverovatno kako su se opustili. Ma, ne samo opustili. Nego, vidi ti ono tamo – ma to je bezobrazno!
Ali, kako sada da prekinu. Ne, sada ne mogu. Suviše ljudi je zadovoljno. Kao da se jako dobro provode. Kao da ne znaju da su na putu i da treba da se pripremaju za dolazak kućama.
Uh, Kralj jeste uvek najvażniji, ali samo da šef ne sazna. Samo da ne sazna. Ipak, ma, dobro je ovo. Mnogo je dobro.
(Julius Papp – I Travel)

Ne, zaista, ne znamo ko je bend “Fabrices” i od kakvog su materijala (engl. Fabrics) napravljeni. Verovatno i dalje pokušavaju da se probiju tako što popunjavaju kompilacije na kojima su razni autori.
Dovoljno je da napravite jednu dobru stvar i da ona bude na većem broju kompilacijskih albuma sa sličnom muzikom. Takvi albumi niču ko’ pečurke posle kiše. Kao elektronska izdanja koja se naručuju Online i download-uju preko Interneta ne traże mnogo investicija i vremena za sastavljanje. I stvar koja je upravo pred nama je na nekoliko takvih kompilacija.
Ali, to je, naravno, manje bitno od toga da je ovo jedna jako dobra stvar. Stvar koja je ponovo u LoungeLoose vratila senzualno i erotično. Zove se “Nice Dream” (Lep san).
Hajde sada da se na trenutak prisetimo “Morphing Morning” – stvari koja je otvorila Lounge podgrupu sa svojom Erotic-om u obliku najapstraktnije univerzalne żive Sile porađanja koja se uselila u čovekov svet da bi palila vatru najdubljih ljudskih strasti.
Slično na tu temu Nice Dream je od prvog trena stavio do znanja da mu je erotsko zračenje u središtu ritma i zvuka. Ipak, sa Morphing Morning ne możemo da każemo da postoji sličnost po erotskom karakteru kada je to nešto što se, inače, očekuje u ovim podgrupama (Lounge, Loose). Ali, ovde je interesantna jedna razlika koju da bi objasnili nije loše da se prisetimo još jedne stvari “La Mer Diane”.
Sećate se onog šaptanja o kome smo pričali. O tome kako neizvesno i nepoznato – čak u vidu običnog šapata – może da podigne erotsku extazu samim tim što u sebi ima neku neobičnu privlačnu moć.
Ali, postoje razni nivoi erotskog uzbuđenja koji se najbolje możda vide u onome što je za LoungeLoose jako vażno – ritam. Ritam i igra koja se dešava na osnovu tog ritma.
Morphing Morning i Nice Dream imaju igrački ritam na koji może da se igra. Ali, probajte da igrate na Morphing Mornining i videćete da iako je ritam za igru tu, noge i glava ne slušaju. Zašto?
Zato što po zvuku koji dolazi postaje jasno da sada vreme nije za igru. Kada se nešto porađa, onda je stvar nekako sama po sebi ozbiljna. Naravno, ovde se ne misli na fizičko porađanje nego na mentalno – porađanje neke nove emotivne veze. Kada dvoje, na primer, po prvi put stoje jedno naspram drugog u praznom stanu i osećaju da je došao trenutak koji treba da napravi “porađanje” u odnosu.
Da li će moralni obziri jedno od njih ili oboje drżati na uzdi jer će ih obeshrabriti time da możda još nije vreme, da je możda neki blam u izgledu, ili da je potrebno da se još razmisli. U takvim trenutcima igra ne pada na pamet jer je situacija jednostavno suviše neizvesna. Zvuk u Morphing Morning nam preko svog roga upravo šalje takvu poruku, iako je ritam praktično otvoren za igru.
U “lepom snu” je sasvim obrnut slučaj. Tamo čak imaš dva različita ritma iako se oni lepo slażu i slivaju u jedan opušteni Loose. Na samom početku posle par uvodnih taktova iz kojih ti postaje jasno da se Erotic-a “vratila u grad”, počinje da zaleće jedan vrlo brz ritam koji uopšte ne liči da je Loose-ov rođak.
Ipak, neizvesnost je kratka jer će uporedo sa tim ritmom doći pravi mekani, suptilni “morski” Erotic-on, a onaj brzanjac iako se i dalje čuje se povukao dosta u pozadinu, odakle deluje manje kao ritam a više kao jedan interesantan morski specijalitet.
Ipak, kada se osnovni ritam dovoljno namazi i razmazi, brzanjac će ponovo da dođe u prvi plan a Loose će se malo povući u stranu. Sada je na sceni jedan dinamičan Latino ljubavnik koji se uzdrżava samo zato što ga Loose drżi na oku.
Ipak, to je odnos skladnih partnera koji ne zavide jedan drugom nego sarađuju – menjaju intonaciju da bi bili više interesantni. Da bi udrużeni digli nivo čulnosti na viši stepen nego što bi mogli pojedinačno.
Sintisajzer kao da se malo uspavao što se tiče solaża. Ima ih on, nije da nema, ali onaj pravi prepoznatljivi solo zvuk dolazi tek u drugom poluvremenu. Ipak, to ne čini nikakvu razliku, jer ionako nema reči. Zvuk je već napravio ugodnu atmosferu, a to je ono najvażnije.
Ovaj san je i kroz zvuk očigledno lep. San koji se rado pożeli da se opet sanja.
(Fabrices – Nice Dream)

LOUNGE DANCE

Sećate se da je u upravo završenoj LoungeLoose grupi jedna od najčešće korišćenih reči bila ritam i igra – pokret. Stalno se isticalo da Loose, jednostavno, trażi od tebe da ga igraš da bi ti se čitav zvuk što bolje otvorio. Da bi ga što dublje osetila. Da bi ti zazvučao kao jedno prijatno erotično iskustvo.
LoungeDance je, takođe, igrački ritam, ali nije u takvoj simbiozi sa igrom kao što je to LoungeLoose. Możeš da ga igraš, ali i ne moraš. Kako god da osećaš dobro je. Jer, ritam LoungeDance-a ne mora uvek da bude lak i zgodan za igru. Nekada, naprotiv, może da bude igrački vrlo zahtevan. Zato, iako u ovoj grupi stoji reč “Dance” sama igra je manje imperativ ovde nego u prethodnoj podgrupi. Jer, ono što je ovde donelo naziv Dance nije ritmičnost nego brzina.
Dance je, jednostavno, brżi od Loose-a, i zato se čini da je više igrački – iako, u stvari, nije. Jer, što se tiče ritma, Loose je prilično jednobrazan – većina stvari drżi sličan ritam – dok u okviru Dance-a to, uopšte, nije tako. Jer, u Dance-u mogu da se nađu vrlo različiti ritmovi – da se čak, uopšte, ne dodiruju.
Ali, koliko god da u okviru LoungeDance-a postoji razlika, ova podgrupa je nekako najmanje na udaru susednih muzičkih celina. Setite se samo koliko je bilo priče u okviru Electra o različitim mešanjima, prelivanjima i dilemama gde šta više i bolje pripada. Pa i u okviru same Lounge grupe je bilo takvih situacija u odnosu na Erotic, Chill, ElectroSmooth i slično.
Kako to da nešto što ima jako veliki zvučni raspon se ne sudara sa nekim drugim zvucima? Kako to izbegava?
Tako što je jedna od osnova LoungeDance-a Latino zvuk. Latina na blogu (trenutno) uopšte nema organizovanog u posebne celine. Tu je samo kroz pojedinačne stvari koje tu i tamo Latino aromu koriste u nekom svom mixovanju. Ništa više od toga.
Dakle, LoungeDance je prva grupa na blogu koja koristi jedan deo Latino zvuka na organizovan način. Baš zato ne mora da vodi računa o svojim granicama. Kada każem Latino zvuk mislim preteżno na brazilske ritmove – na zvuke Sambe, Bossa Nove, pa i Cha-cha-cha, itd.
Zašto je to baš tako?
Dok LoungeLoose crpe svoju snagu iz ritma LoungeDance to radi iz opšte atmosfere – iz imidża. Ritam jeste vażan, jer ako nije Electro onda kao da ga i nema, ali taj uslov za LoungeDance nije neki problem. Jer, Electro je širok pojam i to što se Loose, na primer, usmerio na jako uzani segment zvuka – erotski ples – za LoungeDance nije merilo. On je sebi dao veću slobodu što se tiče ritma, ali zato više vodi računa da stvori odgovarajuću atmosferu.
Kakva je to atmosfera?
To je, na primer, ono što je poznato u jeziku kao Jet Set żivotni stil. Jer, Jet Set ima svoje moralne norme, svoju kulturu, pa i svoju muziku koja se uklapa u njega.
Kao pojam i kao kulturni model Jet Set potiče iz pedesetih i šezdesetih godina kada je tek nastajala moda da bogataši sednu u svoj avion i odu na neku zabavu koja se dešava na sasvim drugom kraju sveta. Ponovo sednu u svoj Jet – możda već sutradan – i vrate se kući.
Tada, kada je takav način żivota dobijao svoj izraz u sloju bogatih ljudi je bila popularna neka verzija Electro muzike u kombinaciji sa Latino ritmovima kao i raznim drugim egzotičnim zvucima sa Havaja ili nekih sličnih dalekih, nepoznatih kultura koje se mogu staviti u kontekst provoda i bezbriżnog, opuštenog “lenjstvovanja”.
I današnje stvari kada żele da dočaraju taj imidż bogatstva i posebne vrste provoda se često pozivaju na te davne korene i onda u sličnom maniru pakuju i zvuk – da bude Electro sa začinima nekog interesantnog egzotičnog Latina.
Ipak, Jet Set i njihov kičasti kulturni izraz neće, naravno, biti jedino što ćemo imati u okviru LoungeDance-a. Ne.
Biće i potpuno drugačijih ritmova koji su, na primer, više na bazi Jazz-a. Ali, opet, Jazz-a smo dosta imali i ranije, zar ne? Tako je, ali ovaj Jazz će biti drugačiji po ritmu, sadrżaju i naročito atmosferi.
Ono što je bitno drugačije u LoungeDance-u koji ima u sebi i nešto Jazz-a je autorski pečat. Stvari će biti toliko originalne da su odmah prepoznatljive kao unikati. Ono što smo imali u okviru ElectroJazz-a je bio ili neki interesantni standard ili neko jako odstupanje od njega u vidu AcidJazz-a.
U LoungeDance-u to neće biti slučaj, jer će ovde i ritam i zvuk biti toliko drugačiji da ih niko neće pobrkati sa običnim Jazz-om. Możda će ponekad Dance uz Jazz samo malo znalački da doda još i Latino arome – da to niko ne primeti – i da već potpuno drugačije zvuči od bilo kog drugog oblika Jazz-a.
Takav ElectroLoungeJazzLatino mix se često może naći u zvuku koji se čuje na modnim revijama. Gde je zvuk tako unikatan da u prvi mah, uopšte, i ne znaš odakle ta njegova egzotika dolazi. Deo tajne je i u atmosferi koja se pravi ne samo kroz ritam i zvuk nego i kroz opšte dešavanje – modni performans ili slično.
Biće u okviru LoungeDance-a, naravno, i “slobodnih strelaca” – nekih stvari koje imaju po svojoj zvučnoj prirodi dodira sa nekim Electro grupama, na primer, sa ElectroDance-om, ali, ipak, nisu tamo zbog brżeg ili nešto drugačijeg ritma, atmosfere ili slično.
Pa, dobro, a šta onda ova grupa, kada je toliko različita od ostalih radi u Lounge-u? Odakle ta veza?
Sećate se kada je, na početku, u uvodu u čitavu Lounge grupu rečeno da je grupa kao celina dobila ime po tome što je vezana za neka formalna mesta okupljanja ljudi koje je potrebno zabaviti lakom muzikom (bar ili lounge hotela, casino, aerodrom, itd). Taj scenario je i dalje primenjiv kod sve ove tri podgrupe a naročito vażi za LoungeDance. Zato će ovde biti mnogo scenografije sa aerodroma, ili u kitnjastom Jet Set, ili Fashion fazonu.
Lounge grupa kao celina je muzika koja generalno pripada Electro zvuku koji je prijatnog, srednjeg ili brżeg ritma. Koji kada se sluša “na uvce” koliko god da je egzotičan ili erotičan może odlično da uradi ono šta se od njega očekuje – da popuni prostor zvukom koji je nenametljiv. Koga ljudi ne slušaju direktno kao neku posebnu muziku. Koga dożivljavaju kao “belu buku” koja relaxira i prija.
Po tome su sve ove tri grupe vrlo srodne između sebe.
To što mi na blogu ove Lounge stvari slušamo sa pażnjom i što nalazimo nekada bitne razlike među njima nije ono što se inače radi sa ovakvom muzikom. Ne. Lounge se obično sluša a da se ne čuje. Sluša se dok se vode razgovori ili završavaju neke druge aktivnosti. Mnogi muzičari , na primer, prave Lounge obrade hitića tako što ih obuku u neku prijatnu ElectroJazzoLoungLatino mešavinu bez texta, sa sporim tihim ritmom koji mnogo ne smeta.
Zbog toga Lounge često bije glas da je “lak” i “jeftin”, što motiviše mnoge muzičare da ga takvog i dalje prave. Takvim pristupom se stvara ogromna količina Lounge stvari koje su lošeg kvaliteta – jako dosadne za prave slušaoce kakvi mi ovde pokušavamo da budemo.
Ali, uvek i svuda, pa i u okviru ovakvog zvuka, postoje biseri, pravi zvučni dragulji koji su tako dobri da jednostavno ne mogu da se zanemare.
Osim te tematske veze između podgrupa u okviru Lounge-a postoji i veza na nivou čulnog dożivljaja.
Videli smo već da su Lounge i Loose vezani nekim sličnim erotičnim iskustvom. I Dance podgrupa tu pripada samo na nešto drugačiji način. I ona, dakle, ima u sebi neki erotski titraj samo je on više posredan nego direktan. Više je u vezi sa simbolima koji ga indirektno stvaraju.
Na primer, jako je poznata činjenica da mnoge żene erotski uzbuđuje prisustvo bogatih, dobro situiranih muškaraca. Naravno da to ima svoje dublje psihološke razloge, ali, bez obzira na sve, to deluje i oseća se kao konkretno čulno iskustvo.
Sličan erotski “oblak” prave, na primer, modne revije kojima defiluju manekenke, luxus koji razmetljivo svetli na raznim izlożbama, prijemima, muzičkim i sportskim svečanostima, dodelama nagrada u kojima učestvuju Jet Set-eri i slično. Sve to może da proizvede neko fino erotično uzbuđenje kod mnogih ljudi.
LoungeDance je, dakle, bilo da je to više direktno ili više posredno, ipak, u vezi sa ostalim Lounge grupama. Mnogo više nego sa bilo kim drugim.

Kada pogledate ime ove grupe izgleda vam sve sasvim jasno. Troje ih je u grupi i očigledno sviraju neki Electro ritam. Još da vidite malu crticu na “é” u reči Eletrico (koja stvarno postoji), pa još i naslov ove stvari – “Wandance Paris” – bili biste sigurni da je to neka Francuska trojka. Ipak, ne. Nisu Francuzi. Trojka jeste, ali Nemačka.
Ako ste mislili da je to kraj iznenađenjima – nije. Ona tek sada počinju.
Ime grupe “Trio Eletrico” je, u stvari, simbol za jedan poseban muzički performans. Zamislite kamion ogromne dużine koji je skinuo jednu bočnu stranu, i onda tu celom dużinom poređao ogromne zvučnike. Na krovu tog kamiona se nalazi platforma na kojoj su muzičari. Koncert kreće.
Ta čitava zvučna konstrukcija koja je napravljena uz pomoć kamiona ili na neki sličan način se zove popularno “Trio Eletrico”. Ipak, odakle baš to ime?
Ime nije francusko nego brazilsko. Nastalo je neposredno pred jedan karneval u Brazilu kada su dvojica prijatelja hteli da odsviraju neku svoju stvar tako što su elektriku za svoje pojačalo pozajmili od akumulatora svojih kola. Pozvali su i svog prijatelja da im se pridrużi i onda napravili bend Trio Eletrico.
Bend nije dugo opstao ali je naziv “Trio Eletrico” postao sinonim za kamion koncerte. Taj prepoznatljivi simbol se vremenom proširio na celi svet – pa i do Nemačke.
Kako su se Nemci igrali sa nazivom grupe tako su i sa ovom stvari “Wandance Paris”. Jer, “Wandance” bukvalno ništa ne znači, ali “Want Dance” ili “Wan’ Dance” może na šatrovačkom da bude: “Želim da igram”, ili “Želiš da igraš?
Ipak, to njihovo igranje za zvukom nije baš ostalo neprimećeno, jer muzika sa albuma (“Echo Parcours”) – sa koga je skinuta i ova naša stvar – je masovno korišćena u reklamne svrhe – na primer, BMW-a i nekih drugih poznatih proizvoda.
“Wandance Paris” ćete możda lako prepoznati po modnim revijama koje su je često koristile kao zvučnu podršku. To je ujedno i najpoznatija stvarčica u okviru LoungeDance-a, da ne każem hitić. Ipak, brzo ćete shvatiti da “Wan’Dance” ne może nikako da bude hit, jer nema neko efektno rimovanje koje hvata na brzaka. Nema reči, nema neki refren koji diże na noge.
Sve to nema, ali ima tako dobar zvuk koga postaješ svesna tek ako pażljivo slušaš. Ljudi naravno, ne vole pażljivo i temeljno nego lako, brzo i plitko. Zato će ovaj dragulj da ukrašava revije visoke mode, ali nikada neće ući u domove običnih ljudi koji, inače, odlučuju o tome koga će da hit-nu u visinu.
Kako vam se čini kada bi ovu stvar započele, na primer, harmonika i sintisajzer. Tako što se drże u tesnom hvatu kao da igraju tango. Tango je nekada brz a nekada suptilno spor. Ovo, naravno, nije tango, ali je dobro upoređenje za ritam koji na samom početku tako “tesno” sarađuje da baš potseća na taj ples u kome je, takođe, prisutna harmonika.
Synth će da drżi osnovu koja elektrizira i još će pored toga da stigne da ukrade neku solażu harmonici koja je sasvim jasno prvi soler. Ovaj uvodni deo iako traje vrlo kratko mnogo više ima da każe.
Odmah je jasno da je ovo neka ElectroJazz kombinacija, ali koja? Jer, za Jazz je duet sa harmonikom vrlo radikalna pojava. To je baš ono o čemu je bilo reči u uvodu. Na delu je autorski pečat koji ne trpi svrstavanja.
Ako obratite pażnju na poslednje zvuke koje će synth da ispusti u ovom kratkom uvodu postaćete svesni koliko samo kvaliteta i umetničkog dometa ima u tome.
Kao kada bi, na primer, vi, kao vrhunski poznavalac šivenja, dobili u ruke jedan perfektno sašiven model nekog odevnog predmeta. Šavovi su čisti, ravni kao autoput, nema ni najsitnije greščice. Takav model je naravno, samo unikat – za izlożbu – i neće ići u proizvodnju.
E, baš takav osećaj imate kada otslušate samo taj mali uvodni deo ove stvari. Imate dożivljaj perfekcije. Kao da ste dali kompjuteru da napravi muziku i tom prilikom isključili sve i najmanje greške koje su uobičajeno vezane za ljudski faktor.
Ali, kada każem perfekcija ne mislim na nešto veštačko, dehumanizovano, nego baš naprotiv, na umetnost, na kreaciju – na ono što nijedna mašina nije u stanju da stvori.
Posle uvoda se pale ritmičke mašine i tek tada stvar počinje da żivi svoj żivot.
Kao mali odličan uzorak na osnovu koga możete da nepogrešivo utvrdite celinu, tako je – kao i uvod – i ostatak Wan’Dance-a čvrsto upakovan da prosto nema kud da se potkrade ni najmanja odbegla nota.
Imali smo u Blues grupi jednu stvar od Muddy Waters-a (“Hoochie Coochie Man”) koja se u slobodnom prevodu odnosila na čoveka koji voli da “švrlja”. To “Hoochie” ćemo čuti i u ovoj stvari.
Ženski glas prati Electro ritam i u odjeku izgovara “Hoochie” i “Ah, ah…” što se proteże do samog kraja. Jedan muški glas će u extazi pustiti iz sebe samo jedno “yeah”, onako više kao da je ono samo izašlo iz grla nego što ga je on namerno pustio napolje. Nešto slično će da radi i żenski glas – samo češće i sa većom rolom. I to će biti čitav text.
“Hoochie” ima u sebi neki erotski nagoveštaj koji se vidi i po tome što se ova stvar nalazi i na kompilaciji – “Erotic Lounge 4 : Bare Jewels” – ali, ako ti je draże możeš da je posmatraš i kao odličan intrumentalni “HoochiHokusPokus” LoungeDance u kome uopšte nema Erotic-e.
Ritam je, inače, Electro srednjaš koji deluje da je brżi nego što jeste. Kao kada ti se neko ko je vitak čini da je nekako zbog toga još i viši. I ovaj zvuk je vitak i mišićav. Nema ni trunku sala na sebi. Sve sami gipki mišići koji izvode elegantan pokret.
Elegancija je bitna reč kod ove stvari. I prefinjenost, takođe. I jedno i drugo je stvoreno kreacijom – tako što se nije sviralo nego “umetniciralo”.
Instrumenti tako dobro sarađuju kao da imaju vekovno iskustvo. Sve je usklađeno do maximuma – nema repova da štrče, nema dlaka da fali.
Ali, kako doći na ideju da u ovakav Eletri-con ubaciš akustičnu gitaru? Kome tako nešto może da padne na pamet?
A onda kada kada ta gitara počne da se meša sa synth-om pa još i da solira. Mmmmilina. Pitanje je veliko kako bi sve to izgledalo da ta akustika ne zvuči besprekorno.
Ali, akustika je, bezgrešna. U saradnji sa mnogim drugim efektima – koje sve teško możeš da pohvataš – tako je dobro obojila zvuk da je on, jednostavno, postao neprevodiv muzički pojam. Nema ga, upošte, u rečnicima. Moraćete sami da mu date ime.
Jeste Jazz – nije Jazz. Hm, teško pitanje. Ali, LoungeDance svakako jeste. I to onaj pravi. Vrhunski.
(Trio Eletrico – Wandance Paris)

U uvodu je rečeno dosta toga o raznovrsnosti ritmova u okviru LoungeDance-a. Bilo je dosta reči i o Jet Set kulturnom modelu koji je proizveo neku mešavinu ElectroJazzBrazilo zvuka kome je jedina misija da se dobro zabavi. Upravo sada je na redu jedna takva stvar. Jer, ime grupe “Bossasonic” govori dosta samo za sebe.
Bossanova je możda najviše korištena u tim exotičnim mešavinama koje su našle raširene ruke kod Jet Set-era. A “sonic” je poznat termin u avijaciji što, naravno, takođe, asocira na leteće ljubimce ljudi sa dubokim dżepom i strašću za provodom.
Po imenima članova benda bi se reklo da je Bossasonic iz Brazila, ali nije isključeno ni neko drugo područje španskog ili portugalskog jezika. Za sada imaju samo jedan album (“Club Life” ) na kome su uglavnom obrade nekih poznatijih stvari iz osamdesetih i slično. Ima ih i na raznim kompilacijama kao na primer (Paradise Lounge) sa koga je skinuta stvar koju ćemo sada čuti – “Suviše” (Too Much).
Jasno je da je njihov fah Bossanova, Exotični Jazz i slične zvučne kombinacije.
“Too Much” od Boss-e je obrada istoimene stvari jednog nemačkog benda iz osamdesetih (“Hong Kong Syndicat”).
Interesantno je to da ovu stvar u originalu koji izvode Nemci peva muški glas dok u Bossasonic-u više żenskih glasova. Brazilci su, naravno, uradili pravu stvar jer ovi glasovi deluju baš simpatično.
Već u startu se vidi da verovatno jedino što znaju od engleskog su te reči koje su naučili u pesmi. Čak i “too much” ne mogu da izgovore bez naglaska.
Ali, baš je to ono što im i daje šarm. Kao kada vidiš da malo dete još ne ume da hoda pa se često sapliće i pada. Simpatično ti je, nekako, u toj svojoj trapavosti.
Ali, postoji tu još jedna bitnija stvar od ove koja je u vezi sa glasovima. Jer, Nemci su pravili text za muški glas što potpuno menja smisao kada ga pevaju żenski glasovi.
On je poslovni čovek kome je puna glava posla i ne może da izađe na kraj sa svojom zahtevnom żenom. On bi da spava noću da bi mogao da pregura sutrašnji dan, a ona sanja male noćne radosti.
Ona ga hoće sedam dana u nedelji, a on je previše slab da joj izađe u susret. Mora da prestane da mu sisa żivotne sokove iz tela. Ako hoće da on ostane u żivotu bolje da postane żena sa manje prohteva.
Kad żenski glasovi to pevaju ostaje utisak da je muškarac taj koji maltretira, a da żena ne może da ispuni njegova očekivanja.
Mogu i tako da se posmatraju stvari, ali je onda text morao da bude promenjen, jer se gramatički ne uklapa (besmisleno je da żena każe muškarcu: “Ako me hoćeš u żivotu, bolje ti je da postaneš żena sa manje prohteva”).
Naravno, računaćemo to kao simpatičnu govornu manu koja u jednoj ovakvoj stvari nije mnogo bitna.
Jer, meni se, ipak, mnogo više sviđa kada muškarac cvrči pod teretom jake żenske energije pa sam taj smisao i sledio kod sličice na videu.
Zato ćete u video prozoru videti jednu Jet Set-erku koja već na prvi pogled ostavlja utisak.
Obrati pażnju, na primer, kako ta żenska stoji. Raskrečeno, kao da je revolveraš koji je zauzeo stav za dvoboj. Takav stav daje telu veću stabilnost i może da zadrżi telo uspravno čak i ako ga pogodi metak.
Ta asocijacija je baš dobra, jer ova Jet Set-erka na slici stopira ni manje ni više nego avion. Stoji stabilno na nogama i nema nameru da ustukne čak ni pred jednim Jet-om.
Baš takva opasna riba pritiska jadnog bogatog radišu koji, verovatno nema dovoljno energije ni za silne poslovne obaveze a kamoli za provod. A njegova lepša polovina – tigrica u żenskom telu – sva kipti od energije. Sva je nekako mahnita i drčna u potrebi da se energetski isprazni.
Takva sličica na videu se, naravno, ni malo ne uklapa u obrnut scenario, gde jadna żena ne może da ispoštuje svog zahtevnog muża. Ipak, neka idem na krst, ali morao sam da je stavim. Mnogo je dobra.
Da šteta bude manja, ova żenska iz Boss-e, uopšte, nije neka plačljivica koja je skrhana nedostatkom energije i bezvoljnosti. Koja grca pod teretom svog nadobudnog muża koji ju je sabio u mišiju rupu.
Ne, ova cica više liči da izbegava muża da bi zadovoljila ljubavnika. Ni malo ne deluje zabrinuto što muż insistira i trażi. Verovatno već zna da vrlo lako może da izađe na kraj sa njim.
Ne, ona nije ta koja će da stane na crtu sa Jet-om jer, jednostavno, nije taj tip. Pre će da prevrće očima i da se femka, izvinjava ili slično dok ne ostvari ono što żeli.
Očigledno da je ovaj muż postao puż – suviše spor da izađe na kraj sa svojom żenom mačkastog hoda i pohotne duše koju jedan slabi mali bogati čovečuljak ne może da zadrżi ničim drugim nego svojim novcem. Ali, ne zadugo, jer će “mila maca” pre ili kasnije svakako promeniti vlasnika.
Brazilci su ubacili żenske vokale da se uklope u ritam a ne u text i to je sasvim na mestu. Ko će još da sluša reči kada ide jedna ovako dobra zvučna šećerlema. A oni su se pobrinuli da je zašećere i ukrase najżivljim bojama i ukusima.
Svi Jazz instrumenti su izašli na crtu, a truba je stala jedan korak ispred svih. Zvuk je napunio prostor svojom BossaNova magijom, a żenski glasovi koji se i maze i koketiraju istovremeno pričaju priču.
Texta ima mnogo za jednu ovakvu stvar, iako kada je čujete ogluvećete za reči a pretvorićete se u zvuk. Jer, ovo je suviše. Ovo je previše. Previše dobro.
How work to keep you satisfied
A workman better sleep at night
Too much, too much
You want me seven days a week
To treat you right I'm far too weak
Too much, too much
Much more, much more, much more, much more
Stop the way you waste my juice
There's no excuse and no amuse
Too much, too much
And if you want to save my life
You better are a restrained wife
Too much, too much
Much more, much more, much more, much more
Too much, too much
Stop the way you waste my juice
There's no excuse and no amuse
Too much, too much
And if you want to save my life
You better are a restrained wife
Too much, too much
Much more, much more, much more, much more (3x)
Too much...
(Bossasonic – Too Much (Original Mix)

Imali smo ih u Electro III – u okviru ElectroJazz grupe – kao “The Krohn Session” i kao “Sahara 72”. Da li se sećate kako se zovu? Naravno da ne, jer su njihova imena i dalje misterija. Ali, ono što znamo je da su bendu dali čudno ime – “Bobby Hughes Experience”. Kakvo je to zvučno iskustvo znaju dobro Ameri koji se još uvek čude i krste da su tamo neki Norveżani u stanju da tako dobro ElectroJazz-iraju – kao da su još kao mali bili “vodonoše” po čikaškim Jazz klubovima.
Ne morate da budete mnogo bistri da biste shvatili da će i u ovoj stvari biti nekog Jazz-iranja. Jer, pošto ste dobro obavešteni iz uvoda LoungeDance-a da se Jazz ovde piše sa malim “j” a velikim “Z” (jaZZ), onda biste i vi mogli da najavite sledeću stvar – “Godišnja doba” (Seasons).
Znate dobro da je sigurno u pitanju neki egzotični jaZZLounge. Opet neko Jet Set-ovanje. Sigurno opet neko društvo za koje postoji samo jedno jedino godišnje doba: “Provod”.
U pravu ste, “Seasons” je stvar koja spada u istu grupu kao i prethodna – samo što “misteriozni” naravno i dalje guraju svoj koncept stroge konspiracije zbog koje ne samo da ne znate kako se zovu nego nećete uspeti da čujete ni kako se glasaju. Samo čisti zvuk na kocki leda – ništa textualno razblażivanje.
U ovoj stvari će Bobby zvani Experience da nam priča priču kako mu je bilo na jednoj zabavi Jet Set-era. Jer već posle prvih taktova će, hteli-ne hteli, početi da vam igra pred očima slika nekog ogromnog bogatog imanja na kome je gomila ljudi u večernjim toaletama. Većina je, naravno, morala da bude tu, ako nizašta drugo onda barem samo da bi bila viđena.
Društvo je posle formalnog dela, u kome su razmenili neke kurtoazne reči i osmehe, krenulo da se zabavlja. Manje se jelo, ali se zato dosta pilo, glupiralo i, naravno, “šmrkalo”.
Kako se zabava gibala kroz noć tako je provod dostizao svoje uspone i naročito padove koji su se za neke završavali na kratko ošišanoj travici uz muku u stomaku i mamurluk u glavi. Muzika ne staje, a društvo se sve više osipa, jer ih je sve manje sposobno da stoji. Umorni, napiti i omamljeni teturaju se ne prepoznavajući ni sebe same a kamoli nekog drugog.
Ali, muzika ne prestaje da dodaje na emociji, iako je sve manje onih koji mogu da odgovore na njen zavodljivi poziv da se “testira” podijum za igru.
Tu je i neki presladak żenski glas koji kao da sav svetli dok s vremena na vreme budi uspavane sa jednim – “Wake Up!”
To je, inače, domaćica zabave koja se brine da svi iako su pod gasom i lošim glasom budu sposobni da se nekako dovuku do svojih kola u kojima ih već čekaju njihovi šoferi.
A zvuk ne prestaje da doliva i preliva. Zvuk je “mrtav trezan” koliko je dobar. Električna gitara svira samo na hvatove – samo na zbirnu notu. Tako dobro predjelo bi svaki sintisajzer sanjao da ima.
Ali, ovde su dva synth-a a ne jedan. Dok jedan drżi ritam i solucka povremeno, drugi je uzeo da drżi drżi slovo. Priča li priča. Tačno po njemu możeš da vidiš kako se onaj visoki štrklja usosio kada je hteo da pita bradatog “morża” zašto je svoje kljove ostavio kod kuće?
Ili, kada je grupa klinaca oko “Šefa” počela da provocira devojke “Grofa”. Uh, neprijatno, nezgodno. Ali, deca malo popila, šmrknula – šta drugo.
Muzika ne staje i samo dodaje – onako sporo, ali duboko. Onako striptizno. Pa bilo je i skidanja, nego šta. Pa o tome svi pričaju, nije nikakva tajna. Kako su bubnjevi najavili żenski šou program. Ma i drugi nemaju dlake na jeziku da pričaju. Na primer flauta.
A zvuk i dalje sporo jAzZ-oidan, onako sav ustreptao da pogodi i posledniji preostali nerv. Sav se raspričao.
Vidi samo te sintisajzere koji se rotiraju čas napred čas nazad. Jedan glasno izgovara da mu vidiš nepce i krajnike, a drugi nešto sebi mrmlja u bradu – onako tiho kao da dolazi sa kilometar rastojanja. A dobro i jedno i drugo. Ma gde dobro – fenomenalno!
Pa onda bezbrojne solaże, pa teme i temice, pa refreni. Uh, šteta što je malo ko ostao da to čuje, reče umilni glasić i seti se da mora da radi, da budi: “Wake Up!”
Jutro je davno osvanulo, zvuka više nema, neki otišli, neki nisu bili u stanju pa ostali, ali glasić koji oka nije sklopio je i dalje żivahan i mio: “Šefe budite se. Budite se. Znate da je gospođa verovatno već stala na Jet i čeka. Znate da “jutros” putujete na Ostrva”.
“Wake Up”.
(Bobby Hughes Experience – Seasons)

Nismo više u Jet radijusu po zvuku, ali Jet-ovi nam se prosto lepe za prste čak i kada nisu Jet Set. Iako, ovaj bend możda zna više nego što mi znamo. Możda imaju nekog skrivenog Jet-a u rukavu. Jer, zovu se Jet Tricks.
Mladi su kao bend. Par godina i par albuma. I ko zna koliko još kompilacija na kojima ih ima. Ova stvar je, na primer, skinuta sa jedne od njih – “Bar Lounge Classics – Late Night Edition”.
Kada se lumpuje i ludira onda boli glava. A kada se odlazi, napušta, ostavlja, onda boli srce. Ovde, dakle, imamo posledice jednog “lumpovanja” – srca koja su se slupala. A posle srcoloma nastupa ljubavni mamurluk – “Ljubavno treżnjenje” (Love Hangover).
Ona je uzela mikrofon u ruke i otvorila je ono što je još ostalo od njenog srca.
On je za nju bio kao droga od koje nema skidanja – koja i kada se dugo više ne uzima ostavlja iste tragove zavisnosti. Na tim tragovima je njegov znak – njegovi simboli raspoznavanja. Njegov jezik koji joj guši reč u grlu, koji joj ne dovodi san na oči.
Trebala bi da se oslobađa trovanja koje ju je zahvatilo, a ona mu raširenih ruku ide u susret, jer još uvek čuje njegov glas – još uvek misli njegove misli. Kada pokuša da se suprostavi tom bolu u grudima, samo joj je još teże.
U grudima je steże a u glavi bubnja. Potrebno je da se hitno otrese pijanstva, ali ruka sama umesto mleka trażi rum. Da pokuša preko drugačije droge da blokira njega – njegov smeh koji razorużava sve njene odbrambene sisteme. Koji je samo još više vraća nazad k njemu. Koji je gura u dubine vrelog leta, onog leta.
Ona zna da je imala jedan żivot s njim. Da drugi sada żivi bez njega. A da će i u trećem koji će ko zna kada doći i dalje morati da se trudi da olakša ovaj krst koji sada nosi. Ovaj kamen koji je pritiska na leđima.
Uh, teško beše, al’ izrekoh ga nekako. Neka zlurada duša bi możda još i rekla: “Ko joj je kriv kad nije pazila? Htela je samo da ima, a da nema. Pa, zna se vrlo dobro da je ljubav i radost ali i patnja. Na šta je mislila kada se toliko prepuštala”? Ili: “E, sada zna kako je onima koje je ona ostavljala”.
Nećemo više da stavljamo soli na ranu. Isključujemo se iz texta i bacamo na zvuk. Tu je već drugačiji teren, jer je zvuk sasvim “trezan”. Da ne znamo reči i kontext, rekli bismo da je to jedan interesantan LoungeDance ritam koji veoma liči na onaj zvuk koji smo imali u okviru ElectroMix-a – u Electro I zoni. Ipak, reči koje obaraju taj ritam povremeno na nulu i ukupna atmosfera jasno upućuju na Lounge.
Ali, koji Lounge bi mogao da istrpi ovakva gore – dole zvučna vrludanja? Koji drugi nego LoungeDance. Iako je to drugačije od onoga što smo do sada imali, već bi trebali da budemo spremni na to da ćemo ovde svega da se naslušamo i nagledamo.
Između ostalih i to da ovaj ritam – koji je, inače, sav izbodem strelicama ljubavne patnje – u delu kada nije stišan na nulu je vrlo raspolożen za igru. Čak je brżi od onog koji je bio na zabavi Jet Set-era (“Seasons”).
Gitare su kraljice ovog ritma. Sintisajzer je u totalnoj defanzivi. Koriste ga kao crno roblje – da okreće pedale u potpalublju. Może samo da uduvava jedan opšti Electro ritam. Isto onako kao što kada okreneš suncu leđa ne vidiš odakle dolazi svetlo. Ima ga svuda ali mu ne vidiš izvor.
Tako i synth. Pravi opšti Electro ton i, hajde, może możda i da pusti po neki solo. Ali, neka dobro pazi da to bude jednom u sto godina.
S druge strane, gitare neprekidno pokazuju da se żivi na njihovoj hemisferi. Da su one vladarke zvuka. To jeste čudno za Electro, ali, eto dešava se.
I još uz to da akustična gitara u sred elektrona drżi banku, pa to stvarno nema nigde. Ne samo da zvuči svoj zvuk dok idu i ostali instrumenti. Ne, ne to. Nego dok drugi drże sto svojim rukama, ona na njemu da stoji i da igra.
Jeste čudno, ali vrlo efektno. Jer tada uz pomoć syntha i bass gitare może da se napravi vrlo dinamičan igrački ritam. I onda kada “siđe s stola” akustika ima opet prvi red na bini – spremna da ponovo skoči na sto.
Sledeće čudo je u vidu bass gitare koja se jako dobro snalazi u atmosferi u kojoj je synth gurnut u podpalublje. Uh, kada bass samo pusti onaj svoj brundav glas. Kako to samo dobro zvuči.
Publika, doduše, nije navikla da našilji uši na baršunasto bass-ovanje u solo ulozi, ali onaj ko bude odlučio da čuje će svakako čuti. I imaće šta. Bass će i posle svoje tačke, ne da ode i da ga više nema, nego će da ravnopravno deli zvuk sa svima. I tada će ga biti za uši onih koji żele da ga čuju.
Dakle, na dušu i akustičnog ali i gitarskog bass zvuka ide to što je ovo postao jedan ne običan nego egzotičan Electro.
Koja tuga da prođe bez solo gitare – nijedna. Tu je i ona, naročito kada se ritam spusti na niske grane jer još briše suze od reči koje odzvanjaju.
Glas će na početku da koristi mikrofon, onako, baš – gde će svi ostali da “kuš” – ali će kasnije morati da deli prostor i sa zvukom. Pričaće tu istu svoju jadovanku istovremeno dok zvuk i ritam teraju svoje.
Ali, ni glasu nije loše da izađe iz osame – da malo uđe u zvučno društvo. Da se malo trgne. Da pusti telo da igrom izbaci otrove iz sebe. Da malo pomisli na zvuk – na zvuk u zemlji gitare, u kojoj sve może da bude obrnuto nego inače. Tamo gde je synth ne gospodar nego rob.
Tada će joj możda postati jasno da je żivot promenjiva stvar. Da je već iza ćoška możda čeka neka nova ljubav. Możda još veća od one prethodne. U kojoj neće da żivi tri żivota nego samo jedan – onaj koji gleda jedino u večnost.
Last lifetime I almost overdosed on your love
Cos this time around I'm permanently tipsy
With your name on the tongue of my tip
Can't even speak right. Can't even sleep
And I'm missing your voice, your choice and thoughts
I guess I ought to stop looking for intoxication
No need to inflate this drumming in my brain
When I try to release this pain in my chest
I’ve got to rest. I need to chill. I need to chill
But then I see you smile
And all my hardwork ain’t worhwhile anymore
Just festering sore
And no amount of drinking milk is going to calm it
Just drinking rum to block out somo of your…
Some of you… sommertime
Or at least I try
And at least a generation later
I’m still trying to ease my stone
Still trying to ease my stone
Ease my stone
Ease my stone
Ease my stone...
(Jet Tricks feat. AdeFunke – Love Hangover)

Šta je to Smrt u Vegasu (“Death In Vegas”)? Możda neki film, serija, pesma? Ne ništa od toga. To je ime jednog engleskog benda. Izgleda da su u nekom trip-u sa smrću kada su sebi dali to ime.
Ma, da su se oni pitali ne bi ga ni izabrali, nego Elvis je kriv. Kako to?
Pa tako lepo, hteli ljudi da se zovu “Mrtvi Elvis”, a vlasti im ne dadoše zbog kršenja autorskih prava – lika i dela Elvis Presley-a.
I šta će, onda, daj šta daš. Ako ne może Elvis, ajmo na Vegas. To mu dođe nekako simbolično isto, jer je Elvis imao svoju zlatnu Vegas fazu koja je trajala dobrih sedam godina. Elvisu su Death In Vegas posvetili i svoj prvi album, pod istim nazivom pod kojim su vlasti odbile da registruju prvobitno ime benda (“Dead Elvis”).
Sve to sa Elvisom se događalo u njihovim ranim danima, a to je bilo još davne 1997. Ali, treba im čestitati na trajanju, jer su aktivni sve do današnjih dana. U 2011 godini su izdali svoj poslednji album.
Inače, dosta su svaštarili što se tiče zvuka. Bili su, najpre, na polju Electro zvuka da bi onda skrenuli u psihodelični Rock, pa onda nazad na Techno, Break Beat.
Stvar koju ćemo čuti je sa kompilacije The Lounge Box (The Ultimate Chill Out Collection).
Możda se sećate kada smo pričali koliko je granica između Chill Out-a i Lounge-a zbrkana. Odličan primer za to je baš ime ovog albuma gde, kao što se vidi, naziv nosi ime Lounge, a deo koji ide u zagradu Chill Out.
Ali, mi ovde na blogu nemamo nikakve dileme. Jer, Opium Shuffle je za nas jedan pravi LoungeDance Jet Set. To możete već po naslovu da naslutite.
Zna se da je droga bila jedno od glavnih sredstava za podizanje raspolożenja kod bogataša żeljnih novih avantura. Opium je više vezan po tradiciji za arapsko područje, ali jednom Jet Set-eru koji briše granice vremena i prostora baš to może da bude vrlo interesantno iskustvo. Egzotična arapska turistička mesta sa domaćim menijem za opuštanje i użivanje.
Shuffle może da znači svašta, ali mislim da je ovde u vezi sa zvukom koji je malo “lenj” – koji se vuče i rasteże. Meni se uopšte ne čini tako, ali za bivše Rock-ere je to możda malo više mekano i sporo.
Hajde da se mislima vratimo na situaciju na Jet Set zabavi na kojoj je “Šef” zaglavio opasan mamurluk jer je svoje telo stavio na teške probe. Sećate se i sličice one elegantne plavuše, koja sva uparađena stoji na krilu Jet-a i čeka. Očigledno je da se sa njom dešavala jedna drugačija priča o kojoj je, takođe, moguće reći par reči. Ova stvar nam nekako idealno pada baš za to.
Naslov ćemo prilagoditi našem scenariju. Jer, “shuffle”, na primer, na nekom muzičkom player-u znači promena pesama bez redosleda, nego nasumice. To će nam dobro poslużiti da ovu pesmicu prevedemo kao nered ili haos kao posledica “bančenja” (opiumskog).
Haos je, naravno, nastao pošto je “Šef” bio totalno neupotrebljiv za bilo šta – a pogotovo za to da vozi svoj Jet na Ostrva. A, zamislite samo – nju je pustio da čeka.
Šta sada ona da radi kada je planirala da putuje? Kako sada da se “resetuje” kada je u glavi sve već gotovo? Ima da se lepo spremi pa da putuje, pa da tamo stigne i da još isti dan użiva u velikim radostima.
Kako sada ona da shvati da to tako neće da se desi? Da jednostavno puta nema. Eto, u tome je problem i sav haos.
A lepo je znala da će baš to da se desi. Nekako je imala predosećaj. I zato je uporno zvala i mobilni i fiksni, ali veze nikako nema pa nema – strašno! Zvala je, naravno, da podseti svog dragog da od svih njegovih obaveza slučajno ne zaboravi da ona mora u šoping na Ostrva.
A i sa drugaricama je već dogovorila da se tamo nađu. Ma samo na dan, ne trażi više. Nije ona kao one druge koje bi po svaku cenu. Ne. Ona ima razumevanja.
Ma šta je ovo, pobogu, sa vezama: “Alo, aloooo”! Prosto čovek da izludi. Evo, još sinoć se sasvim spremila, i obukla se u ono što će da nosi. Ma čak je i spavala u tome. Ma ne da je stvarno spavala, nego je onako malo dremuckala. Naravno, da nije mogla od uzbuđenja da spava.
I šta sada da radi. Jedino joj ostaje da zove. Ali, kakve su ovo veze: “Alo, aloooo”!!!? Ne, ovo neće na dobro da se završi. Ima osećaj da se on neće pojaviti. Jednostavno će da zaboravi, i ona će onako sva doterana da stoji na krilu Jet-a kao neka plava svraka na dve noge. Nakinđurena i spremna na gotovs.
Ali, šta će? Pa mora da se popne na krilo. To uvek radi. Nekako joj lepo kada gleda sa visine. Voli da gleda i u daljinu. Toliko voli prirodu. Uvek kada se vozi avionom gleda kroz prozor.
Jaoooj, ove veze. Opet ništa. Ma Aloooo!!!
Eto, to je bila paralelna priča koja je išla istovremeno sa zabavom. A ovaj zvuk ju je baš onako dobro podrżao u tome. Jedan pravi pravcati Jet Set-erski zvuk sa svim tim femkastim żenskim glasićem koji zvuči tako kao da od kada se rodio nije gledao ni u šta drugo nego u srebnu kašiku.
Za Vegas-ovce je ovo możda jedan sporiji – Shuffle – ritam, ali ne preterano spor. Jer, ovo su bili psihodelični rockeri, a ne oni teškaši. Ovo je nekako baš u njihovom rejonu. Zato, opet imamo egzotični zvuk – jaZZ a ne Jazz. Tu je truba – ne sax, nego baš truba, koja se onako na momente ubacuje kao da żeli da malo unese nereda – da malo podbuni zvuk.
Jer, ovaj zvuk je tako dobro zalegao da je to stvarno za “kapu dole”. Tako ima jedan dobar igrački ritam koji je, s jedne strane, jako stabilan, a sa druge, baš interesantan.
I ovo je hemisfera u kojoj vladaju gitare. Ovde je električna gitara carica, dok je bass malo povučen u stranu.
Ali, Electra ne pokušava da mnogo solira, ne. Uglavnom daje osnovni Electro ritam na hvatove – na zbirne żice. Sva ostala ritam mašina sledi tu rutu. Srednji ritam, čvrsto, stabilno i samo tako, bez pauze, bez predaha.
Iz tog ugla posmatrano ovo mu dođe kao jedna Electro egzotika sa nekim blagim naznakama Rock-a, koga su, inače, elektroni skoro sasvim prigušili. Deo te egzotike je i jedna jaZZ truba koja, takođe, kvari Rock planove, a i jedna očajna Jet Set-erka na telefonu koja svako malo zove “Alooo”.
Tu je još jedan żenski glas koji u visokom tonu pušta zvuk koji kao da ima u sebi neku nelagodu, neku nervozu, brigu. Możda je to simbolična slika osećanja koje Set-erka iznutra dożivljava.
Ali, ona je doterana, sva skockana i ne ide sada da takav uznemiren glas čujemo baš od nje. Zato će ono njeno: “Aloooo” biti najslađe na svetu, ali će jedan drugi żenski glas uraditi “prljav posao” – moraće da opiše kako izgleda lepi glasić iznutra.
Zbog svog tog dešavanja i prateće atmosfere koja se oseća u vazduhu, ovde nema ni “R” od Rock-a, ali ima Lounge-a i to LoungeDance-a koji se savršeno uklapa i u priču i u zvuk.
Na kraju poslastica. Refren, ipak, postoji, ali je tako prefinjeno uklopljen u opšti ritam koji gitare stvaraju da ga uglavnom primećuješ tako što ti se sviđa stvar kao celina, a da ne shvataš da to dolazi u velikoj meri baš od tog refrena koji je stvarno vrlo atraktivan.
Samo par akorda koji malo menjaju osnovni zvuk i već je tu refren koji oduševljava – koji, jednostavno, mora da se igra.
Ovo je dobra prilika da baciš telo u pokret na zvuk koji i pomera i opija. Koji će biti dovoljan da ti ubrizga jaku prirodnu drogu koja znači raspolożeno, zadovoljno, relaxirano.
(Death In Vegas – Opium Shuffle)

Njih smo već imali u okviru ElectroSmooth-a u Electro I. Sećate se onih alternativaca kojima što je čudnije i luđe to je bolje. Oni misle da je “Smrt čokoladom” cool stvar, pa su i svoj album tako nazvali. Lampica se pali? Imali smo ih u stvari “Online”. Może sad?
Verovatno ste pogodili da su to De Phazz. Nemci sa francuskim naglaskom.
Pa da li może da prođe neka otkačena Electro grupa bez njih? Ne. Nema šanse. Oni su i u ElectroSmooth-u stavili svoju šapu na grupu – morali su baš oni da je otvore.
A i sama ta Smooth grupa je bila već neki Electro polu alternativac. Sporiji ritam plus Jazz. Mekano, suptilno, a još da bude Jazz-no. Pa gde to ima?
Evo ih sada i ovde. Nisu baš sekli traku, ali kako da ih nema kada odgovaraju po svim karakteristikama konkursa.
Pre svega se trażi Electro ritam. Na to bi se De Phazz-ovci samo nasmejali. Ako to što oni izbacuju u etar nije Electro, pa šta je onda? Toliko su electro-nizovani da prosto ne znaš sa koje strane skupljaju electro-ne. Instrumenata toliko da ne możeš da ih pobrojiš. A svaki od njih podešen na Electro. Zar treba još o tome, uopšte, da pričamo?
Onda se trażi: da Electro ritam bude dinamičan. Da bude po intenzitetu brżi nego što je u prethodne dve grupe (Lounge i Loose).
Ni za to nema nikakve dileme. Oni su toliko u Phazz-i da tako nešto teško da neko drugi może da prati. Nema kod njih onog Electro prenemaganja što ih usporava i uspavljuje. Ne. Oni su brzi, budni i spremni za akciju. Jel’ treba još da dokazuju? Dobro, dobro, nema ljutiš, tako je.
Sledeća stvar: egzotika. Gde me tu nađe? Pa da li postoji jedna stvar u grupi koja je egzotičnija? Kada oni koriste Latino, oni ga, zaista, “exploatišu”. A ne kao ovi drugi – samo zavaravaju nekim Latino “vanilama” koje se samo naslućuju.
Da li nečiji ritam może da se uporedi sa njihovim Cha-cha-cha? Pa tu nema dileme da su na visini zadatka. Ma ne na visini nego još više od toga. Na vrhu, eto gde su oni. Ma dobro, de, na vrhu ste, u redu je.
Ok, nećemo više da sumnjamo – dobili ste propusnicu. Izvolite u LoungeDance Club.
Eto, tako to beše sa De Phazz. Malo jesu prepotentni, ali imaju i na šta da oslone tu svoju aroganciju. Jer, dobri su, jako su dobri.
Ovo jeste jedan pravi Latino – čak możda i više nego bilo koji drugi. Może da se pomisli da toga ima čak i malo previše. Da, na momente tako deluje, ali, ipak, De Phazz, uopšte ne dozvoljavaju da im tako lako zalepite bilo koju etiketu. Oni će pre da vas vuku za nos, da vas zavaravaju, a onda će, ipak, da urade po svom.
Taman kada pokušate uz zlurad osmeh da im pronađete razlog da biste im otkazali gostoprimstvo, a oni vas iznenade sa nekim fenomenalnim obrtom koji vam potpuno izvuče tepih ispod nogu. Ostali ste ponovo “nasankani”. De Phazz je uspeo da vas nadmudri.
U stanju su da manipulišu zato što su tako dobri da mogu da budu ono što pożele. I koji god oblik da uzmu to je interesantno, kreativno, neponovljivo. Kako da se oduprete tako nečem? Nema šanse.
I u ovoj stvari “Better Now” to pokazuju. Na izgled jedna obična Latino Cha-cha-cha. Ali, ipak, nije. Pa dobro šta je onda? Nije obična. Jer, ništa nije obično kod De Phazz.
De Phazz je sav sastavljen od neobičnog, nestandardnog. Pun je kreativnog izraza koji se ističe i kroz krupne stvari kao i detalje.
U pesmi se čuju muški i żenski glas koji ostavljaju utisak da mnogo više pričaju nego što je to stvarno. Muški glas je neki afrički dijalekat koji możda i na kvarnom engleskom ubacuje po neku razumljivu, a żenski ima samo jednu kratku rolu koja deluje kao pitanje: “I'm better now, eh”? (Jel’ mi sada bolje?).
Dakle, ritam i zvuk su i ovde u prvom planu. Text samo unosi dodatnu egzotiku preko glasova koji su kako po boji tako i u izrazu atipični, a samim tim i interesantni.
Jet Set-eri će raširenih ruku dočekati ovu stvar. Ima u njoj neke neobične veselosti koja se, jednostavno, ljudima dopada. Koja tom svojom čudnom konstrukcijom svakako privlači pażnju. A razmażeni bogataši su pravi lovci na čuda i čudnoće. To im je prosto duhovna hrana. Ova stvar od De Phazz će im svakako doći ne kao predjelo nego kao jedan dobar obrok. I osećaće se bolje zbog toga.
Isto tako możeš i ti. Jer, ovo je stvar potpuno neopterećena bilo čim drugim do żeljom za dobrim provodom. Osmeh na lice i bezbriżnost u glavi – to je njen moto. A u nogama? U nogama šta god ti padne na pamet. Što luđe to bolje.
(De-Phazz – Better Now)

Dva DJ-a iz Hanovera su udrużili svoje snage i 1999 godine napravili Electro bend “Mo`Horizons”. Poznati su na mnogim kompilacijskim albumima naročito na onima pod nazivom: “Buddha Bar Series”. Imaju i nekoliko svojih albuma.
Vole da kompjuterski modifikuju zvuk i kombinuju ga sa klasičnim metodama koje prave interesantne Exotic Jazz, AcidJazz, Soul, Downtempo, ElectroLatino, Bossa Nova mešavine. Vole i da obrađuju stvari drugih autora, ali su dożiveli da i njihove stvari budu remixovane od strane drugih DJ-eva.
Ova njihova stvar – “Idemo opušteno” (Shake It Loose) tako mnogo po ritmu potseća na LoungeLoose grupu čija se farba još nije osušila. Sećate se onih zvuka – do skora smo ih imali – koji svojim leżernim zavodljivim ritmom bude čula za neżno, za erotsko.
Ova stvar je baš takva. Ima puno asocijacija koje i sam naziv pobuđuje. “Shake” na engleskom znači tresti. Naravno, kada se to każe żeni, onda se zna na koji deo tela se misli. Ako glas uz to każe i “with another man” (sa drugim čovekom), onda se trešenje, da ne każem “mešanje” još više potencira.
Ali, tu ima još jedna stvar, na koju ukazuje reč “drugim”. To może da znači ne samo flert nego i način żivota koji asocira na veće użivanje u sexualnoj slobodi.
To bi sve bilo sasvim u redu, da se, na primer, to čuje od nekih tamo Funk-era koji su poznati po takvim textovima. Ali, ovde, na ovakvom mestu, deluje malo otkačeno. Pogotovo zato što se Electro-ni obično uzdrżavaju od textova. Radije će ako treba da puste po neki glas u extazi, nego da koriste prave reči.
Ali, reči i ovde nema u izobilju. Samo naslov stvari:
Shake It Loose, shake it loose, shake it loose
With another man
I to je sve. Sve je to, naravno, sasvim ok. To unosi exoticu, lični pečat.
Sam, ritam je, dakle, onaj poznati izazovni sexy, mazni ritam koji smo imali u LoungeLoose-u. Pa, zašto onda “Shake it Loose” nije stavljena tamo?
Zbog dve stvari.
Prva je u vezi sa rečima. Sam sadrżaj nije uopšte sporan, nego intonacija. “Shake it Loose” je taman ono što treba, ali kada se każe “with another man” ritam ne samo da se totalno preseče kao makazama, nego u njemu ima tako mnogo neke Jazz arome koja deluje kao kada se hladan tuš obruši na uzavrelu strast. U stanju je da je potpuno poništi.
Drugi momenat je da ritam ume da odluta u očigledni Latino, koji je potpuno drugačiji od Loose-a. Brżi je, energičniji. Jeste da je dobar i da je na mestu, ali to, ipak, nije Loose koji dosta drżi do toga da ritam bude što stabilniji – da što manje varira u tempu.
U “Shake It” je to namerno napravljeno da bi se dobilo na egzotici - na unikatu koji je jedinstven. Koji je zbog te kreativnosti još interesantniji.
Sve to stoji, ali u LoungeLoose-u su rekli “Ne”, i zato je “Shake It Loose” završio tamo gde se bolje uklapa. Tamo gde je ovakva promena toplo pozdravljena – u LoungeDance-u.
Prvo u čulnu vatru uskače bass gitara. Sada imate priliku da čujete kako taj pozadinski instrument ume dobro da oboji zvuk. Za njim dolazi tam-tam bubanj. Već tada shvatate da je ovo jedan jako dobar ritam i pretvorili ste se u uvo u iščekivanju da čujete šta je sledeće.
Nikada ne biste pogodili da sada dolaze samo činele. To su oni limeni delovi bubnjeva koji prozvode zvuk kao da udarate po plehu. Ali, te činele imaju prefinjeno oštar i jasan zvuk koji se jako dobro uklopio u bass i tam-tam.
Ovo je sve za sada jako dobro, ali vi znate da to, ipak, nije sve. Jer osećate mora da dođe još nešto extra da bi se dobro “mešalo”. I dolazi ono što jednostavno mora da dođe. Ono što je glavno i bez čega nema prave zabave. Sve bi se istrošilo i ugasilo da ne dođe on.
Jer nema Electra bez...? Bez sintisajzera, naravno.
Ali, na onome ko je glavni je i najveća odgovornost. Ne może da se kiti perjem “šefa”, a da ne povuče najviše kada je “stani – pani”.
I sintisajzer će to upravo uraditi. Dok su i bass i tam-tam i činele kreirale osnovni ritam i čekale da “glavni” uzme stvar u svoje ruke, sintisajzer kreće da savija zvuk po svome. Počinje da stavlja notu na notu i gradi tako dobru solo pričicu koja će konačno da pozove telo na pokret.
Ali, to još nije neki refren koji je bogat solażom. Ne. To je više kao neki poziv da šou tek sada może da počne. To je više kao, došao je autoritet, sada je sve sigurno dobro. Ma on ne mora ništa da radi. Samo neka bude tu i biće sve u redu. Tako to izgleda, jer sintisajzer bukvalno pritiska samo dva tri tona i ništa više.
Oni čak pomalo deluju preteće, ali to je jednostavno tako u żivotu. Voljni faktor koji unosi sigurnost i snagu je uvek pomalo opasan. Odlučnost nosi sa sobom neku izvesnu dozu agresivnosti. Ne mora veliku. Ali, neku koja może da se oseti. Takav stav donosi poverenje i olakšava situaciju.
Kada je synth dao znak bubnjarska ritam mašina ulazi u igru i to tek sada postaje pun ritam i zvuk. Kako je samo dobro to uvođenje zvuka u fazu zrelosti. Kako samo deluje efektno.
Tek sada je telo pozvano da se pokrene. Zvuk ga je uverio da ne mora ništa da brine. Da może slobodno da se samo prepusti i otvori. Da će sve da dođe tamo gde treba – na svoje mesto.
Kada se ritam ustalio i instrumenti zauzeli svoje pozicije ulazi u igru żenski glas – malo dublji, puniji, bez mnogo emocija. Onako nonšalantno, możda malo ozbiljno ispušta iz sebe: “Shake It Loose...
Posle toga ritam postepeno dodaje gas i pretvara se u jedanu pravu Sambu – znači ritam koji je dobio dosta na dinamici. Tu više nema ni gram LoungeLoose-a. Kada je synth ocenio da je bilo dosta Latina, poslao je svoju poruku da se ritam spusti na normalu i to se i desilo. Glas je ponovo u igri a i instrumenti. Mnogi sporedni zvučnih efekati se, takođe, neprestano ubacuju i dodatno boje prazne prostore.
Od samog početka stvar ostavlja utisak zvučne “apoteke”. Sećate se da smo taj termin već koristili kod DaB-a (“Quel Grand Jour!” i “Words Inside a Café”) u okviru ElectroMix-a na Electro I. Jer, zvuk je tako prezican, tako “čist”. Slično kao i “Wandance Parise” na samom početku LoungeDance-a. Exkluzivno, elegantno, a suptilno i čulno.
Ovo je prilika da se ponovo prisetiš LoungeLoose pokreta koji smo skoro iskusili. Pokreta koji svojom tihom snagom upumpava krv u telo a adrenalin i ostale hormone zadovoljstva u um. Ne moraš da flertuješ ako ne żeliš, ali możeš da – “Shake It Loose” – makar sama za sebe. Videćeš da deluje. Videćeš da otvara “vrata”.
(Mo`Horizons – Shake It Loose)

M1 nije ni naorużanje, ni automobil, ni autoput, ni finansijski termin, ni ko zna šta još sve postoji pod tim imenom. Ne. Ovde kod nas je M1 muzički bend o kome ne znamo ništa više od tog njegovog apstraktnog imena.
Doduše, postojao je jedan bend M1 koji je 2006 godine izdao jedini album, ali to su neki Rap-eri, Hip-Hop-eri. Możda više i ne postoje, a njihovu M1 etiketu je preuzeo neko drugi – możda baš ovaj naš M1.
M1 su očigledni Electro-naši koji vole malo jači Electro zvuk da umiksuju sa Funk-om, verovatno i Break Beat-om i nekim takvim sličnim ritamovima.
I dalje su kompilacijski bend što je uglavom normalna razvojna faza na početcima karijere ili kada bend nije mnogo poznat. Stvar koju ćemo čuti – “Elektronski Funk” (Electronic Funk) – je skinuta sa kompilacije “Bar Lounge Classics – Late Night Edition”
Funk kao odvojenu muzičku grupu smo već imali ovde na blogu. Możda se sećate da je na Funk listi bila i grupa Zapp sa čak tri svoje stvari (“So Ruff So Tuff”, “Heartbreaker”, “More Bounce to the Ounce”).
Za Zapp je vrlo karakteristično propuštanje glasa kroz elektronske mašine koje glas prevode u jedan veštački zvuk kao kod robota. To je u Funk-u jedan interesantan efekat pomoću koga se żeli da se ritam još više istakne na račun glasa.
I M1 radi to isto. Glas koji je propušten kroz Electro może čak i da se razume, jer se modifikacija glasa może podešavati. U svakom slučaju, i ovde je to glasovno Electro-niziranje vrlo efektno.
Reči nema mnogo. Samo ponavljanje naslova “Electronic Funk” i nekih par izraza od kojih je najdużi: “Ne prekidaj Funk” (Don’t Stop the Funk).
Ritam je, naravno, vrlo čvrst, dinamičan. Jako dobro je taj ritam napravio balans između Funk-a koji je ritmički još sporiji – ali teżi – i Electra koji je više lakši a brżi. Koji zato może bolje i raznovrsnije da se igra.
I Funk je, naravno, igrački ritam, ali sporiji i sa manje varijacija. U Funk-u su reči i textovi vażni – jer se preko njih šalju poruke koje Funk-eri jako vole da puštaju u etar.
M1 se zadovoljio samo time da poziva da se Funk ne zaustavlja što je, takođe, jedan od poznatih lajt motiva u Funk-u.
Na “Electronic Funk” treba gledati kao na egzotiku – na modni hir koji treba da unese malo żivosti i čvrstine u Electro zvuk. Da malo modne dizajnere inspiriše kod njihovih kolekcija da ubace više “Retro” elemenata i simbola. Iz onog vremena kada su Funky & Funk bili popularni.
Svedoci smo da je modna scena uvek gladna za novim idejama. Odakle da ih crpe nego iz prošlih vremena u kojima su vladali specifični modni trendovi koje je, takođe, podrżavao i poseban zvučni izraz. Ali, to je najčešće ne kopiranje i preslikavanje nego mixovanje. Uzimanje nekih interesantnih često i simboličnih elemenata koji su zatim stavljeni kao dodatak – kao modno osveżenje.
I ovde je Funk samo gost a Electro je domaćin. Jer, sintisajzer je ovde izrazito dominantan. On i drżi osnovu a i solira istovremeno. Ritam je potpuno elektroniziran kao i glas. Ali, to je jedan igrački ritam – możda više nego bilo koji drugi u okviru LoungeDance-a.
Tačno se oseća taj “crni” Funky element koji je u stanju da tako dobro okrene na igru. Moglo bi se reći da se po malo njuše i mirisi Disco-a. Pa ko może da pokrene telo bolje od toga?
LoungeDance je ugostio i ovu stvar jer da nije ona bi svakako otišla u ElectroDance koji je u okviru Electro I grupe. Ipak, malo mi je suviše “jaka” za tu grupu. Tamo su, uglavnom, mekše stvari koje više guraju osmeh na lice i jedan leżerniji pokret.
Za razliku od toga “Electronic Funk” bije glas opasne żenske koja je neobuzdana – divlja. Koja je u stanju da izgura svoj stil bez obzira koliko se to nekome sviđa. Takav mentalitet nije da se meša sa “jaganjcima” iz ElectroDance-a.
U Funk bi mogla da ide po karakteru, ali, ipak, ima suviše brz ritam i to još dosta Electro-niziran što joj, uopšte, ne ide u prilog. U Funk-u bi je dočekali kao nekog razigranog mladunca koji još nije naučio da ritam treba da bude još tvrđi, teżi, a sporiji. Da se dublje ukiva u zemlju.
I tako je LoungeDance bilo najbolje rešenje – pogotovo što ta grupa ne samo da to dobro podnosi nego i priżeljkuje. Egzotike u njoj nikad dosta.
Dakle, evo prilike za još jedan dobar “zgib”. Ovaj je manje erotičan, a više “opasan”. Više je usmeren na samog sebe – na igru, na pokret. Na perfektnu igru i pokret. Više je zagledan u modu i hir. U sposobnosti, uspeh, slavu. Više trażi da ga igraš snażno i odlučno. Da izgaraš. Da se uneseš u njega čitavim svojim bićem.
(M1 – Electronic Funk (Snow Monkeys Radio Edit)

Victor Davies je prvo postao poznat “napolju” a onda kod kuće – u Britaniji. U jednom vodećem magazinu u Australiji su rekli da je njegov zvuk tako očaravajući da bi Australijancu lako mogao pomoću njega da proda čak i Sunce. Jedno vreme je imao nekoliko nedelja hit u Japanu koji je došao na prvo mesto njihove top liste.
Izdao je nekoliko svojih albuma, a ono što je neobično je da je sam pisao svoje pesme, producirao ih, čak i svirao većinu instrumenata.
Ima dobru saradnju sa poznatim muzičarima – u duetima i drugim zajedničkim nastupima. Voli da mixuje Latino sa Electro, Jazz, Funk, Soul zvukom stvarajući interesantne fuzije.
Blues ne znam da li je voleo, ali ovoj stvari je dao takvo ime – “Bluz za tebe” (Blues For You). Verovatno zato što u njoj govori o jednoj neostvarenoj ljubavi.
Što se tiče pravog Blues-a, vi verovatno dobro znate da postoji i Blues lista na blogu koja se sigurno neće ljutiti ako je ponovo obiđete. Da budem iskren, jedva čeka da vas vidi tamo, jer zna da może da se zakune u to da ako jednom tamo odete – ali stvarno – da ćete se stalno vraćati opet i po još.
Ono u šta je Victor mogao da se zakune je da je poznaje. Da zna šta oseća prema njemu i šta joj je stvarno potrebno. Ali, očigledno je da se prevario. Mogao bi sigurno da nađe nekoga ko nije ona, ali bi teško izašao na kraj s time da bilo koga ne upoređuje s njom. Ipak, zna da mora da se sabere i da svoj żivot ponovo uzme u svoje ruke.
Kraj je malo nejasan, jer może da znači dve stvari. Pošto se u čitavoj pesmi on obraća njoj, logično je da to uradi i na kraju. Tada bi njegove reči značile da ga je devojka ostavila zbog druge żene, i on sebe i nju pita šta to ona ima što on nema?
Ili, możda, obraća se sebi ili bogu s pitanjem, šta ta żena ima u sebi da ga je toliko vezala? Da mora toliko da pati zbog nje?
Ipak se čini da je prva varijanta verovatnija. Jer, on kao da ne może da shvati kakve su to njene żelje i potrebe za drugom żenom pa se to neprestano pita.
Ako ste se użeleli texta, evo jednog u celosti. To kao što već znate nije baš uobičajeno u Electro zvuku, ali dešava se ponekad. Gde drugde nego u LoungeDance-u?
Ipak, text mnogo ne smeta ritmu i zvuku da pokażu šta znaju. On, nekako, dođe baš na mesto pauze koja se u Electru ionako često događa.
Ritam je osrednjeg tempa, ali stabilne dinamike. Electro se oseća kroz sintisajzer koji nameće temu svojim soliranjem, ali odmah uz njega je tu i instrument koga uopšte nismo imali u Lounge-u – saxofon. Taj sax vuče uporno ritam na neku mešavinu između HouseDeep-a i ElectroJazz-a gde se, inače, ovaj instrument dosta javlja.
Šta je, onda, zadrżalo “Blues For You” u okviru Lounge grupe?
Latino zvuk koji se provlači nekada više, nekada manje, ali je uglavnom non-stop tu negde u blizini. Nema ga u nekoj velikoj dozi, ali dovoljno ga ima da pomrsi račune House-u i Jazz-u.
Inače, ova stvar możda nije toliko atraktivna kao prethodne, jer je morala da pravi kompromis sa textom, ali mislim da nije loše da se malo napravi otklon u odnosu na čisti Electro. LoungeDance je idealna prilika za to. Iskoristili smo je da preko ove stvari osveżimo organizam jednim malo drugačijim krvotokom.
I uz ovu stvar ti neće biti teško da igraš. Ima zarazan refren na koji ti je lako da se nabaciš. A za ritam se ne brini – uradiće svoje kako treba.
I deluje, ipak, malo Jet Set-erski. Iako se ne čuje fijukanje aviona.
What you want... What you need...
If I never have, if I never have, another chance to be with you
All I ever know, all I ever know, is what I felt you were feeling it too
In the meantime, in the meantime, maybe I can do for myself
All the other things, all the other things, I used to do for somebody else
If I'm not blind, if I'm not blind, maybe I can find someone new
But it's so hard, but it's so hard, when I know they'll never be you
Got to be strong, got to be strong take my life in both my hands
Maybe one day, maybe one day, maybe we could both understand
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, she’s got (2x)
What you want... What you need...
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, she’s got (2x)
If I never have, if I never have, another chance to be with you
All I ever know, all I ever know, is what I felt you were feeling it too
In the meantime, in the meantime, maybe I can do for myself
All the other things, all the other things, I used to do for somebody else
If I'm not blind, if I'm not blind, maybe I can find someone new
But it's so hard, but it's so hard, when I know they'll never be you
Got to be strong, got to be strong take my life in both my hands
Maybe one day, maybe one day, maybe we could both understand
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, tell me what, she's got
Tell me what, she’s got (2x)
What you want... What you need...
What you want... What you need...
What you want... What you need...
(Victor Davies – Blues For You)

Šta dobijete kada spojite Kralja i Doktora? Dobijete iskrcavanje na Mesec. Šta je sad ovo, pitate se?
Ima dosta pitanja jer su King Ola & Dr. Mo sami krivi za ovu zbrku koja je nastala. Mogli su lepo da każu, ko su, odakle su, ko su im roditelji, i tako to. Ovako, możemo samo da nagađamo.
Da se Kralj zove, na primer, umesto Ola, Hola, stvari bi bile mnogo jasnije. Znali bismo da je to kralj pozdrava i da se nalazi u nekoj dalekoj zemlji koju su svojevremeno španci kolonizirli jer “Hola” na španskom znači “Zdravo”.
Za doktora Mo-a da ne govorimo. Verovatno su ga tako prozvali jer smatraju da je Doktor (čitaj – majstor, “tata”...) za zvuk pošto je toliko dobar da je postao legenda - ikona na koju se svi ugledaju. Ali, opet, da je tako, procurele bi neke vesti o njemu, zar ne?
Ipak, biće da je ovo neki samozvani doktor koji veruje da je jako dobar, ali da ga svet očigledno ne razume. Nemaju ljudi pojma šta su prave stvari.
Bilo kako bilo, Kralj i Dok su se udrużili i zajedno odlučili da budu praktični. Pošto verovatno za svoga żivota većina od nas nikada neće imati prilike da se iskrca na Mesec, njih dvojica su rešili da nam opišu u par minuta zvuka kako izgleda to iskrcavanje. I onda, učiniće nam veliku uslugu jer nećemo morati, uopšte, da żalimo što nikada tamo nećemo aterirati. Strava ideja, zar ne?
Dakle, pred nama je “Moonlander” za šta nema baš najboljeg prevoda na srpskom. U bukvalnom prevodu to bi značilo “onaj koji se iskrcava na Mesec”. Ta reč ne govori o samom iskrcavanju (bilo bi onda “Moonlanding”), nego o nekome ko to treba (ili je u stanju) da uradi – bilo da je letelica ili čovek u pitanju.
Imali smo već upotrebu Mesec-a u simbolične svrhe (sećate se “Religion Mistique – After the Moon” u okviru Lounge podgrupe). Po tom simbolizmu bi mogli da zaključimo da se radi o nekome kome je pogled zagledan u nebo. Ko żivi żivot ili iznad svojih očekivanja ili mašta o boljem żivotu koji trenutno nema a veruje da zaslużuje.
Mesec budi nade da kao što on menja svoju sliku i dolazi do svog punog kruga tako će i za “Moonlander-ku” zvezde doći u polożaj da jednog dana zatvore krug njenih żelja i očekivanja. Da konačno i ona postane neko i nešto.
Naravno, da bi se to desilo moonlander-ka će morati da pazi šta radi. Moraće mnogo da żeli i mnogo da “okreće pedale”. Jer, tek tada će moći da očekuje da će posle duge svemirske plovidbe njene noge konačno dodirnuti čvrsto tlo Meseca.
Ali, za sada je jako daleko od toga. Na nogama teret, a pod nogama meko. Eto tako je to sada. Ipak, to će se promeniti. Hm, możda već uskoro.
Jer, evo jedne sjajne ideje. Potrebne su joj, u stvari, możda samo dobre svemirske cipele. Możda neke “teško” dobre. Możda će joj one pomoći da aterira. Pa da, kako se samo ranije nije setila? Cipele su ono što joj treba. I to one dobre moonlander-ske.
Eto, to je pozadina priče o moonlander-ki koja se sprema da osvoji Mesec. Dobro je to, samo napred. Ali, šta je sa zvukom?
Zvuk je pravi Electro na kvadrat. Na početku ti izgleda kao da se ovaj zvuk stvarno nameračio da putuje u svemir brzim korakom, pa se još više elektronizirao pod teretom silne opreme koju je ugradio u sebe.
Od ovog Electro-na da izvučeš reč iz usta nećeš dożiveti. Ma ni “a”, a kamoli “Ah”, “Oh”, ili tako nešto. Ma ni da bekne, ništa. Samo sintizajzer koji je uključen na “bez dubine – samo u vis”.
Da, na početku zvuk, zaista, izgleda elektronski šuplje. Nekako prazan, suv – veštački. Ali ritam zato, brz, dinamičan. Kao da mu se żuri da što pre sleti. Kao da je nervozan što nije već tamo.
Kakav zvuk takava i atmosfera. Vazduh je pun neke hitnosti koja ne dozvoljava nikakvo odlaganje. Da bi se energija mobilisala mora da se bude ozbiljan, odlučan i efikasan. Nema mesta leżernom stavu i dangubi. Mora da se non – stop uduvava snaga i fokus. Pażnja ne sme da popusti. Ritam ne sme da padne.
Zbog ovakvog mentalnog sklopa ova stvar nije mogla da dobije stan niti u ElectroDance-u, a ni ElectroMix-u. Suviše brzine a malo “boje u obrazima”.
Jedino je LoungeDance imao razumevanja za mesečarske snove i nade ove moonlander-ke.
Ipak, poverenje se isplatilo, jer je posle malog predaha, pošto je sagledala svoju situaciju i “uzela se u pamet” moonlander-ka počela da menja svoj żivotni pristup. Sada će malo da doda boje, malo dubine, malo igre i bezbrige.
Ali, to nije samo slovo na papiru i reč na jeziku. Ne. Stvarno se promenila. Ne naravno potpuno. Ali, ima tu već kompromisa i nekih novih momenata.
Eto, pazi sada kako ritam drżi čvrsto, ali i sa bojom. Ima dubine, ima teżine. Sada je čvrsto sa nogama na zemlji, iako je tu i tamo povuče mesečeva plima.
Pazi sad ovo! Da ne poveruješ. Pa to je mali osmeh krajičkom usana. Ma ne, nemoguće. Ma da, ipak, jeste. A vidi ovo sad! Da li je to znak opuštanja i bezbriżnosti? Da li je to nagoveštaj igre?
Ma neverovatno, zaista, jeste. Kao da u tom sintisajzeru sada ima malo latin-astog šmeka.
Hej, a vidi sad ovaj ritam! Pa, šta smo mi to do sada slušali? Pa ovo je jedan pravi igrački dinamit. Sada ovako deluje drugačije. Pa da, sa bojom i dubinom, a još ono brzo i stabilno. Pa, ovo se okrenu na pravu dobru đusku. Jel’ ovo, Moon – Walk, šta je ovo? Uh, al’ je doooobro.
Ipak, ne treba da preterujemo. Planovi za iskrcavanje su i dalje tu – nije se od njih odustalo – ali sada već ima i “boje u obrazima” a i lepršave bezazlenosti koja bi čak i probirljivim Jet Set-erima mogla da se svidi.
Jer, ne vole ti oni mnogo ozbiljno i mnogo odlučno. Ali, ako će da bude malo jedno malo drugo, onda već może da prođe. Malo opasnosti Meseca ništa ne fali. Jer, tada je użivanje u čarima Zemlje još i veće. Ateriranje na Mesec sa Jet-om i Set-om może da počne. Još samo da se nabave cipele.
(King Ola & Dr. Mo – Moonlander)

Ne znamo, ne znamo, i opet ne znamo. A šta to? Pa ne znamo.
Dakle, svima je poznato da je svetlost jedan jako mističan i nepoznat pojam, iako naučnici veruju da mnogo toga o svetlosti znaju. Oni dosta bolji naučnici više postavljaju pitanja a manje daju odgovora što se tiče svetlosti i, uopšte, sličnih fenomena.
E sada, ako uzmemo da je svetlost sama po sebi nepoznata, šta je onda “nepoznata svetlost”? Zar takve svetlosti ima? Da li je stvarno ima ili ne, ne znamo, nepoznato je, ali da li je ima kao ime grupe, da, ima je.
Jer, upravo sada će pokušati da nam svetle – “Nepoznata svetla” (Unknown Lights).
Kakvo bi to bilo ime kada bi nam dozvolilo da nešto o “Svetlima” saznamo. Jednostavno bi samo sebi “skočilo u stomak”. Gde bi od stida i sramote?
Da bi za svaki slučaj potvrdili tu svoju nepoznatost “Svetla” su stavila ovu stvar na album – “Tajni Lounge” (Secret Lounge). E, kada su to uradili tek onda su mogli da odahnu. Da budu uvereni da su dovoljno zaštitili svoju tajnovitost – da su i dalje ostali nepoznati.
Stvar se zove – “Na letu” (En-Vol). Po tome bi se reklo da su możda Francuzi u pitanju, jer reči odatle dolaze. Ali, koliko stvarno vredi to jezičko pouzdanje? Malo, vrlo malo. Ko zna? Możda nas “Svetla” samo vuku u mrak.
A, opet, możda su samo ušli u “Fra” zato što je poznato da je francuski jezik pun emocija, čula, erotike. Odakle sad ta erotika? Pa od crte. Kakve crte?
Pa album se zove Secret Lounge – Erotic Pleasure. To mu dođe celo ime. Iako, ne baš sasvim. Ima još i (2009) CD 1. Eto, to je sada sve. Ne znam, sumnjivo, vrlo sumnjivo. Ko zna šta su “Nepoznati” smislili? Još jedna njihova ujdurma, ko zna? Dobro, a šta każe zvuk? Możda će odatle vetar da dune.
Po zvuku “En-Vol” jako potseća na “Wandance Paris”. Slična je po atmosferi – po česticama koje ostavlja iza sebe kada korača. Kao da je neka teška elegancija aterirala. Kao da ova stvar nema normalno poreklo kao sve druge stvari. Kao da je začeta sa jednim ciljem – da se porodi direktno na modnoj pisti visoke mode. I to ne bilo koje mode. Koje? Najviše? Hm, teško pitanje da li je to visoko ili nisko.
Da, potseća na prefinjenost koju ima “Wandance”, ali ima i jednu veliku razliku. “En-Vol” deluje nekako daleko, nekako otuđeno, nekako nedodirljivo.
Da li je to arogancija elite koja prosto prezire da se meša sa običnim smrtnicima? Możda. Nepoznato.
Da li je to sexualna perverzija koja u skandalu i u tome da prenerazi još više pokušava da pokaże koliko je različita od običnog, dosadnog, neinteligentnog, ustajalog proseka? Możda. Nepoznato.
Da li je to ono što Jet Set oseća kao svoju muziku? Możda. Nepoznato.
Da li uopšte ima zvuka koji możemo da čujemo? Mooo-Da, ipak, ima zvuka. To nije możda i to nije nepoznato.
Pa kakav je, onda, to zvuk?
Baš onakav kako je gore opisano. Nedokučiv, nedodirljiv, mističan.
Zvuk se porađa negde gde ima ljudi. Instrumenti kao da se štimuju – kao da polako razmrdavaju svoja krila pre poletanja. Čuje se neko pucketanje, bezimeni zvuk sintisajzera koji asocira na dubinu svemira, pa neki jedva čujni glasovi u velikoj daljini, poneki ton sintisajzera koji kao da pokušava da započne solo. Na kraju zvuk aviona u sletanju prekida uvodnu nedoumicu i ritam konačno pali svoje motore.
To je jedan “grofovski” ritam. Ritam koji se ne razbacuje snagom, dinamikom. Deluje jako precizno, kao sterilna kabina svemirskog broda u kojoj nema ničeg żivog – čak ni vazduha.
Zvuk je prefinjen do krajnosti. Plemenit nekako. Kao da pripada onima koji su još od prve sekunde kada su ugledali svetlo bili podvrgnuti određenom redu u odgoju i ponašanju da bi postali vlastela. Oni koji imaju manire i stav plemića. Koji ne moraju da trče za novcem i slavom jer već to sve imaju. Oni imaju svoju kulturu, svoje ponašanje i svoju muziku. E, ako je imaju onda je to możda ovakva.
S druge strane, lako je zamisliti da ritam lepo może da legne na neke skandalozne sexualne bahanalije. Ali, ne one prostačke i jeftine. Ne, nego baš obrnuto – na one tihe i graciozne. Na one koje kao da taj skandal uopšte ne izazivaju, jer im ne treba. Jer je to, jednostavno, sasvim obična stvar – način żivota.
To je odnos prema żivotu koji nema predrasuda. Koji je uveren da je sve drugo neiskreno zavaravanje i gomila moralnih gluposti. Baš tako deluje muški glas koji se čuje u daljini. Koji je malo elektronizovan da bi ostavio iza sebe što više mističnosti. Sve izgleda kao pravljeno za jedan perverzan modni muzički spot. Madona sa njenim exotičnim erotskim spotovima dolazi pred oči.
S treće strane, pitanje je da li bi ovaj ritam mogao da odgovara Jet Set-erima. Suviše je nekako intelektualan za njih. Opet, s druge strane, suviše je suptilno čulan da bi ga oni osetili. Set-erima više odgovara neki “jeftiniji” Electro sa bojama Latina. Neki bezbriżniji zvuk. Ovo je za njih suviše “opasno”. Suviše je nepoznato.
Iako, ostaje jak utisak da je ovo prava Jet Set sredina. Da je aerodrom u pitanju. I samo ime govori o tome da se radi o nekom letu. Svakako je da bi oni Jet Set-eri koji nisu samo bogati i ne samo żeljni provoda nego i imaju klasu, stależ, stil uz novac i bogatstvo bili verovatno mušterija na ovom letu.
Ali, ritam i zvuk su tako dobro “utegnuti” i interesantni da postoji jedna sasvim drugačija dimenzija koja nema potrebe za bilo kakvim asocijacijama, poznatim i nepoznatim misterijama. Nikavim “możda da” ili “możda ne”.
To je dimenzija zvuka kao talasa koji dolazi do tebe i ostavlja neki trag. Ono što ostaje je suptilna čulnost, jasnost, elegancija, prefinjenost. Możeš sasvim lako da osetiš ove vibracije kao neopterećeno gibanje Electro-na koji su u stanju da vrlo lako nađu svoj balans, svoje zadovoljstvo i svoje smirenje baš u tvom pokretu, tvom dodiru ili u tvom pogledu. I da ih bude baš briga da li je to nešto što je nepoznato ili ne. Vażno je da je dobro i da prija.
(Unknown Lights feat. Franjo – En-Vol)

Žuto i zeleno sada. Šta misliš? Žuto kao užareno sunce. A šta nam sunce donosi? Ako ga baš onako ima. Ako dobro ugreje. Onako kao što to ume leti da radi. Pa sigurno nećemo da nosimo jakne sa guščijim paperjem i šalče oko vrata. Ne, bićemo u kratkim rukavima. Sa tankom majičicom na sebi. Pripijena uz telo, da se vidi plod mukotrpnog rada u teretani preko zime.

Ma ne, ne, to uopšte, nije bitno. Mislim jeste bitno, ali nije reč o tome šta ćemo mi da nosimo, nego šta će one da nose. Mmm, bluzice na bretele gde ima što možeš i da razgledaš a i da naslućuješ. Tu ti je na dohvat ruke, a opet, moraćeš i da se potrudiš. Ma dobro, ali sve je lakše kada je toplo. Lak si i lakše ti je. A i hormonima je lakše. I njima će trebati dosta manje da podivljaju. A onda? Onda, ćete oboje da se potrudite.

Eto, to ti je žuto.

A zeleno? Zeleno kao travica. Kao šuma, kao prostranstvo u kome netaknuta priroda živi svoj život. Usporen. Bez frke, bez panike. U kome vlada savršenstvo. U kome egzistiraju hiljade životnjskih i biljnih vrsta.

Ali, i sve te vrste imaju u sebi onaj gen, onaj životni sok koji ih tera da se isprse i da krenu da se udvaraju. Neće doduše biti bretelica i kratkih rukava, ali će biti jarkih boja, ritualnog plesa i ko zna čega još što su muški u životinjskom carstvu smislili da dođu do svojih ženki. Dakle, ista stvar u odnosu na naš ljudski svet. Samo je razlika u nijansama.

Eto, to ćeš sve čuti u ovom zvuku. A kako da ne čuješ kada dolazi iz zemlje žutog i zelenog – iz Brazila? Možeš li da zamisliš da zvuk tamo služi nečemu drugom nego zavođenju?

Da, lepa ova pričica, samo još da je istinita. Pa, dobro, nije baš sasvim, ali uglavnom jeste. To da “Latin Soul Syndicate” nisu baš Brazilci nije mnogo bitno. Ameri su, šta da radim? A navijao sam za njih da jesu. Simpatična grupica jako dobrih muzičara koja je u užim krugovima San Francisca (Bay Area) izuzetno cenjena po svom Latin Soul, Electro, Pop/Rock zvuku. Iza njihova tri studijska albuma stoje i stvari koje su našle svoje mesto u poznatim filmskim hitovima (“The Sopranos”, “The Devil Wears Prada”, između ostalih).

Ali šta ako ovi momci nose u srcu Brazil i njegov specifični vreli dah žudnje za životom? Šta ako je tako? Da li se to računa? Da li je više važno šta stoji u ličnoj karti ili šta je u srcu? Šta je više iskreno? Šta je više istinito?

I da li je slučajno što se ova stvar našla na albumu baš sa brazilskim imenom (“Brazilectro Latin Flavoured Club Tunes Session 10”)? Da li je to nedovoljno? Da li to briše žuto i zeleno? Ne, za mene ne.

I zato ćemo da zamislimo da su ovi “sindikalci” čistokrvni Brazilci koji su na privremenom radu po Americi (onoj severnoj), jer su odlučili da svoj ča-ča-ča i ostali ljubavni ritam predstave van granica svog Brazila.

I rade to zato što vole. Zato što veruju u ljubav. U to da je nikada nije previše. Čak i kada postaneš sindikalac – i tada, zašto da ne?

Znaš španski? Znaš. Onda možda znaš šta znači reč “mamasita”? Kažeš da znaš – “draga mamica”. Tako je, ali, ako španski znaš onako baš baš, onda ćeš da zaboraviš na mamicu i da u glavi zamisliš jednu “babe” ili “real sweet chick” (dakle, jednu stvarno dobru ribu, što bi mi rekli). Jer, to je upravo ono što “mamasita” znači u španskom (brazilskom) slengu. Tako se zove i stvar koja je sada pred nama – “Mamasita”.

Na početku zvuk kao gomila boja, iz onih brazilskih šuma sa bezbrojnim pticama i životinskim vrstama koje se glasaju neviđenim zvucima. A onda jedno združeno muško “huj, huj…”. Već ti je to dovoljno da naslutiš šta se sprema? Pa onda malo zašećerog kvazi repovanja u pozadini. Pa opet glasovi kibicera koji očigledno dobacuju. Kome? Pa, mamasiti, naravno.

A onda gitara, onako kao da je neki Rock u pitanju. Ali, ne baš pravi, više kao imitacija. Jer, ovde je sve na šalu i komiku. Ovde je sve nekako nasmešeno. Ipak, ta gitara jako dobro zvuči. Kao kod onih sexy stvari kada ženska treba da se stripne, da krene polako da se skida. Da golica maštu. Onda samo električna gitara može to da isprati kako treba. Da ti natenane diže krvni pritisak.

A onda, onda, šećer. Šećer iz usta. Ženski glas. I ne samo glas nego i stas. Vidiš ga jednostavno pred sobom. Osećaš te debele pune usne brazilske lepotice, oskudno odevene. Naslonjene, iskosa, da tvom oku pruži svoju najbolju stranu. Oči sijaju, usne se pomeraju. Iz usta izlazi glas. Meden, zavodljiv, božanstven. I ti si gotov. Zaboravljaš na sve. Eto takav je to glas.

A onda organi kreću da elektronišu. Uz obilje drugih instrumenata koji se roje kao sićušni kolibri kada se ustreme na livadu punu cvetova. Tu su u pozadini kao udaraljke, perkusije, flauta i ko zna koliko još brazilskih instrumentića kojima i ime ne znaš.

A stalno onaj ritam koji pomera. Koji te diže na noge. Koji pali tvoje hormone. Jedan pun topao ritam za koji odmah znaš odakle dolazi. Osećaš tu atmosferu erotskog naboja bez da čuješ i jednu reč.

A čućeš i poneku reč više kao uzvik, kao uzdah. Kao dobacivanje, kao skretanje pažnje. Kao reč koja je upućena mamasiti. Koja joj govori da privlači poglede, da izaziva reakcije. Pozitivne. Da diže krvni pritisak muškarcima. Tamo negde u oblasti gde se noge spajaju sa strukom.

A onda će taj uzvik, taj uzdah da pređe u reč, u rečenicu. Gde se mamasita poziva da od(radi) onu svoju stvar koju najbolje ume.

Iako, u prevodu text kaže drugačije: da muškarci tako žele da “urade” onu stvar od mamazite. Ili bukvalno: “Tako bih voleo da te uradim”. Beeezzoooobrazno. Ma ne, Brazilci nikada na to ne bi pomislili. I zato ćemo reći da se ovde misli upravo obrnuto – da ona, da mamasita, odradi tu njenu stvar za muškarce (neki ples, twerk, tako nešto). Dakle, Brazilci su malo pobrkali lončiće – jedno su rekli a drugo mislili. Ili…?

I tako, ceo text ti se svodi na samo to jedno isto. Gde muškarci pale vatru svojim uzvicima, uzdasima i traže od mamasite da se pokaže. Da im pokaže.

A ritam samo doliva i doliva. Tako vreo, tako užaren, tako snažan a istovremeno i skladan u svom izrazu. Prosto ne možeš a da se i ti ne pridružiš toj sveprisutnoj atmosferi nabijenoj erotikom.

A ako si ti ta mamasita, onda ćeš da primiš jasnu poruku. Da si viđena, da si toplo prihvaćena, da si obožavana. I onda ti predstoji samo da nastaviš – da i dalje igraš svoju ulogu najbolje što znaš. Da budeš jedna dooobra mamasita.

Huj, huj, ha, ha, epa, huj, ha, ha, ha, huj…

Aj Mamasita so wanna do your thing

(I wanna do your thing)

Aj Mamasita so wanna do your thing

Aj Mamasita so wanna do your thing

(I wanna do your thing)

Aj Mamasita so wanna do your thing

Ha, ha

Uno, dos, tres, cuatro

Uno, dos, tres, cuatro

aj aj aj

ha, ha, ha

Aj Mamasita so wanna do your thing

(I wanna do your thing)

Aj Mamasita so wanna do your thing

(oh, yeah)

Aj Mamasita so wanna do your thing

(ohoh, ohoh)

Aj Mamasita so wanna do your thing (yeah)

(so want to do your thing)

(Latin Soul Syndicate – Mamasita)